Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина * (3)

Нема нама бољег пута од широке џаде украјинске

Слободан Рељић, Београд

Увек се сетим једног меморандума, за писце главних текстова у провладиним новинама, господина Доналда Рамсфелда, једне од десних руку млађаног Џорџа Буша - а кад је Америка почетком Трећег миленијума кренула на Ирак. Разних је ту корисних ствари било, али два су била за незаборав: „Усмерите се на глобални рат против терора – не само Ирак. Шири рат – дуги рат. Повежите Ирак и Иран. Иран је преокупација. Ако паднемо у Ираку или Авганистану то може помоћи Ирану.“ Шта ти је озбиљна либерална земља. Брига о слободи медија и правима независних новинара је тотална. Ништа се оставља случају.

Лако је бити добар писац уводника за владине новине у тако добро ораганизованој земљи. Имаш инструкције с највишег места. А то значи да ти се верује. Не мораш да бауљаш по мраку. Наш си. Своји смо. И то је демократска ствар. То ваља рећи, да је демократска, јер већ се и у овој Србији, накупило тог полусвета који поистовећује софистициране демократске инструкције „које се не могу одбити“ са оним ауторитраним инструкцијама које смрде на подруме Кремља. Није то она злоупотреба слободе штампе као што је радио ЦК КП СС, то треба подвући. Јер друге су то инструкције. Парфемисане демократијом. Ех, кад ћемо ми стићи до тих висина: Да слободно пишемо оно што треба!

А дотад, ваља узети те велике примере и делати баш тако. Рецимо, да се замисли шта би господин Доналд нама ставио у меморандум: „Усмерите се на глобални рат против мрака са Истока – не само приватизација НИС-а. Шири фронт – не само да „нећемо увести санкције Русији“, него „и Кини и Русији“. Повежите Европску унију и НАТО. НАТО је циљ. Европске уније ионако нема. Све је то ТТИП&ТАФТА!“ (Пошто смо ми мало више пинкизовано политичко новинарство где репортери из „Ситија“ директно прелећу у „Национани дневник“ онда бих то ваљало и превести: ТТИП - Трансатлантско трговинско и инвестицијско партнерство, ТАФТА - Трансатлантска зона слободне трговине. Ако они најбоље не разумеју разлику, није ни важно. Не труде се да разумеју ни они који то праве. Све је то исто. А истије је кад се још додају две скраћенице: НАТО и ЦИА. Можда још две ЦНН и ББЦ.) Дакле, шири поглед. Не држимо се чињеница ко пијан плота. Кад кажем ЕУ, мислим НАТО. И кад то легне у коментаторовом мозгу и срцу, све иде као по лоју. И биће помоћи са стране. То коментатори морају стално имати на уму, да не клону духом.

Рецимо, да се изуче светао пример Украјине. Ко је могао пре годину мислити да ће се сва потреба једне такве земље „за бољим животом“ свести на добру мисао: НАТО или смрт! И да нема дилеме: и НАТО и смрт! Ваљда има неко у том Бундестагу или кабинету Ангеле Меркел, с којим како рече премијер наше пресветле владе контактира бар једном недељно, ко је дорастао Доналду Рамсфелду па да нам даје јасне инструкције на нашем путу приоритета. Да се не исцрпљујемо на детаљима. Па, и Украјини је Европска унија пролетос у директној линк вези рекла: нема да бринете, примамо вас. Али, ајде будимо поштени, коме то делује убедљиво. Али кад НАТО јави: примамо вас! То звучи јасно. Поуздано! Јасан пут. Само ви изгласајте у парламенту „да НАТО-у“ и ето нас. Чекамо на границама. Идемо као по својој кући. Вук Драшковић ће бити први који ће у новој држави, кад обавимо свој источни задатак, добити улицу у Београду. Он беше тај далековиди муж који је заосталу Србију, мало заклањајући од нас шта је папир који је потписао, уведе у друштво слободних земаља света по коме НАТО-тенкови могу да возе не заустављајући. И могу да нам махну, ако не будемо бандоглави као Авганистанци, на које – због њиховог лошег карактера – морају да пуцају. И зато их сада и напуштају. Срећни народи ће бити они који дочекају те тенкове и угосте их као што се угошћавају ослободиоци. Засад нас је на том путу претекла Украјина. Али ми им, никако не би смели дозволити да се успавају на ловорикама. Само да не наседнемо на то да то води братоубилачком, словенском рату. Какви Словени! Бар смо се томе досад научили: да су нас они издали увек кад је било најпотребније. Рецимо, ухватили су се бољшевичке револуције у невреме. Дошли су у Београд 1944, да би нас увукли у Сремски фронт. Нису нас 1999. бомбардовали, као други цивилизовани и демократски народи, да нам помогну да се ослободимо мрачног Милошевићевог режима. Какви Словени!

Дакле, све је јасно. У 2015, чим прође зима, пре Ђурђевадана ваљало би нам да се одметнемо. У хајдуке, како Србима и приличи. И да променимо Устав, пригрлимо Бирселски споразум, иако је то болно је л', и да дамо то Косово. Али са јасним разлогом: због Бондстила! Јер ми не можемо да не испунимо жељу нашим пријатељима, који ће нама средити да уђемо у НАТО. Можда да „Пинк“ направи онај један раздрагани спот где председник, премијер, сви министри и цела Народна скупштина певају добродошлицу „Милостивом анђелу“, да се то онда сними испод Белог анђела, делови у Богородици Љевишкој и Пећкој патријаршији, а да се солистички детаљи певају на енглеском. Србима који воле војску то неће бити тешко, а уосталом кад уђемо у НАТО онда ће и последњем сумњичавцу бити јасно да ми то нисмо ни дали – јер у НАТО нема граница. (И да се каже да нам је то и Унија обећала, али да не може да испуни!) У тим новим „шерманима“ могу заједно да јуре и Срби и Албанци. Проблем је што овде глобализам никад није правилно схваћен. Нека се и Албанци окористе, нека и Еди Рама једном буде у праву, али ми знамо да смо – успели. Сви Срби ће опет бити у једној војсци. И никад више нећемо морати да говоримо такве сувишне реченице, као ону „да нећемо увести санкције Русији“. Слободни народи, као Црногорци, могу да уведу санкције коме год хоће. Уосталом, кад уђемо у НАТО, можемо да тражимо да оних 350 црногорских војника служи у Београду. И да се све врати на своје место. Тако нам треба мало да би добили тако много. Све је на нама. Сад кад смо прошли обуку о „болним мерама“ нећемо то ни осетити. Ни Украјинци нису.

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН