Агора

Другачија политика

Слободан Владушић, Политика

Читање савремене филозофске литературе за већину света представља чисто губљење времена. Ипак, има нечег у тим текстовима што не би било лоше да знамо: Ђорђо Агамбен, човек несумњиво мање познат од Ђорђо Арманија, пише о томе како савремени град карактерише губитак центра, односно трга, те последична деполитизација његових житеља. Нисам приметио да Агамбен има нешто против таквог развоја догађаја. Тек да знате, дакле: ако сте политички апстинент онда чините управо оно што политичке структуре очекују да чините. Да животарите како-тако, или да умрете, свеједно, али да им се не мешате у посао.

Како то изгледа у данашњој Србији, или ко је политички активан? Наравно, политичке партије које у свести тзв. обичног народа јесу заводи за запошљавање. Зато се већ дуго дешава да се већина партијских кадрова не хвали квалификацијама, већ покорношћу, јер им посао не зависи од првог, већ од другог. Штета што је за успешно вођење послова потребно оно прво (осим ако им у опису радног места не пише „девастација”). Ту су наравно и НВО. Неке од тих организација имају своју мисију која је независна од донација. Већи број, међутим, функционишу као групе за притисак, потпуно саображујући своје деловање условима и критеријумима за добијање грантова. Они дакле, притискају јавност у смеру који им одређује њихов послодавац. Поштен посао, само мало непоштен према судбини заједнице у којој делују. Изван тог простора остаје углавном или полуобавештени свет, који дефанзивно делује на догађаје, прилагођавајући своје мишљење смеровима ветра на јавном простору, или пак потпуно неутралисана и деполитизована маса.

Међутим, постоји још један слој људи чија је бројност непозната. То су они који желе да буду политички активни, али им не одговара тренутна политичка понуда. Не желе да се прикључе партијама у којима би им друштво правили искусни партијски прелетачи и каријеристи, јер они то нису, а не желе ни да им критеријуми грантова постану критеријуми мишљења. Тај слој људи заправо жели једну другачију политику: политику која би почела од конкретних проблема, конкретних чињеница, политику која би била рационална, али и морална и поштена. То су људи који су довољно образовани да могу да разликују чињенице од пропаганде, и довољно часни да могу да брину и о нечему изнад сопствене користи. Тај слој људи је заметак једне истински грађанске Србије, грађанске у оном значењу о коме је сањао Пекић: Србије у којој би се национални и демократски интереси међусобно подржавали, а не саплитали.

Шта је тај слој људи у Србији данас? Скоро ништа. А шта би могао да буде? Могао би да буде нешто. Да ли ће то постати зависи од две ствари: прво, да ли ће људи који чине тај слој наћи снаге и начина да се међусобно организују и повежу према критеријуму међусобног поверења. Друго, да ли ће партије које су тренутно у запећку моћи да следе овакву другачију политику: што значи политику која ће почети од садашњих конкретности, а не од магле и облака будућности. Њима ће морати да буде јасно да овом слоју нешто прво морају да понуде, а не да тек траже безрезервну подршку. Дакле, тај слој који већ сада постоји, али није свестан себе, могао би да послужи као пример једне моралније, рационалније, паметније политике. Политике коју ће многи моћи да подражавају и подржавају. Ако се у Србији ојача овакав другачији однос према политици, односно потреба да се живи у јавности, а не од јавности и јавног деловања, постојаће могућност да цела заједница буде на добитку. Таква, другачија политика принудиће политичке структуре на одговорност, према једном образованијем, обавештенијем слоју људи који политику не види као извор профита. Истовремено, она ће омогућити лакше разликовање невладиних организација чија је мисао корисна за заједницу, од плаћених група за притисак. Она ће, најзад, омогућити стварање атмосфере у којој ће данашња летаргија бити замењена нечим лепшим, племенитијим, енергичнијим: јасном сликом света и себе у том свету.

Политика, 12. новембар 2014.