Матрикс

Web Њујорк

Слободан Владушић

Адреса сајта је www.earthcam.com. Често преко лаптопа одлазим на тај сајт и бирам једну одличну web-камеру постављену на Times Square у Њујорку. Сетим се тада једног мог пријатеља који је, гледајући у ту камеру и још неке друге, написао две песме о Њујорку, у коме никада није био, али је, изгледа, желео да оде. За њега су, можда, те камере биле, како се то патетично каже, прозор у свет. Који се звао Њујорк, или Велика Јабука, или Велики Мит, састављен од митских простора: Менхетн, Бруклин, Бронкс, Харлем, митских догађаја (9/11), митских серија које описују живот у њему – Секс и град, Friends, митских фабрика пара – Волстрит, митских, полубожанских и божанских celebritiesa који живе у њему – Мадона, Камерон Дијас, Никол Кидман, Кармело Ентони, Леонардо ди Каприо, Сара Џесика Паркер (наравно), Бијонс, Џим Кери, Хју Џекман, etc, итд. (извор: addressreport.com). Чак и књиге изгледају лепше када имају Њујорк на насловној страни – Њујоршка трилогија – или када се он појави на насловној шпици филмова попут непушачког, политички хиперкоректног омнибуса New York, I love you који потписује интернационална world wide екипа од 11 режисера и режисерки. (За мање гламурозне, а више етнографски оријентисане гледаоце, ту је бруклински филм Дим за који је сценарио написао писац-домородац Пол Остер).

Шта се од свега тога види на web-камери коју гледам? Поглед готово истовремено прати колону жутих world wide славних њујоршких таксија (од Таксисте, до њујоршке епизоде Џармушовог такси-филма Ноћ на земљи), а затим и бројне видео екране са рекламама и кајроне који равнодушно окрећу своје шарене приче, попут мртве петље. До ушију допире бука мегалополиса: хировите соло сирене повремено запарају густу звучну текстуру града, која се не може распетљати – њујоршки симфонијски оркестар, soundtrack града, за који рекламе кажу да никада не спава. То потврђује и web камера.

Када за градове кажу да их не чине грађевине, него људи, осећамо се поносним и важним. Људи, међутим, у том web-Њујорку, на Times скверу, долазе на ред, последњи. Гледани из даљине, њихова лица се не виде. Разликују се само по боји гардеробе, која изгледа слично на свима њима. Мали и ситни, они ходају истим смером, или прелазе са једне стране улице на другу. Некада иду сами, некада у различитим паровима, пратећи своје дневне или ноћне животне петље, потпуно несвесни чињенице да се налазе на Тајмс скверу, у Њујорку, и на мониторима оних који маштају да буду тамо (мада ја лично нисам баш добар пример за то велико маштање). Ускоро, нестају изван видокруга камере, попут статиста у филму у коме нешто велико тек треба да се деси.

Извор: Недељник