Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (6)

Потпиши га Томо, деца те моле

Слободан Рељић, Београд

Чудне се ствари дешавају откако је наш часни министар иностраних дела потписао ИПАП, тај чудесни документ, који ће Србију директно увести у породицу народа који убијају као„милосрдни анђели“. Лако и без осећаја мучнине. Дакле, не примитивно и сурово као што смо ми Јужни Словени и Албанци то знали да чинимо, него – демократски. Либерално. Неолиберално, чак. Уосталом, ко је поред нас имао ту срећу да једну такву изузетну „хируршки прецизну“ операцију на њему изведу бесплатно. Сваки нормалан народ је до неба захвалан на таквој изузетној почасти. Додуше, ми смо имали ту неке испаде. Као кад су онај Мађар и друштво, ишли онако крвнички и нефер на „невидљивог“, тај прима скалпел екипе др Шелтона. Али, исправило се то. Одмах смо га шутнули у пензију. Па нека сада пече колаче и мастан бурек у Ковину. Али долази и онај оборени Американац  ту, и великодушно иде да види тог „партибрејкерса“. И пије ракију с њим. Великодушност која може доћи само од људи „широког срца као Америка“.

Није то једини гаф. Једно време смо неплански по парковима, у духу наших паганских обичаја, стављали обележја неким лицима која су категорисани, како је то Џејми Шеј маниром врхунског професионалца успео да смести - „колатералну штету“. Али, ваљда је, мајка ми стара, дошао тренутак да се ми Срби отрезнимо и да те паганске зле чини уклонимо. И шта је сад и било за очекивати од законитоог и иделошког наследника „раног Вука Драшковића“ – Ивице Дачића, него да оде да исправи те велике грешке. Тај двојац задивљујућих скакача из националног примитивизма до самог врха – натовске цивилизације! Срећа је, наравно, што су та два велика Србина, несебични људи. Људине, које овако пружају руку и нама, који гледамо одоздо испод бриселских зидина. Будуће генерације ће то знати да (про)цене. И учине шта треба. Па, ако треба да прођу и као „невидљиви“. Ако примитивизам у неком трену опет превлада. Руку на срце, није још преваспитавање овог народа, по сјајном немачком рецепту, завршено, тако да је и даље све могуће. Али ти велики визионари неће жалити, ако треба и... 

Наш IPAP (Individual Partnership Action Plan) се одомаћује и озбиљни аналитичари му већ тепају: „ајпап“.(Знате, и то је део чина приступања натовској цивилизацији. Кад сам пре неколико година био у Чешкој, где су српске новинаре суочавали са НАТО-достигнућима, прво су нам показивали како су преко чешких табли прелепљена НАТО-обележја.) А види се и квалитативни скок Дачића у односу на злог Слобу, његовог политичког оца. (А веровтано и на свог биолошког оца, али не би ваљало да се на човека иде ad homine -  чак ни кад га дижеш на небо.) Зато Ивица неће Слоби ни на гроб да оде. Да је „црвени Слоба“ имао ту дачићевску генијалност, где би ми данас били! Не би наши добровољци, заведени српским злокобом, залутали на погрешну страну у Доњецку. Него би, лепо с браћом Хрватима и Естонцима, наступали са одредима Степана Андрејевича Бандере и друговима. А Ивица је могао да на мајданским барикадама пева. Из свег гласа! Замислите, после Сарајева, окренут леђима Казанима, сад окренут лицем - Мајдану! Можда би стигао и до Евровизије! Али, то ти је српски усуд. Сад кад су Ивица и Бата Сантос пружили руку посрамљења млађаном Столтенбергу стварају се услови да, уз велику жртву нашег премијера, ствари крену – набоље. Може се рећи : најбоље!

Међутим, шире се зле гласине (Мишковић ли је, или неки злобници са Запада), засад потихо, како би наводно, председник Србије Тома Николић, војвода четнички са поносне Романије, могао да одбије да потпише тај папир који ће Србе после 1.500 година извести на прави пут. И како би Маја Гојковић, шефица нашег светлог парламента – за коју Воја Шешељ признаје, како је страшно погрешио што и њој није доделио чин четничког војводе – могла да на челу српског параламентраног друштва за ратификацију закочи наш сјајни егзодус на саме врхове Брисела. Е, то неће моћи. И сад би -  сваки уредник владиних новина требало да заоштри копље и баци га из све снаге према тим злим људима. Дакле, не на предсеника, ни на Драгицу, ни на Радомира, ни да добру Мају неправедно оштећену кад су се делили високи чинови - већ на те зле људе који тако шта причају. На мишковићевску пету колону.

Ма, да ли је могуће да некоме падне таква ствар на ум? Питају ли се ти људи: како ће наша деца да виде тенк? Јер, онај добри човек, Џон Гудиш, у кога се наш премијер куне истопио нам је у Железари у Смедереву 200 тенкова Т 55А и АК, 120 оклопних транспортера БВП М-60 и око 120 топова Т-12 100мм. Обећано му је, за успешно пословање – а то је највећи српски циљ – још старог тенковског гвожђа. До последњег! Шта ће нама тенкови, кад имамо ИПАП. Јер Србија, као што зна да каже премијер и сва његова пресветла влада, више ратовати неће. Нека иду и она “борбена средства“ која су учествовали на паради, кад смо поверовали да је Путин миротворац. Што је отворило очи и Бати министру војном, тако да му је ИПАП дошао као васкршњи причест. И, руку на срце, заиста ту има један проблема: како ће онда деца једног ратничког народа да виде тенк? Рацимо Томини унуци, који се засигурно спремају за чин војводе, да деди учине. Како? И види се да о томе и у натовској цивилизацији мисле. Кад су сада кроз Чешку пролазили амерички тенкови, нека мишковићевска пета колона је спремала ружне демонстрације. Као они су духовити и смислили пароле: “Tanks? No thanks!” и као бацаће труо парадајз и покварена јаја на ту поносну колону војске над војскама. „Милосрдним анђелима“.

И ту јесте – мало ситуација личи на нас, јер предеседник Земан иде на прославу 9. маја као и Тома, па то мало збуњује народ – држава реаговала на начин који би сваки коментатор владиних новина требало да подржи. Премијер Соботка, (увек су премијери нато-свесније особе) лично је дошао да пољуби тенк и рукује се са часним „милосрдницима“. А владини медији су објављивали на сав глас: ко се баци поквареним јајетом на натовску светињу може очекивати и до десет година робије. Не знам да ли им ради затвор у Терезину, али то би било лепо, да се злокобнику додели Гаврилова ћелија. Симболички, онако. Има ли лепшег примера! И смемо ли ми као народ допустити себи тај луксуз да сутра Српска војска (која се срећом тако не зове) не иде у мировне мисије да, милосрдно помогне у ликвидирању злотвора и терориста, који се прерушавају у просте сељаке, по Авганистану, Пакистану, Ираку, Сирији а за национални интерес. Амерички, наравно. Ако наш национални интерес није и амерички, који смо ми то народ? И каква је наша будућност изван натовске цивилизације? Ко ће да надокнади нашим истражним тимовима искуство које је наталожено у Гвантанаму? Познато је свима да су стаљинстички резултати за то бедна почетничка искуства.

Или, зашто трошити бојеву муницију по разним стрелиштима у српским вукојебинама, кад наш војник може лепо да оде у „мировну мисију“ – мировну, човече!, дакле, не ратнозлочиначку – и да одстрели, уз помоћ насмејаних инструктора маринаца – шта му је жеља. Поштено речено, има ли ратника без  скалпа? Али, поштено, реците. И знате које се ту тек отварају могућности да се то сними, па да се добаци Ју-тјубу и да наши људи постану светски познати. Као они амерички момци из хеликоптера изнад Кабула, рецимо. Али, наравно, морају да се покажу. Тако би се слава српског војника могла проширити целим дигиталним светом. Какав Кајмакчалан, каква Албанија!? Ово је директно врх врхова. А све нам је на дохват руке. Што Ивица и бистра ока из Владе виде јасно као дан.

И сад да ће наш војвода романијскин то да изда? Па, и Дража и војвода Ђујић би се из гроба на њега каменом бацали. А, ајде да будемо мало и хедонисти, потрошчако друштво је то. Рај на земљи, где год НАТО ступи. И наш Тома може да рачуна на лепа путовања, да обилази наше храбре момке на најпрестижнијим ратиштима света. Данас је ту Доњецк. Сутра Молдавија? Прекосутра, ко зна где. Само је небо граница. Може да иде и са супругом. И са саветницама. И са председницом парламента. Ту да поклекнемо? Не долази у обзир! Зато кад бих био уредник владиних новина све док ИПАП не постане наш Оченаш, писао бих: Потпиши га Томо, деца те моле!

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН