Блог

Какве бих уводнике писао кад бих био уредник владиних новина*

Лапот на води

Слободан Рељић, Београд

Кад бих био уредник владиних новина најодлучније бих се заузео за најригоризније мере штедње. И јасно бих рекао да су сви којима је стало до масовног доласка страних инвестиција и истинске штедње изненађени благошћу коју су наша Влада, а и Парламент и председник (мада се за њега мора имати разумевања), показали према (не)радницима свих врста у новом Закону о раду. А прилика је била да за свагда глоговим колцем прободемо вампира самоуправљања, а којег је мрачна Интернационала, као кукавчије јаје, убацила српском народу. И да јавно покажемо да смо ми најодлучније против економске демократије и сваке несувисле идеје да радницима (и свим запосленима, ма како они себе називали) и пензионерима треба исплаћивати и динар преко оне савршене границе од 25 хиљада динара.

А, узгред речено, срећа је наша што је после Интернационале на светску сцену ступио човекољубиви Глобализам и дао на знање свима да је економска демократија глупост. А што наша Влада понајбоље зна. И што је сто пута речено: радниково је да ради (сама реч то каже!), а не да растерују стране инвеститоре, а зарад циганчења за жути динар више.

Уосталом, и на то бих указао, тај радник (за кога влада зна ко је) нема поштовања ни према тој светињи - грађанској демократији. Последњих тридесет година политиколози су у свету приметили сталан пад излазности на изборима и, видите ви, да су најмање заинтересовани они за које очекујете да ће највише добити гласањем, тј. ти бедни превртљивци. Намножило се тога и у добром свету где живи она популација „страних инвеститора“. А чак 89 одсто тог простог света и у Европи, господо, верује да је све већи јаз између оних који владају и њих (не)радника којима се влада. И то се шири као ебола. Е, ту је била наша шанса! Да кажемо, нећемо ми да дозволимо да нам неко малтретира страног инвеститора! Да смо се ту показали као „чврсти момци“ могли смо постати лидери у региону, а и шире.

А, господо драга, има ли ишта нормалније него да ми живимо да би они профитирали. Неће ваљда бити да смо ми овој држави важнији од страног инвеститора. Па, нас има колико хоћеш. И све више нас обија бирое за запошљавање, што ће рећи једе леба без мотике. И зато нема те цене коју ми не би требало да платимо да би Њега привукли. То је наш завет. А страни инвеститор, знају то у нашој Влади и поздрављају тај прогрес у промени свести, више не ради с радницима, он то цивилизовано зове - „хјумен рисорсис“. Како отмено! И јасно. Ослобођено сваких идеолошких примеса.

И има ли ишта лепше на овом свету него да си спреман да даш све, па ако затреба и живот свој, за једног инвеститора. Рецимо, човека Арапина, који у својој земљи воде нема ни да се умије, али је спреман да залива жедну српску земљу и да град подигне на води.

И какве би, уз сву ту катарзу за прозаичног српског човека, похвале добила наша влада за несебично подржавање – мултикултурализам данас. У тренутку кад су сви морали да дигну руке од тога, појављују се Срби! Си-еН-еН би дао прилог од четири минута! И председник и премијер би добили бар по 25 секунди. А шта би то значило за имиџ земље. Какав Ђоковић! Ово су цивилизацијска достигнућа. Какав би говор наш председник могао да срочи за Генералну скупштину ОУН.

А не треба ни сумњати да би то сигурно наишло на леп одјек код поштеног српског домаћина! Зар би такав човек имао нешто против да се уведе - лапот. А то сам имао на уму кад сам рекао да бих затражио „најригорозније мере штедње“. Наш лепи народни обичај! Прво за пензионере, а онда да се да шанса и млађем нараштају. Педесет година старости да буде „црвена линија“. Да се не срамотимо и да страном инвеститору шаљемо истрошене трећепозивце који би требало да буду конкурентни на светском тржишту.

Наш професор Тихомир Ђорђевић (1868-1944) је лепо описао како смо ми од императорске сабраће Цара Константина научили тајну великог достигнућа – лапота. Вели он: ратник би ратовао до четрдесете, од четрдесете до педесете би седео на зидинама тврђаве као чувар, а онда, брате – вечна ловишта! Лапот, господо. Јер, чему би служио ратник после педесете? Да се вуцара по домовима здравља, да троши паре из увек пренапрегнуте државне касе, да заузима унуцима место на гладијаторским играма, да добри патрицијски свет одваја од уста и незаборавних забава (и данас се памте Калигулине журке) да би та олупина од човека – ружна и погрбљена - животарила. И наш народ се, каже легенда, некад држао до тога. Иако нема научних доказа да су стари Срби то чинили, нови Срби би, како напредује пројекат промене свести, то могли да раде с највећим уверењем да је то „за спас Србије“.

Како би то дошло у време кад наша Влада вуче „најхрабрије потезе у српској историји“! А, ако оклевамо, може да нам ово преотме нека Естонија. Није се с њима шалити.

И наша нација би постала млада. Можда и најмлађа у Европи. Сви као Јовичић и Небојша. Кад дођу страни новинари па јављају: ови Срби су сви у годинама да би могли да наступе на следећој Олимпијади.

Али не би требало ни чекати ту будућност, резултати би се видели и одмах. Чим пројекат крене могло би да се то преусмери у ријалити шоу. Е, а кад би водили на брдо остареле глумце, онемоћале естрадне звезде, Еру и Милоша, могло би све да се претвори у – ВИП ријалити. Топ рејтинг! Нека наша телевизија могла би лепо да се поткрпи, да изађе из дугова. И плус, пекарска индустрија би добила нови програм: лебац за на главу! Можда и да се уместо маља користе бејзбол палице (на сваком сегменту мора да се мења свест простог народа) или нешто из тог програма. Али свакако ништа из Јасеновца, јер онда се програм не би могао продавати у нашем најближем суседству а можда би утицало и да се оне преостале ћириличне табле у музејима пооткидају и изгазе.

Пошто се власт још, док се не устабили програм промене свести, не би могла ослонити на синове или унуке, осим ако нису чланови Владе или Главног одбора, оформила би се и нова Агенција за јавни лапот са филијалама по свим општинским местима. То вам је, господо, и неколико хиљада нових радних места. А могле би се одржати и донаторска конференција. Као она за поплаве. ММФ и(ли) Европска комисија би то подржали. Васкрс Милосрдног анђела или Зора са Истока, би се могла звати операција. Историја да нас види!

 *Наднаслов за овај блог је посуђен од Јарослава Хашека, из књиге његових сабраних текстова “Разговори с цензором“

Аутор је предавач на Учитељском факултету у Београду, бивши уредник недељника НИН