Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина* (2)

Данке Дојчланд на европском путу

Слободан Рељић, Београд

Није мајка Српкиња, па још од Косовског боја, народила Српчади које више воли Европу од нашег еС-еН-еС племена. (И можда већ јесте време и да онај несамерљиви оратор Зоран Бабић у високом парламентраном дому почне да учи припрости српски народ да то изговара - Еуропа! То би се у Берлину ценило. А посебно ако би председник Николић то конкретним примером подржао. Рецимо да сними спот: Europa, zdaj – konačno.) И то, наше достигнуће, мора се стално, упорно и безодморно дојављивати овим часним људима у Бриселу. Они су заузети да би могли на све да мисле, али кад виде како се следбеници европског пута за то срчано заузимају, не би могло срце да им не заигра.

Сто уводника бих написао на ту тему. Мобилизаторских. Јер „сто пута поновљена истина“ би се пробила до наглувих ушију српског народа (који се тако „паланачки“ одао одбијању да прихвaти да мења своју застарелу свест), а и профињени постмодерни слухисти из Брисела и Берлина би онда то примили као „мелем на рану“. Јесте да су просрпски лидери, као Мануел Барозо и Кетрин Ештон, сада отишли, али то не би смело да нас обесхрабри. Сви у Бриселу воле пут којим су они Србе повели. И, питао бих се, да ли сада смемо да пропустимо историјску шансу да се коначно отмемо из грубог загрљаја руског медведа из тајги, у које нас стално гура вековна ретроградна љубав наших добрих родитеља, дедова, чукундедова, чукун-чукун или како би се већ из ове европерспективе тај припрости свет старих Србаља могао називати. Зна се да се с тим мора прекинути, али никад српски народ није успео у томе. Али, сад је тренутак. Наша влада која је онако широкогрудо дочекала и дрон и Едија Раму, и учинила толико великих пробоја – могла би и ово. Само је важно да јој се помогне. Да се сви претворимо у Једног. Српска јавност у једну мисао. Велику мисао. Коју? Е, о томе би требало да пишу владине новине. Не бих желео да будем искључив, али да се, рецимо, изврши масивни медијски притисак да се за Београд много чвршће веже Андреас Шокенхоф. Добро Гузенбауер и Фратини, добро Строс Кан, видели смо Курца на делу, али што би наш први министар рекао, у тренуцима великих инспирација, Немац је Немац. А Шокенехоф је супер-Немац. Сећате се кад је донео онај ултиматум: да се укидају паралелне институције на Косову и да Срби има да мењају свест. То је било милина гледати, како га се слуша. Ту и тамо је неко из стада подигао главу, али не – ништа се не деси. И такав човек кад дође, онда ће све крене.

И, морамо и ми бити мудри, а не као до сада бандоглави. Како, питате се? Па ваљало би учинити све да га приволимо. Шта? Најбољи коментатор владиних новина би се, рецимо, заложио да му се покаже наша изузетна способност да будемо добри домаћини – још на вишем нивоу него кад смо оно бриљирали у случају Еди Раме. Ово мора бити јаче. Џокер који гарантовано добија. Кад Берлин остаје без речи! Имамо ли га? Имамо, имамо. Ево, да узмемо Danke Deutschland и да тој величанственој рапсодији, у нашем аранжману, српском, удахнемо нови живот и покажемо шта умемо. Да се Србија прекрије тим племенитим тоном. Као некад што смо падали на „Ситније, Циле, ситније, покажи ми само најбитније...“ Уосталом, ми на то имамо сва права овог света.Данке Дојчланд је потисао композитор Ђорђе Новковић, мешовитог српско-хрватског порекла, рођен у Сарајеву. И важно је да ми то урадимо пре БиХ. Треба само погледати те речи: /Хвала Немачкој, моја душа гори!/Хвала Немачкој, на драгом поклону./Хвала Немачкој, много хвала,/сад више нисмо сами,/и нада долази у нашу напаћену отаџбину./ Европска нада! Небо би горело над нама. И да се позову Цеца и друштво, који сад згубидане на жирирањима у оним ТВ-такмичењима анонимних певача, и да та турбо-екипа сними то. Да, баш турбо екипа. Да се то прими у народу. А и да они покажу да нису оно што се о њима мислило у оно анти-европско доба. На крају и Бора Ђорђевић да се прикључи, да се покаже сва ширина српске душе. Каква би то била корист за националну ствар! Прво би се показало да оно са Еди Рамом није случајност, него да смо ми спремни да пружимо све и другим народима у региону. Мислим да би ту и Бакир Изетбеговић признао да су Срби достигли катарзу, скинуо би фес и шал томе у част и рекао: Е, сад ми је јасно зашто се бабо писао као Србин у она стара времена. Можда у неким деоницама да Цеца и турбо-фолк друштво певају и на немачком, како приличи онима који зарађују, на Западу најслађу ловицу: /Danke Deutschland, meine Seele brennt!/Danke Deutschland, für das liebe Geschenk./ Е, на то ни Мајкл Девенпорт не би могао да остане равнодушан.

Ту би се једино Хрвати могло осетити погођеним. Знате, ипак, кад неко претендује да заузме најближе место поред немачке ноге, мора рачунати да они неће на то радо гледати. И зато ја не бих ишао на то да се „Данке“ одмах предлаже за нову српску химну... Не одмах, не. Да, ипак, будемо увиђавни – да не провоцирамо навијаче „Задра“ и „Галатасараја“ - јер је најважнија хармонија у региону, а да о том другом кораку размишљамо 2016... Кад нам буде боље у свему, па да и тако означимо велики успех. Велика промоција испред Скупштине града. Као кад долази Ђоковић. И кад уредимо те претприпреме могли да позовемо нашег Андераса. И да баш ту дефинитивно покажемо нашу потпуну доминацију у региону. Како? Само чињеницама. Да се ангажују наши историчари да подсете како су се Албанци понели после Лондонског споразума (1913) кад им је немачки народ великодушно послао као гастарбајтера принца Вилхема фон Вида да управља том земљом. (Али тек тада да то уведемо у игру. Тактично и мирно.) И да онда лепо на свеопшту корист покажемо како су се реторградне снаге у оквиру тог народа (да се стално напомиње „не сви Албанци“!) тада окренуле против плаве крви, против Европе и протерале тог финог човека... А ми би онда могли да устоличимо Андреаса фон Шокенхофа за нашег супервизора и да му се српски народ закуне да ће све да учини да му омогући да нас он води европским путем... (Домановић да се дотад избаци из свих школских лектира. Можда и из библиотека.)

Замислите ту слику: уместо оног бауљања преко Албаније са Карађорђевићима и радикалским брадоњом Пашићем, ми сад ставимо принца Андреаса на чело, а Тома у знак потпуног раскида с мрачном прошлошћу пали радикалску заставу с десне стране, први министар с друге стране и сви иза... Мали, Весић, Кори, доктор Стефановић, Вујовић са уздигнутом фризуром, и сви Србљи даље по реду и заслузи... И Лазар Крстић да се не заборави. А Воја Шешељ последњи у колони. Баш последњи, да му дође из ... јетре у главу, и да српски народ једном и за веки векова буде јединствен.

*Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН