Естетика

Све боје Провансе

Игор Мариновић, текст и фотографије

Најбоље време за посету Прованси је средина и крај јуна, када цвета лаванда. Карактеристични пејзажи Провансе обично садрже и непрегледна поља расцветале лаванде, све је у лила боји, просто се осети мирис. Нисмо били те среће, обрели смо се у Прованси почетком маја. Почетком маја лаванда није цветала, али је зато цветало скоро па све остало. (Не само) први утисак је да је Прованса пуна боја. Естетика форме наглашена је јарким бојама и то се примећује на сваком кораку. Као да је живети у лепом простору пуном боја део наслеђа. Остали смо премало, само четири дана, па су, као и увек, фотографије компромис доба дана, временских услова и затеченог тренутка. 

Град Gordes, један од најфотографисанијих призора у Прованси, са разлогом. Не може се не стати и не фотографисати овај призор. Све врви од туриста. Призор делује нестварно, али више су нестварне цене хотела и некретнина у граду. Град није толико леп када се уђе у њега, све је пуно обновљених фасада, приватних кућа ...

Поменуо сам затечени тренутак. Уљана репица је била у пуном цвату, а када смо пролазили поред ове пољане након три дана, репица је већ оцвала, једва да се жутило. 

Roussillon, градић у коме је већина зграда црвена. Легенда каже да се жена опаког грофа заљубила у трубадура. Гроф, у наступу љубоморе, убије трубадура, а његово срце сервира својој жени за вечеру. Када је схватила шта је појела, бацила се са литица, а њена крв је обојила читав крајолик. Крајолик је стварно сав црвен, али од специфичне врсте тла које формира фантастичне облике.

Уобичајена радња у Roussillonu. Радње, излози, или уопштено куће су предивне, имају антиглобализацијски шмек, да се тако изразим... Ово није изузетак, није ова радња толико лепа зато што је Roussillon туристички град. Сви призори који се виде, чак и из кола док се путује изгледају складно и прелепо. Знање енглеског језика је слабо или никакво. Ех ти Французи, имају своју посебну реч за све :-)

У непосредној близини града су формације које се зове ochre. Тешко је било ухватити кадар где нема туриста. Овде је, срећом само једна особа коју је, додуше, било лако избрисати, али ипак нисам јер се може видети величина формација у односу на човека, а и није ред да ту особу избришем, ипак ми је то жена :-)

Након пар минута пентрања по ochrama ципеле, чарапе, кожа, све је црвено. Свеједно, људи су добро расположени, деца се мажу црвеном земљом по лицу, а овакви призори нужно воде до асоцијација да је суживот могућ, макар колико услови били тешки. 

Потпуно другачије конотације наилазе у градићу Lacoste, месту где је живео Маркиз де Сад. Ово је споменик Маркизу де Саду и његов дворац иза, тачније оно што је од њега остало. Незамисливо је шта се све дешавало између зидина овог замка. Данашњи власник замка и већине некретнина у граду је Пјер Карден. У замку се сада одржавају културна дешавања. Замак су срушили још ономад мештани, бесни због бестијалних оргија које су се ту одржавале. Размишљао сам гледајући споменик да ли је идеја Маркиза де Сада ипак на неки начин победила. 

Kод нас постоји пијачни дан, али у Прованси пијачни дан има много јаче значење: читав град постаје пијаца, улице су загушене, а број становника се буквално подупла. Градић L'Isle-sur-la-Sorgue  се недељом претвара у огромну пијацу, тезге су по улици, може се наћи све и свашта. Овај градић претерано зову мала Венеција, због многобројних канала. 

Тезге нису тематски распоређене, него се смењују тезге текстила, хране, рукотворина. Овде видимо козји сир умотан у листове кестена, права деликатеса! 

Наравно да сам очекивао овако аутентичан призор. Натерати једног пса да седи, па још некако, али натерати сва четири да седе мирно ... Пси не певају, само пружају естетску потпору газди :-)

Када сам рекао да се може наћи све и свашта, стварно се може наћи све и свашта. 

Најлуђи улични музичари које сам видео. Певачица је окачила звучник о себе, има страшних проблема са меморијом па све текстове чита са папира који држи у руци. Питао сам се да ли су намерно овако разједињено обучени, или су стварно такви. Верујем да је ово друго у питању.

Део избора маслина. Пробао сам неке, касније ми било жао што нисам купио више од једне врсте, биле су толико добре да нисам могао престати јести. 

Наравно, ту је и лаванда, она прошлогодишња.

Након утисака за утиском, лењо рано поподне у ресторану Cafe de France. Пијаца се полако распрема, па град добива свакодневни облик. Људи се опуштају уз pastis, локално жестоко пиће које се пије помешано са водом па постане бело, највише личи на оузо или нашу мастику. 

После оволико утисака, отићи у Avignon није био баш најпаметнији избор. Нема везе, традиција и важност места се осети на сваком кораку. 

Мост у Авињону који не спаја две обале. Толико пута се рушио због набујале реке, да су на крају одустали и остатак је постао популарно шеталиште. Патке су изузетно питоме, на овој фотографији сам удаљен од њих мање од пола метра.

Опште место које мора да се забележи. Има их мање него што сам очекивао.

Пут према северу је окупиран виноградима. Циљ је био обићи успутне градиће и стићи до градића Gigondas, у којем је чувени подрум вина. 

Сви ти успутни градићи само потврђују естетику наглашену бојама. 

Чак су и земљорадничке куће прелепе. Иза ове куће су трактори, радне машине... Запитам се да ли би и ми могли више да обратимо пажњу на изглед нашег окружења?

Gigondas, центар града. Обрезане платане тек листају. Из старих кућа излазе трактори, људи иду да обрађују своју земљу.

Вински подрум у Gigondasu. Пробање вина је бесплатно. Избор је огроман, а интересантно је да код вина нема ознаке врсте, него само произвођача. Све иде на искуство и препоруку љубазних продаваца. 

Иако није била сезона, било је доста туриста. Наравно да су се могле чути и бласфемичне реченице типа "We want something exactly like this, just a lot cheaper". Well... 

Након неколико пробаних barrique вина, све постаје подразумевајуће. Чак и када пси улазе у радњу и посвађају се. Купили смо неколико боца од две одабране врсте, вина су била фантастична. 

Иако се у хотелу задржавамо само преко ноћи и за доручак, сматрам да је јако битан изабир локације где ће се одсести. Избор је пао на (испоставило се) генијалан хотелчић La Cigale, у градићу Mormoiron. 

Локација хотела је таква да на било коју страну кренете, све је близу, до 50км удаљености. Генерална је препорука да се не одседне у великом граду, него да се изабере овакав амбијент у неком малом градићу. Атмосфера у хотелу је била присна и топла. Све врви од детаља. 

Питао сам наше домаћине, Франка и Ингрид, да ли они сами уређују простор? Рекли су да они не могу да замисле да живе у једноставном простору, сваки дан додају нешто ново. Ако се боље загледа, видеће се многи детаљи само на овој слици, а такав је читав простор. Змија која виси, свињска глава са алком у носу, Ајфелов торањ са десне стране ормара, пливачке наочаре на лобањи јелена, гумене кокошке обешене иза њих... Импресивно зар не? Импресивно да!

Ту је и Феликс, пас навикнут на госте. Изгледа као да је ту одувек. 

Доручак пре одласка из Провансе. 

Већ тада сам био сигуран, а сада још сигурнији: вратићемо се овде још по који пут, сигурно. Можда и да видимо те нахваљене лаванде, ко зна... 

Ко зна..

Извор: Marinowski