Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина*(4)

Грке на врбе!

Слободан Рељић, Београд

Заиста је дошао час кад ће се поштен Србин морати да одреди и према још једним нашим пријатељима. Знате, рекао је то и наш премијер ових дана – реч је о Грцима. Тим лењивцима који Ангелу Меркел, ту еС-еН-еСовску мајку која о нашем премијеру брине као о рођеном детету, цртају у СС-овској униформи. (Добро, та одећа коју је, успут речено креирао фиреров друг Хуго Бос, добро стоји чак и њој, али не ради се овде о томе.) Проблем јесте што Србљи, којима премијер још увек није успео да протестантизује свест – иначе би они више волели Ангелу него Мајку Југовића - не виде да је Алексис Ципрас, то дете атинских улица, директни непријатељ, подривач такорећи, генијалног програма српске владе за који постоји опште консензус беретонвудских институција.

Чекајте, шта прича тај човек: да неће да прода Пиреј и Солунску луку? Да ли је могуће да он не зна да је увек најбоље да се све да „страним инвеститорима“? Скандал! Шта ће нама, и како готово песнички рече наш први министар "нашом браћој и пријатељима у јужној Европи" – луке, телекоми, епсови, банке, осигуравајућа друштва, пиваре? И ваљда још рече: Ово је капитализам. Као у оној старој ТВ-серији „Тражили сте, гледајте“. А неће вам се свидети док не постанете Немци, па ви останите при својој православној свести. Избор је прост, зар не? Либерализација (дајте народу улице) + приватизација (дајте корпорацијама власништво)+ дерегулација (организујте хаос у коме све изгледа као после два дима „плаве траве заборава“) то је свето тројство Вашингтонског консензуса. То ти је, треба јавити том Ципрасу, абц-савремене капиталистичке привреде. Треба му јавити јер он није прошао рани курс Воје Шешеља о комунизму и глоговом колцу.

Јер, познато је да ММФ и Светска банка не врше никад притисак ни на кога. Мада, никад не реци никад - можда понекад на некога и врше. Или, `ајде да будемо отворени, да врше - увек и на свакога, али „није Србија случајно једина земља која је без притиска било кога из ЕУ, ММФ, СБ, Европске банке кренула у тешке мере и реформе и мере фискалне консолидације“ рекао је наш премијер и  додао да је "то пут оздрављења, зато што ништа неће пасти са неба". И зато је наш премијер, кад је неко питао  зашто се продаје МТС који добро ради, рекао да - верује у капитализам! Што би се рекло, баш верује. И као сваки верник тешко може и да помисли да може и да постоји ишта друго, осим Вашингтонског консензуса око т5ог капитализма.  А Ципрас је врдалама. Није тај човек никад продавао ексере у Лондону код Индуса, па да сазна да ништа неће пасти с неба. Добро, премијер ту не открива целу истину, јер и он је био министар у влади после чије одлуке су наши западни пријатељи на Србе слали „томахавке“ с неба. Бивало је, дакле, падања с неба. Али, то је био почетак пута оздрављења?

Ваљало би, у уводницима, подржати премијера у смислу едукативног ружења јужњачких народа – нерадника над нерадницима, и отворено игнорисати европску статистику која тврди да Грци раде више од Немаца. Ваљда премијер зна боље. И у то име стално понављати наше Ново Верујем: /"Верујем у тежак рад,/ у тешке структурне реформе,/ верујем у промену наших навика,/ наше свести, / у тешко и мукотрпно оздрављење наше привреде,/верујем,/ и зато сам у том послу посвећен на такав начин"./ И требало би бескомпромисно заштити првог међу нама неједнаким од оног сељачког приговора: како може неко ко никад није ништа радио да учи један народ који је опстајао баш у зноју лица свог хиљаде година  – да мора да ради. То је смешан приговор. Прво, човек сад ради за све оно пропуштено. Кад је добио посао који воли. А по тој логици попови не би смели да причају о Богу, јер никад нису били на небу, нити би се гробари могли бавити мртвацима јер никад нису били мртви. Онда би се премијеру могло приговорити што су му „ближи Немачка и Аустрија“ него јужњаци, јер он никад није био Немац нити Аустријанац, иако је то сто пута више заслужио од милиона Немаца.

Али, добро. Добар коментатор владиних новина никако не би смео само да сведе своје мисли да површне закључке како су Ципрасове идеје смешне, а Ангелине – изразито просрпске, него би морао да унапред јавља како је мали Паблито (Иглезијас) још смешнији од Грка. Јер тек би с тим Ципасовим побратимом могло бити проблема. Можда, на пример, и да га се повеже са Долорес Ибарури. На пример, да неки од наших таблоида дође до тајних докумената НКВД, где ће се јасно показати да је Паблито Стаљинов унук: Ла Пасионарија и Брка су проводили лета на Криму, а потомак се после оженио унуком Берије, а кад се добри Франко представио Богу и Долорес се вратила у сунчану Шпанију, као дечак је тајно доведен и... Леп лид! Продавле би се те новине, а била би то и велика подршка владиним реформама. Јер, ето, Срби су успели да крену европским путем, а сад ће да нам они који су се прошверцовали у Европу да убацују клипове у точкове. И зато да се набави неки добар стари филм НКВД, где би се Паблитови комунистички дека и бака појавили голишави... Као оно што се за Ангелу појавило.

Марин Ле Пен и Виктора Орбана – стално третирати. Мало и оног Земана и Словаке што се фемкају око признања Косова па нам ометају јасну европску перспективу. А Орбана посебно узети у фокус због неколегијалног односа према ММФ-у, западним банкама и посебно што је учествовао у ширењу идеје (а онда је то и реализовао!) да се грађани морају заштити од кредите са „швајцарцима“ и сличним клаузулама, те сада нашу гувернерку ставља на муке, а ствар је тако јасна: држава увек служи да помогне банкама да зараде, а грађанима да направи законе и није она крива што то они у Бриселу увек пишу као за ону игру „ђе куглица“ где увек добијају они који скривају куглицу. То су европски закони. У току је хармонизација. Односно, како рече шеф гувернеркине екипе: Па, људи, ово је капитализам! Јесте! Тако треба да се каже: да грађанин зна да нама није најважнији он. Нама је најважнији капитализам. Посебно капиталисти, а посебно – страни капиталисти! Е кад то научимо, наш премијер ће моћи узети један слободан дан и да се испава, окрене иза себе и види докле је стигао. Нас неће много да претекне до тог дана. Али није ни важно. Они који стигну биће промењене свести. Тачније: без свести. А то је тај велики циљ. Што сваки коментатор провладиних новина треба да зна у по ноћи кад га пробуде.

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН