Блог

Писмо српских студената и сребренички геноцид над истином

Саша Аулић, Бања Лука

Када у једној држави закажу институције, власт се одрекне устава и државотворне политике, а већина грађана, незаинтересована за то, утоне у колективну хипнозу, онда једино што посрнулу земљу и њен народ може спасити од перманентне декаденције и коначног слома јесте буђење и јединство оних снага које још увијек нису инфициране антидржавним вирусом и којима су државни и национални интереси императиви око којих не може бити никаквих калкулација, нити политичке трговине.

Елем, лоша вијест је то што ће сви читаоци, без изузетка, у посрнулој држави одмах препознати Србију. С друге стране, добра вијест се састоји у томе што је и поред поприлично мрачне и таблоидизоване медијске сцене у Србији, сада већ постало немогуће зауставити све снажније и конкретније гласове национално освјештеног дијела јавности, који не жели да саучествује у деструктивној и по националне интересе погубној политици актуелног режима у Београду. Позитивни гласови су до сада најчешће стизали од различитих политичих организација, патриотски оријентисаних покрета и удружења, као и од бројних интелектуалаца чије дјеловање није непосредно повезано ни са једном организацијом, већ искључиво са осјећајем националне и академске дужности да се преузме дио одговорности и јавно упозори на провалију ка којој се Србија тренутно креће.

Посљедњи глас, међутим, који је подигао на ноге комплетну јавност у Србији, али и читавој Босни и Херцеговини, дјело је оних којима припада будућност овог народа и утолико је његова симболичка, али такође конкретна и политичка важност, од неизмјерно великог значаја. Ради се, наиме, о писму које је 400 српских студената из Србије, Републике Српске и Црне Горе потписало, те послало на адресе предсједника и премијера Србије, захтјевајући од њих да не учествују у режираној и унапријед припремљеној демонизацији сопственог народа, поводом двадесетогодишњице ослобођења Сребренице и трагичних догађаја који су након тога услиједили. У првом реду, од водећих званичника Србије се очекује оно што они упорно избјегавају, а то је да од Руске Федерације званично затраже вето у Савјету безбједности Уједињених нација, како би се избјегло усвајање спорне и антисрпске резолуције припремљене од стране Велике Британије, у којој се најоштрије осуђује не само тобожњи геноцид у Сребреници, већ истовремено и сваки покушај његовог негирања. Будући да би евентуално усвајање такве резолуције имало несагледиве посљедице прије свега по Републику Српску и њене грађане, али и по читав српски народ, захтјев студената упућен Николићу и Вучићу чини се не само као разуман, него са становишта националног интереса и као једини могућ правац дјеловања.

Упоредно са овим захтјевом студенти су, такође, изразили противљење могућем одласку највиших представника власти 11. јула у Поточаре, јер би се на тај начин индиректно пружио легитимитет злонамјерном и на лажним претпоставкама заснованом миту о сребреничком геноциду. Наиме, заговорници тезе о сребреничком геноциду су тривијализацију термина „геноцид“ довели до врхунца, између осталог и због тога што су покушали да уведу нови, релативистички концепт, који професор Срђа Трифковић назива теоријом „џепног геноцида“, по коме тај најтежи злочин може да се догоди на нивоу једне општине или неколико мјесних заједница. Уколико бисмо прихватили овакве, до баналности доведене критеријуме, онда бисмо геноцидом могли назвати већину ратних епизода из периода од 1992-1995, укључујући ту и многе злочине почињене над српским народом.

Без обзира на грозничаве напоре дијела међународне заједнице, првенствено западних земаља, као и представника бошњачког народа, да се сребренички злочин над Бошњацима из јула 1995. године окарактерише као геноцид и да се по том питању забрани свака аргументована расправа, гласове оних који позивају на здрав разум и истину никаква резолуција не може, нити ће моћи да утиша. Утолико више што су противрјечности и нелогичности којима обилује оваква квалификација толико очигледни, да су је одлучно оспорили највећи свјетски ауторитети, попут Ноама Чомског или Ефраима Зурофа, директора центра Симон Визентал у Јерусалиму, који је живот посветио проучавању геноцида и који засигурно не може бити означен као неко ко би ову тезу оспоравао са намјером да минимизира или негира српске злочине.

Студентско писмо упућено предсједнику Николићу и премијеру Вучићу, као и масовна подршка која је након тога услиједила (до сада је иза писма, именом и презименом, стало више од хиљаду и триста студената, а нови потписници свакодневно пристижу), јасни су показатељи да је омладина, као највиталнији дио српског националног корпуса, и те како способна да око праведне идеје окупи најшире друштвене слојеве, како у Србији, тако и у Републици Српској. У складу с тим, нека оваква реакција српске омладине буде еклатантна порука свима онима који се још увијек неосновано надају да ће, временом, српски народ бити спреман да прихвати наметнуте, злонамјерне и лажне историјске конструкције из протеклог рата, у које свакако спада и мит о геноциду у Сребреници.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бање Луке