Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (9)

Руски нож у леђа

Слободан Рељић, Београд

Тешка времена. Овако никад није било. Не зна човек да л' да се хвата мудрог владике ил' да све описује својим речима. Јер јесте да смо ми у оно време мрачно, комунистичко, учили да „чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи“, али нисмо тада имали оваквог премијера, човека тако широких видика да су му Његошеви скромни стихови преуски. И питање остаје, драги моји, да л' би он и у Пушкинове стихове могао да стане. Јер, после оваковог кратковидог понашања Руса у Савету безбедности ОУН, заиста: питање је.

Наш, а Последњи витез мртвог неолиберализма, лепо се припремао за „дан Д“. Узео је Тонија Блера, није питао пошто, инсталирао мртве „диливери јуните“ у својој Влади, осудио је на сва уста неодговорно делање православног новокомуњаре Алексиса Ципраса, остарелог војводу Романијског натерао је да – као највећу илегалну тајну – поједе Нови програм о Косову; с Зораном Бабићем, једним од највећих стручњака за политички систем још од Хобса и Монтескијеа, скицирао промену Устава; доживео да лично Наташа Кандић пресуди да је бољи од Бориса, свог највећег конкурента на путу за остваривање земље какве никад од Вестфалског мира 1648. није на свету било („Са Тадићем смо се само једном видели, али он је сматрао да Србија не може да улази у споразуме где се Косово третира као самостална држава", каже координаторка пројекта и процеса РЕКОМ), а сетиће се добри читалац да је и две године раније наша Влада шутнула 200. рођенданску журку застарелог владике, кога би ваљало и из читанки избацити, и плус: у фото-финишу, буквално, објављује Наташин Миљеник да иде у Сребреницу да „ухвати муштулук“ и буде први вођа у историји који ће признати геноцид и то тако да на лицу места посрами Ахмета Давутоглуа, чија недемократска власт 100 година не може да призна геноцид над Јерменима...

И на тај дан, историјски дан – 8. јул – требало је да као шлаг на торту буде долазак Ангеле Меркел у Београд, где ће наш премијер, после сценарија који је у највећој тајности направио с својим пријатељем безбедњаком Криштофом Хојзгеном, уз вино из прикосовских виногорја, тој доброј жени на тацни предати све што она жели... Данима је вежбао пред огледалом изговор Велике тајне, коју нико осим њега не види. Да, изрекао ју је: „И ниjе ме срамота да то кажем, па и данас; Немачка води бригу о Србиjи и ми смо на томе захвални.“ Рече,  али то више није било то. Ни Ангела није разумела  сву дубину те Нове велике српске истине.

Тако ти то бива! Даје добри Сатана, али не да закерало Бог! И усред Њујорка Виталиј Чуркин, као копље, баш у срце те велике идеје баца – вето! Нечувено! Спремиш славу, а они – Руси по коме су ти родитељи дали име – еј, они ти пљуну на трпезу. И убише историју! А могли смо, како сазнајемо, било је и таквих предлога из круга најужих сарадника, да се одсече комад оног старог храста, старине од шесто година, и да министарка Михајловић да да се направи клупа, па да пред добру Ангелу доведемо потомке оних из Крагујевца „сто за једног“ и да се они пред ТВ-камерама извину што су нервирали Абвер те су немачки војници, уместо да пију пиво, морали ићи около по школама и скупљати неке ђаке да би извршили наређење... Као да је ту некоме било до онога што је онако нефер описала она Десанка Максимовић, која је такође држала до владике са Цетиња... Описала као да су, не дај Боже, Немци починили геноцид.

И, ето све се склопило, да избришемо Видовдан из наше тужне историје, да нас можда и исти дан Ангела покрсти у протестанте... Да рецимо, првог премијера потопи у „Београд на води“ а онда сви станемо иза њега у колону дугу као Коридор 11, и да док чекамо у реду и Михајловићка посече онај храст да се народ греје увече док чека, да Веља затрпа оно камење ранохришћанске цркве, јер чему то окретање прошлости... Све се склопило! Још тај дан, да ли је то наш диливери јунит смислио, испоручују братској и европској Хрватској некадашњег премијеровог омиљеног јунака из Крајине Капетена Драгана. Наравно, из времена кад је наш премијер био у заблуди, што се он не стиди признати. И - изгледало је да ће нам Историја тог 8. јула лета Господњег 2015, покуцати на врата, али Руси...

То онда мења све. Сад би требало писати дуге, дуге уводнике где би се подсетило на сва бомбардовања која су нам приредили Руси, на њихове преваре, како су мучки купили НИС и сами дају плате запосленим Србима, а не да као западне компаније људски узму помоћ од поносне државе Србије, која не зна шта ће са вишком пара у буџету...

И, друго, треба ударити по оном Ципрасу. Видело се на лицу наше добротоворке Меркел да и њу муче та грчка непочинства. Срамота! На пример: да се заједно с Едијем Рамом, нашим великим пријатељем, прекину односи с Ципрасом и Веруфакисом, док се Ангели Меркел не врати осмех на лице. Најоштрије би се у уводницима требало заузети да наши медији не преносе оне гадости да су народи многих држава три пута опраштали дугове Немцима. Чему то служу? Да се наш премијер нервира, је л'? Има он друга посла.

И лаж је (сто пута поновити како је рекао онај Немац!), лаж је како су објављивали медији да је, кад је Немачкој опроштено пола дуга“ то „био темељ привредног чуда“ јер су онда немачке фирме постале извозничке кад су „њене производе куповали они којима су били дужни! Од 1953. до 1963. године БДП Савезне Републике Немачке је удвостручен, економски раст је био огроман“.  Лаж је, јер је то рекао и неки Немац. А зна наш премијер да Немци увек говоре истину и ту би настајали курцшлуси. А ми немамо времена за губљење око детаља. Ми ћемо да платимо, па макар нам деца умирала од глади као Ирцима 1840-их кад Енглези „њиховим сузама нису веровали“. Тако је у Северној Ирској развијена недвосмислена и трајна љубав према Централи.

Али добро, Ципрас је, ипак, мање подмукао од Владмира Владимироваича, који је онако преко ока слао порукице да Виталиј можда и неће реће „Њет“ и није спомињао да ће усред Њујорка питати за онај дводеценијски добри третман напаламом Вијетнамаца који су им Американци из најбољих намера обезбеђивали. Знате ли колико је то коштало америчког пореског обвезника? Да ли је он то морао или је давао чиста срца? Али то су, као што рече она лепа амбасадорка са Ист Ривера, „авети прошлости“ јер Американци просто нису способни, као Срби, да почине геноцид. Ни атомском бомбом нису успели. И онда су неки мали Јапанци преживели, да не испадне да Ујка Сем жели да неки зли народ нема порода.

Добар коментатор би сада изричито тражио да се починиоци ових злих догађања у Савету безбедности ОУН најоштрије казне. На пример, за почетак: забрана уласку Виталију Чуркину у Србију у наредних  8,000 дана, да се сваки пут подсети на број жртава који је у часу објавила Медлин Олбрајт, велики пријатељ Срба. Добро, број није тачан али не треба бити милостив према Виталију. Какав човек, а колико су само радикали рекли лепи речи о њему док је овде млад и неискусан тумарао од немила до недрага, од Пала до Београда, и то у време кад  је шеф био Козирјев... И ту ће наш премијер морати да призна јавно – а неће му бити тешко – грешку, како није разумевао велике мисли Андреја Владимировича Козирјева, који је још тада говорио „ове ствари“. Ко су Руси.  

И тако, могли смо тог 8. јула да се винемо у историјске висине, али је, ипак, изгледа неки диливери јунит заказао, јер премијер није обавештен да је на тај дан, „руска војска под командом цара Петра Великог (за кога ће се као и за Путина, на крају, открити да је лажни Европејац) победила у бици код Полтаве (у Украјини, боже мој!) трупе шведског  краља Карла XII. То је био крај шведске војне моћи“. И Хогар Страшни је морао од тада да се пресели да ратује у стрипу. Ето! Па, онда и да су хтели Руси нису могли да се договоре с нашим вековним пријатељима Енглезима  и нашим премијером, јер би им незгодно пало: славе, а пристају на британски диктат.

Али није ово крај. Отварају се пред нама нове перспективе: имиганти - како сад у Европи зову избеглице. И сад ће премијер бити довољно широкогруд (а не као Виктор Орбан, који га није послушао), па да му Ангела Меркел да пар десетина хиљада избеглица са Блиског и даљег Истока, јер Србија с избеглицама има искуство као нико у Европи. Триста-четристо хиљада. Шта је још сто хиљада на наших толико? Шанса! Можемо да постанемо лидер, не само у региону, него и у Европи у примању избеглица из земаља у које Запад уводи демократију. Такав ти је наш премијер, како год га бациш он падне на ноге.

А Тома? Можда би Главни одбор СНС могао да заседа, па да га избаце... Добро, он није члан СНС, али требало би да га се научи да три пута помисли какву ће штету нанети нашим западним пријатељима пре него што падне у руски севдах. Можда и да му Бабић и Бечић одрже неколико мастер предавања о политичком систему и СНС-геополитичким стратегијама. Да се човек просветли, па да престане да прави Нове програме.

И, можда владики из Његуша није ни требало кварити журку поводом 200-те годишњице. Добро, учињело се Милу, али види, има ту нешто:/„Чашу меда јошт нико не попи /што је чашом жучи не загрчи,/ чаша жучи иште чашу меда, /смијешане најлакше се пију.“/ Као пилула за смирење пред спавање. Штета што није био Немац, одмах би му поверовао.

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“