Блог

Листа Диане Будисављевић

Срђан Мијалковић, Беч

Годишњица совјетског ослобођења Аушвица 27. јануара 1945. се у свету обележава као „Међународни дан сећања на жртве холокауста“. Овај текст пишем баш тог дана. Ипак, посветићу га једном другом дану и нарочито, једној особи. Тачније, сећању на једну особу и о томе како се, можда, сећање чува. Диана Будисављевић, жена која се својом храброшћу истакла током Другог светског рата спасавајући животе више од 12.000 српске, јеврејске и ромске деце, из усташких логора смрти фашистичке „Независне Државе Хрватске“, добила је, крајем прошле године, парк у Бечу. Од тога дана, лепи парк који се налази покрај бечког дунавског канала - шеталишта у деветом бечком округу, носи име Диане Будисављевић. Тога дана, такође, откривена је табла, на којој, на немачком и српском језику, латиницом и ћирилицом, стоје информације о животу и делу ове племените жене. О томе да је из усташких логора Независне државе Хрватске њеним залагањем спашено преко 12.000 деце. Углавном, српске. (Оскар Шиндлер, спасио је мало више од 1.100 људи)

Подсећање на невероватан подвиг једне жене, рођене Аустријанке, управо у Бечу, граду који је данас дом бројних европских институција, чини се, није баш безначајно. Подсећање на њено дело, подсећање је и на један геноцид, који се у свету не обележава - геноцид независне хрватске државе над Србима, али и Јеврејима, Ромима и многим антифашистима. Диана се том геноциду, онако како је могла, супротставила. Сећање на њу, такође је супротстављање - забораву. Случајном или намерном. Србима који не живе у матици, чини се, то сећање је важније и потребније. Људима из одбора Просвјете (Српско просвјетно и културно Друштво) која делује у Аустрији, то сећање је било врло важно. Толико, да су се упустили у вишегодишњу, "борбу" са властима града Беча, са њиховим предрасудама и незнањем, са заборавом и незаинтересованошћу. Та "борба" трајала је преко три године. Нећу овде о изговорима надлежних, или њиховој незаинтересованости. Радије бих о онима који су схватили и помогли.

А посебно о момку који се зове Недељко Савић, рођеном у Бечу, који је ту "борбу" у име и пред тимом Просвјете водио и добио. Јер, био је довољно упоран и било му је важно. Схватио је неопходност неговања културе сећања, духовну солидарност и обавезу према жртвама наших предака, српских, који су дали важан импулс стварању данашње Европе, без фашизма, без граница. А Диана Обексер, рођена у Инсбруку, не само удајом за Србина Јулија Будисављевића, већ пре свега својим делом, уврстила се у ред најважнијих наших предака. Које не смемо заборавити. Нити их се стидети. Нека стид остане потомцима оних који су за тадашњи геноцид били одговорни. Ако стид пронађу у себи. Ако не, баш зато их и треба подсећати на Диану. Јер ако је она, готово сама, успела да спасе преко 12.000 српске деце, колико их је онда вишегодишња машинерија фашистичке Хрватске побила?      

Диану Будисављевић је Република Србија постхумно одликовала Златном медаљом за храброст "Милош Обилић", Српска православна црква јој је доделила Орден царице Милице, а њено име носе улице у градовима Србије, Републике Српске и занимљиво, Хрватске...   

Аутор је председник одбора Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" у Бечу