Матрикс

Google Night Walk

Слободан Владушић

Својевремено сам имао једну пријатељицу која је за време нашег првог одласка у Западну Европу на сваку грађевину у сваком граду, реаговала као да се сусрела са једним од светских чуда. Недостајао јој је иронични однос према месту. На том путовању највећи утисак на мене је оставила десеточасовна шетње улицама Париза, by day, без употребе превозних средстава и туристичког водича. Сетио сам те париске шетње током виртуелне шетње виртуелним Марсејем [види: Google Night Walk] у друштву његових становника, извесне Жули и њеног пријатеља Кристофа. Наведени сајт се служи различитим компонентама google империје (тражилица, google maps итд.) да би шетачу пружио могућност да види овај град, али и да осети његову атмосферу и арому, кроз специфичне звуке и hotspotove на којима се пружају информације о разним врстама градских уметника или о посебностима града (као што је то, на пример, фудбалски клуб Олимпик Марсеј). Није ме зачудило што је овај google пројекат наслоњен на иницијативу локалног радија Grenouille  – Французи су увек волели да шетају кроз своје градове, пре свега Париз. О томе сведочи и француска именица flâneur коју је прославио Бодлер, а која означава мешавину градског тумарала/шетача и урбаног уметника. Касније се та реч преселила у друге језике, па тако у српском језику постоји реч фланер.

Мултимедијална виртуелна шетња кроз ноћни Марсеј занимљива је стварчица, посебно ако имате зрно онога што се зове иронија. А то значи моћ да се не усхитите до врхунца пред сваком новином на коју налетите. Тако, док шетате улицама, ипак видите нека ограничења овог занимљивог програма: најпре, то да су неки елементи града – попут мурала, рецимо – наглашени кроз посебно означене тачке на мапи града (hotspot). Затим, путања ваше шетње је уцртана у мапу, што противречи самом појму шетње која означава управо кретање без унапред познате руте. То значи да вас Жули и Кристоф мање прате, а више воде кроз град, показујући вам елементе града који њима нешто значе. На жалост, ја патим од херменеутичке маније, што би се укратко могло описати као matrix-склоност да уместо лепих слика видим низање зелених бројки на зеленкасностој позадини. Тако је на жалост било и са Google Night Walk-om – запитао сам се зашто овај приказ Марсеја изгледа баш тако како изгледа, а не другачије. Да ли би неко други издвојио неке друге елементе Марсеја, неке друге људе, неке друге приче…? Можда. Ако је тако, онда дух града, како би рекао један писац који нас није волео, не треба писати у једнини, већ у множини. Ако се једном будемо шетали тим градом, сами, без додатних информација, без снимљених звукова, без видео записа, као што је случај у овој google шетњи, можда ћемо осетити наш град, наш лични дух тог града, који се базира, између осталог, и на нашем незнању. А можда нећемо осетити ништа, јер ће нам недостајати све оно што Google Night Walk може да нам пружи. 

Извор: Недељник