Матрикс

Да ли нам је стварно потребан интернет на зглобу?

Сташа Бајац, Before After

У понедељак ујутру Apple је објавио цене својих сатова, који су представљени још у септембру. У међувремену сам заборавила шта је то што овај предмет ради, сећала сам се само још ондашњег утиска да између асоцијација на речи “сат” и “Apple Watch” стоји једна светлосна година. Поново сам погледала промо видео и обузео ме осећај који не бих могла да подведем ни под технофобију, ни параноју праћења, ни жалом за аналогним временима. Просто сам се као преставник људске расе на тренутак одзумирала од садашњег тренутка и запитала – Да ли нам је стварно потребан интернет на зглобу?

Пре него што наставим са излагањем својих епских недоумица, волела бих само да направим неколико ограда. Прво, као што рекох – нисам технофоб. Уживам благодети технолошког развитка и кад кажем уживам, свесно бирам управо појам који алудира на задовољство. Справе које запињу и компликују оно што би требало да поједностављују ме иритирају, док ме лакоћа и брзина квалитетног софтвера заиста радује. Примећујем да постоје људи које не потресају сувишни кликови у лоше програмираним апликацијама, док сам ја, са друге стране, месцима развијала фантазије демолирања свог крнтавог телефона. Хоћу рећи – нисам равнодушна. Друга ограда тиче се Apple бренда. Знам да у Србији постоји тврда екипа анти-посвећеника, који добар део свог живота посвећује бизарним анализама производа и пословања овог бренда. Иако се граниче са теоријама завере, увек носе добру дозу сувислих формулација да би пливали у мејнстриму, а не с оне стране разума. Дакле, не припадам ни овој групи. Apple машине користим од 2007. и нерадо замишљам заокрет на тржишту или личним финансијама који би ме гурнуо назад у естетско-функционални пакао Windows-a и Android-a. Рекавши све ово, мирне савести враћам се на поменути промо видео за Apple Watch.

Интересовање за информације које владајуће структуре скупљају о нама задњих десетак година махом је долазило из полу-паранојичних кругова, активиста и оних кружока које обичан човек доживљава као друштвене маргиналце. Wikileaks и Асанж јавност сачињена од тих обичних људи пропратила је са оном врстом пажње која се придаје политичком скандалу. Но, тек са Сноуденом или боље речи документарцем Citizen Four  до глава наших Everymena-а допрле су импликације тоталне контроле у којој мање-више свесно живимо. Додуше, нама којима тоталитарни режими нису шпанска села, где тајне службе диригују реалност од Црне руке на овамо и где новинари себи одузимају живот уз помоћ пушке и ножног прста – идеја прикривања личних података делује можда и смешно. Међутим, чак и ако на страну ставимо комплетну причу о заштити приватности, на тапети остаје инфлукс информација које више не конзумирамо у специфичном, изабраном тренутку и месту, већ нас оне бомбардују и усисавају са нас самих. Иако сат у бити не нуди много тога што наши телефони већ немају, а мобилне толико не испуштамо из руку да смо са њима одавно већ интимни, донекле је симболичан чин физичког везивања справе за тело. У налету доброг расположења или расејаности, телефон бар можемо да заборавимо у џепу или другој просторији. Ручни сат је увек са нама. А шта ово у реалности значи?

Када је већ тема сат (претпостављам да ова моћна машиница поред анализа откуцаја срце и слања смсова уме и да каже тачно време), останимо у духу мотива – Пре хистеричне распрострањености Instagram-a и WhatsApp-а, кашњење на састанак у уговорено време значило је да нас неко чека. Да физички стоји, и нервозно не радећи ништа броји минуте наше немарности. Међутим, када сте се последњи пут налазили са неким и да прилазећи из даљине нисте гледали силуету са главом погнутом ка руци у којој је телефон. Пријатељ ми је рекао – “Али, зар није згодно што имаш нешто што ти помаже да убијеш време?” Оно што мене занима је Да ли време треба да се убија?

Радни дани већ су нам ритмички издељени на шпартање између куће и канцеларије. На то смо надовезали слободно време које сводимо на event invitations или апликације које нам садржај нуде на основу интересовања и пређашњих посећених страница. Овај контигент информација даје нам илузију избора и слободе, а заправо је питање колико слободе може постојати у оквиру већ понуђених опција. Нова места у граду или догађаје скенирамо на основу тога колико их је наших пријатеља дигитално аминовало. Не посећујемо их ако се не уклапају у нашу слику о себи, коју формирамо по кључним речима. На овај начин категоришемо своја интересовања, чиме брендовима (и онима који нас посматрају, како год их назвали) олакшавамо прављење уских и специфичних циљних група. Ограђивањем себе у простор исцртан парамтерима свог животног стила постајемо униформисани, предвидиви и, што је најгоре, безопасни. С једне стране, својевољно качимо издизајнирану електронску наруквицу и нудимо низ метадата које шаљу поруку – Ово су места на којима ћете нас наћи, ово је храна на коју смо алергични, ово су песме на које смо слаби. Са друге, кликћући само на оно што нам западне за око у бескрајном скролу – губимо читав спектар могућности који би се отворио када бисмо се макли из понуђеног.

Међутим, нису само већ посећене странице оне које нам затварају двеста других, потенијалних табова. Буљењем у екран себи сужавамо перспективу и смањујемо могућност да уопште региструјемо тренутке који долазе из спољног и неочекиваног, док константним замајавањем спречавамо рађање мисли и осећања која настају из доколице и празнине. Пре неку недељу блиска другарица ми је током изласка рекла “Јел ти знаш да је мени данас рођендан?”, на шта сам јој ко из топа рекла “Немаш фејсбук, ти немаш рођендан”. Да ли смо дошли до тачке да је виртуелна реалност постала реалнија од физичке? И колико од ограниченог људског искуства које имамо на овој планети се унапред одричемо правећи планове и градећи односе на основу нотификација које нам од ове године више не пиште из, него са руке?

 

 Извор: Before After