Блог

Накнадна памет Титових пионира

Саша Аулић, Бања Лука

Морам признати и са вама подијелити да ми је у посљедње вријеме све теже па и, да будем искрен до краја, дегутантније слушати све бројнија југоносталгична (и титоносталгична) предавања мојих старијих суграђана и сународника о томе како је, заправо, социјалистичка Југославија била Еденски врт, братска заједница свих њених народа и народности и аутархичан економски гигант који је био у стању да самостално произведе све што је било потребно његовим грађанима.

Не зато што сматрам да ништа од наведеног нема везе са реалношћу, већ због тога што се на овај начин најчешће обраћају управо млађим генерацијама које нису ни имале прилику да уживају у благодатима прошлог система, о којим нам старији непрестано и тако страствено говоре. И то, да ствар буде још гора, а придике на рачун тога како смо безнадежна генерација која нема појма шта су истинске вриједности и права држава, лицемјерније, прилику да доживимо поменути, величанствени систем титоистичке Југославије ускратили су нам нико други него армија оних који нам о њему данас говоре у суперлативу.

Без намјере да опширније говорим о митологизованој перцепцији Југославије, као моћне политичке, економске и војне суперсиле – о томе, наиме, најбоље свједоче посљедње године и сам распад земље – осврнуо бих се прије свега на велики и, чини се, све већи број људи који данас тако измаштану слику бивше земље покушавају актуелизовати и као такву је представити млађим генерацијама. Океј, имали сте своје велике фабрике, стручњаке, вриједне раднике, Југословенску народну армију („по снази четврту армију у Европи“), паркове у којима сте могли безбрижно преспавати, црвени пасош са којим сте без проблема путовали на било које мјесто на кугли земаљској, плаћене годишње одморе, једномјесечна љетовања на Јадрану и све остало о чему, како сами кажете, данас можете само сањати.

Само, једна ствар ми ту никако није јасна. Зашто сте онда допустили да се све то претвори у сан, а та држава о којој нам данас тако носталгично говорите сруши као кула од карата? Штавише, у њеном разбијању сте у великој мјери и сами учествовали будући да сте, већ на првим вишестраначким изборима када вам се за то указала прилика, великом већином изабрали оне опције које су вам понудиле раскид са дотадашњим системом, да би оне након тога, захваљујући легитимитету који су од вас добили, своје намјере досљедно спровеле у дјело. Е сада, једино питање јесте да ли ћете себи, а потом и нама признати да сносите барем дио кривице (или заслуге) за урушавање никад пребољеног система или ћете наставити да избјегавате свој дио одговорности, истовремено га и у цјелини пребацујући на мрске националисте, реакционарне снаге, обавјештајне службе, Ватикан, масоне и остале, домаће и стране, народне непријатеље. Међутим, са признањем или без њега, јасно је да је почетком деведесетих било врло мало оних који своје дотадашње црвене дресове Савеза комуниста, нису замијенили оним са националним бојама који су, у суштини, без изузетка били антикомунистички.

Због чега пишем ове редове? Не да бих било коме дијелио лекције, а поготово не да бих оплакивао Броза, социјализам или Југославију. Све што бих желио јесте да они који нам данас причају о бившој држави као балканском и вишенационалном бастиону слоге и благостања, буду до краја искрени и да младим људима, својим синовима и унуцима, коначно објасне због чега им нису омогућили одрастање и безбрижан живот у једној таквој земљи, умјесто што су, у мањој или већој мјери, и сами допринијели њеном урушавању. Другим ријечима, уколико сте већ уживали у економској сигурности, братству и јединству, љетовањима на Јадрану и осталим погодностима, зашто нам онда то нисте оставили у насљедство?

Наставити са југоносталгичним предавањима, без одговора на ово питање, у најмању руку може да звучи непотпуно и неискрено, ако не и безобразно од стране оних који причају о томе. А што се тиче оних који због својих година могу само да слушају о прошлом систему, оправдано би могли да поставе питање да ли је све било баш тако сјајно?

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бање Луке