Матрикс

Са Фејсбуком у радости и жалости

Ј.Ј.К. Политика

Корисници „Фејсбука” знају како обично изгледа страница са активностима пријатеља: селфији са путовања, фотографије хране, ред мудрих цитата, смешних снимака и вести… Ипак, повремено, у мору блесавих фотографија и објава, затекне их вест о нечијој смрти, која захтева реакцију, а лајк свакако није прикладан. „Нека почива у миру”, у скраћеној енглеској верзији Р.И.П., до сада је био уобичајен коментар, а ускоро ће, како најављују из „Фејсбука”, увести и дугме „не свиђа ми се”. Лајк или дислајк, друштвене мреже су знатно промениле сам процес туговања за преминулима, о чему пише „Индепендент”. – У првих осам година „Фејсбука”, 30 милиона корисника је умрло. Читала сам мноштво коментара и коментара на коментаре. То је цео један процес туговања у заједници. Елизабет Киблер Рос у књизи „О смрти и умирању” описује пет фаза туговања: порицање, бес, преиспитивање, депресија и коначно прихватање. Да ли у дигиталној ери томе треба додати и фазу писања на зиду преминулог – пита се новинарка лондонског листа.

Др Памела Рутлиџ, директор истраживачког центра за психологију медија, каже да су друштвени медији омогућили другачије изражавање патње, изван уобичајеног круга најближе породице, истовремено дајући до знања ожалошћенима да имају много ширу подршку. Тара Марфи се прилично изненадила када је на зиду преминуле пријатељице видела позив са њену сахрану. У томе је видела смисао, јер је објава поштедела породицу болних телефонским позива, а знала је да ће свако тих дана посетити профил покојнице. Ипак, људи који су изгубили неког стварно блиског имају помешана осећања према овом виду туговања. Кристини Пејси из Норвича много је помогло да преболи смрт стрица то што је направила „фејсбук” групу у којој је делила осећања, успомене и фотографије. То јој је више пријало од разговора лицем у лице с неким. Наташа Кородо не мисли тако и сматра да се за драгом особом жали у физичком свету, са блиским људима. Посебно јој смета нешто што је осетила када јој је прошле године умрла блиска пријатељица, а што описује као тихи друштвени притисак да јавно изрази тугу на друштвеним мрежама.

Др Дејвид Џајлс, стручњак за утицај медија на људско понашање на Универзитету Винчестер, препознаје ту врсту притиска и каже да је реч о класичном феномену утицаја већине. Да би избегли сукобе, људи ће се радије прилагодити понашању осталих на мрежи. Он, такође, напомиње да изјаве саучешћа на друштвеним медијима могу понекад да имају већи значај. Наводи пример особе која непримећена долази на сахрану и држи се по страни и друге особе која није физички присутна, али је објавила твит који су сви прочитали. „Индепендент” закључује да су друштвени медији променили начин на који тугујемо за губитком вољених. "Ако је неком лакше да подели бол на „Фејсбуку”, „Твитеру” или „Инстаграму”, онда је то позитиван утицај друштвених медија на наш живот. С друге стране, ко жели да тугује насамо, нека ради тако. Али ако смо стварно искрени, признаћемо да би, да постоји онај свет, прва ствар била да проверимо „Фејсбук” ", пише лондонски лист.

Извор: Политика