Блог

Шта Република Српска може да очекује од актуелне власти у Србији?

Саша Аулић, Бањалука

Деветог јануара, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, Република Српска је прославила крсну славу и свој 23. рођендан. Као и сваке године, у Бањалуци је тим поводом уприличена свечана академија на којој је присуствовао комплетан политички врх Републике, предсједник Милорад Додик, премијерка Жељка Цвијановић заједно са министрима у Влади, те посланици у Народној скупштини Републике Српске. Академију је, традиционално, увеличало и присуство Његове Светости Патријарха српског Иринеја, који је претходно служио Свету архијерејску литургију у Храму Христа Спаситеља у срцу Бања Луке. Свечаној академији је присуствовао и члан Предсједништва Босне и Херцеговине из реда српског народа, Младен Иванић, други српски званичници у заједничким институцијама у Сарајеву, као и многе друге званице из јавног, културног, политичког и друштвеног живота Републике Српске. Међутим, на овогодишњу прославу, као и на свесрпско окупљање око овог историјског датума, сјену је бацио изостанак државног врха из Београда. Умјесто предсједника Николића и премијера Вучића, у Бања Луку је стигла делегација Србије предвођена министром рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, Александром Вулином и директором Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију, Марком Ђурићем.

Не умањујући нужно било чији значај, тешко је не запитати се шта је узроковало изостанак највиших званичника Србије на прослави Дана Републике Српске. Да ли је то заиста густ распоред и мноштво неодложних обавеза или је ипак нешто друго у питању? Шта вам је то, господо Николићу и Вучићу, 9. јануара било прече од Републике Српске и њених грађана, а ваших сународника? Зар је било заиста немогуће уложити минимум труда и, умјесто послати писмо, лично доћи, те својим присуством јасно и недвосмислено подржати Републику Српску и њену будућност? Извињавам се, али тешко ми је да повјерујем у то да ни предсједник, ни премијер нису могли на вријеме испланирати, ако не више, онда макар два или три сата за посјету Бања Луци тог 9. јануара. Изостанком са прославе, руководство у Београду је пропустило добру прилику да утиша зле језике који већ неко вријеме говоре о новом и још увијек незваничном њемачком услову на европском путу Србије. Захтјев Њемачке, наводно, подразумијева постепено дистанцирање Београда од јавно декларисане политике Републике Српске, првенствено њеног опредјељења за што већом аутономијом унутар Босне и Херцеговине. Имајући у виду безусловну проевропску политику актуелне власти у Београду, као и претходне, скандалозне уступке (попут Бриселског споразума) које су одлучно направили на путу ка Европској унији, сама помисао на један овакав услов, западно од Дрине изазива велики неспокој. Иако се поменути и, истина, још увијек непотврђени услов врло ријетко спомиње у јавности, неодговорни потези српских лидера остављају нажалост огроман простор за сумњу.

Многи ће тврдити како нема разлога за забринутост, да је све ово претјерано и да је, без обзира на недолазак у Бања Луку, подршка Републици Српској од стране власти у Београду досљедна и неупитна. Међутим, укалкулисати досљедност у будуће потезе Вучића и његове владе, осим у погледу безалтернативног пута у Европску унију, нужно би подразумијевало акутни облик политичке амнезије. Управо у томе је и највећа опасност. Уколико се подршка Републици Српској и њеној политици у једном тренутку заиста појави(ла) као препрека даљим евроинтеграцијама Србије, а званични Београд и поред тога настави(о) путем уступака, у том случају се, нажалост, у односима двије српске земље не може очекивати ништа друго до стагнација, ако не и отворена конфронтација. Ако је, ипак, поменути сценарио само песимистична конспиролошка пројекција на граници параноје, утолико боље. Штавише, осјетићу задовољство уколико нам званични Београд својим потезима отклони ове злокобне сумње. До тада, поучен негативним искуствима у погледу заштите и бриге о националним интересима, као и срамним, случајним или не, изостанком државног врха са свечаности поводом Дана Републике, задржавам себи право да и даље будем опрезан када је у питању актуелна власт у Србији, као и њен однос према Републици Српској.

Аутор је оперативни уредник Новог Полиса