Блог

Годишњица Олује и велико вам хвала што је прослављате

Саша Аулић, Бања Лука

Петог августа, на годишњицу прогона српског становништва у акцији Олуја, одлучио сам да посјетим мјесто на коме се прије више од седам деценија интензивно одвијало прво полувријеме овог злочиначког подухвата из протеклог рата. Посјета Јасеновцу, највећем српском стратишту и сваког ужаса достојној фабрици смрти, а данас недопустиво скромном меморијалном центру чији слабије информисани посјетиоци тешко могу да спознају размјере и монструозност хрватског геноцида над Србима на том подручју, увијек буди мноштво различитих и неријетко тешко подношљивих емоција.

Истовремено, локација еклатантно свједочи о томе да етничко чишћење из августа 1995. године и затирање српског националног бића у Хрватској, које кроз различите појавне манифестације траје и данас, нису производ деведесетих, резултат Милошевићеве великосрпске политике и сличних, у Хрватској опште прихваћених којештарија и изговора, него саставни дио једне континуиране политике која је до данас мијењала само интензитет и облик испољавања, али не и своју суштину.

На улазу у јасеновачки меморијални музеј тог петог авуста стајао је чувар који нас је љубазно обавијестио да је у Хрватској данас државни празник, те да музеј због тога није отворен за посјетиоце. Иронија српске историје и историјских заблуда, рекли бисмо. Наиме, „Дан побједе и домовинске захвалности“ сваке године се обиљежава у знак сјећања на акцију Олуја, величанствену побједу и херојско етничко чишћење српских цивила, припадника народа који је након хрватског геноцида у Другом свјетском рату, поред тога што је био демографски десеткован и дјелимично уништен, ипак пружио руку помирења и омогућио да се након тзв. „Независне Државе Хрватске“, након Јасеновца, Пребиловаца, Дракулића, након србосјека, након масовног убијања у Јастребарскому и другим специјалним логорима за дјецу(!), те низа звјерских злочина над којим су се и по злу познати нацисти згражавали, хрватски народ, по ријечима историчара Чедомира Антића, поново врати међу људска бића.

Наравно, Хрвати су се првом приликом одужили, тако што су, симболично, пет деценија након проглашења НДХ, нелегално укинули конститутивност српском народу у Хрватској и свели га на статус националне мањине, да би недуго затим једнострано прогласили државну независност. Четири године након тога, Хрватска је у акцији Олуја заокружила државни суверенитет, а свом дојучерашњем конститутивном народу, према замисли тадашњег предсједника, „нанијела такве ударце, да је тај народ просто нестао са њене територије.“

Данас, двадесет година касније, држава Хрватска акцију Олуја слави као највећи државни празник, негирајући злочине почињене за вријеме тих августовских дана или, евентуално, признајући неке од њих, али уз обавезну релативизацију и напомену да су они само појединачни инциденти и посљедице Милошевићеве политике, а не добро испланиран злочиначки подухват од стране политичког и војног врха Хрватске. Као што се геноцид и злочини почињени за вријеме НДХ правдају и релативизују наводном великосрпском хегемонијом и подређеним положајем хрватског народа за вријеме прве Југославије, на исти начин се легитимишу и они почињени прије двадесет година. Само што се, за разлику од оних из Другог свјетског рата, злочини почињени у посљедњем рату не само оправдавају, него и славе као државни празници.

Због чега бисмо се онда Хрватској требали захвалити на тако морбидној прослави, запитаће се многи. Па, управо због тога што таква манифестација и уздизање злочина на ниво највеће државне свечаности не дозвољава Србима, иначе лошим и кратком памћењу склоним ђацима историје, да још једном направе грешку и поново забораве гдје се и у каквом окружењу налазе. С обзиром на то колико су нас такве историјске грешке и рупе у колективном памћењу скупо коштале у двадесетом вијеку, сасвим је јасно да српски народ, посебно онај западно од Дрине, такав луксуз у будућности себи не би смио да допусти.

На нашу срећу, поменути луксуз нам овај пут ускраћује управо Хрватска. И то не само држава, већ и широки друштвени слојеви, политичари, естадни умјетници, историчари, спортисти, професионални разбијачи двојезичних табли, ловци на агресорску ћирилицу, католички свештеници који служе мисе задушнице за ратне злочинце и освједочене монструме, попут Анте Павелића, као и бројни други који нас својим понашањем свакодневно опомињу да усташка идеологија у Хрватској, не само што није поражена, него је у међувремену постала масовна и нимало безазлена појава.

Међутим, премда опасна, оваква појава, као уосталом и званична политика Републике Хрватске, која је свој однос према Србима најбоље илустровала прославом и војном парадом 5. августа, ипак има своје позитивно дејство, утолико што је огољена и као таква нас позива на опрез, те непрестано упозорава на то колико смо територијално, али прије свега демографски платили сопствене историјске заблуде и недостатак будности који је из тих заблуда произашао. Е, управо због тога што нас држите будним, још једном, хвала вам на државном празнику који прослављате!

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бањалуке