Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (7)

Промена Устава - да се избаци Први мај!

Слободан Рељић, Београд

Ако је неко уредничко око будно пратило шта се збивало око Првог маја лета господњег 2015, онда је могло већ и уводник написати да је нама „одсад, заувек и убудуће“ тај симбол старих времена сасвим непотребан. И да би могле да се почну припреме за укидање тог нерадничког празника већ од следеће године. Да то најави председник, као што је најавио припрему геј параде тачно годину дана раније, а да онда премијер и спороведе у дело. Без уплитања жандармерије, овај  пут, молим.

Не може се лењом српском народу дозволити да има толико празних дана, док наши изабраници не могу главу да дигну. Гину у фотељама! Посебно је недопустиво после овако авангардног Закона о раду да се Празник рада користи као димна завеса иза које се скрива најлењи народ у Европи. Празник рада, а они пале роштиље, ладе гајбе пива, изводе децу на ливаде да играју фудбал. Е, па неће моћи. Срби, коначно сте откривени! Није то успело ни Душану Силном, ни Сулејману Величанственом, ни Црном Ђорђу, ни Милошу Великом, ни Петру Карађорђевићу, ни Јосипу Брозу, али Александар их је ухватио. Као војнике који кријући пију жестину иза кантине. Све го преварант! Дијагноза: најнераднији народ у Европи. Не би ни Синиша био Мали кад не би имао најнераднији народ у Европи. Па, због тог народа ће се Београд на води градити 30 година. Има народа који би га с овакив градоначелником подигли и за 27 година.

И да се зна, драги аналитичари, није да се Устав мења због Косова, него због Празника рада и српског нерада. Биће ту мало притисака из међународних синдикалних унија, али „баш нас брига“ рећи ће се, позваћемо се на „тешку одлуку“ коју ће, ето, сад већ тешко гледати и други народи. Италијански премијер Ренци ће пући од љубоморе. Кад наша влада узвикне: "Доле осмочасовно радно време! Доле петодневна радна недеља"! Па кампања кад крене. Премијер пет пута дневно се огласи. Где то има? Други нам нису ни до колена! Да агилна Зорана Михајловић, ко би то боље, преложи да се ради од 7 до 19 сваки боговетни дан, а да се онда у скупштинској расправи „у начелу“ иде - на право радно време од 6 до 21, па би тако они најбољи могли да долазе око 4 а да одлазе око 23 сата. Да и сама министарка има времена да обнови шминку и да њени стилисти ураде на њој шта је неопходно да државни послови не би трпели. И да се ту, на лицу места, шеф посланичке група господин Бабић, одрекне мезотерапије за овај узвишени циљ. Плус, да се за време радног времена не иде у тоалет, нормално. Тај стандард је у Скупштини већ постављен.

То што нико у Европи неће укидати Празник рада, ваљало би објаснити - није препрека. Нико у Европи нема ни овакве реформе.  Нико у Европи не показује толико самопожртвовање да даје 15 одсто државне територије за Поглавље – било које и било кад. Сви су се држали тако ситноспоственички! Сетите се како су Хрвати цвилели за неку линију рибарске пловидбе у Пиранском заливу. Смешно! У нашем параламенту нико неће ни реч рећи да дамо и 49 одсто. Као да је територија важна. У Европској унији, прича се, границе нису важне, а српске границе уопште нису важне. Ми о томе нећемо ни да расправљамо. Нама који смо већ на хлебу и води Европа више за много шта не може ни бити узор. Ми без „тешких одлука“ више не можемо. То је хероин српског народа. И да се извади из старих читанки онај стих „Ми судбу знамо, и све што нас чека, но страх нам неће заледити груди“, али да се избаци оно с воловима и јармом због могућих незгодних асоцијација у региону и у Бриселу. Помислиће наши пријатељи из НАТО да се љутимо што су ону хтели да нас убијају кад смо се онако нецицилизовано отимали, а зна се – сви знају ! – да је то била обична хуманитарна интервенција. И хвала им на лекцијама које су нама тада бесплатно дали!

И да се онда приступи иземни Устава. Ко нам га и донесе оваквог? Зар одмах нисмо могли да донесемо нормалан Устав!? Али онда није било есенесовског погледа у будућност, тада су харале радикалске хорде које нису биле просвећене да схвате шта је нама „на путу за Европу“ најважније. Сви ови мислећи људи били су тада скрајнути. И једна Јадранка Јоксимовић, човече. Али сад је све дошло на своје место. И да се онда приступи расправи као обзнани:уводимо седмодневну радну недељу! Да се народ поистовети са својим прајм-министром. Потпуно. И да Никола Селаковић, који се мало ућутао како је показао адвокатима где им је место -  подсети да седмодневне радне недеље није било од Рима... Каквог Рима, и они су имали оно с хлебом и играма, ма да тога реда, рада и дисциплине није било још од дивног доба промискуитета. Биће то велики допринос Србије западној цивилизацији. И кад наш премијер 2016. буде ишао код америчког потпредседника (Бајдена или било ког светог Вашингтонца) моћи ће да му у својој торби зобнатици понесе одрубљену главу старог Устава и лепо лице – новог Устава без „јабуке раздорда“.  Устава по мери Раме и Тачија, са Штајнмајеровим благословом. А може и Блер да се придружи. Сви ће да нас тако цене на Капитол Хилу. А чуће и у Белој кући за то непоновљиво достигнуће.

Одјекнуће то и у свету. Многима ће се свидети. Путину, Кинезима и оним комуњарама из БРИКС-а неће, јер они су увек против „европског пута“, али зато ће имигранти на оним баркама у Средоземљу све да прихвате оберучке. И тајкуни ће мало да се нећкају, корпорације ће да се дуре што им је неко узео најлепши део њиховог сна, али одјекнуће то. Једино десница ће да се отима. Данило и другови из разреда ће развући транспарент на Звездином Северу: Вратите нам уџерице иза Железничке станице! Нека се арапски пријатељи врате у пустињу! Двери ће да жале за МТС-ом! Наћи ће се и по који адвокат, просветни радник и пензионер. Све у свему ни осамдесет одсто становништва. Али, сигурно нико из Парламента то неће подржати. А то је већина. Неупоредива специфична тежина.

Како ће тек после наша реч да се уважава! Једним ударцем десет мува: и промена устава, и геј парада, али с љубављу сада као што је тражио Кардељев унук, и Северна Митровица да се гурне преко Ибра, и арапска инвестиција на 30 година, ако пријатељима треба и на 50, а у 999 фаза, и на корак на, ево, до неког Поглавља, и обећања за повећање плата и пензија, и обећање да струја неће поскупити недељу дана сигурно... На крају, отварају се и могућности да као озбиљна земља распишемо тендер за продају зграде Владе, а онда и Народне скупштине. Само да пре тога да изгласају да уместо Празника рада славимо Дан ММФ- а – 22. јули. Замислите ту дивну слику: ММФ-овска поворка са својим резултатима – коме су они помогли! - пролази испред централне трибине... Па то неће трајати ни 15 секунди. Атомско је ово доба. Нема времена за згубидањење и ленчарење. А онда ће и прелењи српски народ почети да схвата... После хиљаду година.  

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН