Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (11)

Ни Потемкин, ни Остап Бендер, ни Дачићев савезник

Слободан Рељић, Београд

Aко некоме пада на ум да велике пројекте наше владе и нашег премијера назове Потемкинова села, ваљало би га упозорити да то ради с опрезом. Са великим опрезом. Ајде, пре него што се каже, да би ваљало то одмах и одлучно одбацити, погледајмо заједно Потемкину у зубе. Видите, Григорије Александрович Потемкин (Руси га знају као Патјомкин) јесте наредио 1787. да се по пустим степама Јужне Русије поред пута импровизују кулисе непостојећих села, са сељацима, пастирима и стадима, да би руска царица Катарина II, пролазећи туда, видела како ти управо освојени крајеви који су обухватали Крим и друге територије северно од Црног мора , под његовим министровањем, цветају и напредују, али тај пресветли кнез је био толико неопрезан да је заиста основао „градове на води“, као што су Херсон, Николајев, Севастопољ и Дњепропетровск. Није било „слободних медија“ па је морало и да се гради. И није миротворачки предавао никаве територије, него је напротив, кажу, врло успешно колонизовао степе јужне Украјине.

И шта сад? Да је тај храбри муж све то тих година испреговарао са Турцима или Енглезима и предао те територије неким Бриселским или Цариградским споразумом, да је утицао на царицу Катарину – а сви кажу да је могао! – данас не би било ни трага од украјинске кризе. Како би то било далековидо! Наша пресветла влада, видите, гледа орловским погледом у неко тамо време и ослобађа Европу проблема будућих, што Европљани цене и хвале премијера као државника. Тако далековидог да зна да ће га Немци похвалити кад испуни све немачке ултиматуме. И да ће учинити све да му дају поглавља у којима ће да још боље испуњава немачке ултиматуме. И да помогне избеглицама.

Јер, Немци којима није било мрско - ни у Другом светском рату ни у разарању СФРЈ у коме су дали немерљив допринос -  да помогну свим силама да се Србија научи како да прима избеглице, сада знају да имају најистрениранију земљу за прихват избеглица у Европи. И Орбан и Клаус, и Ле Пен и Данци, о избеглицама знају с телевизије. А српски одличници са радикалских митинга. И они су тада знали да су главни произвођачи српских избеглица из Словеније и Хрватске били србољубиви Немци, али данас више у СНС-овској Србији нема потребе за таквим знањима. Рекао је Ангели Меркел наш премијер да смо и ми, ето, научили да побеђујемо у последњим секундама као Немци, јер се сви у Европи сећају како је немачки кошаркаш Саша Ђорђевић пре две деценије дао кош за европску титулу „Партизана“ против „Хувентуда“ - у последњој секунди. Тако то раде Немци. И заиста нема у Александру ни мрва Патјомкина. 

А кад премијер није у земљи Нибелунга и својих снова, сви који пишу уводнике владиних новина одлучно би ваљало да га заштите од компарација с Остапом Бендером, што се покушава у неким круговима. Наводно- обећава, обећава, а реализација – нула. Што наравно није тачно. Не испуњава се само оно што и није требало испунити. Али, остао је једном делу нашег народа у памети тај комунистички и антиевропски поглед на сваког ко има способност да слободно, баш слободно, мисли па народ не може да га прати. Шта је лоше у том пројекту: Бензин ваш, идеје наше. Зар нису идеје, идеје које обичан народ не може да схвати али може да плати – највеће благо сваког доброг државника. Јесу. Али кад не могу да добаце – онда они кажу да је тај велики далековиди предводник Остап Бендер. Али то говоре као лоше, разумете. Као прича, прича и поставља испред себе куле и градове, а нико иза њега не успева да тај сјајни резултат види.

Не верујте у то. И нема ту никавих сличности, ваља написати у уводнику. Јер, Остапа Бендера су створила она двојица мизантропа Иљф и Петров. А нашег премијера је изабрао народ. Иљф и Петров какви су били, верујете, и данас би сумњали да је Београд на води могућ. Наш народ, напротив... Додуше, није читав народ да верује, али да има више од двојице СНС-оваца који никад нису посумњали у то ваљда нико не оспорава. Па, колико хиљада их је као екскурзије, и без сендвича, долазило да види велики пано: Belgrade Waterfront! А да нису питали ни шта то значи. Неки су се чак пријавили да би купили какав мањи стан од 230 квадрата – јер од Нове године ће се повећати пензије. Замислите 1,5% на 181 евро пензије. Можда ће моћи уштедити и за већи стан. Али она двојица у то не би поверовала. Од милиона добрих речи о пројекту они би се ухватили фусонота:* The citizens of Belgrade are mostly sceptical about the project an don't like the design of it. There is a large movement against the project, called "Не давимо Београд" (Let's not drown Belgrade)] То су превазиђене ствари. А стварно, како су ти људи уопште писали без твитера.

Или, какав би циркус правили Иљф и Петров, неозбиљни какве их је бог дао, од озбиљних пројеката као онај да ће синови пустиње наводњавати Војводину или да ће се у Нишу изненада отворити највећа фабрика чипова и сличних важних ствари на свету! Или бејаше друга по величини? Није ни важно,  јер кад су они путовали у Америку у време Велике депресије беше им све онако на пола збиље. То нису људи за прогрес. Има и код нас таквих, који разгоне стране инвеститоре на буљуке, таман кад их Синиша Мали убеди да његови планови нису вицеви и перформанси. За њих не знаш ни како би се понели према паради оних који се поносе, што мора да их чува пет хиљада полицајаца да би прошетали тристо метара. Ни шта би рекли за оне фине филмове у којима се министар иностраних послова Србије разговара са човеком који је у време оно био почасни конзул највећих колумбијских бизнисмена у земљи Србији. Миша Бендер би био њихов јунак у тим филмовима. А добри Ивица би извисио за улогу. Био би кулиса. Такви су они били, али зато смо се ми и изборили – стари радикали су били први у том фронту! – да се ове комуњаре избаце из наших лектира и да наши потомци више никад не сумњају у велике пројекте. Да слушају и да знају ако још није било – биће, а ако никад и не буде, слушаће о нечему другом; а ако ни од тога ништа не буде слушаће о следећем – па биће некад нешто. Доћи ће избеглице из пустиње. Увек нешто дође.

Ако не инвестирају Арапи у Србију, инвестираће Србија у Арапе. Никад не реци никад. Једино знај да никад не треба веровати Русима ни речи. Какви су ти Иљф и Петров, такав ти је и Владимир Владимирович. Никад од њега не би могао да чујеш да сретни народи живе у НАТО-у, а најсрећнији вечно путују у Европу. Нема ту тог осећаја. Те велике интуиције. Уосталом, да ли њега Ангела Меркел хвали као државника, иако он зна боље немачки од ње? Напротив. Само га куди. Па и Тони Блер исто мисли. Дакле, треба се заложити да се у Србији подижу и кулисе. Што више! Јер то су нова радна места, повећање БДП. Наравно, оне кулисе које се могу уклопити у аранжман са ММФ-ом. Или са Бриселским споразумом. А онда се оне више не би ни звале Потемкинова села, него рецимо – Села храброг Марка Ђурића. И да онда шаљемо нашу војску да не дозволи да Покрет Самоопредељења Аљбина Куртија руши Заједницу села Марка Ђурића. Па то би и Федерика Могерини подржала. И Еди Рама. Какав државнички пројекат! И пустили би нас да у тој утакмици победимо 5:0. Може и 9:1. И прошло би без дрона.

Али, истини за вољу, све је то потанко да би се закулисала оволика рупа. Ко се може ослонити на кулисе Марка Ђурића и слаби смешак Могерини? Зато јесте логично, и сваки коментатор владиних новина би то ваљало да подржи, да се убаце Дачић-кулисе. Има ту и пастира и стада, и сељачких широких рамена и да се нешто – попије, и у кеси нешто да се малолетној деци понесе. И ко зна шта ће се све наћи у новим Дачић-кулисама? Песме свакако. А можда и – оно. Додуше, да ли је и то данас довољно? Није. Али кулисе и бендеровштине су ту да се премости септичка јама. Наша стратегија је у кошмарној глави Ангеле Меркел. И тамо ће да остане.

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“