Разлог зашто се то чине, такође је веома прост: држава у којој је сузбијен национални идентитет, може да буде само мирна колонија на којој обитава затечено становиштво, подређено колонијалној управи и њеним интересима. Пошто у конкретном, српском случају, тај национални идентитет појачава цивилизацијске везе са Руском Федерацијом, против које Мегалополис води рат, онда је јасно да је то додатни разлог зашто тај идентитет треба укинути, као што је потребно укинути и неке друге националне идентитете – немачки, француски, амерички – док се неки други, који су пре свега негативно односе према елементима православне цивилизације, вештачки појачавају и радикализују. (Ерозија америчког националног идентитета, која је карактеристична за доба Мегалополиса, врло се лепо може пратити од Побуњене елите, Кристофера Лаша из 1994. године, до Хантигтонове забринуте књиге Амерички идентитет – у оригиналу  Who we are – из 2004 године. Референтна књига за укидање западноевропских националних идентета, јесте Презирање сопственог, Франка Лисона.)

Када се недавно један од припадника групе за сузбијање српског националног идентитета нашао под ,,лупом јавности” – рецимо то тако – нисам био превише изненађен његовим цитираним антисрпским испадом, будући да је тај исказ сасвим на линији његових досадашњих иступања у којима стигматизује српски национални идентитет.

Моју пажњу су, међутим, привукли различити гестови подршке значајног броја академских радника/радница са различитих српских универзитета. Добар део њих су за ширу јавност потпуно анонимни, јер до тог тренутка нису на било који начин учествовали у јавном животу, примера ради, ауторским текстом или самосталним јавним иступом који би се тицао неког друштвеног или политичког проблема. Судећи по њиховим именима и презименима, многи од њих су моји сународници (мада је питање да ли се и осећају тако), а већина, верујем, располаже и основним когнитивним способностима. Из тог разлога претпостављам да је свакоме од њих морало да буде јасно да, подржавајући ,,слободу говора” овог припадника групе за притисак, они заправо подржавају укидање српског националног идентитета, пошто је том задатку посвећено 99% онога што та особа говори. Подржавајући овај процес, они се, дакле, својевољно одвајају од својих сународника, поручујући им отприлике ово: ми са вама ,,шиљоглавим”, ,,крезубим”, ,,геноцидним”, ,,клеро-фашистоидним” итд, Србима и Српкињама, немамо никакве везе. На тај начин, ови људи су de facto, зашли у сферу расизма, будући да је приписивање апсолутно негативних особина једном народу у целини, врло слично расизму Европљана који су током своје колонијалне владавине не-европским просторима описивали тамошње ,,затечено становништво” сличним атрибутима, представљајући их као цивилизацијски инфериорне, дакле, неспособне да буду слободни, али зато способне да буду робови. А са робовима се поступа, онако како су, примера ради, ,,цивилизовани” и ,,негеноцидни”, Белгијанци поступали у Конгу: најпре су основали Интернационално друштво за истраживање и цивилизовање Конга а онда су, у наредним годинама ,,научног истраживања” и ,,цивилизовања”, на овај или онај начин побили неколико милиона припадника тамошњег ,,затеченог становништва”, разуме се, цивилизацијски ,,инфериорног”, како су ,,научна истраживања” показала. 

Присуствујемо дакле, универзитетском конвертитству, у коме један број универзитетских радника/радница напушта свој идентитет и преузима такозвани каријерни идентитет. Шта је смисао тог каријерног идентитета? Пре свега, основно својство каријерног идентитета је покорност Мегалополису, а то значи спремност да се занемари Истина и Правда (намерно их пишем великим словом!), па чак и базични принципи академског живота у корист интереса Мегалополиса (који је теоријски, преко Фукоовог појма дискурса, те концепта ,,пост-истине”, желео да олакша ову идентитетску конверзију некадашњих научника).

Никола Милошевић је показао да истину, ако баш не убијају, оно бар деформишу, идеолошке и психолошке претпоставке научника. То је тачно. Међутим, пошто је тога свестан, научник који покушава да открије истину, тежи да своје идеолошке и психолошке предрасуде ограничи. Пут ка истини води преко одрицања, а то се види и у језику научника који се клони радикалних формулација, посебно ако се односе на живе људе.

Супротно томе, каријерни идентитет не деформише истину – он је убија за рачун Мегалополиса. Историја убијања истине у име моћи, веома је дуга. Енглески филозоф Томас Хобс (1588 – 1679) примера ради, пише, без икаквих илузија: „Несумњамдабиучењедатриугланекогтроуглатребајубитиједнакадвама угловима квадрата,билоилиоспореноилизабрањеноспаљивањемсвихкњигаизгеометрије,самокадбитобилопротивнонечијемправунавласт (...)” или преведно на српски: расизам није расизам, ако је откривање тог расизма противно ономе ко има моћ. Крајем четрдесетих година прошлог века, са освртом на Хитлерову Немачку, Јингер у свом роману Хелиополис овај каријерни идентитет на Универзитету описује овако: ,,Наука се бирократизује, преузима на себе функцију више полицијске инстанце. Професоре уче апортовању”, односно ,,Намесник је, међутим, настојао да научнике сроза на положај намештеника, техничара, па чак и фалсификатора – његова воља свакодневно им се све више мешала у рад. На универзитетима је већ било људи који су не само признавали првенство власти, већ су и интензивно радили на логичном образложењу тог првенства.”

Покорно-каријерни универзитетски радници и раднице, дакле, нису заинтересовани ни за Истину, ни за Правду – односно за универзалне хуманистичке вредности – ни за то да своја научна истраживања контекстуализују националним интересима и потребама. Исто тако они нису спремни да се било чега одрекну за истину. Зато каријерни идентитет једног броја академског особља нема више никакве везе са научном елитом Краљевине Србије која је свој научни рад видела у контексту националог опстанка: тако су поступали, примера ради, људи попут Љубомира Љубе Стојановића или Јована Цвијића или пак, Милутина Миланковића који се одрекао комфорног живота у Бечу, да би 1909. године дошао у Србију, за професора на Универзитету и мању плату, након што је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, годину дана раније. Даћу и једну важну напомену: национална самосвест ових научника није негативно утицала на научност њихових опуса – они нису постајали пропагандисти, већ су остали научници, али је национална самосвест додатно мотивисала њихов научно-истраживачки рад.

Каријерни идентитет универзитетских радника и радница, сасвим супротно овим примерима, бежи од било какве националне контекстуализације, односно од везе са егзистенцијом народа и државе сада и овде. Ако они откривање истине да расизам јесте расизам, без обзира на кога се односи, замењују покорношћу, онда је јасно да и њихови радови морају да буду гестови покорности. У некадашњој хуманистици и тзв. друштвеним наукама, научни радови данас врло често понављају постулате на којима почива олигархијски, антинационални Мегалополис или пак, немају никакве везе са конкретном духовном-историјском ситуацијом у којој настају. Зато већина академских радника и радница уопште не читају једни друге, што је разумљиво, јер тамо где не постоји порив за истином или свест о заједничком националном или државном контексту истраживања, тамо има места само за властиту каријеру.

Последица: смисао угледа у академским круговима се променио. Некада је тај углед настајао на темељима квалитета научног опуса, то јест, вештине и талента научника (без обзира на пол) да открије нешто скривено, односно научног инегритета који се испољавао као храбрости научника да не пристане да слепо служи моћницима. Дакле, вредност неког научника могли сте да утврдите непосредно, читајући његове радове или пратећи његове поступке у академском животу или јавности. Данас, када се у центру каријеристичког идентитета налази покорност, јасно је да углед ,,научника” мора бити изведен из те покорности. Зато о вредности неког ,,научника” више не говоре, пре свега, његови текстови – што би  имало смисла, ако би наука била заинтересована за истину – већ квантификативни критеријуми: број бодова које је прикупио штампајући текстове, број одлазака на међународне скупове или број студијских боравака у иностранству. Ове критеријуме свакако треба узимати у обзир, али проблем настаје онда када се они преувеличавају и постају главни и једини критеријуми вредности неког научника, премда је очигледно да њихово испуњавање у неким случајевима (премда не и увек), више зависи од степена покорности, а мање од талента научника и његовог научног интегритета.

Укратко: све више се ближимо стању у коме ће се научни углед у овој земљи само испољавати, док ће се одређивати негде ,,напољу” то јест, у Мегалополису. Последично томе, научник из сфере друштвених наука и хуманистике који жели да остане веран својој држави или позиву који има везе са националним идентитетом, може врло лако да буде проглашен неугледним и безвредним, без обзира на квалитет његових радова или написаних књига. Тачније речено, што му књиге и радови више вреде, тим ће пре бити омаловажен и понижен, да би подмладак видео како пролазе непокорни.

Тако долазимо и до функције универзитета у коме доминира каријеристички идентитет: тај универзитет неће студенте више учити знању (односно слободи научног мишљења), нити ће их васпитати у духу научног односно личног интегритета (способности да се у име правде и истине супротставе моћницима), већ ће, пре свега, учити студенте да буду покорни каријеристи. За то им неће бити потребно никакво знање, јер знање дарује моћ, а моћ се може употребити и за стицање слободе. Уместо стицања знања, студенте ће у већини случајева чекати банална индоктринација, како би се бруцоши, који још увек желе да откривају истину света и верују да човек не мора да постане крпа, у даљем току школовања конвертовали у циничне каријеристе који се подсмевају истини и правди, и који су спремни да пристану на то да 2 + 2 није 4, ако од тога могу да направе каријеру.

Када је 12. октобра 1936. године у амфитеатру Универзитета у Саламанки, фашистички генерал Астрај пред окупљеним фашистима, казао да су Каталонци и Баски ,,рак на телу нације” све очи су биле упрте у једног човека, несумњивог угледа и интегритета. Био је то ректора Универзитета, Мигел де Унамуно, који је и сам био Баск, али и велики, шпански патриота, о чему сведочи његова тумачења Дон Кихота. Унамуно је  генералу и његовим бројним симпатизерима између осталог, казао и ово: ,,Овај универзитет је храм интелигенције, а ја сам њен главни свештеник. Ви скрнавите њене свете зидине. Ви ћете победити, јер имате више бруталне силе, али нећете убедити никога.” После тога је настао дуг тајац, а Унамуно је завршио у кућном притвору. Два месеца касније је умро.

Данас на српским универзитетима има људи који Србе представљају као рак на кожи тзв. ,,Европе”.Иза њих стоји једна реална моћ. Сваки професор, на сваком универзитету, без обзира на пол, мораће да донесе одлуку да ли ће да аплаудира таквом ставу, правећи се да је то само безазлано испољавање ,,слободе говора”, или ће се понети као Унамуно.

Одлука је на свакоме од нас, појединачно, колико сада толико и у будућности.         

Текст преузет са РТ Балкан, где је првобитно и објављен. Извор: https://rt.rs/

У књизи After Virute, аутор говори о фрагментираној стварности, а идеју о  компартментализацији знања он је изложио кроз неколико јавних предавања на Универзитету Нотре Дам у држави Индијана 2000 године. Alsadair McIntyre каже како живимо у добу дубоке фрагментације цјелокупног живота, мишљења и знања. На први поглед, можемо помислити, па добро, фрагментација је одувијек постојала, одувијек је знање било подијељено на одређене области, дисциплине, одувијек су постојале различите друштвене улоге. Наравно да је то тачно, али у овом кратком разматрању, жељела бих да зађем дубље у тај проблем, у концепте фрагментације и „компартментализације знања“ које је MаcIntyre развио, да покушам да расвијетлим шта тачно под тим аутор подразумијева, као и да покушам да покажем које су посљедице те фрагментације стварности и знања.

Најприје је потребно да размотримо шта тачно означавају фрагментација и компартментализација. Пођимо једноставно рекавши да фрагмент означава један дио, тачније дио неке цјелине. У односу на цјелину он има узајаман однос, дакле, без фрагмента не постоји цјелина и обрнуто.  Међутим, да би цјелина била цјелина, мора постојати одређена повезаност фрагмената. Мора постојати одређена нит или темељ  који фрагмете „држи на окупу“, која сваком дијелу даје смисао, односно његову важност и  јединство (идентитет, аутентичност). Уколико се фрагмент одвоји од цјелине, тачније уколико се темељ који фрагменте држи на окупу уклони, цјелина дословно нестаје и она се распада на различите фрагменте који постају бити аутономни. Узмимо на примјер породицу (заједницу). Када се темељ те породице (заједнице) пољуља, онда се полако и она кад-тад сама урушава, нестаје. Ако погледамо стварност уочићемо једну ствар, каже аутор, а то је како је она дубоко фрагментирана, до драматичног нивоа у коме човјек често није у стању да открије и освијести тако дубоку егзистенцијалну неповезаност и њен узрок. Човјек данас не живи у добу цјелине, већ управо ове раздвојености на посебне дијелове, који су унутар себе затворени, и који имају јасно дефинисане правила по којима дјелују.  Због тога, ми се данас често окрећемо прошлости, како би се вратили у доба које је било цјеловито, тачније доба које је имало како Лиотар каже референтну тачку.. Ту фрагментираност можемо да примјетимо у свакодневном нивоу, кроз наше одрастање, затим образовање и касније ступање у радне односе итд.

Други појам је компартментализација. Овај појам долази из области архитектуре, а потиче од идеје да се одређена грађевинска структура подијели на више дијелова, ако би у случају пропадања једног дијела структуре, не би пропала читава структура. Ријеч је о некој врсти ограничености, односно како је дефинисано у рјечницима, компартментализација је ограничен приступ информацијама за особе које су изван одређеног ентитета, скупине. Касније је овај појам узет и у области психологије и др. Дисциплина, а нешто слично и наш аутор настоји да објасни.

Ми можемо рећи да свако друштво има оно што социолози називају диференцијацијом сфера живота, међутим концепт компартментализације који је изложио MacIntryre је доста компликованији него што се чини. компликованији је у том смислу, што ми више не говоримо о друштвеној подјели на одређене сфере, него како аутор новоди, ријеч је томе о промјени друштвених улога, а те промјене ми сами нисмо свјесни. Компартментализација и фрагментација дакле, сеже много дубље од пуке друтвене подјељености, до нас сами, наше личности. То је оно што аутор назива компартментализација. Сада ћемо видјети на примјерима како то изгледа.

Аутор уочавајући овај проблем, полази од свог властитог искуства, током једне конференције на којој су учествовали различити руководиоци електроенергетских компанија. Наиме, он каже како је сваки од њих  на суштинска питања давао различите одговоре, у зависности да ли су себе сматрали одговорним као изврши директори једног сектора или помоћни радници или неки други. Односно њихови ставови су се мијењали у зависности од њихових улога. Унутар сваке од тих улога одређене норме диктирају какве ће се одлуке доносити, а какве ће бити маргинализоване. У случају електропривреде они  нису могли заједнички да се позабаве, па као озбиљну алтернативу понуде смањење укупног нивоу потрошње енергије, све док су говорили из сфере активности као руководиоци електропривреде.  Он узима овај једноставан примјер као примјер класичног модерног феномена, кога назива компартментализација. Она, каже аутор  иде даље од диференцијације улога и институционалне структуре, и има своју сопствену структуру која је вођена специфичним нормама у независности од других сфера.

“The case of J” (Случај особе Ј)

Да би смо ту дубоку раслојеност како друштвену тако и индивидуалну боље размотрили, даћемо још један примјер, којега је аутор хипотетички замислио. У књизи „Social Structures and their Threats to Moral Agency“, аутор даје један примјер којег он назива „The case of J“ (случај „Ј“). Наиме, ријеч је о једној особи “Ј”, која живи у друштвеном поретку, гдје су друштвено улоге биле обично јасно дефинисане. У таквом друштву одговорности су додијељене свакој улози и свака сфера активности структуирана улогама је била јасно разграничена (фрагментирана). За оне који су заузели те улоге, неиспуњавање датих обавеза, значило би додјељиване санкција. Кључни морални концепт које је „Ј“ научио/ла били су концепти дужности и одговорности. Његова основна морална увјерења су била та да свако од нас дугује другима, тиме што обавља своје или њему додјељене дужности, испуњава те одоговорности и не улази у области које се не тичу њега/ње. Филозофски гледано, то би одговарало Платоновом схватању правде као захтјева да свако ради свој посао и да се не мијеша у друге послове , и Кантовом „вршити своју дужност, само зато што је то дужност, а не зарад неког другог циља. Међутим, вратимо се сада особи „Ј“. Наиме, он је у друштву био угледни грађанин који је заузимао више улога. Био је отац, па благајник свог спортског клуба, у рату је био официр, затим, радио је на жељезници, гдје је био одговоран за распоређивање и слање вагона. То је обављао на начин који је од њега захтјевала дата позиција, а укључивала је то да он уредно и одговорно прати који вагон, када креће и гдје, колико их је послано, али његов посао није био тај да он има увида у то шта се налази у тим ваговнима. Тиме је стекао навику да се не обазире на оно што се њега не тиче. Он није знао да се у тим вагонима налазе Јевреји, Срби, Роми, који су слани у логоре. Када је након свега упитан да ли је одговоран за страдање свих, он је рекао да није, због тога што је његова улога била та у којој је он само обављао оно што се од њега захтјевало, тиме одговорност за кривицу он не осјећа. Имајући у виду горе наведено, можемо закључити да уколико прихватимо то да је стварност фрагментирана, на области која имају аутономне скупове норми и понашања, а која се тичу прилагођавања и ефикасности, онда испада да немамо права да приписујемо кривицу особи „Ј“, јер је он заиста обављао оно што се од њега тражило.

Ова аутономија, која је карактеристична  разграничавањем сфера је појачана степеном у савременим друштвима у којима срећемо људе који се понашају у одређеној сфери на један начин, а у другој на потпуно другачији начин. Појединац у таквом друштву је потпуно растрзан у својим различитим улогама, тиме што мијења једну улогу за другу и један скуп активности за други па се у породичној улози понаша као побожан и пажљив отац и стуб одређене породице, на радном мјесту као појединац који гледа само властитие интересе, тога како зарадити што више, у друштву као хладнокрвни грађански субјекат који се води принципом  „ништа ме се не тиче“ итд. То само наговјештава на једну чињеницу, а то је да је појединац у савременом друштву разломљен на различите индентитете, искуство идентитета (цјелине) као трајности га повремено обузима, тиме што пожели у неким тренуцима и да је добар супруг, и да је добар и поштен радник, као и савјестан грађанин, али стварност га демантује. Фредерих Џејмсон (Frederic Jameson),у познатом дјелу Постмодернизам-логика културе касног капитализма наводи да је то децентрирање раније центрираног субјекта и морала и психе. Џејмсон иде толико далеко да чак субјекта постмодерне карактерише као „шизофреног“, који управо услијед сталних промјена свог идентитета, условљеног културом постмодерне живи у вечној садашњости и није у стању да креира линеарни животни наратив.

Што даље значи да, живећи у складу са недосљедним морланим стандардима, ми у различитим „дијеловима“ нашега живота губимо морални и психолошки интегритет и постојаност.  Модерност је тај морални интегритет у потпуности разбила и он је тиме распршен међу различите друштвене улоге.  Постали смо  добри менаџери, добри градитељи, добри научници, али не можемо да будемо добри људи.

Компартментализирано знање

Према MacIntyre, проучавање феномена компартментализације је такође битно и за расправу о универзитетском животу, из два разлога. Прво, зато што нам сами универзитети говоре о недостатку јединства. Оно што је компартментализовано нема заједничке визије, што када се примјени на знање и на студије, готово нужно доводи до фрагметације самог знања. Данас постоје различите  дисциплине , природне, друштвене, информатичке и др. Свака од њих тумачи стварност на одређени начин, али ми и  даље не можемо да кажемо да је та стварност цјеловита/објективна, иако се куну у исту.  У том смислу, то доводи и до стерилности у покушају да се рјеше веома сложени проблеми, који захтјевају јединство наука. Јасно је онда да ово предстваља карактеристику данашњег универзиетета. Други, веома битнији разлог је, да стварање раздвојених дисциплина онемогућавају појединцу да схвати да је знање фрагментирано, тиме је дијалог између различитих “дијелова” знања постао немогућ, а оно што је најтрагичније јесте то да се губи способност дубоког размишљања, или уопште размишљања.

Навешћемо један примјер који је доста популаран, а то је питање легализације абортуса у САД. Једна страна дебате, ослањајући се углавном на одређено тумачење хришћанске етике, тврди да абортус треба да буде забрањен, будући да он представља класично убиство (фетус као људско биће), док друга страна, обично ослањајући се на концепцију приватности или права, тврди да жене треба да имају право да донесу одлуку о прекиду трудноће те  стога, абортус, иако је можда морално проблематичан, заслужује законску заштиту. У оба случаја, закључак слиједи из премиса, али почетне премисе су некомпатибилне и не постоји начин да се постигне сагласност свих за било који скуп премиса, нити постоји било какав договор о томе која врста аргумента би могла да постигне консензус, и тиме расправа постаје бити бесмислена. Они који су укључени у ове филозофске и политичке дебате, у већини случајева тврде како су њихове премисе објективне, засноване на разуму и универзално примјенљиве, и тиме користе језик морала како би стекли већу позорност и прихватљивост. Они уопште не покушавају да убиједе друге аргументованим доказом, јер да би се њиме користили, морао би постојати заједнички, (а не фрагментирани) договор о добру за људска бића, међутим савремени морални дискурс је сачињен од фрагмената моралних традиција. Различити  учесници дебата користе појмове „врлина“ „добар живот“ „права“ „добре посљедице“, ослањајући се на дефиниције различитих историјских мислилаца. Дакле, дио разлога зашто не можемо да постигнемо рационалан договор јесте тај што, своје ставове формулишемо, користећи концепте неких филозофа/теолога, а притом их уопште  не разумијемо.

Аутор поријекло ове расцијепљености види у просвјетитељском покушају одбацивања аристотеловске традиције морала, и знања. Историја моралне филозофије, од просвјетитељства па надаље, како то MacIntyre тврди, историја покушаја да се уземљи морал у нечему другом осим људског телоса, дочим, Аристотел наводи да не разматра добро по себи, него људско добро, оно што је у људском добру највиши и крајњи циљ.

Ослањајући  се на Аристотелову традицију, аутор истовремено  критикује савремени како морални дискурс, тако и систем образовања који је ово потоње у потпуности заборавио. Знање и образовање не представљају данас циљ него средство које не захтјева никаква нова промишљања све док је оправдано тржиштем, мобилношћу, квалификацијама и др. Овакво образовање није образовање, већ је необразовање, како Лисман (Konrad Lismann) наводи, а друштво не образовано, него необразовано, упркос свим технологијским могућностима и доступности. Он звучи доста песимистично када наводи да је морални садржај нашег образовног система једноставно одраз моралног садржаја нашег друштва. Да је другачије, задатак образовног система би био тај да „производи“ младе људе и професоре, интелектуалце и др, који ће се супроставити таквом систему, док су они, како наводи изгубљена нада културе западне модерности.

(Поздрав, Милош Црњански)

За оне који не знају, NPC (Non-player character) је скраћеница која означава ликове у видео игрицама који нису контролисани од стране играча, већ су део игре као симулирани ентитети.

Од недавно, на ТикТоку-у, појавио се тренд симулације управо таквих карактера од стране живих особа и власника профила, који функционише по принципу, да њихови гледаоци испред телефона пошаљу тзв. поклон (Gift) у живом укључењу, тзв. Лајву, који у стварности представља материјалну добит власнику профила.

Најпознатији, планетарни случај је извесна Пинк лутка (Pinkydoll) која заиста изгледа у складу са својим алтер-егом. Наиме, сваки од одређених поклона је вредносно различит, и како који поклон гледалац пошаље, особа која глуми NPC-a изводи неку аутоматску радњу. Па тако, Пинк лутка, без имена и презимена (читај: без индентитета) говори неповезане ствари попут „go crazy, go crazy“; ,,yes, yes, yes“, „that’s a great vibe“, замишља да лиже сладолед, мирише цвеће, итд.  Такви програми, трају сатима, и изгледају идентично као на почетку. Другим речима, та наизглед нормална девојка, у стању је полуаутоматизованог идиота, и говори сатима исту ствар.

Све то - људи плаћају да гледају.

Забрињавајући фактор, јесте тај да је током поменутог тренда, на хиљаде корисника исти испробало, уз симулацију роботизованих покрета, и било у истом стању, а све са великим бројем гледалаца. Како су друштвене мреже „мека моћ“ на глобалном плану, и не заобилазе готово ни једну нацију и културу, и у Србији је било неколико таквих укључења, а који су у најмању руку забрињавајући.

Извесни, дечак, од петнаестак година, од својих гледалаца проси, у буквалном смислу, и моли да му пошаљу  одређене поклоне, а заузврат, он ће набити главу у WC шкољку, или појести искоришћен тоалет папир из исте, у зависности који поклон добије.

Друга девојка, истих година али са истакнутим деколтеом и сексуалним конотацијама, такође моли за донације, и сатима говори, готово мантрички „заиграјмо ногомет; џи џи - џи џи, волимо тикток; мммм... сладолед“. Извесни Чода, који је међу најмлађом популацијом један од најпопуларнијих и најгледанијих Јутјубера, такође је био део NPC тренда, и сатима говорио „ципелице, руже, мала веверица“.

Негативни утицај мрежа на овим просторима, доживео је свој врхунац пре неколико дана, када је у живом преносу на Инстаграму, у Градачцу, супружник убио супругу и дете, пред једанест хиљада својих пратилаца. Неколико недеља пре тога, трансродна особа је убијена због сексуалног општења у живом програму на Тик-току од стране љубоморног партнера.

Пребијања наставника у неколико школа, такође су била део изазова са ТикТок-а.

У Кини, одакле је и популарна платформа Тик-Ток, садржај изгледа потпуно другачије у односу на Европски или Амерички континент. За разлику од потпуно рушилачког фактора, он има и онај едукативни. Аутор текста не износи да је сама платформа по аутоматизму раније изреченог – лоша, и да је немогуће пронаћи едукативни садржај (један од свакако добрих примера је профил Blue Cow List, који се бави занимљивим историјско-културним догађајима из прошлости), напротив, има га заиста доста, али искрено сумња да генерације Алфа (особе рођене после 2010. године) и генерације Зед (миленијалци) уопште теже ка тражењу алтернативних знања у односу на она из претраге тзв. Трендинга на Тиктоку (недавна студија је показала да генерација Алфа користи више Тиктоков претраживач од Гугловог).

 До сада, само неки од популарних и запрепашћујућих трендова, иако се они мењају готово на дневном нивоу, били су: Blackout Challenge (не дишеш док се не онесвестиш), Ghosting (лећи на пешачки док иде аутомобил ка теби), Bugs Bunny (где малолетне девојчице опонашају сцене из еротских филмова), Devious lick (хваљење украденим стварима), Flame (запалити самог себе), Borax (пијеш детерџент), а у Србији је постао популаран и тренд под изнаком #bahata_omladina  где малолетници возе скупоцене аутомобиле при великој брзини на начин да угрожавају друге и сопствене животе, проливају скупоцене шампањце по сатовима, и млате одређеним свотама новца  у кадру; симулирају узимање наркотика, налик персонификованом геслу из деведесетих ,,живи брзо, умри млад, буди леп леш“ као (јединим) мерилом вредности.

Проблем је што им алтернативу нико није понудио, а свако иступање из масе, додатно се осуђује.  Друштвене мреже, монополом неколицине (аутор подсећа да су некомпетенти људи у Твитеру, за време корона вируса, цензурисали компетенте лекаре уколико нису били део већинског наратива), тако постају главни васпитачи и креатори мисли и осећања света у коме живимо, а уколико нам буде потребан неки додатни мисаони ангажман, ту је Chat GPT (виртуелни асистент чији меморијски капацитети увелико превазилазе човекове),да то уради за нас, док нас у потпуности не замени (уколико неко верује да је могуће водити и добити ту неравноправну битку – сетимо се само да је највећи шахиста свога времена, Гари Каспаров, изгубио меч против робота још 1997. године).

Уколико се вратимо само петнаестак година раније, тежња за индивидуалношћу је била још увек на завидном нивоу - како на материјалном, тако и на духовном. Међу млађом популацијом, рецимо било је непојмљиво купити исте патике као што их има другар из разреда, док је данас, додуше врло пажљиво осмишљеном и добром неуро-маркетиншком кампањом, компанији Најк пошло за руком да готово читава једна генерација, носи њихов модел Air Force.

Скупине репера, рокера, панкера, металаца, или свега раније алнтернативног, готово да су избрисане из јавног простора. Уколико и постоје, оне су више декларативног карактера, и део наметнутог корпоративног тренда. Тако данас, у Зариним продавницама, можете купити мајце Doors-a или Nirvane, а да они који их носе немају појма ко је био или о чему је певао Џим Морисон или Курт Кобејн.

Ранији музички правци и стилови, готово да су избрисани, уколико погледамо најслушаније песме према статистици Јутјуба. То су углавном песме које све звуче као да су једна песма, у којима је спојено наизглед неспојиво: етно звукови са репом, регетон са турским мелосом, и по правило, готово свака садржи исте ствари: марку аутомобила, парфема, наркотике, криминал, брзи живот и провод, вечиту младост. Песме готово увек прате ласцивни спотови, са женама представљеним као сексуалним објектима, без икаквог односа према љубави, породици, правом пријатељству, поштеном и корисном раду или, не дај Боже, држави и бризи према друштву чији је сваки појединац саставни део.

Филмови, чије радње и сценарије диктира искључиво тржиште, сваке године су све горег квалитета, јер да би филм што више зарадио, мора у себи садржати само оне теме које садрже заједничког именитеља за сваког гледаоца. Другим речима, филм о Тесли, никада неће имати број продатих карата, као бледе рециклаже Топ гана. Никада нећете више видети престоницу, већ само једну метрополу, која мора изгледати баш као и свака друга, без финих различитости, изван нација. Мегалополис. Слика која је пожељна, не може више бити хомогена слика Душка Радовића: Београде, добро јутро (!), већ мора бити као наслов чувеног дела Брета Истона Елиса: Мање од нуле. У ери неолиберализма, Холивуд и не може имати едукативну функцију, већ мора бити компанија која доноси енормни профит (о Уметности неједнакости и профита аутор је писао у истоименом тексту доступном на:  http://www.novipolis.rs/blog/32058/umetnost-nejednakosti-i-profita.html).

Опште знање, се своди на минимум, образовни систем је руиниран, индивидуалност се нарушава у очајном утапању у масу, све просечно постаје сензација, по сваку цену, а у оном духовном смислу, довољно је рећи да су, рецимо, студије хуманистичких наука, за само десетак година, на појединим смеровима у десетоструко мањем броју, па је тако и будућност потенцијалних васпитача друштва, заиста упитна.

Тако данас, сведочимо униформности света. Пратимо трендове и вечито понављамо исто, на идентичан начин на који је још Ниче упозоравао.

Но, вратимо се роботизацији људи. За елиту Мегалополиса, како их назива проф. Слободан Владушић, реални становници су само дехуманизоване и деиндивидуализоване честице, и такав потенцијални колективни идентитет, у позадини може имати само антихуманистичку позадину, а никако алтруистичку, и то са јединим врхунским божанством – профитом. Макар га правиле корпорације, или то био несрећни младић који проси тзв. гифтове на Тиктоку.

У материјалном смислу, човек данас живи боље него икада.  Медицина, иако се све чешће своди на профит конгломератских фармацеутских компанија, је ипак знатно продужила животну доб - за један век као за један миленијум.  У образовном смислу, сваки појединац, има такве услове и могућности да је то запањујуће. Дете из Европе данас може изабрати да научи апсолутни шта год жели, без напуштања своје собе. Али синдром великог избора, често коначни избор сведе на тривијалност.  Уколико већ не можемо против система, који сам по себи, најбоље функционише и највећи профит доноси себи тако што људе сведе на био-масу, испразне потрошаче и радну снагу, можемо бити макар филтер у њему.

Не може нико да ме убеди да живот Милоша Црњанског није занимљивији од неке необразоване Инстаграмуше, која своје постојање своди на дневно фотографисање задњице и ручка у неком скупом ресторану. Али родитељи морају причати и о томе. Понудити алтернативу. Па, можда сутрадан, њихово дете узме да прочита и Роман о Лондону. Свакако, вреди покушати, јер неко мора показати шта је слобода, и подсетити да човек није направљен да буде само НПЦ.

Она у којој не радиш оно што можеш, већ шта мислиш да треба, и тако бити у савезу са њом и собом, и непрестано се подсећати и имати пред собом оне Пекићеве речи о слободи: У зону грађанског морала спада, разуме се, и питање отпора. Ако за њега нема услова на слободи, онда је та слобода – робија.

Не дајмо да нам деца буду НПЦ-јеви. Научимо их да буду Личности.

Зависност од видео игри врло је лако повезати са кинеском зависношћу од опијума половином 19. века, кога су увозили из Британске Индије. Суочена са катастрофалним последицама масовне опијумске зависности, кинеске власти су забраниле увоз опијума, али се Британци са тим нису сложили. Да би отворили кинеско тржиште за свој опијум, напали су Кину. Тако је почео Први опијумски рат који се завршио 1842. године, за Кинезе врло понижавајућим споразумом из Нанкинга. Тада и почење ,,век срамоте” за Кинезе, који је окончан тек Маоовим оснивањем Народне Републике Кине.

Данас је тешко замислити да би британска морнарица била од неке користи у борби за интересе британске софтверске индустрије у Кини, али је веза између видео-игара и рата исто онако јака каои веза рата са опијумом. Наиме, видео-игре су један од важних елемената такозване четврте генерација ратовања, у којој не постоји јасна разлика између рата и мира, нити између цивила и војника. Војни теоретичари сматрају да ратни циљ данас више није физичко освајање непријатељске територије, односно традиционална окупација, колико овладавање колективном свешћу непријатељске популације. Противничку популацију треба претворити у масу усамљених јединки, неспособних да се организују у озбиљну политичку заједницу која може да пружи отпор и избори се за свој суверенитет: опијум би дакле, и даље био од велике користи, да морнарица Народне Републике Кине данас није нешто јача од британске, што значи да није баш упутно приближавати се кинеским обалама непозван, посебно ако, попут Британаца, располажете носачем авиона за кога и пуко одржавање на површини океана без пропуштања воде у корито, представља озбиљан борбени задатак.

Ту на сцену ступа једно савршеније оружје на даљину, а то су видео-игре. Њихова моћ у обликовању свести популације је у томе што су на први поглед безазлене – видео игре су само наобавезна ,,забава”, зар не? – а затим и то што су веома привлачне деци и младима, који тешко да имају неку представу о четвртој генерацији ратовања. Видео-игре, конзумиране у неограниченим количинама, успешно осамљују децу и младе од ближњих (родитеља и породице) као и од школе, јер свет видео-игара и идентитет који играч развија у том имагинарном свету, делује немерљиво занимљивије и спектакуларније од сиво-обичног идентитета који поседује у свакодневици. И баш зато што је тако сива, свакодневица се занемарује. Реалан свет, у коме дете треба да развија своју личност, постаје тако сувишан свет, који је подређен виртуелном свету видео-игре. Тако видео-игре постају примарни учитељи деце, а како оне не настају саме од себе, већ их произоде корпорације, онда то значи да корпорације, преко видео-игара, заправо стичу моћ да у великој мери обликују свест деце, али и осталих зависника. Пропаганда, од Едварда Бернајса и његове истоимене књиге из 1928. године, више није глупа (=директна) и очигледна, већ постаје суптилна и невидљива, па таква може да буде и пропагандна активност која се спроводи у имагинарном свету видео-игре. Довољно је допустити по неку ствар која би у реалном свету била забрањена – уз ,,безазлено” оправдање да је то само ,,игра”, дакле ,,ништа озбиљно” – па да се, захваљући супериорности света видео-игре у односу на стварност, културне вредности реалног света схвате као проблем, јер се разликују од вредности супериорнијег и привлачнијег имагинарног света видео-игре.

Ограничавајући приступ видео-играма малолетницима, кинеске власти се понашају онако како се у складу са правилима четврте генерације ратовања понашају суверене земље, чије елита није компрадорска: спречавајући малолетнике да постану зависни од видео-игара, оне спречавају корпорације, не само стране, већ и домаће, кинеске, да преузму улогу учитеља који обликују свест малолетника. Бранећи се од корпоративног утицаја, кинеске власти се исто тако бране и од потенцијалне олигархизације Кине, а држава чува монопол на образовање свог потомства, као што током рата влада мора, ако је ефикасна и партриотска, да сачува монопол на информисање сопственог становништва.

Дакле, није питање то зашто се Кина одлучила на ограничавање употребе видео игара, већ зашто и друге државе, пре свега оне које припадају западној цивилизацији, не учине то исто. Наивни читалац би одговорио да је то у супротности са либералним традицијама Запада, што је наравно, смешно ако се пред собом имају резултати испитивања CATO института из 2020. године, где је више од две трећине Американаца признало да оклева да изрази своје политичке ставове због политичке климе у држави, што значи да баш немају пуно поверења у слободу говора.

Један од разлога зашто се ова колумна зове Мегалополис и зашто користим овај појам, јесте то што желим да сугеришем да Запад данас није исти онај Запад какав је постојао током Хладног рата. Иако је и тада био далеко од савршенства, тада је на Западу ипак било могуће да се писци попут Рајмонда Карвера диве Антону Павловичу Чехову, као што је било могуће и то да Совјети снимају филмове о Шерлоку Холмсу: још увек је постојала нека заједничка хуманистичка идеја која је повезивала политички супротстављен Исток и Заопад, а и председници САД су, истини за вољу, имали и већи степен лидерских способности (док један од њих није убијен као глинени голуб на пољани – тада су те способности почеле лагано да опадају све до садашњег нивоа).

Савремени Запад односно Мегалополис, полако се спрема на једну корениту промену начина живота, која ће раскинути са хуманистичким, демократским и либералним начелима: та промена је почела обавезном вакцинацијом по рецепту ,,нема вакцине нема посла” (живота), затим повећањем цене енергената и последичним смањивањем стандарда, укидањем приватности и политичком цензуром у дигиталном и јавном простору, а сада се креће у правцу коју је најавила Ида Акунен, полазница Светског економског форума, у тексту под насловом ,,Добродошли у 2030, не поседујем ништа, немам приватност и живот никада није био бољи”, коме треба придодати и олакшавање еутаназије и ,,научне” радове из домена (медицинске) етике које се залажу за постнатални абортус (= убијање већ рођење деце), пошто фетус и новорођенчад ,,немају исти морални статус као актуелне особе” као што тврде аустралијски професори Алберто Ђубилини и Франческа Минерва у тексту ,,Постнатални абортус: зашто би новорођенчад требало да живе?”.

Разуме се, ова трансформација друштва може изазвати политички отпор људи (назваћемо их наравно, ,,фашистима”) који, сасвим необразовани и конзервативни, мисле да је убиство новорођенчета још увек убиство човека. Олигархија жели да тај отпор унапред спречи, а то значи да обесхрабри што већи броја људи да буду активни у политичком простору. Између осталог, то ће се учинити тако што ће се ,,својевољно” протерати у виртуелне тамница у којима ће живети попут идиота у старо-грчком значењу те речи, или ако више волите источније културе, попут оних грађана Вавилона који неколико дана нису имали појма да је њихов град окупиран.

Потреба да се реални живот виртуелизује, разлог је зашто се данас ради на легализацији дрога (увек се могу наручити научна истраживања која описују благородне ефекте марихуане) и зашто ИТ џинови развијају виртуелне светове – у идеалном случају робови ће моћи да искусе ,,слободу” у виртуелном свету, док ће у реалном свету боравити у собном локдауну из кога ће, преко интернета, обављати све своје послове укључујући и ,,гласање”.

У операцији протеривања људи из реалног, политичког света у виртуелни, аполитички свет, видео игре ће имати значајну улогу: оне ће послужити као темељ једне нове гејмерске културе, која ће младе и старе мозгове зависника држати затворене у умреженим световима онлине видео- игара, наспрам којих ће реални свет бити само неки бљутави, неразумљиви испрдак, а колективна историја, колективни идентитет и колективна будућност бесмислени остатак заостале сиве прошлости која нема никакве везе са бујицом боја и облика који бомбардују мозак са екрана монитора. Да би тај виртуелни свет гејминг културе био још више одвојен од реалног, политичког света, он ће се проширити и на гејминг скупове и професионална такмичења, како би гејминг постао посао, а заправо један од оних паралелних простора у некадашњим државама а садашњим територијама, у коме бораве људи које своје ближње виде као странце, а свој идентитет поистовећују са надимцима у виртуалном свету – једином који за њих реално постоји.  

Постоји дакле, различит однос према видео-играма у Мегалополису и у Кини. Кинеске власти желе да видео-игре сведу на краткотрајну забаву, како би се деца могла да обазују и васпитају тако да у реалном, стварном свету постану продуктивни и начине нешто велико – рецимо, да после сто година срамоте учествују у стварању сто година будуће славе, односно онога што је Си Ђи Пинг назвао ,,Заједничким просперитетом”. Насупрот Кини, Мегалополис жели да видео игре претвори у гејмерску субкултуру како би зависнике од видео- игара протерао у један наводно неограничени, а ипак програмирани виртуелни свет и тако их пацификовао и учинио безопасним и непродуктивним (у сваком смислу!) у реалном, стварном свету.

Оно што је извесно, јесте да се тако полако ствара све већи јаз између квалитета кадрова у Кини и Мегалополису: први постају све продуктивнију и способнији, други све непродуктивнији и све мање способни. Није тешко погодити чије су шансе веће, осим ако неко у Мегалополису сопствену популацију већ није прогласио пуком биомасом, чији ће задатак бити да само вегетира (у ограниченом броју) попут оних ,,људских батерија” у Matrixu, док ће се управљењем те биомасе бавити шацица олигархске биовласти, уз помоћ вештачке интелигенције. 

Првобитно објављено у последњем броју часописа Печат.

Да би се лакше разумела узрочно-последична веза између онога што се сада дешава и онога што је ту и такву, садашњост произвело, потребно је вратити се у средину осамдесетих година прошлог столећа када полако почиње да слаби економска моћ у држави, када се разгоревају националистичке идеје у свакој од бивших република када обичан грађанин више не може да ужива плодове свог рада као раније. Године се слажу у линеарном току, дешава се рат – врхунац бесмисла - и после рата наступа декаденција у свим сферама друштвеног и приватног живота, која прети да прогута све пред собом, а најпре најмлађе нараштаје, као најлакше жртве. Када се кућа руши, последњи пад на тло дочека кров, па је, тако посматрано, јасно да је најпре на удару економија, односно економска стабилност и сигурност (које су гаранција основног људског достојанства јединке), па остале структуре које служе унапређењу квалитета живота. Све се завршава културом која се може посматрати као кров куће у фази рушења.

Како би се параграф о пропаганди повезао са темом овог критичког огледа потребно је позабавити се иницијалном капислом која је идеју о овим редовима и покренула – периферним видом ухваћена је сцена са дечјег игралишта; изузетно мала девојчица се спуштала низ тобоган певушећи „мала је у гасу/само прати моду“ у присуству мајке чији је поглед био прикован за светлећи екран мобилног телефона.

Неоспорно је да је музика одувек имала изузетан значај за друштво јер се уз музику и слави и тугује и рађа и умире – генерално је велики низ свакодневних активности обојен присуствомнеке музике, и у томе нема ништа погрешно, штавише. Међутим, музика је, као и остале уметности, моћан алат уколико се њен садржај и форма желе конструисати тако да на нешто/некога утичу, дакле, музика може и јесте својеврсно пропагандно средство. Међутим, треба бити свестан технолошког напретка цивилизације у последњних двадесетак година која је са собом донела бројна олакшања у животу индивидуе, али ју је исто тако ставила у ситуацију где је подложнија разнородним облицима и механизмима манипулације. Друга важна појава јесте доступност бројних садржаја (content) на интернету апсолутно свима који желе интернету да приступес обзиром на то да је интернет данас више потреба и алат него луксуз. Е сада на сцену ступа случај девојчице с тобогана.

Домаћа, боље рећи балканска, музичка продукција разграната је према разним жанровима, стиловима и музичким правцима, али су најпопуларније оне нумере које се могу сврстати под заједнички именилац реп, треп и хип-хоп. Наиме, за ову анализу конзумиран је озбиљан контигент нумера горенаведених жанрова, али је довољно приступити Јутјубу, кликнути на trending и позабавити се музичким садржајима који су ту свакако доминантни. А то може малтене свако, па самим тим и дете од три или четири године, и ту се рађа потенцијални проблем.

Ова врста музике је екстремно популарна јер њени ствараоци убирају велике своте новца константним штанцањем новог садржаја, а добро је и људима иза Јутјуб платформе јер је велики број људи користи, а опет, добро је и ноћним клубовима јер диско-џокеји могу да миксују нове ствари – и тако се ствара зачарани круг креације, потрошње и зараде и у том су кругу углавном сви задовољни. Песме које доживе да се попну на trending листе, чији је број прегледа углавном већи од броја становника ове државе, јесу тамо с разлогом: имају заразан ритам, добру, успелу матрицу, заводљиве битове и оно најважније, текстови тих песама су изузетно лако памтљиви и готово заразни. А тешко је не доћи у контакт с том врстом садржаја јер је напросто свуда, од разгласа у локалној продавници, преко радио станица, до ноћних клубова и дискотека. Па је сасвим логично и очекивано да у контакт са тим садржајима дођу и најмлађи, они који своје личности тек формирају (а са њима и перцепције света и системе вредности), они који упијају све садржаје око себе (ма какви они били) и напослетку они који углавном немају избрушено критичко мишљење као апаратуру којом ће направити отклон од онога што се у тој врсти музике пропагира. Пропагирати (од италијанске речи „propagare“) у основи значи ширити, а у другим дискурсима и заступати, подупирати, заговарати и тако даље. Дакле, шта већина текстова тих најдоступнијих и најпознатијих нумера заступа и шта диже на пиједестал врхунских вредности у животу јединке којима би она, угледајући се на примере успешних и остварених музичара, требало слепо да следи?

Идеолошко-филозофски наратив у оваквим песмама функционише на три стуба, на светом тројству које чини сјајну комбинацију за продукцију мегахитова; на мизогинији, глорификацији материјалног (која поприма бизарне димензије) и пропоповедању/исповедању конзумације цигарета, алкохола и неизоставно наркотика. Требало би рашчланити ове идејне основе перфидне пропагандне машинерије која је увелико у процесу дезинтеграције појма смисла и вредности код најмлађих популација конзумената.

Важно је нагласити да видео-спотови, постављени на Јутјуб платформи, који прате ауторе у извођењу својих песама, у огромној мери доприносе продору идеје у прве слојеве свести, а потом и подсвести онога ко дешавања на екрану прати. Често су врло бљештави, сугестивни, набуџени и неретко прошарани крупним кадровима предимензионираних женских атрибута, скупоцених аутомобила, скупе одеће, познатих брендова алкохола и слично. Све је обично врло галантно и буржујски или је пак атмосфера видео-спота криминална, односно смештена на локалитете где је претпоставка да би обитавали маргиналци нашег друштва – криминалци, пробисвети и наркомани.

Суштински је изузетно тешко направити градативни ланац (блаже и оштрије) мизогиније и сексизма овде, али се у први план гура наратив естремне објективизације и сексуализације женског тела, а заправо женског бића јер је генерално жена представљена као пратећа фигура моћном, успешном, опасном мужјаку и служи му као неки трофеј, да је покаже пред другим мужјацима (као да је каква скупа ствар), да са њом копулира („некад јебем две у дану/једну у БГ-у, али другу у Лугану“) и да му, наравно, рађа потомке, додуше чешће је пласирана идеја о такмичарском приступу женама којим се дискредитује моногамна љубав као ретроградан концепт. Неретко су жене у спотовима представљене као секс лутке(дословно постоји спот у коме су три девојке третиране као пластичне лутке) или просто као део ентеријера/екстеријера. Оно што је занимљиво јесте да су испевани разни стихови о женским задњицама, грудима, уснама, коси („такво тело, бебо/ вија сваки бордел“), али је жена истовремено стављена у контекст у ком обавезно чини све како би служила мушком свету и мушким амбицијама („а ја морам да ти се свидим/бебо, бебо, бебо“). Тужна је чињеница да се и поједине извођачице у истом дискурсу односе према сопственом полу, телу и бићу, те долази до прећутне интернализације дискриминације жена као нечега што је прихватљиво, затим нормално, а на крају и пожељно, па тако постоје спотови где жене тверкују(„треси/треси/треси/треси/треси/ууу“)више од два минута док речи песме глорификују обликовану женску задњицу као да је ентитет сама по себи и сама за себе. Оваква појава није нова и није шокантна јер су се такви видео-спотови са сличним наративима појавили на Западу почетком века, с тим што је на ове поросторе тај тренд стигао касније и попримио екстремнији облик. Наиме, слобода говора је парадоксална појава с озбиром на то да је један извођач без икаквих проблема написао и дистрибуирао песму у којој постоје стихови „курва се курчи/па узмем да млатим је/јебига, мала је жицкала батине/све су бре равице“) – што се савршено уклапа у прежвакану причу после сваког насиља над женама,  а то је да су жртве насиље (у ком год облику) саме тражиле или изазивале; такорећи у држави која сваке године сахрани више од педесет жена које су жртве својих партнера, имамо оваплоћену тежњу за нормализацијом насиља као нечега што је дубоко укорењено у наш менталитет и просто то тако треба. Свака нормализација фемицида је изузетно малигна и опасна ствар. Да се закључити да је жена предмет (да, предмет) пожуде чија је улога да ужива у материјалним добрима („с  кесама из Луија ушла у АМГ је“) која јој је обезбедио мужјак и да му буде на располагању („са ногу две-три рокне/кад зовем, скокне/а када дође ту, ја окренем на бок је“) , какве год да су његове потребе.

Други аспект, можда и најдоминантнији у текстовима ове врсте музике, јесте аспект материјалног. Истиче се тежња ка материјалном као основна идеја водиља у животу данашњих генерација („мени треба кеш/а не љубав/на мојој руци дијамантска чука“), тачније пропагира се стицање новца који би се касније уложио у нешто скупоцено, од торбице, преко ручног сата, до стана и јахте (“у сепареу просипам флаше Белера/нови Роли ми сија ко бриљантин/сад види како возим бијелог БМВ-а/преко бијелог одела Гучи мантил“); овај је артист успео у једној строфи да ослика/изрекламира цео асортиман производа у којима ужива и који свакако имају функцију експликације његовог положаја моћи. Важно је истаћи да начин стицања тог баснословног новца, који би се даље инвестирао у конзумеризам до бесвести није упитан („откад сам се родио/ништа нисам имао/на улици се цимао/крао кола и дилов'о/ако хоћемо да имамо/морамо да мафијамо“); наиме, нигде се не спомиње поштен рад, марљивост или сличне вредности кроз које човек такође може да стекне. Или је порекло новца непознато или је ктитор идеје тај новац стекао криминалом, отимањем или коцкањем (неретко су реализацију видео-спотова финансирале кладионице) и сличним методама, али тај сегмент заиста није важан – у појединим тренуцима се на радничку класу, на рад као такав, на ниже или средње слојеве друштва гледа с одређеном дозом гнушања и одбојности („нисам им'о пара/баш сам Индијанац/доручак јаја/ручак пребранац/сада сам на Дедињу/повраћам шампањац“). Кључан је, како време одмиче, чини се врхунски стваралачки поступак у писању текстова тих песама, а то је мантричко набрајање разноразних имена светски познатих марки и брендова, у недоглед; на тренутке цео тај процес делује као примитивно племенско дозивање бога кише, плодности или рата. А симпатичан је и однос између онога ко поседује материјална добра и самих скупоцених добара, да буде јасније, реч је о узнапредовалом стадијуму фетишизације материјалног. Ретке су нумере у којима нема ескплицитног спомињања чувених имена производа који су симболи луксуза и моћи, а важна је свакако и димензија визуелног, с обзиром на чињеницу да су кадрови обично испуњени скупим аутомобилима, крупним кадровима познатих брендова одеће („опанке заменио за џорданке“)  и неретко су снимљене велике количине новца, у разним валутама. Концепт је јасан – људско биће вреди онолико колико поседује и циљ његовог постојања јесте стицање, али то опет није домаћа измишљотина, таква су правила неолибаралног капитализма (све је ринг и свако је против свакога у бесмислено бескрајној трци за новцем) и овакав наратив је логична последица владајућих политичко-економским принципа у свету.Трећи наративни блок у оваквим песмама, свакако присутан колико и остала два, јесте онај који нормализује употребу алкохола и наркотика као нечега што је очекивано, подразумевано, па чак и неопходно – колико на нивоу свакодневног функционисања, толико и као основна потрепштина на журкама („цртај/ сеци/ вуци/ зови још“). Алкохол је неизоставан чинилац готово сваког текста, а врло често је представљен и као средство помоћу ког је лакше преживети стварности („па је појела аспирин/да се смири/па је попила мартини да оживи“). Поред тога, алудира се у бројним текстовима на дистрибуцију наркотика као на један устаљен, сигуран начин да се стекне капитал у овим временима. Неретко су видео-спотови обогаћени сценама у којима неко конзумира марихуану („о, о да/у крају се вари сканк“), коју утапа у скупоцен виски или пак вотку („од прошле године пијем/не знам кол'ко/откад те нема/виски залијем са вотком“), а постоје и бројне секвенце где је евидентно да учесници спотова користе нешто што би требало да симулира кокаин (ако је уопште и реч о симулацији за потребе спота). Дрога и алкохол глорификовани су до изопачене границе после које је сасвим нормално и очекивано у животу конзумирати их јер то тако иде, поготово на простору Балкана.

Овакве појаве на културној сцени нису ни нове ни нарочито шокантне, време тече наизглед линеарно, али филозофије и перцепеције света мутирају и увек се враћају и освајају јавни простор, али мало другачије него раније. Наиме, и деведесетих година је постајала музичка сцена која је промовисала брзину као својеврсну животну филозофију („Умри млад, буди леп леш“), било је и ту говора о алкохолу, дрогама и некој агресији, али у мањој мери, а и важно је нагласити чињеницу да тада алат за дистрибуцију таквих наратива није био развијен и доступан колико је то данас. Дизелаши као субкултурна група васкрсли су и реинкарнирали се у форми гасера и преплавили Јутјуб сцену, клубове, радио станице, али и дечја игралишта и најважније – школе. Нема ту ништа спорно, просто једна група људи производи музику, убира капитал за своје дело и то тако функционише деценијама уназад. Међутим, проблем лежи у природи наратива њихових нумера који просто делују као једна врста седатива на најмлађе. Иако је вероватно да тим ауторима то није примарни циљ приликом писања текстова песама, они значајно утичу на омладину и, народски речено, испирају мозгове идејама које су на претходним страницама обрађене. А то је (потенцијално) изузетно опасно за друштво јер се млади, у свеопштој безидејштини неолибералног капитализма у коме је материјално све због чега вреди живети, хватају за мотиве брзог и лаког стварајући себи илузију да свет тако треба да функционише и да је то њихов излаз и положаја у ком се налазе њихови родитељи или они сами – овакав наратив се шири као какав вирус, а нижи друштвени слојеви су подложнији прихватању оваквих идеја о животу, постепено се међу децом рађају идеје да је пожељно носити фирмирану гардеробу, односити се с ниподаштавањем према женском делу популације или било каквом ауторитету, да је нормално бити константно у једном бесном ставу према околини, да је живот једно такмичење и вечито надмудривање с околином. У таквим световима нема места за уплив било каквих вредности којима би, као и свако друштво, требало да тежимо.

Природа овог текста нема за циљ исфорсирани лажни елитизам, јер није настала из пера моралне вертикале, напротив, идеја овог текста није искључиво у томе да изложи и рашчивија један реалан проблем моралног доживљаја живота код младих, већ да мотивише оне који ће га прочитати, и који ће оно о чему се говори и препозанти међу младима, да промисле о методама којима би се учвршћивање и еманциповање оваквих перцепција света могло прекинути. Није проблем, дакле у природи текстова овакве музике, проблем лежи у опасној интеграцији тог наратива међу младима који немају изграђен критичко-логички апарат којим би себи предочили да је то само музика и да су идејно-морално-филозофске вредности такве музике просто неодрживе, неисправне, испражњене смислом и дугорочно неоствариве. Можда је улога самих родитеља, а неизоставно и просветних радника, одговорнија јер је на њима да подуче најмлађе вештинама којима ће јасно и прецизно моћи да разликују шта је добро, а шта зло на овом свету, као и за шта се има смисла борити, шта треба неговати и поштовати као врхунске вредности због којих заправо вреди живети.

Студенти у Америци већ неко време траже да се „упозорења на окидаче“ уврсте у књижевна дела која се баве темама попут силовања или рата.

Захтев је формално упутио студентски парламент Универзитета Калифорније у Санта Барбари, према писању Њујорк Тајмса, који такође наводи сличне захтеве студената са Колеџа Оберлин, Универзитета Ратгерс, Унивезитета Мичигенa, Универзитета Џорџ Вашингтон и са других места.

Међу књигама које су студенти потенцијално означили као оне којима су неопходна „упозорења на окидаче“ – термин којим се читаоци упозоравају да следи потенцијално узнемиријућ садржај – налазе се Свет који нестаје Чинуа Ачебе, Велики Гетсби Френсиса Скота Фицџералда, Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф и Млетачки трговац. Нацрт смерница упозорења на окидаче, које наводи портал Инсајд, служи се Ачебеовим познатим списом као примером дела којем је неопходно упозорење, наводећи да је његов роман „тријумф књижевности који свако на свету треба да прочита. Ипак, он може бити окидач читаоцима који су били жртве расизма, колонијализма, верског прогона, насиља, самоубиства, итд.“. „Преиспитивања самоубилачких тежњи у Госпођи Даловеј могу бити окидач за болна присећања студентима који пате од самоповређивања“, написао је један студент са Ратгерса, након чега је сугерисао да је „постизање компромиса између заштите студената и обране њихових грађанских слобода императив у односу на остваривање образовног потенцијала академаца нашег универзитета“, као и да се ово може постићи уз помоћ упозорења на окидаче, јер се тиме не би нарушио заплет дела, али би студенти „унапред знали да ли ће се на неким предметима дискутовати о трауматичним питањима“.

„Пример упозорења на окидач у Великом Гетсбију би гласио: УО: “самоубиство“, „насиље у породици“ и „сцене насиља“, написао је он. „Такође, професори би могли да дисецирају одломке из наратива тако да упозоре своје студенте који одељци или томови књиге садрже овакве окидаче, а који су сигурнији за читање. Овиме би се студентима омогућило да анализирају одломке у којима нема окидача, али и да се врате на одломке са окидачима када у потпуности буду спреми за то“.

Студенткиња са Универзитета у Санта Барбари рекла је Њујорк Тајмсу да је била потакнута да предложи увођење упозорења на окидаче након што јој је на предавању пуштен филм са сценама насиља и силовања. Рекла је новинарима да је и сама била жртва сексуалног злостављања и да „човек изненада осети стварну претњу по сопствену безбедност – чак иако је она умишљена. Заробљени смо у учионици из које нема излаза, а све ида покушамо да побегнемо, то ће морати да буде крајње јавно“.

Како је кренула да кружи критика концепта упозорења на окидаче на универзитетским књижевним предметима – један професор је изјавио за Њујорк Тајмс да „основна претпоставка да студенти не треба да буду приморани да се бавим нечим што им причињава нелагоду, јесте апсурдна, па чак и опасна“. Мередит Рејмондо, помоћница декана на Колеџу за уметност и наукуна Универзитету Оберлин, рекла је да је давање упозорења „одговорна педагошка пракса“ и да се противи „тврдњи да 'данашња деца мора да ојачају'“. „Тиме се потпуно маши стварност пред нама. Студенти нам се обраћају са озбиљним проблемима и ми мора да се њима бавимо с поштовањем и на озбиљан начин“, Рејмондова је изјавила за поменуте америчке новине.

У Уједињеном Краљевству, професор енглеског на Универзитетском колеџу у Лондону, Џон Мулан, рекао је да „то никада није било питање, барем колико ја знам“. „Мислим да академици подоста разговарају о томе како поједини књижевни текстови могу бити осетљиви или шкакљиви – заиста о томе разговарамо приватно. Али када донесемо одлуку о предметима и списковима литературе, на њих не стављамо здравствена упозорења. Суштински, књижевност је препуна најразличитијих потресности, провокација, нелагодности, разочарења и срамоте. Она је таква, па је таква. Онога трена када бисмо почели да је облепљујемо упозорењима – чини ми се да би то био пут за лудило“, рекао је Мулан.

„Како ћете одлучити шта је то узнемирујуће и шта неко може да учини против вас [ако погрешно то протумачите]? Опходите се према људима као према бебама, а проучавање књижевности је за одрасле људе на универзитету. Кад сте већ ту, можете ставити натпис уз енглеску књижевност: „Упозорење: овде се лоше ствари дешавају“.

Мислим да натурализовани странци врло лако могу да играју за репрезентације као што су Северна Мекадонија или Црна Гора, за које кошарка нема никаквупосебну симболичку вредност. Могу да играју и за Словенију, у којој је кошарка процветала, захваљући, пре свега, врхунским словеначким играчима – Дончићу, пре свих – али којој ипак недостаје нешто због чега би била обожавана. (Сетимо се празних места у дворани Стожице где је играла некадашња Олимпија односно сада Цедевита-Олимпија). Могу да играју и за Хрватску у којој је кошарка у симболичком смислу убијена у појам: некадашњи понос се претворио у огромну националну трауму, која се, као и свака друга траума, потискује. То је видљиво и по броју навијача који гледају Цибону, Задар или Сплит и по буџета ових клубова који су мизерија у односу на третман какав заслужују на основу традиције и значајног симболичког капитала који поседују.

Једино је у Србији кошарка има јаку и снажну симболичку тежину. Таква њена симболичка тежина је истовремено и наша благодат, јер је повезана са незаборавним искуствима, али исто тако, и проклетство, јер је кошарка овде, више него на другим местима, висококвалификовани убица нервних ћелија – зато што није спорт и није забава.

Ако није спорт или забава, шта јесте?

Одговор је једноставан: наставак политике другим средствима.

Људи воле да кажу како спорт не би требало мешати са политиком. То није само наивно и банално мишљење, већ је понекад и врло лицемеран став: људи који то тврде у Србији, врло често су привржени центарима моћи који спорт и те како користе као наставак политике другим средствима. Није дакле, никакво питање да ли је спорт помешан са политиком и да ли ће у будућности бити повезан. Јесте повезан и биће повезан. Питање је само ко има моћ да спорт политизује и зашто.

Велике силе спорт гледају као наставак политике другим средствима: довољно је видети судар у пребројавању медаља између Америке и Кине или третман руских спортиста на Олимпијским играма. Неке државе средњег или већег формата у економском и географском смислу, такву моћ немају, као што немају моћ да воде суверену политику. Чак и ако у неким спортовима имају врхунске разултате, место тих држава је забетонирано у међународним структурама (НАТО, ЕУ) док је процес десуверенизације у њима толико одмакао, да спорт ту више ништа не може да изрази, јер нема више ни шта да изрази. У тим државама мечеви репрезентације су забава. Ако се победи, људи се радују, ако изгубе, тугују: у оба случаја то траје три дана. После све то нестаје из сећања, а остаје само у статистици. То је историја која никога не радује и никога не растужује. Мртва историји, дакле.

Мале земље, које имају осећање страха од нестанка чак и онда када су економски и политички ,,ушушкане” у транснационалне творевине, теже међутим, да преко неког спорта докажу своје постојање. Да би у томе успеле, оне морају да буду континуирано успешне у неком спорту који је популаран у свету. То се не дешава често. Ја знам само за један такав случај: то је Литванија и њихова школа кошарке.

И тако долазимо до симболичке моћи српске кошарке. Одмах по свом настанку, после распада СФРЈ, српска кошарка је постала политизована до крајних граница. И то не нашом одлуком. Сетимо се само КК Партизана из 1991. године. Политички прогнан из Београда, након што је претходно очерупан (одласци Паспаља и Дивца), било је планирано да Партизан у Купу шампиона престане да постоји као озбиљан клуб. Уместо нестанка, ККП се вратио се из прогонства у Београд као шампион Европе. Историјска аналогија се сама намаће: ККП је заличио на отписану војску Краљевине Србије која је у зиму 1915. године, напустила земљу и прешла Албаније. После се на Крфу (у Фуенлабради) ревитализовала и поначинила, а затим је пробила Солунски фронт и вратила се победоносно кући.

Слично се дешава и са друга два датума српске кошарке. Године 1995. пошто јој је скинута спортска компонента економских санкција, Србија се у форми крње Југославије квалификовала за Европско првенство у кошарци у Атини, након додатних квалификација. Било је то у време сатанизације српског народа, а месец дана пре пада Републике Српске Крајине и, нажалост, већ традиционалног егзодуса Србе из Хрватске. Кошарка је поново постала једини начин да докажемо и себи и другима да постојимо и да нисмо оно што су нам говорили да јесмо. Борећи се сами против свих – и против целе дворане Грка који су навијали за Литванију и против најквалитеније литванске репрезентације свих времена – успели смо да победимо у најбољем и најспектакуларнијем финалу свих досадашњих европских првенстава у кошарци. Политичкој димензији ове титуле допринела је и репрезентација Хрватске која је, као бронзана, напустила подијум у тренутку када су се наши репрезентативци попели на њега. (У симболичком смислу Хрватска на том такмичењу није изгубила само потенцијалну титулу првака Европе, него и рат за кошаркашко наслеђе СФРЈ. После 1995. Хрватска више није освојила ни једну кошаркашку сениорску медаљу, а ми смо били два пута прваци света и још два пута прваци Европе. Сребра не бројимо).

Какав је био симболички потенцијал те финалне утакмице у Атини био, показале су и оне стотине хиљада људи у Србији који су потпуно спонтано изашли на тргове у својим градовима након победе репрезентације. Тада се установила и традиција дочека спортиста на чувеном балкону.

Ова епоха се завршила 2002. године, у Индијанополису, три године након што нас је НАТО пакт бомбардовао и окупирао Косово. Приликом изласку на паркет, пре меча са Американцима, један наш кошаркаш је почео да звижди Марш на Дрину како би охрабрио себе и своје саиграче. Из ове анагдоте једноставно се може закључити какво је стање свести било у главама ондашњих српских кошаркаша. У финалу тог првенства, добили смо најбољу аргентинску репрезентацију свих времена, који су те године, као и њихови фудбалери, играли за своје бакротиране сународнике. У Аргентинцима смо тада видели сами себе, јер је и за њих, као и за нас, та утакмица је била више од кошарке. (Та аргентинска репрезентације је касније освојила злато на Олимпијским играма – заслужено).

Сећам се добро места и људи са којима сам гледао све те моћне кошаркашке утакмице између 1995. и 2002. године. Сећам се како смо сви заједно стајали поред екрана, играјући одбрану, скачући од среће или од слома живаца. А када би кренуло лоше,  бесно бисмо терали напоље из просторије оне за које смо веровали да су урокљиви – неизвесне завршнице чине човека веома сујеверним. (Тако сам и ја последња два минута утакмице и продужетке против Аргентинаца провео у мраку, на улици, поред неког отвореног прозора слушајући расплет меча. Био сам удаљен више од 2,5 километра од места и људи са којима сам почео да гледам утакмицу).

Данас мислим да је то ирационално поистовећивање личне, националне и спортске судбине свих тих година, у кошарци, једна од најлепших ствари које су ми се догодиле у животу. Кошарка је тада за све нас била вештачко дисање које нас је оживело а после држало у животу. Док плућа нису ојачала. И то што смо сада и даље живи, а нисмо пали у летаргију, јесте зато што још увек у сећању имамо те утакмице као доказ шта јесмо, када заиста јесмо то што јесмо. И знам људе који нису Срби, али деле са нама исто егзистенцијално искуство, који су пуштали преко видеорикордера утакмицу из Атине, када им је у животу, било тешко. То је симболички оквир кошарке у Србији.

Ниједан страни играч, натурализовани Србин, сасвим сам сигуран у то, не може да осети и доживи симболичку тежину кошарке у Србији зато што није делио, нити дели, наша специфична егзистенцијална искуства. Не желим ништа лоше да кажем о тим људима. Ствар је само у томе што нам се судбине разликују.

Тај натурализован играч (или играчи) не би нам, сасвим сигурно, донео ни медаље, као што их, на крају крајева, нису их донели ни нашим клубовима. Као носиоци игре, они су нам донели квалитет, али не и клупске титуле. То је и логично: концепт страних играча фаворизује концепт куповине успеха, а то значи клубове са највећим буџетима. А наши клубови то нису. Наши клубови могу да освоје титуле само онда када су у стању да направе неколико надпросечних српских кошаркаша, који су бољи од странаца који најбогатији могу да купе.

Разлог зашто такве играче више не можемо да направимо није у томе што се ,,кошарка променила” нити што ,,сви играју кошарку” нити што смо, на неки чудесан начин, остали без талената. Разлог је промена свести у Србији. Укратко, постали смо странци сами себи.

Недавно сам разговарао са неколико студената који су се активно бавили кошарком. За њих је најбољи српски кошаркаш свих времена Никола Јокић, а најбољи тренер – Кокошков(?). За мене је то био знак да се кошарка у Србији изгубила свој национални идентитет и да је постала провинцијална копија НБА концепта кошарке. У том концепту кључну улогу имају појединци (,,звезде”) а индивидуална статистика и индивидуалне награде-скрећенице (MVP) постају важније од тимских титула. Јокић, примера ради, нема још ни једно сениорско клупско или репрезентативно злато, што значи да његов квалитет постоји само у табели Excela – тј. у статистичким колонама – а не у сећању навијача на неки његов одлучујући потез који је донео титулу клубу или репрезентацији.

И ако је то најбољи српски кошаркаш свих времена онда таква треба да нам буде и кошарка: кошарка без титула, кошарка у којој набољи неће да играју за репрезентацију, кошарка без икакве симболичке тежине. Укратко, осредња забава.

Деца у Србији данас не почињу да играју кошарку зато што маштају да постану најбољи српски кошаркаши. Они маштају о томе да постану НБА играчи, и то не зато што се у НБА игра најбоља кошарка, већ зато што се тамо зарађује највише новца.

Тако децу васпитају њихови родитељи. А Србија је у међувремену осиромашила. То сиромаштво, међутим, није ствар количине новца којом данас породице у Србији располажу: то је духовно сиромаштво људи којима је све осим новца постало безвредно. У томе и јесте њихово сиромаштво. И такви родитељи уписују децу у приватне школе кошарке не зато да би им дете постало кошаркаш, играјући кошарку са вршњацима, већ да би што пре постало професионалац који зарађују новац. И зато у приватним школама тренери родитељима пуне главу како су им деца есктремно талентована, да би их тако намамили на инвестиције, а родитељи онда заиста инвестирају новац у децу као што се новац инвестира у фирму. И онда се, наравно, иде на тренинге детета, на којима се друга деца гледају као конкуренција која њиховом детету, њиховом пројекту, краду на терену и минуте и кошеве и скокове и лопте... и тако се дете од малих ногу васпитава да је боље од осталих и да је кошарка индивидуалан спорт и да се квалитет играча види по његовој индивидуалној статистици, и да је циљ игре потписати уговор у НБА, вратити инвестирана средства и остварити огроман профит.

И зато децу треба што пре послати у америчке средње школе – као да у Србији нико не зна шта је кошарка – или у богате европске клубове који купују ту децу за мале паре, или у менаџерске ,,клубове” без навијача, традиције и сталног места боравка, где ће сваку утакмицу рекламирати потенцијалним купцима.

Мислим да немамо свест о томе колико је те наше деце, талентоване за кошарку, уништено зато што су их родитељи видели као своју инвестицију, а не као своју децу.

И када таква наша деца, као несрећни полуфабрикати, оду у НБА или чешће у развојну лигу, онда наравно, неће да се одазову да играју за репрезентацију, јер репрезентације никада није постојала у њиховој свести, као што није постојао ни неки народ који би могли да репрезентују, ни нека симболичка тежина или симболичка драж кошарке.

Тако наши играчи постају наши странци.

И онда неки њихови истомишљеници пишу како им ова земља ништа није дала и како јој ништа не дугују, чиме показују да не знају за љубав, већ само за финансијске трансакције. Међутим, чак и фирме које издају платне картице и које живи од тих финансијских транскација, знају да постоји нешто непроцењиво. Наша духовна сиротиња то, међутим, не зна, и зато ништа непроцењиво у животу никада неће ни доживети.

А када ту несретну децу, сада већ као младиће и ђаке понављаче, врате из НБА у Европу, онда неки од тих wanna be НБА играча више не знају шта да раде: НБА играчи нису, а само кошаркаши никада нису ни желели да буду. А неки, нажолост, више то и не могу да постану, јер су продали драгоцено време за шаку долара. Кошарка тада за неке од њих постаје пуки посао, а циљ сваког радника је да што мање ради, за што више новца. Зато и не чуди што је једном српском раднику, НБА-повратнику, на кошаркашким радовима пало на памет да организује синдикат који би се бавио... ограничавањем трајања тренинга у АБА лиги. Иронија судбине је у томе што тај играч потиче из српске кошаркашке културе коју је одувек одликовала фанатична преданост тренингу: својевремено је Даниловић у једном интервјуу поводом одласка у Болоњу, казао да је срећан што ће живети близу сале за тренинг, па ће моћи да индивидуално тренира. (Синдикат играча није спомињао).

Криза српске кошарке није криза талента, већ стања свести које више не може да произведе велике српске кошаркаше. У најбољем случају то стање свести може да произведе понеког НБА играча који брине за сопствену каријеру и сопствену статистику и кога репрезентација занима колико и мене подухвати извесног Покушевског у НБА лиги. Решење ове кризе не може да буде активирање странаца-као-,,Срба” јер ћемо на тај начин само појачати последице садашњег стања свести: клинци ће нам одлазити у иностранство и постајати натурализовани странци других држава (рецимо, Немачке, пошто они добро плаћају, а нису неки кошаркаши) а ми ћемо натурализовати другу лигу странаца који или не играју НБА или су у њој епизодисти, и која нам објективно неће донети ни трофеје у кошарци, нити ће моћи да испуни симболички смисао који кошарка има овде, у Србији.

А можда сам ја заправо будала: можда поента и јесте у томе да се српска кошаркашка репрезентација и симболички смисао кошарке у Србији уништи као реликт прошлости. Можда ова панична воља за странцим јесте, на једном вишем плану, симболичко укидање репрезентације, део обећање промене свести коју треба извести да бисмо утонули у срећну будућност: у време у коме ћемо сви бити само конкуренти за радна места у страним корпорацијама, конкурентни који мрзе једни друге, и које ништа међусобно не повезује.

Тада заиста неће бити битно ни како репрезентација игра, ни ко игра за њу. Она више неће постојати, јер ништа више неће ни изражавати.

И нико је више неће ни гледати.

Клинци, зато што је досаднија од НБА, а ми старији, зато што то више није наша репрезентација.

Превредновање друштвених вредности нужно је праћено катастрофом, односно на изворном грчком, великим преокретом. Пандемија вируса корона представља један од најтрагикомичнијих покушаја да се измени друштвена свест, јер осим пропагирања физичке дистанце и ношења епидемиoлошких маски, лекари широм света су мртви 'ладни након 12 хиљада година људске цивилизације саопштили хомо сапијенсима да треба да, пазите сад: перу руке. С друге стране, таблоидна жута штампа је пробила ново дно имбецилности насловима попут: „Шок! Фото, видео: Читав живот сте погрешно прали руке“.

Елем, раније поменути термин „нове нормалности“ понајвише се истакао у читавој овој пантагруелској ујдурми. Заговорници нове нормалности оправдавали су је заштитом од опаког вируса, док су њени противници спочитавали да је она заметак новог светског поретка. Ипак, ако се мало дистанцирамо од званичног наратива и теорија завере, схватићемо да „нова нормалност“ прећутно поставља питање на које је поприлично тешко одговорити: шта људи сматрају „нормалним“? Полиција са дугим цевима на улицама наспрам респираторног вируса чија је стопа смртности једва 1%, јасан је знак да са нечијом перцепцијом стварности нешто дебело није у реду.

Речничка дефиниција „нормалног“ тврди да савремени термин датира из 16. века и да је тада означавао појаве које су типичне или уобичајне (у изворном латинском, normalis је био столарски термин). Оваква дефиниција „нормалног“ одлично објашњава зашто се током пандемије појавила више од једне „нормалности“: различите друштвене групе и појединци другачије су се односили према вирусу (за једне је то опасна пандемија, а за друге завереничка пландемија), тако да смо добили опречне нормалности. „Колико људи, толико и ћуди“ јесте пригодна народна изрека која нам сугерише да кладенац нормалности не можемо тражити у људском поимању стварности, већ морамо феноменолошки нишан усмерити ка небесима.

За православне хришћане, Свето писмо преставља Божју реч, односно смернице како треба живети сопствени живот. Све остале књиге и књижице које се могу пазарити у црквеним продавницама нису ништа друго до појашњења Библије, односно нешто попут изворних тумачења која у правној пракси прате доношење новог закона. Дакле, православни хришћанин има поприлично јасне смернице како да се руководи у свакодневном животу и за њега или њу, оно што се у Библији сматра богоугодним, поима се као „нормално“. Наравно, узимамо православље за пример, јер и друге хришћанске деноминације и религије имају сопствене системе вредности, неретко записане у светим књигама (Кур'ан, Тора, Махабхарата, итд.).

Уколико се вратимо на Библију, њен читалац не преслистава арбитрарне списе, већ упуте за живот који онтолошки не проистичу од човека, већ од Бога, бића које не робује људској (одвише људској) стварности. Оваква дефиниција „нормалности“ не упада у замку плуратитета мишљења, јер црквено учење се не назива догмом без разлога: ко другачије тумачи Свето писмо ризикује да буде екскомунициран и означен као секташ. Због своје хомогене идејне природе, догма може постати поприлично моћно оружје. Примера ради,  нису шпански конкистадори случајно покрштавали домороце, док су „истраживали“ Нови свет: што више њих пређе у католичку веру, то ће оружани отпор бити слабији.

Наглабати о религији у трећој деценији 21. века помало је дегутантно, зар не? Кога брига за светосавље или шпанску инквизицију када они одавно немају никакав утицај на живот савременог човека (осим ако он самоиницијативно не оде на верску службу). Религија, попут филозофије, прогнана је из свакодневног живота до те мере да се верник који жели да дословце тумачи Свето писмо аутоматски сматра фанатиком. Крај Средњег века означио је почетак овога процеса који се данас ближи своме крешенду: надрелигијском савременом свету.

Оваквим истискивањем религије из свакодневног живота, остали смо без једне важне категорије: моралних начела. Наиме, човек је постао побожан са разлогом, јер није могао да објасни одређене појаве (откуд ватра кад гром дуне у дрво). Побожност је човеку омогућавала да објасни свет око себе, па макар и примитивно, како би створио навике које су обећавале сигурност (нем'о да мунеш руку у ту ватру, опећићеш се). Временом, људи су почели да усвајају најучинковитије обрасце понашања (кад се грана стави у ватру, она постаје бакља, тј. оруђе/оружје) и тако се родила „нормалност“ односно општеприхваћени образац понашања који је већина људи тежила да емулира како би најбоље прошла у животу.

Између данашње реакције човечанства на п(л)андемију вируса корона и реакције пећинског човека који посматра олују са електричним пражњењем, нема превише разлике, јер посреди је истоветан феномен: сусрет са непознатим и потенцијално опасним. Једина суштинска разлика лежи у спремности примитивног човека да грому и ватри припише магијска својства пре него што их укроти, док је савремен, ванрелигијски човек лишен те исте способности да верује у вишу силу, па онда у недостатку икакве опције верује псеудоалтруистима са малих екрана који га убеђују да се дистанцира од блиских људи, без којих је живот бесмислен (што је contradictio in adjecto).

Ван православног светоназора (или када је стани-пани, било који религијски оквир може послужити), логика савременог човека је пуста и без икаквих репера, тако да он ни не може да зна шта је „нормално“ за њега, јер се нормалност претворила у вољу руље и наметнутих концепата, пошто не извире више из божанског. Када се нормалност лиши своје теургијске сврхе и основе, онда она постаје ништа друго до изговор хуљама да под плаштом богоделања морално бацакају човека као орахову љуску (Његош нас је поздравио) у бури.

Срећом, српски народ је поред православља задржао елементе библијске нормалности у свом фолкору, односно обичајима и веровањима. У време кризе, па макар била и индукована попут пандемије вируса КОВИД-19 и спутавања глобалне трговине, ваља се пре окренути опробаним народним рецептима за тело и душу, него веровати хуманоидним љуштурама које кризирају уживо за говорницом. Човек без маште и вере радо чека у реду да се вандредно тестира, док православни хришћанин зна да је сваки боговетни дан редован тест, а корона само једна од безброј фасета ширег Божјег плана. Проценат смртности душе неће никада бити ударна вест, јер тек онда би настала паника.

Хајде да за почетак реконтруишемо шта се хронолошки заиста догодило у Аустралији. Најпре, менаџмент Australian Opena (АО) у духу бизниса и спорта, тражи начин како да омогући учествовање на турниру и оним играчима који нису вакцинисани, али су здрави. Разуме се да је главни улог Ђоковић. Решење је медицинско изузеће које се даје тенисерима и тенисеркама са природним антителима (дакле, онима који су недавно прележали корону). Тада би они могли да добију визу и да се појаве на турниру. И заиста, за медицинско изузеће аплицира двадесетак људи. Међу њима је и Ђоковић који користи позитиван резултат ПЦР теста од 16. децембра. Ђоковић добија медицинско изузеће и Аустралија му одобрава визу. Ђоковић дакле, није једина невакцинисана особа која, захваљући прележаној корони, добија аустралијску визу. Неки од тих људи стигли су у Аустралију и пре светског броја 1 (свих времена).

Оставимо сада за тренутак Ђоковића у авиону који лети за Мелбурн да бисмо присуствовали једном преокрету. Извор информације је министарка саобраћаја у Влади аустралијске државе Викторија (место догађања АО) која обавља улогу привременог премијера (државе Викторије). Она тврди да Тениски савез Аустралије, организатор АО, није обавестио Владу Викторије о писму федералног премијера Аустралије у коме пише да претходна инфекција вирусом короне неће више бити довољна за улазак у Аустралију. Дакле, прво прележана корона и антитела јесу довољна за добијање визе, а онда одједном то више не важи. Зашто не важи? Извесно је да непостоји никакво здравствено оправдање за ту одлуку, будући да је природни имунитет јачи од оног које стварају вакцине. Мотивација је дакле, чисто политичка.

Да се ова политичка промена правила игре у тренутку када је игра већ почела, заиста догодила, сведочи и случај хрватског тениског тренера Филипа Сердарушића који је пре Новака ушао у Аустралију са визом заснованом на медицинском изузећу. Иако је већ био у Мелбурну, аустралијске власти су му наложиле да напусти земљу или да тражи нову визу. Сердарушић је изјавио: ,,Будући да би је 99 посто одбили, јер су решили да више не вреди то што си прележао ковид [мој курзив] одлучио сам да се покупим (…).”

Све се ово догодило истог дана када је Новак стигао на аеродром.

И тада почиње игра: Новаку се поништава виза (као и Сердарушићу), али се као разлог не наводи политичка одлука аустралијске владе да само вакцинисани могу да уђу земљу. Јасно је због чега се ова одлука прећуткује: зато што би она показала да је Новаку из политичких разлога забрањено да игра у Аустралији. Уместо тога, као разлог се спомињу неправилности око попуњавања формулара за визу: погрешан тип визе који је Новаков тип тражио, а касније нетачан податак о томе да ли је путовао у неку другу земљу две недеље пре доласка у Аустралију. Пример Сердарушића показује да је све то било,са аустралијске стране, просто речено, стварање димне завесе, будући да је виза овог тениског тренера била исправно попуњена, а ипак су га протерали.   

Новак се међутим, жали, што јеи природно: долазите у земљу са регуларном визом, као званични бранилац титула шампиона АО,да бисте играли гранслем турнир чији је улог огроман, а онда вам на аеродрому поништавају визу и шаљу вас у… Миграциони притворски центар. Као да сте у Аустралију покушали да уђете без визе.

Какви услови важе у установи у којој Новак чека исход судског процеса о започетом процесу депортације пред Савезним судом у Мелбурну? Из изјаве његове мајке видимо да је ускоро остао без мобилног телефона (вероватно му се испразнила батерија) и да његови родитељи нису могли да се чују са њим неколико дана; исто тако, православном свештенику је онемогућено да посети Ђоковића на Божић.

То важи за све имигранте: нема никаквих посета. Због ковида. Наравно или наводно, одлучите сами.

За то време, у аустралијској јавности наставља се Новаково шиканирање и спиновање целог случаја у коме се светски број 1 свих времена представља као бахати милионер који неће да се вакцинише, а његов улазак у Аустралију као опасност по здравље васцелог аустралијског народа. Не изостају ни (режирани?) спектакли јавно-тајног вређања, па медији уредно бележе како двоје тв презентера у номинално неформалном ћаскању Новака називају лажљивцем, сероњом, кретеном, све жалећи што неки, као Новак, лете првом класом, а неки...

 Па ипак, да ли као део унапред договорене тактике (да би се поступак блаћења наставио, односно створио утисак независности судства, пред финалну епизоду) или као последица чињенице да часних људи има на сваком месту,па и   тамо, судија Ентони Кели доноси пресуду у корист нашег тенисера. Тиме се отвара могућност да Новак ипак наступи на гранслем турниру који у називу има реч  open(отворен).

Новак затим напушта Миграциони притворни центар.

Међутим, влада Аустралије, тачније министар за имиграције има дискреционо право да покрене процедуру протеривања.

Преведено на српски: ,,владавина права у добро уређеној земљи”.

У тренутку када сам чуо ту вест, седим са пријатељима. Пијемо пиво. Један од нас каже да би врхунски штос био да Новак освоји турнир. Други му одговара: Ти си будала. Вероватно ће почети турнир, али га сигурно неће регуларно завршити.

То говори колико смо ми тада били наивни.

Није га ни започео.

Медији настављају да спинују причу, па тако преносе изјаву једног тениског пензионера за ову прилику произведеног у ,,легенду” (човек чији је набољи пласман на АТП листи било место број 3) да би сви играчи требало да штрајкују ако би се невакцинисаном Новаку допустило да учествује на турниру.

То што има антитела мање је важно.

Министар за имиграције, наравно, користи своје дискреционо право. Влада Аустралије пише тужбу против Новака. У аустралијској штампи на насловним страницама масовно стављају реч OUT.

Напоље.

Подсетимосе још једном: Новак је здрав и поседује налаз да је прележао ковид. Дакле, има антитела и није никаква здравствена опасност по људе око себе.

Направимо на овом месту кратку паузу: као неки шаљиви коментар овог штрајкачког ентузијазма ,,легенде” са чак 2 освојена гранслема, (дакле, формат Вавринке, иако није Вавринка), појављује се информација о Бернарду Томику, аустралијском тенисеру који игра меч квалификација са симптомима короне и који тражи од судије да меч прекине, јер је болестан. Произилази дакле, да можете да играте квалификације за АО ако сте болесни од короне, али вакцинисани. Тада нисте опасност по здравље осталих. Међутим ако сте здрави, имате антитела, а нисте вакцинисани, онда опстанак цела Аустралије зависи од тога да вас држе што даље од њених обала.

Штета што су Орвел и Кафка мртви.

А наши млађи ниновци и они који чекају да то постану, углавном су заузети борбом против ,,српског национализма”; вечна жеља деце да се врате у мамину утробу (деведесете, на фондацијске јасле).

Углавном да је ова ,,логика” заиста у Аустралији валидна, показује поменута тужба у којој је споменуто и ово: ,,С обзиром на Ђоковићев статус високог профила и позицију узора у спортској и широј заједници, његово стално присуство у Аустралији може подстаћи слично занемаривање предострожности после пријема позитивног теста на Ковид-19 у Аустралији (…)”

Другим речима: Ђоковић им квари младеж. Не може се рећи да свет не напредује: Сократ је због истог греха морао да попије отров. Ђоковићу су великодушно досудили прогонство. Вишегодишње, наравно.

Дакле, нико више не спомиње неправилности око визе, нити неправилности око позитивног теста.

На новом суђењу, разуме се, пада одлука да се Новак депортује.

А онда су се појавили и Енглези. Пошто је Пекић један од оних због којих смо свет, цитираћу њега: ,,Нема ниједног тренутка у нашој историји, ако се она рачуна од Византије, када бисмо се ми могли похвалити иједним поштеним гестом Енглеза  према нама.” Дакле, толико о Енглезима из меродавних светских, а не ,,локално-националистичких” извора.

Шта дакле, каже енглеска штампа? Један пример који репрезентује целину: ,,Третман Новака Ђоковића откако је дошао у Аустралију чинио се оштрим неком ко мисли да новац и слава могу да купе слободан пролаз било где. За многе од нас, ово је осећај карме. Поштујем Ђоковићево право да се не вакцинише, али не поштујем њега. Не више. Када погледам Ђоковића, не видим најбољег играча света. Видим опасну будалу.”

Наравно, ово је спиновање: Новак је у Аустралију дошао легално, са важећом визом, користећи медицинско изузеће као и неки други учесници АО. Био је негативан и имао је антитела. Ништа није покушао да купи. Неколико дана касније, Аустралијага је опељешила за судске трошкове, депортовала гаје и забранила му је улазак у земљу у наредне три године. У чему је његов  злочин? У томе што се борио да игра турнир у земљи која му је одобрила визу за улазак у њу; турнир чије актуелни шампион и турнир који је освојио више од било ког другог играча у историји тениса; турнир чијем би освајањем престигао Надала и Федерера. 

И зато је ,,опасна будала”.

Приликом депортовања, Новака на аеродром прате двојица полицајаца. Аустралија жели да буде сигурна да Новак неће покушати да остане у њој.

Ово нећу коментарисати.

Шта из целе ове приче можемо да закључимо?

Неколико ствари:

Прво, на тему Новака ,,бахатог богаташа” и радничке класе: аустралијска и светска радничка класа којој су медији покушали да Новака прикажу као милионера кабадахију, имаће прилику да на АО навија за радничког трибунаРафаела Надала који у паузи између интензивног проучавања дневника Че Геваре из Боливије налази ипак времена да се слика са филантропима попут Билија Гејтса који пак, размишљајући о опцијама смањивања загађења, долазе до закључка да би се популација на планети могла мало разредити.

Толико о Новаку као ,,здравственој опасности” и ,,бахатом богаташу”.

Друго правно и здравствено питање: ако је смисао инсистирања на вакцинама здравље човека и људи око њега, онда треба узети у обзир чињеница да ни један невакцинисани учесник АО који је прележао корону, не би постао ништа безбеднији за околину и себе ако би се вакцинисао, будући да има природна антитела. Дакле, тај закон је можда легалан, али није легитиман, јер је просто речено, или глуп или се иза здравствених разлога крије нешто друго, а то је принуда да се човек вакцинише без обзира на било шта друго. И то не било којом вакцином, већ одговарајућима (претпостављате којима). О томе сведочи један важан податак који је навео мој пријатељ и колега Марко Танасковић у свом прошлонедељном тексту о Ђоковићу. Марко је поменуо случај руске тенисерке Наталије Вихљанцевекојој није била одобрена виза иако је вакцинисана – вероватно Спутњиком, а то је у Аустралији неодговарајућа вакцина. Дакле, није вакцина уопште.

Толико о вакцинама и вакцинисању.

Тако стижемо и дотрећег закључка: извесно је да глобална елита западне провинијенције није успела да купи Новака и да зато Новак мора да нестане, као што мора да нестане свака друга личност која се не може купити. О томе сам писао о свом претходном тексту пред финале Ролан Гароса 2021. Чуди или боље рећи, забрињава нешто друго: жеља да се черечење Новака Ђоковића учини јавним чином – нешто као јавно гиљотирање на тргу пред руљом жедном крви. Ђоковић је могао бити склоњен сасвим тихо да се од почетка задржао став да невакцинисани не могу да учествују на АО. Сви би знали зашто то правило постоји, али би се правили да не знају.Кукавице су увек нешто глупље од оригиналних глупана. Међутим, они су одлучили да од уништавања Ђоковића направе спектакл. То су урадили зато да би уплашили све остале, показујући им шта их чека ако покушају да пруже отпор (и ако одбију љубазну понуду да се узме, рецимо, британског држављанство са десет + година), као и да поруче да неће бити никаквог компромиса, ни обзира, и да ће све у будућности бити брутално и сурово колико год може да буде брутално и сурово.

Скепса према вакцинама потиче баш из овакве слутње будућности.

Коме се томеђутим, специјално, поручује? Не нама овде, јер ми то знамо у најмању руку од 1999 – тада смо наиме, схватили да смо свет. Ово је порука Кини. (Руси ово такође, одавно знају).

Зашто баш Кини? Па управо је Кина земља која успела да, играјући по правилима Мегалополиса, преокрене процес глобализације тако да је од вестернизације преобрази у истернизацију. Симбол те кинеске победе је Хуавеи који је у технолошком смислу (пре свега у дисциплини 5Г интернет) претекао стране конкуренте. Исто је учинио и Ђоковић који је, играјући по правилима Мегалополиса у тенису, успео да развали Федерера (колатерално и Надала) и да уместо да до бесконачности понавља како је Федерер најбољи играч свих времена створи ситуацију у којој таква реченица делује као неки монтипајтоновски виц.

И зато је реакција Мегалополиса подједнако сурова: Хуавеји је доспео на црну листу, протеран је из неких земаља, а ћерка оснивача компаније била је ухапшена у Канади; Ђоковић је протеран најпре са једног US opena, а сада и из Аустралије, на ову и на још три године, са постављеном сценографијом да му се то исто учини и на неком од наредних гранслем турнира.

Ближимо се крају.

Како међутим, завршити овај текст, када на његовом крају гледамо у почетак нових мрачних времена (да цитирам Хану Арент) које нам мучење Ђоковића у Аустралији наговештава? 

Можда кратким размишљањем о онима који су на турниру остали: о тенисерима и тенисеркама који су претходно послушно дозволили да буду вакцинисани у замену за аусвајс. Они сада врло добро знају да то што су тамо, на турниру, више не могу да захвале никаквом праву или општеважећим правилима, већ само доброј вољи оних који тај циркус организују. Знају и ово: то да ли ће бити на свим осталим турнирима не зависи од тога како ће играти тенис – јер од Новака тешко да ће икада бити бољи – већ пре свега, од спремности да пристану и на следећа, много већа и гора понижења, која их у будућности очекују: за сада је било довољно да дозволе да их ,,тета” или ,,чика” боцнуи да понављају прописи су прописи.

И не би требало ни да их жалимо, ни да се осећамо супериорно у односу на њих: њихова судбина симболизује судбину која се спрема свима нама. 

Програм-уцењивач је направио пустош у фирмама као што су ту Fedexи Telefonica, као и у британској Националној здравственој служби у којој су, услед деловања овог програма, операције морале бити отказане, док су картони пацијената, резултати рентгена и других тестова постали недоступни. Нису радили чак ни телефони.

Међутим, један стручњак за сајбер-сигурност, који твитује под именом @malvaretechblog успео је, уз помоћ Даријана Хаса из фирме Proofpoint, да нађе и активира прекидач у програму-уцењивачу. Прекидач је био угравиран у програм-уцењивач у случају да његов аутор жели да прекине ширење програма. Ради се о веома дугачком бесмисленом називу домена, коме програм-уцењивач шаље захтев за приступ. Уколико се тај домен региструје и тако приступ буде омогућен, прекидач се активира и програм-уцењивач престаје да се шири.

Пријавио је да је рекао: ‚‚Видео сам да домен није регистрован и помислио сам биће мој.." Регистрација домена га је коштала 10.69$. Моментално, домен је почео да региструје хиљаде конекције сваке секунде. ,,Они су добили титулу случајног хероја за тај дан”, казао је Рајан Каламбер из Proofpointa. ,,Они нису схватили колико су можда на тај начин успорили ширење програма-уцењивача.”

У тренутку када је @malvaretechblog регистровао домен било је већ касно да се помогне  Европи и Азији у којима су се рачунари већег броја компанија и организација већ налазили под ударом програма-уцењивача. Али овим својим поступком @malvaretechblogје дао више времена људима у Америци да развију сигурносни систем својих рачунара пре него што су постали заражени, тврди Калембер.

 Прекидач за деактивирање програма-уцењивача неће бити од помоћи ономе чији је компјутер већ заражен. Такође, могуће је да постоје друге варијанте програма-уцењивача са другачијим прекидачем, које ће наставити да се шире. Програм-уцењивач је постао доступан онлајн 14. априла, преко групе под називом Shadows Broker, које је прошле године објавила да је украла залиху ,,сајбероружја” из Националне Сигурносне Агенције (NSA)

Програм-уцењивач је злоћудни програм који шифрира корисникове податке, а затим траже откуп да би их поново дешифровао и тако учинили доступнипни кориснику. Напад је проузрокован багом WannaCry који користи рањивост Windows-а. Мајкрософт је у марту објавио програм (апдејт) који онемогућује напад WannaCry-а, али они компјутери на којима није инсталиран овај апдејт остали су рањиви.

Програм-уцењивач тражи од корисника 300$ у криптовалути биткоину, да би фајлове вратили у пређашње, нормално стање, иако упозорава  корисника да ће се ,,цена откупа повећати” за извесно време. У програм-уцењивач је укључен превод поруке на 28 језика.  Програм уцењивач се шири путем имејла.

,,Ово је било предвидиво на различите начине”, тврди Рајан Калембер из фирме са сајберсигурност Проофпоинт. Чим се појавио пакет Shadows Broker-а сви (из индустрије сајбер безбедности) су схватили да много људи неће бити у стању да инсталира сигурносни апдејт, посебно уколико користе оперативни систем као што је Windows XP (кога још увек користе многи рачунари британске Националне здравствене службе) за који не постоји сигурносни апдејт.”

Истраживачки тим фирме Касперски Лаб регистровао је више од 45 000 напада, у 74 земље, укључујући ту Уједињено Краљевство, Русију, Украјину, Индију, Кину, Италију и Египат. У Шпанији су такође нападнуте главне компаније, укључујући и телекомуникационог гиганта Telefonicu.

По наводима истраживача из Malware Hunter Team-а, до петка увече, програм-уцењивач се ширио Сједињеним државама и Јужном Америком, иако су Европа и Русија остале најтеже погођене. Руско министарство унутрашњих послова објавило је да је око 1000 рачунара заражено.     

Извор: Guardian

Халф-лајф је дакако остао упамћен по свом дугом интру у којем играч све дубље силази у лабораторијске комплексе, где (практично на силу) бива приморан да прво буде заробљен у наратив, а тек онда (ипак је то акциона игра) му се дозвољава да ускочи у акцију - мудро укомпонован сплет простих изазова, пасажа и комплексних мизансцена који са мноштвом детаља и епизодних карактера (са добрим монолозима-дијалозима), у осамнаест поглавља редефинишу и практично квалитативно трасирају акциони (и сурвивалистички) жанр за наредне деценије. И то није све: Халф-лајф се добро гради на контрастима – главни јунак није Рамбо, већ теоријски физичар, и читава архитектура и механика игре је осмишљена око заклона, бежања, сакривања. Поглавља игре су такође организована у контрастним сменама клаустрофобичних, тескобних простора, дугих самујућих пасажа у којима јунак, попут нпр. Вернових истраживача средишта Земље, путује своју авантуру без и назнаке икаквог (макар и непријатељског) облика живота, далеко од главног тока приче који се -  и широких отворених простора често изрежираних у сцене ескалације насиља, прљавог рата, бомбардовања итд.

Халф-лајф ћемо памтити као једну од првих акционих игара која је плански и званично имала писца (Марк Лејдлоу) као значајног и активно учествујућег члана пројектног тима, где се с намером, од самог почетка ишло на стварање неодвојиве везе, ушивања приче и игре. Ова сарадња је кулминирала у једнако маестралном наставку (Халф-лајф 2, као надградњи Орвелове „1984.“ или Хакслијевог „Врлог новог света“) и многим под-епизодама и једне и друге приче.

Не чуди зато што је још пре више од десет година започет пројекат препакивања изворног Халф-лајфа у лепше полигоне и текстуре. Године 2012. екипа фанова издала је први резултат (некомплетан), а након још пет година рада на римејку – коначан резултат еволуирао је у комерцијалан пројекат (уз благослов аутора игре). Тако је ове годинје пред нама Блек Меса – умивен, угланцан, до краја дотеран (укључујући и последња четири поглавља) и са већим бројем тачкица представљен Халф-лајф - за све оне који су пре две деценије пропустили (нпр. тиме што још нису били рођени) обавезну лектиру, класик, епик и ешалон научно-фантастичне акције.

Ех, да – пре неколико дана, негативна маса (која је до сада постојала само у домену теоријске физике) – показала се први пут и у контролисаном лабораторијском експерименту – https://phys.org/news/2017-04-physicists-negative-mass.html.

Линкови:

Блек Меса - комерцијална верзија - http://store.steampowered.com/app/362890/

Блек Меса – комунална верзија - http://www.moddb.com/mods/black-mesa/downloads или http://www.chip.de/downloads/Black-Mesa_57528457.html

Рик и Морти увек некако, за длаку, успевају да се ишчупају из космичких авантура (ако не они, оно бар њихове копије), али се Бет, Џери и Самер у међувремену (најчешће) докопају неког од Рикових изума, некакве немуште технологије будућности којом не успевају да овладају, па све без и трунке разумевања користећи је, са циљем да себи олакшају беду садашњице – униште планету Земљу, или бар направе тотални циркус од ње.

По драматуршкој замисли, „Рик и Морти“ је анимирана серија за одрасле, џезирани мешап породичног ситкома и хард-кор свемирске авантуре (утицаји „Аутостоперског водича кроз галаксију“ такође су приметни), у којој карактери преживљавају мономитска финегановска бдења, а оно што их (не) мења не оптерећује толико њих саме, колико сам свет (свемир) у који су учитани, а који из епизоде у епизоду и сезоне у сезону постаје све луђи и компликованији.

„Рик и Морти“ је продукт Цастина Роланда, стенд-ап комичара, глумца, режисера, писца и продуцента (изеђу осталог и видео-игара), и Дена Хармона, писца и продуцента. Ако је за једну од најдуговечнијих америчких анимираних серија („Симпсонс“) важило да је пишу гикови, штребери и математичари, онда се за „Рик и Морти“ може рећи да је пишу атомски физичари. Овде нема обзира према публици, не остављају се паузе потребне да схватимо шалу, нема табуа, не постоји политичка коректност, већ се мозак шамара од почетка до краја, бомбардује бозонима и Јупитерима, изврћу сви васељенски закони, и у сваком тренутку може се догодити (готово) све.  За разлику од сличних анимираних провокација (нпр. „Саут Парк“), карактери у овој серији нису само дводимензионалне налепнице које служе да нас насмеју (или шокирају), већ имају опипљиву психичку тродимензионалност, трагичну истинитост у свету апсурда епских размера који их окружује.

И једнако као што су убеђења, заблуде и грешке које ови карактери праве смртно озбиљне, цео мултиверзум кроз који Рик може (илегално) да путује такође је постулиран на најсавременијим филозофским шпекулацијама теоријске физике. Као што шведски филозоф Ник Бостром тврди: „Веома је велика вероватноћа да би неко друштво будућности имало технолошке могућности и мотивацију да створи велики број потпуно реалистичних историјских симулација, те да би било способно да превазиђе све етичке и правне препреке да то и оствари. Тако је заправо највероватније да ми већ јесмо врста вештачке интелигенције која насељава неку од таквих симулација“. А шта рећи о симулацији која би се одигравала унутар симулације, која је у симулацији...

Прве две сезоне серијала „Рик и Морти“ изнеле су по десетак епизода, док се на трећу чекало добрих годину и по дана, време које су аутори искористили не само да испишу (како кажу или лажу) петнаестак нових симулација, него и да се путем медија и друштвених мрежа пајтоновски спрдају са својим фановима. Прва епизода трећег серијала (коначно) је лансирана 1. априла, што је донело радост бројним фантазерима, али, (ипак је то „Рик и Морти“) и зебњу да је почетак нове сезоне само првоаприлска шала, те да ће се на наставак серијала чекати, ко зна до када?

Он сматра да је већина Муракамијевих прича смештена у мирно окружење и да се њихова радња развија увођењем необичних и неочекиваних карактера. Слично је и у игрици. 

"Мали догађаји су ти који у Муракамијевим причама мењају постојећу атмосферу, док читаоца окупирају осећања напетости и страха." Комбиновањем управо ових елемената, али и Муракамијевих знања о музици и технологији, Саеди је направио "Меморанду" која ће се у иностранству појавити крајем овог месеца...

Memoranda Trailer #1 from Memoranda Game on Vimeo.

Трка у свемир започиње 1957. године, одабиром страна (капиталистичке или комунистичке), те припремама за лансирање првог сателита. У случају СССР, то је свима познати Спутњик (америчка верзија се звала Експлорер). Пионирски сателити били су тек кутије са простим радио-одашиљачима, те су први (и највећи) проблеми били у дизајну ракете-носача која ће успети да се вазнесе макар до ниске Земљине орбите. Игра нам ове проблеме представља процентима поузданости хардвера и огромним количинама новца (ипак ограниченог буџета) који је потребно уложити у даљи развој и испитивање космичких машина и опреме.

Даље се упознајемо са једноседима Меркјуријем и Востоком, капсулама у којима су лансирани први људи, а потом са дугим низом проблема које је било потребно решити да би човек крочио на Месец. Историјски, то су, укратко, летелице за две особе, Восход и Џемини, те коначно, за трочлане посаде, легендарни амерички Аполо, који је и однео људе на Месец, и совјетски Сојуз, који, ето, није први стигао на Месец, али и дан данас ради као аутобус за свемир.

Олдринова трка за свемир нам степенице за Месец донекле поједностављује, и помало уопштава, стављајући нас у столицу шефа америчког или совјетског свемирског програма. Игра је настала 1993. године, када је велик део тада већ руског свемирског програма био покривен велом тајне. Интересантно да су Американци свемирски програм плански поверили једној агенцији – Наси, док је Совјетски Савез одржавао унутрашњу (готово тржишну) утакмицу, јер је у програму учествовало више агенција, али је то у игри апроксимовано на једну институцију – практично Сергеја Корољова. Амерички програм располаже нешто већим буџетом (али и скупљим хардвером), док совјетски програм за свој мањи буџет може једнако успешно да оперише јефтинијим хардвером.

Поред историјског тока (и одабира првих космопловаца), представљени су нам и алтернативни пројекти слетања на Месец – четворочлане летелице Јупитер (САД)/Квартер (СССР) које би директно слетеле и подигле се са Месеца, ране верзије (и визије) вишекратно употребљивих шатл возила, или земаљски орбитални рандеву – где се разматрало да се потребна опрема пошаље са више паралелних или узастопних лансирања у Земљину орбиту, где би се саставила и кренула пут нашег сателита. Разматрани су, дакако, и очајнички потези – да се космонаути некако допељају до Месеца, где би поболи заставу (капитализма ил комунизма), а онда да остану тамо и херојски умру за отаџбину ил` отечество. Игра нас на суров начин учи и математици: Уколико имамо компоненту која је (за то време) солидних 95% поуздана, ако наша мисија има седам кључних фаза (а било их је много, много више), тада укупна вероватноћа успешности већ пада испод 70%.

„Трка за свемир“ суптилно нам прича и приче о раду КГБ и ЦИА, политичким притисцима, увек чуда жедном јавном мнењу које прати или критикује успехе или неуспехе у космичкој трци: награђују се први сателити, прве људске посаде, орбитери, мисије издржљивости, леоновање или први боравак у отвореном свемиру, прве мисије спајања различитих летелица у свемиру, прве фотографије Месеца и других планета и небеских тела итд. Катастрофе и људске жртве (којих је било и на једној и на другој страни), настале услед трке за престижом, могу добрано да успоре пројекат, те је коначан исход и победа ипак на страни оног који има нешто више среће.

„Баз Олдринова трка за свемир“ је идеал-тип едукативне игре, али истински тешке игре кроз коју се заљубљеници у звезде могу упознати са ракетама, капсулама, космонаутима и другим модулима, са историјским свемирским мисијама и њиховим алтернативама, са историјским окружењем у којем се одигравала трка у свемиру, са космонаутима, њиховим тренинзима, те коначно ризиком и жртвама које су ти људи и жене били спремни да преузму. Мисије су праћене историсјким фото и видео материјалима, и нема тог саспенса који може да надјача дуго чекање од одбројавања на Бајконуру или Канавералу, кроз све критичне фазе, до коначног слетања капсуле и извлачења живе посаде. Ако је коме до боље графике и звука, треба поменути да се данашња деца са свемирским програмом могу упознати и кроз солидну и симпатичну игрицу Kerbal Space Program, којој не недостаје физике и науке, али јој недостају политичка напетост и саспенс које може да режира само историја.

Верзије:

Баз Олдринова трка за свемир - BARIS – изворна оригинална верзија - (само за фанатике) - http://www.abandonia.com/en/games/183/Buzz+Aldrins+Race+into+Space.html

Освежена и слободна верзија игре (доследна оригиналу) - https://sourceforge.net/projects/raceintospace/

Графички умивен комерцијални римејк - http://slitherine.com/products/product.asp?gid=462&PlatformID=1

Кербалски свемирски програм (Kerbal Space Program) - цртано-филмско упознавање свемирског програма - https://kerbalspaceprogram.com/en/

Полетање! (Liftoff!) – игра на табли – која је претходила електронској игри - https://boardgamegeek.com/boardgame/2853/liftoff

Остала је идеја игрификацијске регрутације, коју смо, руку на срце, још као клинци видели (и ложили се на њу) у прастаром научно-фантастичном филму "Последњи звездани борац" (The Last Starfighter). Као део нечега што се зове бизнис-акцелератор (види Y Combinator seed accelerator ако желиш да имаш о чему да разговараш са најнапреднијим јапијевцима), "Борба кодова" (Code Combat) је едукативни програм истоимене компаније из Сан Франциска (Калифорнија), где се програмирању уз игру могу научити како мала деца, тако и обраслији људски примерци. Идеја је да се кроз неке од популарних облика игара деца упуте у основе програмирања на неким од најпопуларнијих (или најисплативијих) програмских језика: C++, Java, Python, php итд.

За поптуне почетнике, схватљиво и разумљиво и за основношколски узраст, ту су "Лагуми Китгарда" (Dungeons of Kithgard), где се најмлађи будући програмери могу упознати са појмом објекта и његовим особинама. Да имам места за филозофирање, рекао бих да нема више страсти и унутрашње вере, него смо данас сви ми и све око нас само објекти који имају неке променљиве и неке непроменљиве особине и који могу, на одређене улазне параметре, да дају одређене резултате. Укратко, играч/ученик је дужан да задајући основне команде води свог хероја (објекат) кроз лагуме и катакомбе (пасивне објекте), да избегава или уништава караконџуле (активне објекте),  где сваки нови ниво доноси и нови појам и команду одабраног програмског језика. Крива учења је овде блага, као улазак у море на барској плажи, и требало би да је савладају и они који немају појма о програмирању (а ипак показују жељу да науче).

За нешто напредније програмерчиће, ту је одељак са програмерским играма-загонеткама, где је сваки изазов дефинисан као делић игре (или залази у реалне изазове, нпр. од очитавања временских услова, слетања месечеве сонде, препознавања образаца итд), а често има и свој наратив. Проблеми су одлично осмишљени, подељени у групе лако-средње-тешко, ниједан задатак није рутински, и сваки проблем per se (по себи) најчешће крије у себи још један проблем, чије откривање је први корак ка откровењу и созерцању решења. Организовани су и он-лајн окршаји, где се кодери-програмери могу окушати са другим живим приправницима из целог света, какогод их већ интернет споји. Ово потоње ће стару гарду подсетити на CoreWars и окршаје пара-асемблерских ботова у виртуелној меморији. Најстарији штребери ће сад да ми замере што нисам поменуо и "Лого" програмски језик (замишљен далеке 1967. године). “Лагуми Китгарда“ одиста, идејно и концепцијски личе на "Лого", али је све то графички атрактивније, шареније (мултимедијалније), и уместо корњаче водите хероја или херојку.

Финалне загонетке CodeCombata залазе у проблеме који и данас (помало) муче и највеће корпорације (купуј-продај ентитете): По својој суштини, то су симулације вештачке интелигенције и доношења одлука, уз могућности учења по итерацијама. CodeCombat своје игре нуди потпуно бесплатно (уз опције доплате неких садржаја). Уосталом, ова компанија и декларише као једну од својих пословних визија управо регрутацију најбољих решавача програмерских загонетки. Па ако имате деце, а свесни сте да то и није нека исплатива работа (може да одбаци профит тек након четврт века инвестирања) - дајте их у програмере!

Линкови:

CodeCombat - https://codecombat.com/

Dungeons of Kithgard - за потпуне почетнике - https://codecombat.com/play/level/dungeons-of-kithgard

CoreWars – за дигиталне анахронике који воле ниже програмске језике- corewars.org

CodeWars – програмерске кате и кумите - https://www.codewars.com/

Сајбер армија Завулон - за интернет партизане - http://www.ca-zeb.com/zebulun/

У игри се појављују и сами аутори, доживљавамо их кроз (субверзивне) поруке које су оставили наизглед разбацане по нивоима, који као да посматрају развој интеракције и односа на релацији Клаус-играч-околина, те недовољно осигурану и нестабилну дистанцу између играча и карактера. На ове начине, игра која се представља и претпоставља као жанровска,  успева да превазиђе не само ограничења жанра, него и медија, уметности у коју је постављена, и испоручује нам оно што је заправо најважније – причу.

Александар је студирао филм у Калифорнији, где је, како сам каже, научио све манире и технике (филмске) нарације које сада покушава да заборави. Ако вас интересује, омиљени филмаџија му је Тарковски. Можда се високобуџетни пројекти раде са врха, постављајући правила франшизе и могућности експлоатације, али се уверљиви светови граде са дна, од мноштва детаља чије уклапање ће дати убедљив свет (и у њему карактере) и без гомиле специјалних ефеката. Ако се прича добро постулира детаљима, ако се њене странице отворе срцем и душом, морам да приметим да ће у њеној убедљивости и даљој надградњи учествовати сваки (па бирај шта ти драго) читалац или гледалац или играч.

„Клаус“ је, да нам буде још драже, одлично примљен и и на тржишту. Игра је издата за Сонијев Плејстејшн 4, а у припреми је и PC верзија. У години у којој су велики студији просто гњавили безнадежним рециклажама и бескрајним умивањима отрцаних образаца, „Клаус“ је једно од оних дела које дају наду у будућност – има духовитих и способних младих људи који не хају за прецртавање образаца.

Игра је погодна за нешто старије основце, за узраст од 10 до 110 година.

Линкови:

http://www.klausgame.com/

Чешки тим је нас је и ове године обрадовао новом авантуром, сада већ препознатљивог стила и сензибилитета, буквално „чешком школом“ (неме) нарације (види, нпр. „А је то!“) и анимације фантазијских светова, уз приметан респект према пионирима надреалних анимираних светова, као што су Јан Шванкмајер или Карел Земан. „Аманитине“ авантуре смештене су у под-реалне џепне универзуме у којима не постоје монолози и дијалози, али постоје слике и симболи. „Машинаријум“ је био стимпанкерски свет који је протагонисту – расходованог чапековског робота (названог по Кареловом брату - Јозефу), водио кроз последично узрочни механичко-машинистички екосистем. „Саморостов“, пак, универзум умногоме подсећа на микро-планете „Малог принца“, где је, овај пут, готово сва механика билошка-органска, где је цео универзум – уприрођен.

„Аманитини“ светови толико су необични (и маестрално илустровани) да је довољна (и главна) наративна линија – истраживање. Из просте дечје радозналости, откривамо фантастичне пределе, а временом и заплет, сврху нашег постојања у датој фантазији. Сваки предео, свако место на „Саморостовим“ планетама-оазама, одише неким унутрашњим биолошким механизмом, смислом који се да докучити, логиком и правилима неког нама страног еко-система, која можемо открити посматрањем или слушањем звука, шумова, музикалности и музике којом дишу „самоникли“ светови. Ове авантуре ништа не говоре, а опет све казују, јер се из детаља могу реконструисати животи главних и пратећих актера приче. Тако су и „Машинаријум“ и „Саморост 3“ погодни за играче у распону од 7 до 107 година, а може и за млађу децу, наравно, само уколико показују интересовање.

Што се мене тиче – заборавите блокбастере. Игра године.

Линкови:

Машинаријум - http://machinarium.net/

Саморост 3 - http://samorost3.net/

Крај Новог Полиса?

У том правцу америчкој напредној омладини препоручујем едукативну игру (тренинга) независног отпора - „People Power” насталој на нешто старијој игри „A Force More Powerful”, чији је један од аутора-сарадника и Иван Маровић, ветеран Отпора Милошевићу. Игре ненасилног отпора претпостављају, у зависности од сценарија, да једну (фиктивну) државицу тиранише некакав непросвећени апсолутиста, а играч од постојећих ресурса, уз нешто мало домаће или стране финансијске помоћи (може то бити и од гастарбајтера, не мора баш од ЦИА) треба да организује мрежу сарадника и ненасилне протесте којима ће дестабилизовати власт до потпуног (само)урушења. Играч је суочен са противником који на својој страни држи полицију, безбедњаке, правосуђе, војску (и националну гарду), бирократију и медије, и део игре свакако јесте упознавање са мерама репресије на које може да се наиђе на том трновитом путу до истинске слободњачке демократије. Игре се фокусирају на планирање - од прикупљања новца, састанака, ширења мреже сарадника, дистрибуције летака, организације мањих и већих (ненасилних) демонстрација, фратернизације са органима силе, те револуционару или активисти-приправнику нуде прегршт савета и опција (како би то менаџери рекли: бенефите и ризике) како да поступи по одређеним активностима одн. тактикама.

Основна претпоставка ових игара ипак је поседовање квалитетних и ваљаних информација о институцијама и људима који те институције чине, те њиховој међусобној повезаности; а потом и веома релевантних информација о јавном мнењу (и мнењу међународне заједнице). Игре су тако замишљене да би, барем у теорији, играч требало да разради сопствени сценарио, те да, држећи се до краја (штреберски) тог сценарија спроведе своје идеје у дело. Први наслов, „A Force More Powerful” много више личи на игру, у којој се да међу карактерима и ситуацијама наћи и благо духовитих рефлексија на „Отпор“. „People Power” је обескарактерисан, далеко ближи едукативном програму – планеру. И док је „A Force More Powerful” био много директније оријентисан свргавању тираније, „People Power the Game of Civil Resistance” је очито померио курс ка мало мање амбициозним друштвеним променама, рецимо, на нивоу локалне заједнице или одређене друштвене групе. У сваком случају, без икаквог зазора, и једна и друга игра отворено се представљају као оруђа друштвених промена. Tребало би поменути да Јорк-Цимерман (Вошингтонски независни издавач), поред ове две игре у понуди има и неколико филмова сличних или истих наслова.

Писао је отворено о овим стварима и Курцио Малапарте, али су његове технике приличније протеклом, двадесетом веку „Побуне маса“. Најновији век ближи ми је „Побуни елита (и издаји демократије)“. У сваком случају, данас прихватљиве технике друштвених промена јесу ненасилне, и у себи морају да садрже много мекше а нимало тврде моћи. Отуд се и питам, да ли су ове игре оруђа која треба да заврше у рукама потлачених маса, или ће само бити играчке аналитичких елита? Цинизам је да би се ова прича сад могла вратити у срце демократије – америчке државе.

Америчко пролеће се, да не грешим душу, већ десило, када је, ако се сећате, тај без имало цинизма симпатичан хетерогени грађански покрет угушен у покушају да окупира Волстрит. С друге стране, ко зна, можда се Клинтонка досети, па скине ове апликације са интернета, и организује анти-Трамп протесте диљем Америка. Србија ће, као и обично, бити корак испред – на предстојећим председничким изборима победиће Станија, без зајебанције, па ће друг Стаљин, пардон, Путин, када га приупитају из протокола „камарад Путин, будет ли это с Меркеловом или Станијом“, рећи, „бриши ми ону бабушку, Я ходим к Станији!“.

*

Линкови:

http://www.peoplepowergame.com/

http://www.aforcemorepowerful.org/game/index.php

Fran Bow

Независна игра настала у кућној продукцији шведског брачног пара Фигуера – Мартинсон постављена је у 1944. годину и прати лик девојчице Френ Боу, која је смештена у дечију душевну болницу, након што је сведочила насилном убиству својих родитеља. Френ пати од делузија, а ситуацију појачава и лек који јој је преписан, дрога која повремено изазива мрачне и снажне халуцинације. Уз помоћ и упркос лудости, Френ мора побећи из луднице, у покушају да се врати кући, те разреши мистерију убиства својих родитеља. Графички кокетирајући са дечијим сликовницама, авантура Френ Боу води кроз многе дирљиве ситуације, почињући од јасне дистинкције стварног и исхалуцинираног света, временом полако уклањајући ову границу. У неком филмском смислу поређења, нешто најближе Френ Боу био би (ретко) одличан хорор филм „Џејкобова лествица“ из 1990.

Manhunt

Мислио сам да не помињем слешере, али је насилно убијање и касапљење ипак неизоставан део жанра. И шта сад рећи о игри која је у неким државама забрањена (на Новом Зеланду поседовање игре сматра се кривичним делом)? Менхант долази из „Рокстарове“ (чије би) кухиње, и прича о осуђенику на смрт који је, уместо да буде усмрћен, постао ловина у игри насиља коју извесна особа под именом Режисер прати путем свеприсутне мреже сигурносних камера (CCTV). У борби за опстанак, играч мора да се скрива и/или (приручним средствима) из потаје убија чланове банди урбаних насилника, социопата и психопата који га лове по запуштеним просторима капитализма. То су, редом, од скинхеда и неонациста, преко групе бивших војних ветерана, банди сатаниста и педофила, приватног обезбеђења, до корумпираних полицијаца и жандармерије.

Игра мачака и миша, за коју треба имати добар желудац, игра напетог ишчекивајућег скривања, шуњања и вребања испресецаног пировањем екстремног садистичког насиља. Заплет ескалира у причу о продукцији снаф филмова, тешкој корупцији и крвожедној елити. Издавач „Рокстар“ се, као и обично, бранио да у њиховим играма нема ничег непостојећег, само је, ето, можда проблем што су они то кондензовали у једну причу. Менхант је изазвао озбиљну друштвену дебату у САД, у коју су се укључили како најугледнији медији, тако и политичари. Они који су нападали игру (куриозитета вам, и тадашња сенаторка Хилари династије Клинтон), сматрали су да је једноставно прешла црту (замислимо да постоји) насиља које је дозвољено приказати у неком делу. У табору оних који су бранили игру било је и следећих аргумената – уколико се „Менхант“ прода (а продао се), то ће више од било каквог политичког дискурса или друштвене дебате показати америчку фасцинацију насиљем. Први део издат је 2003. године, други 2007, реиздања су била прошле и претпрошле године.

The Stanley Parable

Ова парабола нас ставља у улогу Стенлија, запосленика бр. 427 у једној безличној корпорацији, који живи нормалан живот све док се у једном тренутку не нађе на свом радном месту, у празним канцеларијама без живе душе. Стенли може да се држи гласа наратора, који му и објашњава да је Стенли увек слушао и извршавао све што му се каже, те да, пратећи причу, у врло кратком року може да открије да се налази у постројењу за контролу ума, те да, слушајући глас наратора, може да искључи постројење и докопа се слободе, срећно завршавајући игру. Стенли можда може препознати дозу цинизма у гласу наратора, па може супротставити своју вољу причи у коју је уписан, тек да би схватио да се глас који чује, за који је мислио да је нарација, заправо обраћа директно њему, Стенлију. Наратор убеђује Стенлија да је једини пут до слободе кроз тачно утврђену причу, али га Стенли не слуша – он би да открије свој пут, да уради нешто баш по свом.

Наратор, међутим, сад већ почиње да збија шале на рачун Стенлија, чак и да прелази рампу (четврти зид), зачикавајући играча да није способан да искаже сопствену вољу нити у једном једином тренутку. Играч може покушати све – од потпуне несарадње са наратором, до самоубиства, само да би схватио да наратор има циничан коментар на сваки његов покушај да одступи од главног тока приче. Наратор је толико супериоран да може Стенлију открити и правила игре и сценарија, али га може и ставити изван матрикса игре у којој се налази, чисто да би му сугерисао да се један скуп може садржати у нешто већем скупу. Играч убрзо схвата да нема слободну вољу, те да није ни по чему и никаква индивидуа. Стенлијева парабола је егзистенцијалистички хорор, хорор избора, хорор слободне воље и хорор индивидуализма.

*

Линкови:

http://www.franbow.com/

http://www.stanleyparable.com/

The Dark Eye

Игра из дигитално далеке 1995. године почива на кратким причама страве Едгара Алана Поа, те поприлично непоуздано, не представљајући јасно правила и ток игре, уводи играча у сумасишавши свет поовског хорора. „Dark Eye“ не покушава да буде класична игра, већ је више поигравање са нарацијом. Градећи аветињски матрикс без временског тока, мапирајући причу по френологији, игра збуњеног играча убације у перспективе жртве из три Поове приче, остављајући му при том само механизме да сам себе доведе до потпуне пропасти. И то није све. „Dark Eye“ потом прави нови круг, по истим причама, стављајући сада играча у улогу извршиоца, све време дајући назнаке да је све то ипак део једне веће приче, која је меланж макабристичке, рекао бих малограђанске, грозоморе.

FiveNights at Freddy's

Овај серијал (има већ 5 делова), започет 2014. године претпоставља играча у улози ноћног чувара Фредијеве пицерије, где су му на располагању само камере за видео надзор и један прекидач за електронско закључавање врата. Проблем су аниматроничке лутке које, како узгред сазнајемо, имају обичај да ноћу вршљају по пицерији, ако их нико не гледа. Стручно речено, инсомнамбулна аутономатонофобија. У својој играчкој суштини, по свим правилима то је виртуелна верзија „Шапца лапца“, где су сви мултимедијални ресурси стављени на одржање напетости, и где је, као у свим мајсторским хорорима, извор и исход језовитости остављен имагинацији играча.

The Thing

Ослањајући се на филмског „Створа“ (са Курт Раселом) из 1982. године, ова игра из 2002. године нас оставља на суровом арктику са ванземаљским облицима живота који се вирулентно асимилују у домаће организме. Ништа спектакуларно, рекло би се, нити графички (посебно из данашње перспективе), нити наративно. Међутим, ова наизглед просечна пуцачина поседује адута управо на пољу саме организације игре, односно односа са вештачко-интелигентним карактерима на које играч наилази. Наиме, играчу је преко потребна помоћ при савладавању препрека, и она постоји, у виду људских бића на које се повремено наилази – механичара, војника и медицинског особља. Како, према причи, свако може (али и не мора) бити заражен, тако се између играча и његових помоћника развија однос који непрестано клизи од страха до поверења, те у сваком тренутку може да кулминира смрћу или убиством. Да би ствар била још интересантнија, овај однос неповерења је узајаман, те и сами карактери развијају свој однос према играчу, процењујући да ли је заражен или не. Овај систем међусобног (не)поверења помера тежиште хорора са мутантских караконџула на унутрашње односе тима који се бори против њих, често наводећи играча на попуштање живаца. Чисто (Пекићево) „Беснило“.