Блог

Због чега је сукоб у Јемену ујединио арапски свијет?

Саша Аулић, Бања Лука

Многи ће рећи да нестабилност и ратови на Блиском истоку већ одавно не представљају никакву новост за остатак свијетa, те да једину недоумицу представља то када ће и гдје букнути неки нови сукоб на простору тог турбулентног региона. Стога је и ескалација сукоба у Јемену почетком године, када су шиитски Хути побуњеници, ушли у главни град Сану и заузели предсједничку палату, у свјетској јавности доживљена више као некакав племенски обрачун на периферији свијета, него као потенцијално опасан сукоб на геостратешки важном и изузетно осјетљивом подручју.

Конфликтни потенцијал који су у себи носили јануарски немири у Јемену до пуног изражаја је дошао прошле седмице, када је десеточлана, махом арапска коалиција[1] на челу са Саудијском Арабијом покренула војну интервенцију на ту земљу, са циљем да порази проиранске Хути побуњенике, истјера их из главног града, а затим на власт врати свргнутог предсједника Хадија, иначе блиског савезника краљевске куће у Ријаду. Оно што посебно привлачи пажњу у погледу јеменског сукоба свакако је јединство, односно широк консензус успостављен између различитих и неријетко супростављених арапских земаља, са афричког и азијског континента, географски распоређених од Атлантика до Персијског залива. Стога је тешко не запитати се због чега је једна земља попут Јемена успјела оно што је ријетко ко у савременој историји могао - да уједини арапски свијет и приближи интересе, с једне стране секуларне републике попут Египта, а са друге исламистичких монархија и понекада чак међусобно супростављених ривала попут Саудијске Арабије и Катара. Да бисмо покушали одговорити на ово питање, морамо поћи од елементарне географије.

Јемен је земља која се налази на југозападу Арабијског полуострва. Копнено граничи са само двије земље – Саудијском Арабијом на сјеверу и Оманом на истоку, док је од Африке одвојена 30 километара широким мореузом Баб ел Мандеб. Поменути мореуз спаја Црвено море са Аденски заливом и Арабијским морем и представља кључну комуникацију између Средоземног мора и Индијског океана. Колика је важност Баб ел Мандеба за глобалну економију довољно говори податак да кроз тај пролаз дневно прође око 3.8 милиона барела сирове нафте и других нафтних деривата, што га сврстава међу најпрометније мореузе на свијету.[2] Додамо ли томе чињеницу да највећи дио нафте који пролази кроз Баб ел Мандеб долази управо из арапских петро-монархија попут Саудијске Арабије, Катара или Кувајта, заинтересованост ових земаља за контролу Јемена, а самим тим и стратешки важног мореуза, чини се као сама по себи разумљива.

С друге стране, уколико би шиитски Хути побуњеници, подржани од Ирана као највећег геополитичког ривала блискоисточних сунитских монархија, учврстили своју власт у Јемену, то би их довело у позицију да угрозе и нестабилним учине најважније поморске руте за извоз енергената са Блиског истока, што би могло да има несагледиве посљедице по економију Саудијске Арабије и других извозника нафте из региона. Међутим, не само по њих. Поред земаља који производе и чије економије у великој мјери зависи од извоза енергената, на удару би се, такође, нашле и неке од транзитних земаља. Ту долазимо до једне велике арапске земље која се такође налази у коалицији формираној против шиитских побуњеника у Јемену. Ријеч је о Египту.

Премда савезништво Египта са Саудијском Арабијом, а поготово Катаром, са којима су односи након обрачуна египатске власти са Муслиманским братством на најнижем могућем нивоу, може изгледати неприродно, оно ипак само потврђује познату реченицу лорда Палмерстона да су у односима међу државама само интереси вјечни, а не и (не)пријатељства. Да бисмо препознали интерес Египта у актуелној јеменској кризи, морали бисмо поново укалкулисати незаобилазни географски фактор. Египат, наиме, као најважнија транзитна земља на изразито прометној поморској комуникацији између Индијског океана и Средоземног мора, само на основу такси за пролаз бродова Суецким каналом, годишње заради око пет милијарди долара.[3] Неопходан услов за продуктивно функционисање Суецког канала, а самим тим и профита који египатска економија остварује на основу њега, јесте безбједност Аденског залива и Црвеног мора, односно пуна проходност мореуза Баб ел Мандеб који спаја поменуте акваторије. Другим ријечима, уколико би консолидована шиитска и проиранска власт у Јемену дошла у позицију да дестабилизује горе наведену поморску руту, то би могло да нанесе велику штету, не само регионалним непријатељима Ирана, попут Саудијске Арабије и Катара, већ такође и Египту, прије свега кроз девалвирање повлаштеног географског положаја који та земља посједује.

Имајући у виду све наведене факторе, (од географског, односно геостратешког положаја Јемена, економских интереса арапских петро-монархија, финансијских бенефита транзитних земаља, па све до незаобилазног вјерског чиниоца који се манифестује кроз вијековни антагонизам и геополитичко ривалство водећих сунитских и шиитских сила на Блиском истоку) атипично јединство и одлучност арапских земаља у погледу начина рјешавања јеменске кризе добијају мноштво рацоналних објашњења, те још једном подсјећају на неприкосновеност интереса у међународним односима и њихову супериорност у односу на идеолошке и било које друге разлике.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса из Бања Луке

[1] Поред Саудијске Арабије у коалицији се налази још осам арапских земаља (Катар, Кувајт, Јордан, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Египат, Судан и Мароко) и само једна неарапска, а то је Пакистан.

[2] http://www.eia.gov/countries/regions-topics.cfm?fips=wotc&trk=p3

[3] http://www.voanews.com/content/egypt-suez-canal-dreams-tempered-by-continued-unrest/2618580.html