Блог

Мелски дијалог или зашто Ципрасова Грчка неће добити попуст

Саша Аулић, Бањалука

Тријумф љевичарске коалиције Сириза на јануарским изборима у Грчкој, довео је ту медитеранску земљу у сам фокус европске јавности. Забринутост челника Европске уније, исказана кроз притисак и дипломатски непримјерене поруке грчком народу пред изборе, јасно је показала да Сириза и њен лидер Алексис Ципрас засигурно нису миљеници бриселске администрације. С друге стране очекивања грчког народа, измученог вишегодишњим дужничким ропством, поставили су пред новоизабраног премијера Ципраса и владу на чијем је челу захтјев да се преиспита легитимност грчког дуга, начин на који ће се сервисирати, те да се хитно обуставе сурове мјере штедње које су у сиромаштво одвеле стотине хиљада Грка, а које су истовремено главни услов за наставак добијања финансијске помоћи из Европске уније. Међутим, постављањем оваквих питања на дневни ред, Грчка је престала да буде искључиво економски проблем за Европску унију и међународне повјериоце и постала је, прије свега, проблем моћи. За одбрану ове тезе, и поред многих разлика између два случаја, добро ће послужити један историјски догађај из античке Грчке, детаљно описан у Тукидидовој Историји пелопонеских ратова.

416. године прије Христа, за вријеме Другог пелопонеског рата, поморска сила Атина кренула је са својом флотом на мало и политички потпуно безначајно острво Мел, са намјером да га освоји и на тај начин прошири своју сферу утицаја на рачун супарничке силе Спарте. Војном нападу на Мел претходе преговори између атинских представника и мелске владе о предаји које је Тукидид у својој књизи представио у форми дијалога, у коме су обје стране покушале да кроз убједљиву аргументацију остваре своје војне и политичке циљеве. Атина, наравно, да потчини острво и његове страновнике, док је Мел покушао по сваку цијену очувати неутралност и унутрашње уређење које је било ближе спартанском, него атинском. Атињани, свјесни сопствене војне надмоћи, предлажу Мељанима да добровољном предајом спријече страдање свог становништва и уништење града, те да на тај начин сачувају острво. Ипак, Мељани под очувањем подразумијевају прије свега аутономију и политичку независност острва и стога предлажу „добронамјерну неутралност“ у односу према Атини.

Премда је приједлог Мела на први поглед изгледао као компромисан и коректан, он у стварности свједочи о непознавању темеља на којима почива владавина заснована на моћи. Због тога атински одговор представља објашњење, како за заблуду у којој су се нашли представници Мела, тако и за Ципраса и све оне који се данас уздају у то да ће Међународни монетарни фонд, Европска унија, Њемачка и остали међународни повјериоци, само због тога што је тренутно на власти Сириза, опростити Грчкој дио дуга, понудити јој некакав попуст или једноставно пристати на било какав компромис у погледу извршавања њених обавеза према иностраним кредиторима. Наиме, Атињани су јасни – моћ мора непрестано да се показује и доказује као моћ, јер би у супротном они којима се влада, односно они који су већ укључени у одређени систем, могли закључити да тај систем више не посједује моћ да наметне своја правила, те да не може да функционише на одговарајући начин. У случају Атине 416. године п.н.е. то значи да би државе које су већ атинске колоније попуштање према Мелу могле схватити као знак слабости и тренутак који би вјероватно искористиле како би се и саме ослободиле колонијалног положаја у коме се налазе.

Суштински, проблем који Европска унија данас има са Грчком, идентичан је оном који је имала Атина у односу према Мелу. Уколико би Брисел попустио Грцима, пристао на компромис у погледу отплате грчког дуга или можда, у сарадњи са другим међународним повјериоцима, опростио један дио дуга, то би несумњиво представљало знак слабости Европске уније који би са одушевљењем дочекали све снажнији љевичарски покрети у Шпанији, Италији, Португалу и другим европским земљама које муку муче са иностраним задужењем и наметнутим мјерама штедње. Као што је слабост Мела у политичком и војном смислу представљала смртну опасност за Атину, јер би у случају одустајања од њега, веће и снажније атинске колоније поставиле питање сопственог статуса, тако је и случај Грчке данас за Европску унију опасан, не искључиво због три стотине милијарди дуга, већ прије свега због тога што би попуштање грчким захтјевима сасвим сигурно охрабрило и друге презадужене земље да крену сличним путем, а то би већ имало такав капацитет да доведе у питање и сам систем као такав. Уколико Мел може да избјегне окупацију и плаћање колонијалног пореза, зашто бисмо га ми још увијек морали плаћати? Другим ријечима, уколико Грчка не мора да спроведе мјере штедње, нити да плати пуну цијену, зашто бисмо морали ми Шпанци, Италијани, Португалци, али и Нијемци, Ирци и остали?

Мелски дијалог је завршио безуспјешно и Атињани су извршили агресију на острво. Након неколико мјесеци борбе Атина је сломила отпор Мељана. Погубљени су сви мушкарци који су могли носити оружје, а жене и дјеца су одведени у ропство. Проблем моћи у коме су се Атињани нашли, натјерао их је да употребе бруталну силу против вишеструко слабијег непријатеља и на тај начин сачувају стабилност унутар своје сфере утицаја. Иако би било непримјерено повлачити паралелу у погледу средстава, сигурно је да ни Европска унија у односу са Грчком, без обзира на жеље већине Грка и многих Европљана, неће попустити захтјевима Ципрасове владе. Не због финансија, колико ради самог опстанка система.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса