Естетика

Пуља, Италија

Игор Мариновић, текст и фотографије

Сигурно сте чули за чувени трајект Бар-Бари. Та линија је одувек за мене одавала неку дозу мистичности, нешто што чујеш доста често, а што ти је недоступно. Такође, чинило ми се да је то линија за срећу у једном правцу, потрага за непознатим, итд. Јелена, моја жена, препоручила ми је да овог лета (чуј, лета у октобру) испробамо тај трајект, да видимо шта има тамо преко. Пролетела ми је за тренутак кроз главу бласфемична мисао: шта има тамо другачије него са ове стране? Да ли је Медитеран Медитеран и са наше (чуј, наше) и са њихове стране? Одлучили смо да у пар дана пропутујемо кроз италијанску регију Puglia (читај Пуља), да проверимо да ли је то баш тако. 

Eто нас на трајекту Бар-Бари. Нема трага мистичности, то је омањи трајект који путује под заставом Бахама. Додуше, има пуно њих који изгледају пуни оптимизма, као да су купили карту за срећу у једном правцу, као ова млада Албанка. 

Пут траје читаву ноћ, силазак са трајетка је био дужи од очекиваног, али то ваљда тако иде. Већ у Барију смо схватили да је истина оно што се прича о Италији, њиховим гужвама, начину вожње. Све то зависи од интерпретације: оно што би код нас било "мајмуне, ко ти даде дозволу; идиоте, што нас не пушташ" тамо је "ах, темпераментни Италијани не пазе баш на знаке, на раскрсницама се аутомобили просто сливају са свих страна". Бари јесте леп, али хтели смо видети нешто потпуно другачије, нешто што је уникатно: то је градић интересантног имена, и још интересантнијег изгледа, Алберобело. 

Alberobello

Алберобело је мали градић удаљен шездесетак километара од Барија. Има 11.000 становника, и био би тотално питоми мали градић да се не издваја по гомили грађевина изграђених у старом стилу. Тих кућа има посвуда по региону, зову их Trullo. У унутрашњости је то све један простор, гради се без цемента и малтера. Легенда каже да је начин изградње био такав да би кућу лакше срушили (?!) када долазе порезници. Нема куће, нема пореза. Још боље, тако су рушили читава насеља, исто због порезника: нема насеља, нема градског пореза. 

Куће су врло мале, врата су до рамена. Јесте да људи у тој регији нису шампиони висине, али све одаје утисак да је ово некада био врло сиромашан крај. Иако је доста кућа претворено у туристичке сврхе, има још доста кућа, и чак један читав кварт у којем људи и данас станују. Врло су поносни на своје куће, са разлогом. Свака викендица у околини је изграђена на овај начин. Чињеница да је врло мало кућа остало из старог периода не мења на атмосфери. Све изгледа као из бајке.

Тишина је тотална. Буквално се ништа не чује. Чак ни удаљена бука града, жамор кућних разговора, ништа. Права ствар за контемплацију и одмор.

Признајем, добро сам се припремио пре поласка на пут. Прегледао сам доста фотографија са тих места, запамтио шта бих волео да фотографишем, коју атмосферу да постигнем. Све је изгледало доста лако, у року пола сата усликао сам углавном све што сам планирао, чак ми се и овај ретро Фиат нацртао како треба:

Имао сам срећу и са случајно остављеним малим бициклићем, и са овим возилом којих има посвуда. Команде у кабини су као на мотору, дакле нема волана, и тешком муком у њега стаје две особе. 

Када се удаљите од trullija, призор је и даље леп, макар има и чудних инсталација, изгледа да је ово остало од прошле нове године, па је сада боље не дирати ништа, свакако ускоро долази нова предбожићна хистерија. 

Наравно, није ишло баш глатко. Ако сам имао срећу са механизацијом, са људима уопште нисам. Са наше стране људи су пуно љубазнији: сине, уђи, хоћеш мушула и смокава да ти дам да поједеш, што тако мало, узми још ... Размишљао сам пре тога да усликам доста људи, да покажем какав је однос ових малих грађевина и људи који живе у њима, какве навике имају, итд, а испало је сасвим супротно. Чим бих потегао фотоапарат, скачу, беже, буквално. 

У радњама и на улици ако их нешто питаш јесу љубазни, али не знају ни реч енглеског. Ако на "do zou speak English" кажу "yes", то значи једва, а и то је ретко. Препоручујем добар речник пре поласка на пут. Свеједно, нисмо имали проблема због љубазности и због изврсне хране и вина: било шта да сте наручили, било је просто одлично. Спавали смо у једној од ових кућица, јесте мало, али је аутентично и сасвим довољно и пријатно.

Grotte di Castellana

Следећи дан смо наставили обилазак, прво смо обишли пећину Grotte di Castellana . Пећина као пећина, предивна је. 

Унутар пећине није било дозвољено фотографисање, са разлогом. Због светла се скупљају алге, што се види по претходној фотографији. То је прва дворана у коју допире сунчева светлост, па је дозвољено фотографисати. Наравно да би се смело фотографисати без блица, али због језичке баријере нисам хтео да питам ни да се објашњавам са њима. 

Ипак, нисам одолео да усликам пар слика. Наравно да су жбири пазили на мене, пошто је било очито да сам дошао овде да фотографишем, због повеликог апарата и још већег сталка. Срећом су са нама била деца са екскурзије, која су по обичају била јако гласна, а и имао сам даљински у левом џепу, па сам сликао насумице. 

Ово је тзв. бела дворана, предивна је. Наравно да је фотографисање наслепо на ISO 3200 работа са ограниченим дометом, али нисам одолео да поставим и ове фотографије. 

Читав крајолик делује тотално уредно, сређено. Милина за проћи и погледати. Црвенкаста земља додаје дозу фотогеничности. Ево једног типичног призора:

Овај није имао ништа против фотографисања, али је викао за мном да треба да му дам пара, и још пар реченица које нисам разумео. Некада је језичка баријера предност, а не мана.

Поподне смо стигли у следећи град који смо хтели погледати. Кажу да је то најинтригантнији град у Италији, са разлогом. 


Matera

Матера је древни град стар 9.000 година са више од 60.000 становника. Одмах да кажем: ако је Алберобело бижутерија, Матера је суво злато! Био сам просто шокиран величином овог града, традицијом, спојем стене и архитектуре на сваком кораку. Било у којем правцу да се погледа, град се складно утапа у крајолик, куће се просто разливају у свим правцима.

У крајолик је урезан велики број пећина. Близина воде, географска заштићеност, све су то разлози зашто ту људи живе већ толико година. Колико старе навике тешко умиру казује и чињеница да су људи живели и у пећинама све до педесетих година прошлог века. Јесте да је пространо (неки су имали и пар хиљада квадрата за себе), јесте да је температура константна, али није баш осветљено, о хигијени да не причам, тако да је влада наредила да морају да се иселе. 

Чинило ми се да се нешто интересантно дешава на врху планине. 100% crop открива о чему се ради: фотографисање и снимање за венчање. Ово је први пут да ми је жао што нисам понео телеобјектив са собом. 

Да су некада детаљи битни, а не шира слика, указала ми је и Јелена. Рекла је "види, шта је ово ту на огради". Нисам баш неки макро сликач, али рекох себи " `ајде да нашрафим сигму 105мм макро и да покушам да засметам овом ручку":

Градња не престаје, напротив! Константно се нешто обнавља, гради, дограђује. Нема проблема ни око комбиновања старих и нових елемената, све то изгледа врло складно и са укусом. 

Почели смо тражити место одакле би поглед на град био бољи. Сматрао сам и раније, а након овог путовања сматрам још и више да вреди потрошити труда да се нађе складан поглед. Не толико због фотографије, него због самог погледа који је савршен. Зато смо ушли у предграђе, шетали се улицама, уживали у обичним призорима. Наравно да је следећи призор био 100 пута бољи пре него што сам потегао апарат. Одмах склањање, бежање ... 

Ево још једног погледа на Матеру. Време није баш ишло на руку, пошто је сунце често било иза облака, али када би се појавило, облаци баш помажу да сакрију или открију поједини део града. Чини се као да то намерно тако желимо. 

Нашли смо и пећине у којима су људи живели. Ово је сликано из пећине. Стварно је пространо и огромно, на овакав кревет од стене комотно могу да стану 4 особе. 

Ово је чувена црква у стени. На овим локацијама је снимљен и филм The Passion of the Christ Мела Гибсона. Наравно да се Мел Гибсон одушевио овим призорима, пошто је све изгледало као да се ништа није променило последњих пар хиљада година. Обично не дајем имена својим фотографијама. Ако бих следећој дао име, било би то: Нови почетак. 

Искрено, нисмо потрошили ни копејке у Матери. Тотално смо били шокирани величином, лепотом, интригантношћу града. Нисам осећао ни глад ни жеђ. Било је време да се вратимо у базу (Алберобело), и да се припремимо за последњи дан пред повратак.


Ostuni

Остуни је град од 32.000 становника, удаљен 8км од обале. Разлог зашто је толико удаљен од обале је вероватно што је ово најближе брдо на којем се могао направити град. Рекох малопре да вреди уложити труда у овакав поглед. Остуни зову бели град и типичан је диван медитерански град. 

Низала су се општа места каква замишљамо у медитеранском граду на измаку сезоне.

Сиеста скоро да је почела, па су продавци стајали испред својих продавница. Размишљао сам колико посао утиче на човека, колико човек почне да личи на свој посао. Човек испред пиљарнице је изгледао као да овде одувек ради, човек испред продавнице скупих вина као да је и сам скуп. Помислио сам да ли ће се и на мени видети ко сам и шта сам након доста година (вероватно не знате да сам математичар по струци). 

Ако посао утиче на човека, ако одело (не) чини човека, да ли то исто можемо рећи и за возило?

Преварили смо се тај дан: остадосмо без ручка. Изгледа да је 3 дана било премало да схватимо да ресторани код њих по правилу раде од 12-15h и од 19-24h. Нисмо буквално нашли ни један ресторан који би био отворен иза 15h, па смо се вратили у Бари. Бауљали смо по улицама, све радња до радње, али нигде хране, чак ни fast food-a. Постајао сам уморнији, нервознији, непрецизнији. Чак сам успео да упропастим и овај потенцијално добар кадар:

Била је то сцена за неку рекламу, осветљење је било професионално. Наравно да су викали за мном док нису схватили да сам само још један манијакални дежменкасти туриста који фотографише све и свашта. 

Закључак

Толико од Пуље. Препоручујем је свима, стварно изгледа изванредно. Обећао сам себи да нећу више никада питати себе шта има тамо другачије него код нас. Три дана сигурно јесу премало, и темпо јесте (пре)велик за мене, али сам стварно уживао. Највеће изненађење за мене су били људи који су просто скакали од фотоапарата. Могао сам их сликати кришом, али нисам сигуран колико би то било културно. На нама фотографима (чуј, себе зовем фотограф) лежи одговорност не само да нађемо прави и оку угодан кадар, него и одговорност презентовања и тумачења призора које видимо. Ако неко замишља Италију која је још у носталгичном, ретро стилу као из Фелинијевих филмова, у праву је: 

А шта ако неко замишља Италију да се потпуно променила, да су људи много богатији, да нема више оне носталгичности коју тражимо? 

И тај је донекле у праву. Истина заправо зависи од наше интерпретације. 

Јер, стварности нема, постоје само тумачења.


П.С. Е, ако сте ово све прочитали ...

Извор: Marinowski