Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (12)

Доле Којен! Доле Антонић! Живела АНУ!

Слободан Рељић, Београд

Какав диван дан је освануо  у Србији 6. новембра лета Господњег 2015. Сунце се с неком посебном топлином разлило по целој земљи, тако да је сваки Србин могао да осети да се нешто изузетно десило у његовој земљи. А изнад зграде у Кнез Михаиловој 35 у Београду као да су се зраци посебно уплели у диван венац, који би се посматрачу који би могао да га види – да је дошао с нагарављеним стаклом – указао као венац коначног ослобођења. Крај вишедеценијске побуне против злог српског национализма у храму знања.

Претходне ноћи овај храм „највећих умова“ је одлучно одбио последњи покушај српских анархистичких снага да под кров овог часног дома убаце диверзантски одред лица који би минирао све вишедеценијеске напоре да се Акадамија наука и уметности коначно отараси оног срамног именичког придева – Српска. Мртва национална агенција Танјуг је последњим напорима објавила да су „у Одељењу друштвених наука изабрана два редовна члана – Часлав Оцић и Коста Чавошки“ а да „подршку није добио ни један од седам кандидата за дописне чланове, међу којима су били Леон Којен, Слободан Антонић и Слободан Жуњић.“

Одлука за историју. Академици нису деца па да се заварају камуфлажом коју носи назив „дописни члан“ – па, као кад је неко дописни онда не прелази праг светог храма него само шаље препоручене пошиљке. То би се можда и могло трпети, али дописни чланови ту знају бити гласнији од редовних. Уосталом то су и ова двојица промењених. Али, добро, академци су то. Толеранатни људи. Двојац је двојац. А седам!? Е, то свакако неће проћи!

Уосталом, колико је академцима требало да испрате Добрицу и друштво. И то упркос томе што су они једним Меморандумом – такорећи безвредним папиром у академском реду ствари – нанели толико штете Академији. Замислите какве су невоље ходајући по свету имали градитељи мостова, физичари, лекари, поштени математичари зато што се онај Добричин клан дао на разматрање будућности српске нације.

Они су људи који хоће да раде „свој посао“ – атоми, молекули, металне конструкције, европски политички коректна историја и географија – шта њих брига за будућност Србије! Као свих „нормланих конструктора“ у свету. Добро они се брину за будућност своје Немачке, своје Америке, али нико од њих неће трошити драгоцено време на будућност тамо неке Србије. И зато је за српске академике стварно реално питање: што би они, само зато што су Срби, на то трошили своје драгоцено време? Зар није било људскије и академскије, ако баш хоћете, кад је бивши председник Академије на сав глас подржао и благословио пројекат Моста на Ади, а да би његов син ту себи обезбедио дугорочан посао? То се зове брига за професију, брига за будуће генерације и кохабитација са савременим светом. Вишеструка корист. Па, сама Академија је просветитељска институција. Рационалност изнад свега.

Е сад, шта ће сад ту „српски научници“, као да то игде постоји сем у Србији? Јесте, Иго је француски писац, Мендељејев је руски научник, Едисон је амерички проналазач, али општепознато је, да је бити српски научник последњих четврт века - мало блам. Други научници мисле да сте и ви били за Хитлера из Београда, како је њихова штампа писала о Милошевићу, да сте лично дописивали делове тог Меморандума. А шта ће вама то? Могу само да вас не приме на неки пројекат где вас чека нека цркавица. Колико пута је „српски научник“ морао да се куне да он са том Србијом нема везе.

И, ето! Шта ће тим умним људима Лоен Којен. Да се понашао као што чине многи важни људи његовог и сличног имена и презимена – Бог да га види. Да га се директно изабере за – редовног члана. Најредовнијег редовног члана! Да буде потпредседник и шта год још. Али, зна се да се он није држао тог доброг пута. И сам је изабрао да га се не изабере. Шта рећи за Антонића? Паметан је човек, могао је да изабере, рецимо да се у добри час на Универзитету  учланио у „Отпор“. Сад би прошао као кроз сир. Добро њему, добро Академији. Али не хтеде. И шта? Да сад дође у Кенз Михаилову 35 и, рецимо, насрне на председника Академији који је као лекар успео стручно да ампутира – „срце Србије“. После такве једне бирљантне операције, и то у тренутку кад је о томе расправљао светски форум за људску баштину УНЕСКО, то ће научници из „међународне заједнице“ знати да цене. Зваће га да држи предавања како се такве операције праве. Има тих „Косово случајева“ по свету толико. Постаће и он као и они момци из „Отпора“, који су експрети за извоз „шарених револуција“, експерт за ампутације „срца народа“ у свету. Мало ли је? Проносиће славу српског академског ума свуда по свету. Или професор Жуњић? Обратите пажњу на наслове његових књига: „Историја српске филозофије“, „Прирок и суштаство 1 (српске логике у средњем веку)“, „Прирок и суштство 2 (српске логике у раној модерни)“ – историја појмовне логике код Срба“.... и све тако.

Добро, ови људи би могли да буду уписани у Српску академију науке и уметности. Мало да им се прогледа кроз академичке прсте великих мислилаца који су свом народу, успут речено, познати као да су чланови тајне масонске ложе и да их се сажаљиво прими. Уђите и вечно будите захвални нашој доброј вољи. Али сад, у овом тренутку! Сад – одлучно не! Ко ће сад да брани другу Србију кад се Б92 угасио? Да све бацимо низ воду? Сад кад имамо јединство до Владе до Академије! Тај велики тренутак се не сме пропустити.

И, пошто коментатори владиних новина могу на крају својих дуобокомислећих радова да понуде и решење, свакако бих предложио да се под хитно одржи округли сто, једна научна литургија, шта ли већ, и да се на највишем месту из имена САНУ, избаци прво слово. Рецимо, да се окупе један пожељан јавни радник (не бих да прејудицирам, иако имам на уму двојицу-тројицу или двоје-троје), предеседник ове „куће умова“, амерички амбасадор – ваљало би да то буде искусни Криби, а не овај новодолазећи, толико ће нам учинити и - да се замоли да Бундестаг пошаље једног свог елоквентног представника. И да се то оконча. Кад се заседање заврши, да се увело словце „С“ стави на лафет и у пратњи те делегације одвезе до моста на Сави и баци. Да га вода однесе.

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“