Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (5)

Свети Сава за Тонија и Алистера

Слободан Рељић, Београд

Кад идете кроз Србију имате утисак да се ту око вас отварају „црне рупе“ које увлаче сваку наду, сваки здрав разум. Као да се земљом шири пустиња.  Зато наша пресветла влада радо седи на банкету с Тонијем Блером на Дедињу. Јер ко би нама могао помоћи него Тони? Он је ову земљу глед`о кроз „аваксе“ и зна сваки педаљ. Неке делове зна како су  изгледали пре него што је, лично, одлучио да никад више не изгледају тако. Ако нам тај човек не помогне, ко ће? И он ти, што рече премијер, динара узео није. Али овде код нас је све мање оних коју уче оно Вуково: читај како је написано! Дакле, писаше: да „његов говор или предавање од једног сата, какво је било подучавање министара Србије, кошта између шездесет и стотину хиљада фунти, плус трошкови.“ Какви динари! Није часни Тони Блер оно ђубре Строс Кан, које је више држало руке у премијеровом џепу него што је саветовао. Али и њему је наш премијер пружио шансу. Спашавамо им евро, помажемо њиховим пензионерима, а они нас ту и тамо похвале. К`о од беде. Дајеш Косово, стојиш пред капијом ЕУ као да се снима нови „Лет изнад кукавичијег гнезда“, пружаш руке НАТО-у, правиш онолики постер града на води, пристајеш да те „синови пустиње“ наводњавају, пустиш ММФ у владу...  Колико још треба да се плати?

Добро, они су странци, али шта ћемо ми с нашим злим момцима? Тако постављају питања као да хоће да кажу да наша влада нешто ради непоштено. Е, па с тим би се ваљало обрачунати. Добро, да они питају: Како сте, бре, успели да постигнете такве изванредне резултате? Или: Да ли је икад и једна влада, од Калигуле, успела да учини такве сјајне потезе? Не. Они само "колико то кошта"? Ко плаћа? Какви смо ми то људи? „Његове услуге понекад плаћају саме државе“, дакле понекад.  Али кад се лепи Тони сусрео са лепом Зораном на кафици онда је јасно да је то неучтиво питати ко плаћа. Да се у току пријатељског (?) ћаскања човек пита за плави коверат? Еј, Срби, ово је 21. век! Ово је бизнис-ера! Да ли сте чули за „компаније које су заинтересоване за куповину државних добара пошто је лобирање, и политичко и економско, основна Блерова мисија“. А кад се то појави као „страна инвестиција“, требало би позвати сва сумњала овог света да се извину и Блеру, и Џејмију Шеју, и Хашиму Тачију и свим жртвама Рачка. Плус, да се позове Весли Кларк па да му дамо нашу наменску индсутрију за евро, јер ко је боље од њега знао њене размере. Кад смо примили Путина, што рече премијер, што не би и Веслија? Кад од некога може нешто да се научи – No limits!

Неће то, што рече онај умни човек који је дошао из Светске банке, бити плаћено из буџета! Таман посла. Буџет нам је као огласна табла. Блер је човек господин! Има лаку руку. Не осећаш кад узима. Он ће, бре, све да учини да буџет не осети. Kaд бих писао увoднике за владине новине, ја бих сад мало притегао Путина! Где си Ти, Владимире Владимировичу, био кад смо ми рушили власт Слободна Милошевића? Нама је читав слободни свет у томе несебично помагао. Чак су мало и бомбардовали. 88 дана. Еј, Владимире Владимировичу, ти добри људи су поред свих својих послова и обавеза нашли времена да и нама помажу. Колико су могли. А руски премијер Јевгениј Примаков је само ометао, сетите се. Кренуо у Америку, па авион у ваздуху окренуо. Па, чекајте да тад нисмо срушили Милошевића наш премијер би још увек био министар информисања.  А где би ми били на путу за ЕУ? Не смемо ни да помислимо. На Косову се ствари не би мрднуле с мртве тачке: Ивица Дачић се никад не би руковао с Хашимом Тачијем. Баронеса Ештон би остарила чекајући да нам помогне. Суд би још био у Северној Митровици! Замислите ви у каквом су мраку нас Руси хтели да оставе!

Али, не бејаше. Алистер Кембел, тај херој ослобођења Србије од „балканског касапина“, одвојио је неко време и помогао нам да схватимо. Ко није схватио, мало му се помагало „томахавцима“. Зато је свакако требало да се кембеломанији придружи и наш председник Николић и његови саветници. Посебни онај Оливер. Нису они попили сву памет овог света. И да се заинтригрира патријарх па да се том великом човеку да Оредн св. Саве! Нећемо ми да будемо секташи, па да се то ордење дели само Петеру Хандкеу и Никити Михалкову. Ко је то проценио да је учинак Алистера Кембела за нашу срећу мањи? Да нас тај човек није лупио по нашој лудој глави ко зна шта би у њој данас било.

Стално мислим, и то бих подржао у уводницима у владиним новинама, да би ваљало да се њему и Тонију Блеру подигне споменик у Ташмајданском парку, као што су Албанци подигли Билу Клинтону. Преко пута РТС, на месту где је била она табла за малу Милицу из Батајнице. Можда је њена табла зато и склоњена, а ми нисмо способни да схватимо. То би било тако симболички. Каква ширина српске душе: ништа нам није важно. Само да „наши пријатељи“ осете тај наш смисао за толераницију. Па, макар им и платили коју десетину хиљада фунти, долара, евра. И да наше будуће генерације новинара знају да је увек боље послушати савете Алистера него мућкати својом лудом главом. Не мислимо ваљда да је боље да нам праве 27. март? Или можда да – да?

А онда, ваљало би објаснити овом лудом народу да би нама Тони и Алистер могли наћи посла. Они то знају. „За своје власти Блер је увео Британију у пет ратова“. Човече! Какав цар! Да нас човек посаветује, Бог да нас види. Јер, ово око Украјине постаје све досадније. Само да нас неко не претекне. Данас је конкурениција за те послове све већа. 

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН