Блог

Слобода је храброст да се истини погледа у очи

Феђа Димовић, Београд

У свом капиталном делу “Архипелаг гулаг” познати руски писац и дисидент Александар Солжењицин, између осталог, је написао: “Навикли смо се да за јунаштво сматрамо само војничко јунаштво (или још и оно када се лети у космос), оно које звецка ордењем. Заборавили смо на другу храброст – грађанску, која је нашем друштву тако, тако, тако потребна а која тако, тако недостаје…”. Ове Солжењицинове речи као да су данас исписане аутолаком на неком зиду у центру Београда. Цртач графита је неко довољно храбар да се суочи са све већим државним терором, али и довољно свестан чињенице да се без грађанске храбрости не може замислити ни опстанак саме државе. Његов стваралачки чин би вероватно био осујећен хапшењем од стране специјалних јединица комуналне полиције или бејзбол палицама верних заштитника партије. Не би ме зачудило ни када би “Кобре”, поред обезбеђивања уже и шире породице Вучић, њихових пријатеља, познаника и комшија, добиле нове задатке у оквиру своје војничке службе: спречавање ширења непријатељске пропаганде по неокреченим фасадама велеграда. На то се отприлике и свела, некада помпезна, борба против корупције и организованог криминала. Хапсе се сви опасни терористички елементи наоружани експлозивним лецима, бојевим плакатима, убојитим фејзбук статусима и другим оружјем за масовно уништење угледа оних који углед никада нису ни имали.

Цитирани вапај за грађанском храброшћу није наведен како бих истакао своју склоност ка читању књига. То овде више и није нарочито на цени, када се узме у обзир да имамо народне посланике који не знају ни основне географске појмове. Солжењицин је критиковао Русе да су били сувише плашљиви да би се побунили против злочина комунизма, што ме је поново навело да се замислим над апатијом и страхом који је завладао у нашем народу. Сви знамо да се кроз историју понављају исти примери анестезираних маса, које као овце блејећи одлазе на клање. Бројчано надмоћна гомила, уместо да заједнички нагрне на своје малобројне џелате, мирно ставља главу на пањ и чека пад гиљотине. Осуђени на смрт се вероватно до последњег тренутка нада помиловању или једноставно није свестан да се то баш њему догађа. Док год није дошао његов ред, он мирно посматра како они испред њега одлазе у неповрат. Нико не жели да буде тај који ће први кренути на непријатеља и самим тиме отићи у сигурну пропаст, да би можда тамо неки стоти непознати иза њега преживео. Данас у Србији ми смо то стадо!

Ко је од нас сада спреман да буде нови Гаврило Принцип и да се жртвује за неке још нерођене генерације? У тренутку када се цео свет полако буди, ми смо утонули у зимски сан. Прави вашарски медведи без канџи и зуба, са пробушеним брњицама кроз које је провучен дебели ланац. Играмо како систем свира, а за награду нам баце по коју црвљиву крушку. Чврсто се држимо за своје лажи и опсене, као дављеник за сламку. Из чисте самоодбране постали смо мајстори самообмане. Носиоци црног појаса у убијању црних мисли свим могућим врстама шарених пилула, које нам омогућавају бег од стварности. Заносимо се измишљотинама како је Србија много слободнија и отворенија од многих других места на свету, где су људи одавно несрећни и отуђени, а нисмо ни свесни колико смо се отуђили једни од других. А што се слободе тиче, њу смо одавно напустили као потпуно неупотребљиву ствар. Она би нам само сметала да успешно уживамо своју дневну дозу лажи. Слобода је храброст да се погледа истини у очи, колико год она била сурова и неподношљива. Ми слободу не требамо – зато се и не бунимо! Зато смо ми “бољи” од народа Грчке, Шпаније, Италије, Француске, Немачке, Румуније, Исланда, Турске, САД-а, Кине…и свих других који дижу глас против неправедног система и огромне неједнакости међу људима. Зато ми мирне душе испијамо еспресо у башти кафића, док Европа гори у борби против банкарске олигархије. Зато ми чекамо 1. мај са само једном дилемом – да ли да на ражањ набијемо прасе или јагње, док ће се широм света вијорити барјаци незадовољних.

Овај наш анонимни цртач графита са почетка приче остаје усамљени јунак у нашој причи. Можда ће и успети да заврши Солжењицинов цитат, а можда ће га ипак на време спречити. Цитат је вероватно предугачак да би га неко читао, јер данашња правила маркетинга и брендирања намећу много краће форме. Људи једноставно немају довољно времена да читају било шта дуже од новинског наслова или рекламног слогана омиљеног производа. Ако га власт тортуром претвори у мученика, његова слава ће бити актуелна колико и статус на “Твитеру”. Такав брутални чин сигурно би изазвао и праву “Фејзбук” револуцију, која би запалила стотине “лајкова” и “атендинга” на протесту који ће се одржати на “волу” групе отворене за подршку нашем јунаку. Међутим права побуна се не може догодити у твојој соби, већ напољу, у оној истој маси блејећих оваца, које одједном одбијају да иду под нож. Престани да се обмањујеш јер тако не цениш самог себе, а самим тиме ни људе око себе. То је оно што систем прижељкује, а ти га превари, па изађи на сунчан дан и поново се заљуби у слободу. Покажи да у теби има још увек храбрости да је волиш. То је нашем друштву тако, тако, тако потребно!

Аутор је адвокат из Београда, члан Београдског синдиката