Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (13)

Чувајте Марића као зеницу ока нашег!

Слободан Рељић, Београд

Или: ко то тамо омета да од ријалитија направимо културну политику по европским стандардима?

Покушајте да се сетите ко је у Србији посадио пелцер „културе Великог брата“. Није Миломир Марић, иако би он волео да тако уђе у историју. Да, Б92. Телевизија која је хтела да постане Си-еН-еН. То је српска особеност: велики магови производње вестернизованих српских вести су Србији донели – „ријалити реалност“. Добро, није ни вестернизовани садржај много ближи реалности, али имиџ се мора одржавати. И зато Си-еН-еН тако никад не би могао чинити. Не може до тога да се спусти „прва Америка“ (узор „друге Србије“), али Б92 може с уверењем да тако демократизује „дивљу Србију“. А Марић ти је од друге сорте. Њему је увек (потајна) жеља била да од политике прави ријалити. 

Зато је увек занимљиво погледати ТВ-расправу кад Миломир Марић и (по)неки члан РЕМ (Регулаторно тело за електонске медије) расправљају о дисциплиновању ријалитија у земљи Србији. Ко је био у овом граду пре три деценије, па се сад опет ту задесио, могао би помислити и да се овде ништа није променило : док је данашњи члан РЕМ извештавао из Скупштине СФРЈ дотле је М.М. , данашња „мајка ријалитија“, скупљао по буџацима комунистичког естаблишмента детаље за урнебесну подривачку параисторију СФРЈ. После три деценије, иако комунизма нема – исто. Има оданости „најбољем од свих систему“ (и кад је то бивши најстрашнији непријатељ!) и има тих неадаптибилних, који увек „роваре“.

Водећи скупштински или извештачи из ЦК, одабрани дописници из иностранства, поуздани уредници бивали су у доба ондашње преторијанци за беспоштедне ратове против „сила мрака“ иза којих је, што се културе тиче, стајала – малограђанштина. Ови други – с којим је годинама по полумрачним редакцијским собама радио млађани Марић – Брана Црнчевић, Матија Бећковић, Драгош Калајић и многи чија смо имена већ позаборављали, удруживали су се с Миљенком Смојеом, Игором Мандићем и сличним друштвом из сплитско-загребачке чаршије и још понеким из Сарајева, Љубљане и Скопља – и гле, чуда! – интелектуализовали субверзивно увођење „малограђанштине“  у јавност. То бејаше - демократизација.

Не, ово није блаћење демократије. Увођење народа на јавну сцену је, по дефиницији – демократизација. Друга је ствар што смо ми тада демократију замишљали као непрекинути дијалог Платона и Аристотела, a грчка сумњала у „владавину демоса“ држали као ексцентрике.  Али баш због искрености и те добре утопије, више је било истинског демократског напора у једном броју „Дуге“ или „Старта“ осамдесетих него у свим штампаним мејнстрим медијима данашњег Београда за читаву последњу деценију. Јер, тада се – не само код нас, него и у тзв. слободном свету – држало до квалитета. Јасног и нормираног реда по којем се одвијају процеси у демократији. Квантитет – што малограђанштина као огледало претежног дела гомиле у друштву по дефиницији јесте, служио је сврси: да иза сцене ствара квалитет! Тржиште тада још није успевало да од друштвеног интереса направи страшило.

Право на јавно говорења ваљало је некако освојити. Знањем, способностима, идеолошким прогресивизмом или храбрим дисидентством. Али, морали сте умети – Нешто. (Не, нисте могли да будете гласноговорник света криминала! И нисте могли да пропагирате моралност рада на Штајги!) и зато, није било главно да ли је женска особа спавала с политичарем или не, мада ни тада то није био аргумент без значаја. Данас је квалитет – тај велики циљ – тек инцидент који тавори иза сцене и нема разлога ни да се појављује у друштву спектакла. Сем као тужни инцидент.

Много тога се променило. Испунило се и ексцентрично прорчанство Ендија Ворхола, да ће доћи време када ће „свако добити право на својих 15 минута славе“. Тај потомак Русина из данашње Словачке ту велику идеју је, вероватно, понео из куће. Јер је то варијација мисли Владимира Иљича како ће право време за онарођено новинарство бити оно када сваки радник буде могао да пише у новинама. У Лењиново време још увек су медије представљале новине, тако да се нису сви „радни људи“ препознавали у Иљичевој слици будућности. Научиће сви слова. Али да пишу... Теже. 

А телевизија и фејсбуци су створени да медијски делатници могу да настану у трену: од старлета, сеоских џабалебароша, покретних офингера за нове хаљине, „жестоких момака“ који чекају да се ослободи место у затвору, девојака из добрих кућа које јавност бордела привлачи као авантуре путовања без возног реда, дужника који умишљају да је у ријалитију добитак вероватнији него у кладионици, пацијената болести зависности који су се сместили у плаћени карантин а сигурно удаљени од својих порока.

И, ето ти ту Марића. Покупи он јунаке и јунакиње свих јужнословенских ријалити нација и држи их у једном земунском полуподруму. Такав ти је то човек, српски ријалити-хегемониста. Београд сад постаје „тамница јужнословенског полусвета“. Као што је некад окупљао јужнословенске побуњене интелектуалце, сада – у новом добу! – окупља ријалитијевце. У нечему се први бити мора. Тако Марић подржава актулену сарадњу у региону.  Зато бих , кад бих писао уводнике за владине новине ставио наслов: Чувајмо Марића као зеницу ока нашег!

И то није крај. Пошто у једну ријалити смену улази бар два туцета незапослених, они су вероватно главни разлог што код нас, према званичној статистици, стално пада број незапослених. Додуше, сада се затврају и ријалитији. Пошто министри јуре и на отварање лифта, а и први министар слави сваког страног инвеститорчића који се овде докотрља а да му ова држава плаћа плате радницима, ријалити остаје озбиљно место запошљавања. Није успело с операцијом „Мерцедес из Икарбуса“, успеће с „ријалити у Фабрици обуће“!  У предизборној кампањи тамо би се могле пресецати врпце: господин Марић и прајм министар држе маказе у рукама док десетина камера бележе сваки детаљ. Ријалити - српски излаз из рецесије! Као 1929. јавни радови! Ево, стигли смо до – најјавнијих радова! Или тако нешто би писало на транспарентима. И то је сасвим у сету европских вредности из породице народа чији ми члан желимо да постанемо, чак и кад се европска породица распада.  

Проверени „чувари морала“ су схватили да је то сасвим ОК кад је са Запада стигло да је  малограђанин – оно што је Карл Маркс звао “ситна буржоазија“ и од чега је само гори сој лумпенпролетера - преименован у „средњу класу“. И сви наши бивши и будући „ремови“ сада могу храбро да стану иза малограђанштине. Био је то знак „Другој Србији“ и политичким следбеницима да се упусте у акцију „мењања свести“ народа, а кроз лекције о „трећем путу“.

А Миломир Марић? Воли и он да плива у топлој води, да се ухвати матице и пожури тамо где треба. Уздише за Европом, европским редом и потрошачким лепотама, али колико год да се труди, он никад неће стићи тамо. Воли и Марић да табана по Риму, Бечу, попије кафу у париском „Рицу“, али нема тај осећај за „европску меру ствари“. Увек иде корак даље. Тако је, ето, и ријалити претворио у турбо-ријалити. Нема ни меру за унутрашње насиље, а нема ни рок трајања ријалити сесије. И ушао у мртву трку са РТС 2 на коме се преноси скупштина којој је још увек остало у називу „народна“.

Али то је марићизам. Све чега се он дохвати постаће балкански огољено, брутално и цинично. И онда, по логици европског погледа на Балкан, субверзивно. Не, нема овде намере да се упоређују путеви људи који крену из Горњег Милановца у свет да тамо „учине нешто“, али има нешто у тој ендемској шумадијској затуцаности. Шта је требало Драгиши Васићу да ратује за Србију читав Први светски рат, напише Карактер и менталитет једног поколења у коме се разрачуна с Гиставом ле Боном што је еквивалнет данашњег Хабермаса, па онда у следећој књижици нападне политку своје земље према Космету; или да одушевљен оде у „црвену Русију“ и тамо буде добродошао, па отуд донесе своје разочарење уписано у „Црвене магле“; да буде друг и кум Мирослава Крлеже а заврши, мртав, са пресудом „народног непријатеља“.

Дакле, не поредимо Миломира Марића с тим надријалити ликом, јер то је било и надријалити време, али уочићете да ту има неке „незахвалности“ која шумадијски затуцаног културног раденика увек удаљава од „политичке коректности“. Шта је то? Психологија, социјална психологија? Одговор, и кад би га било, неће променити ништа. Ствари личе на судбинске. То је неки српски пети елемент, отпоран на све и како га год топите, кујете и обликујете он увек пробије. Чак и кад неће да буде „то“ он постане баш „то“. Коме то треба? РЕМ-у и читавом „ремовском систему“ свакако не . Јер у РЕМ-у „ремовци“ лепо зарађује док ствари иду овако. А ко би нормалан држао овакав РЕМ у нормалном времену?!

Зато РЕМ и чува наш морал, баш онако да се од њега не би сачувало ништа. Све је сад као Штајге, негдашњег чувеног „шеталишта жена лаког морала“ преко пута београдске аутобуске станице и испред Економског факултета.  Али РЕМ је ту да то не призна иако усрдно ради да баш то представи као културу иза које стоји државни секретар лично, а због великог искуства у организовању „великог Брата“ у оно славно време кад су сви чекали да се деси „оно“ (између две особе супротног пола) што се данас у ријалитијима више и не бележи. У складу с идеологијом првог промотера ријалитија у Србији било би да се сад огласи држава и затражи „једнакост за све“ – није ваљда да може геј-лезбо спектакл у центру главног града, а да постоји диксриминација у ријалитијима? Шта? Допустићемо да нам то постане препрека за неко поглавље на путу за ЕУ? А да извидимо и за људска права несрећних педофила? Нико у слободном друштву не сме бити дискриминисан! Нико није крив што је здрав на тај начин.

А Марић: стално ради на томе да све буде Штајга, а да би после сви дигли руке од Штајге. Има у томе неког српског сексизма, што је РЕМ лако уочио. Али није тренутак да се то тако каже. Наши ријалитији јесу јавна кућа, али „на нивоу“ што је говорио Жика из „Династије“. И то мора бити западњачки продуховљено, као што је некад Б92 чинио. А не Happy-посрбљено. Ово је јесте Велики брат, који је у многим елементима превазишао машту свог оца Џорџа Орвела, али добар ТВ-програм према томе мора имати неку меку иронијску дистанцу, а не марићевску огољеност. Онако као кад један џентлмен курви каже да је она жена која држи до другачијег уживања у сексу, а не, простачки: Курвештијо!

Има у марићевским ријалитијима мало више ироније него што је мера по „ремовски“ истренирном уху. Зашто? Зато што он све прави сам. Помоћу штапа и канапа. Не купује лиценце и формате. Такорећи, нечињењем поткрада интелектуалну својину, највећу западну светињу. И, онда му измичу те „другосрбијанске“ нијансе. Некад му и не измакну, али у њега се никад не можете поуздати. Отме му се. Други су ту већ поузданији. И ако „погреше“ тачно се може претпоставити шта ће бити грешка. И ништа од светиња неће бити угрожено.

Е, зато томе „Друге Србија“ никад неће дати лиценцу. И џаба се Марић труди. Јер, не могу се ТВ-бордели стварати у Србији. Као ни банке. Све то што носи леба без мотике софистициран је продукт. Из „онога света“. То је део једне хиперхуманистичке пројекције „здравог друштва“. То је тај прогресивни свет „позног капитализма“ (Маркузе) где смо стигли до цивилизацијског достигнућа – да је све на продају. Најамнци продају радну снагу. Младо биће (сад су већ оба пола равноправна) – продају тело. Може и органе. Није „Жута кућа“ албански изум. Може и душу, ако она неком може бити од користи.

Важно је да сте „ин“. И као продавац и као потрошач. И у ријалитију се то изводи до нивоа показне вежбе: рекламираш што имаш, а онда ћеш то моћи скупље да продаш на тржишту тела, а за тај приход, као потрошач ћеш, извесно узети неки дим или неки грам авганистанског праха, да престане да те у дугим ноћима прогони мисао како то тело неће моћи баш дуго да буде тражена роба.

Зато  треба свим снагама подржавати и „ремовске“ крике, који служе томе да се законито дете колонијалне демократије, што су свакако ријалити програми, што безболније уведу у укус „нашег народа“.  Али онако: као све се чудимо, умерено грозимо, а логично додајемо што више. Али ту смо опет код нетактичног Марића. Он ти се сад ускопистио и то пред истим овим људима који су све своје моћи и знања заложили за приватизацију медија – и то тако темељну да тога ни на узоритом Западу нема – а сад имају право да се наглас чуде што Пецони покушава да заради свој новац са што мање ризика. И протествују! И прете! И воде свети рат! Они знају принцип.

Јесте, зна за тај „високи принцип“ и Марић, и не гади се то њему. Али иако уме да препозна интелектуални квалитет Тијане Ајфон и песнички љубавни занос Наташе Шавије, М.М-а. ће, будите сигурни, убити искуство „идеалне демократије“ и сенка Драгоша Калајића. Нема ту ничег идеалног. Ваља се човек увек у истом блату с онима из РЕМ-а, јер другог терена за игру и нема, али као што они никад неће погрешити тако ће он бити онај у кога се никад не можете поуздати до краја. Сад су ствари одмакле тако далеко, да и кад би он се он утренирао да не греши, не би му се више могло поверовати.

Јер, не заборавите као што је све ово за фини и исправни свет из РЕМ-а културна политика, тако је то за Марића прикупљање материјала за књигу „Деца ријалитија“. Разлика од „Деце комунизма“ је у томе што је комунизам био систем па је све ваљало радити иза сцене, а колонијална демократија је распадање, анти-систем, „врли нови свет“ - па је све показивање. Свега. Јесте, кад то раде обучени креатори „формата“ онда се стављају смоквини листови, има неког реда у коме се „другосрбијански“ ужива. Код Марића је све у смоквиним увеоцима. Што логично нервира брижне РЕМ-овце, јер брже гура игру крају. А игра треба да траје. Јер, иако се на промени српске свести тако темељно ради четврт века њих једва десетина жели у НАТО, а који им је направио највећи и најскупљи јавни спектакл. Тешко ће сада иједан ријалити успети да створи играоницу тих размера. Зато ће се с тим лудим народом морати радити још дуго, дуго.

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“