Блог

Амерички снајпериста: (анти)јунак нашег доба

Павле Живковић, Београд

Досадно је коментарисати холивудске акционе филмове који, углавном, поред предвидиве радње и једноставне љубавне приче главних ликова не поседују већу уметничку вредност. Ипак, дуго се није покренула оволика расправа у америчкој јавности, као што се то догађа са најновијим филмом  Амерички снајпериста, Клинта Иствуда. Филм заснован на мемоарима војничког живота најбољег америчког снајперисте за време Ирачког рата, Криса Кајла (приписује му преко 160 ликвидација).  Почетак ове расправе је један, наизглед, безазлен твит познатог америчког антиглобалисте Мајкл Мура 18. јануара „Снајпериста је у Другом светском рату убио мог стрица. Учили су нас да су снајперисти кукавице. Пуцаће нам у леђа. Снајперисти нису хероји. Окупатори су још гори.“ Мур се у свом твиту није директно осврнуо на филм, који је само два дана раније имао своју премијеру, али америчка јавност као да је била спремна да дочека овакве изјаве и на зуб да узме првог који ће се огласити негативно поводом филма.

Мур је у великом делу Америке познат као оштри критичар америчке спољне политике, посебно извоза ратова које у самом корену актиципира као губитничке и штетне за америчко друштво. Он задире у амерички идентитет и његове патриотске основе - представи Америка као светског полицајца. После агресвних напада (Сара Пејлин, члан Републиканске странке, је позирала поред наредника Дакоте Мејера са транспарентном на којем директно вређа Мајкла Мура, а два слова О у његовом презимену су нацртана као снајперска мета), он није давао изјаве већим медијским кућама, па су му друштвене мреже биле једини начин оглашавања. Једини опширнији интервју је дао Едију Моретију, новинару америчког Вајса.  Да хистерија буде већа, конзервативнија и републикански настроја јавност оштро је одговорила на сваки покушај дискредитације филма. Очигледно се филм поставља у сферу политичког, зачарани круг који је идеалан за острашћене главе и њихове претеране реакције.

Какав је однос Клинта Иствуда према дешавањима које су уследила после премијере његовог филма? Критике које су филму приписују републиканску етикету дискредитује као глупаве анализе. Он тврди да централно питање у филму није политичко, да само приказује војника који је својим деловањем на ратишту исказао херојство и начин на који се брани домовина. Истиче да филм има јаку антиратну поуку. То се слаже са његовим ранијим политичким ставовима, у којима себе карактерише као прагматичног либертаријанца који се противио сваком ратном деловању Америке, поучен искуством ратова којима је и сам био сведок у свом дугом животу. Он је очигледно огорчен разним учитавањима која су филм приказале у првом плану као патриотску сагу.

После гледања филма, многе сцене доводе у питање Клинт Иствудову тезу да је то антиратни филм. Крисова мотивација да оде у рат када види рушење Светског трговинског цeнтра делује помало наивно. То је постављено као главни повод за америчку инвазију Ирака, а у следећим сценама Крисов патриотски порив расте и он одлази у рат да покаже дивљацима како се брани земља. Ноам Чомски се огласио поводом оваквих класификација. Он критикује начин на који америчка јавност перципира лик америчког снајперисте. Криса Кајла описује као психопату, засновано на сведочанствима бившег америчког обавештајца Џефа Стејна, који се лично дружио са снајперистима. Наиме, он тврди да су они у својим затвореним окупљањима навлачили одела са нацистичким ознакама и тиме се идентификовали са Хитлеровом ратном машинеријом. Чомски износи тезу да Обама води својеврсну атентаторску и дроновску кампању која има тежњу да уклони свакога ко може да потенцијално наштети Америци. Чомски користи појам дехуманизованог понашања.

Мајкл Мур у интервјуу за амерички Вајс подробније описује убиство свог стрица Лорнија и колико је тај догађај изменио његову породицу. Он задатак снајперисте исто посматра као дехуманизован посао – „Снајпериста је, за мене, неко из окупаторских снага. То је војник и војска који раде лошу ствар, пењу се на врхове зграда или дрвећа, крију се и убијају људе без њиховог знања, не дајућу им шансу да узврате ватру“. Према изјавама Мура и Чомског, један етички кодекс је изостао у понашању снајперисте. Филм је само репродукција таквог понашања и онда проблем бива у погрешно постављеној причи. Ово је Иствудов покушај да прикаже херојски чин који, према коментарима Чомског и Мура, то није. Са друге стране, антиратни елементи су најуспелији у ситуацијама када се Кајл врати са ратишта у своје породично окружење. Криса је 2013. убио један ветеран а у филму као одјавна шпица је убачен документовани приказ последњег испраћаја америчког војника, за велики део њихове јавности, хероја. Проблем ПТСД-а, болести која представља велики проблем за америчко друштво, као да није дубље преиспитан у филму.

Ако и Мајкл Мур и Клинт Иствуд заступају исте ставове о рату, зашто поједини критичари сматрају да је из филма изостала антиратна порука? Главни проблем je у Иствудовој вестернизацији приче, симплификованој подели на добре и зле, као и у шерифском моделу понашања Криса Кајла, које и одскаче од истините приче. Акција и холивудски типичне адреналинске сцене као да су у сенку бациле ону људску и  емотивну платформу коју истиче Иствуд. Млађа публика која гледа филм, одгајана на радњама-ефектима и видео-игрицама, предност ће дати визуелној представи, а не оном што би требало да буде срж радње. У неколико сцена постоји преиспитивање ратног анганжмана и смислености ратовања, али оне нису толико ефективне као главни ток радње. Кајл је вођен жељом да у далеком Ираку брани своју домовину, симболише савремени амерички патриотизам и то је утисак који оставља.

Тешко је поставити једног човека који је у народу проглашен за хероја, за протагонисту приче са антиратном подлогом. Брајан Де Палма је 2008. Године снимио филм  Redacted у којем приказује злочин америчких војника над једном ирачком породицом. Прича је исто заснована на истинитом догађају и комбинација је документарног и акционог филма. Јасна порука овог филма се не може оспорити. Може се рећи да је полемика која је покренута овим филмом, далеко важнија од њега самог, јер поврх свега, он јесте само један шаблонски урађен холивудски филм. Требаће још расправа да се покрене и времена да протекне да би се озбиљније просудило о улози новонасталих америчких хероја. Мајкл Мур и Ноам Чомски сами постају шаблон америчке јавне сцене, као представници другачије критичке свести, али изгледа као да недостаје више енергије и медијске пажње да би се озбиљније разматрали овакви проблеми.

Аутор је апсолвент компаративне књижевности у Београду