Матрикс

Велико чишћење прошлости

Слободан Владушић

Прича почиње овако: извесни Шпанац, Мario Costeja Gonzales (MCG), поднео је пре неколико месеци тужбу против Гугла, тражећи да ова тражилица приликом претраге заборави линк који упућује на страницу новина Lavanguardia из 1999. године на којој се налази објаве аукцијске продаје његове заплењене куће, коју је морао да прода како би исплатио дуг. Бесмислено, помислиће већина овдашњег света. Можда. Али MCG-у је стало до његове прошлости, тачније до њене чистоће. Шпанском суду, такође. Гугл је изгубио ову парницу на темељу тзв. права да се заборави (right to be forgotten) односно жеље појединаца да сами одреде развитак свог живота како не би били повремено или непрекидно стигматизовани услед неког поступка који су учинили у прошлости. Након овог правног пораза, Гугл је добио импозантан број сличних захтева од појединаца сличних МCG-у, који су се позивали на право да линк према неком обеспокојавајућем податку из њиховог живота буде изостављен из резултате претраге, позивајући се на то да поменути подаци нису више релевантни, те да им је рок трајања истекао. Јављали су им се политичари који су тражили да се забораве странице са критикама које су им упућене док су били на дужности, људи разних професија који су захтевали да се забораве странице са лошим оценама њиховог рада, најзад, криминалци који су јасно, молили да се забораве странице са описом њихових непочинстава…. Наступило је велико чишћење ђубрета из прошлости.

Шта нам говори ова прича? Прво, она показује да интернет тражилице већ нису (а биће то још мање) симпатична створења која вам испостављају неутралне резултате претраге; то су инстанце моћи које уместо вас одређују шта можете да пронађете на интернету, а шта (више) не. Друго, ова прича показује колико је наивна бајка која се у Србији на ухо прича сваком примату, а то је да прошлост нема веза са будућношћу и да зато треба да је се одрекнемо. Што значи: да је препустимо на обликовање неком другом. Напротив, ова нервоза око прошлости, која прожима појединце па онда, наравно, и државе и корпорације, показује да је деловање у будућности уско повезано са прошлошћу: онај ко очисти своју прошлост имаће моћ да поново ради све што жели, јер неће бити прошлости која га у томе ограничава; насупрот томе онај ко своју прошлост буде носио као робијашку куглу, у будућности ће сносити бесконачну казну за оно што је у прошлости учинио, или није учинио, свеједно. Јер око прошлости, очигледно, више неће бити консензуса: прошлост ће настајати у судару права да се заборави и права да се памти. Онај ко у том рату победи, постаће анђео. Онај ко изгуби – ђубретар испред чијих ће врата све анђеоски чисте комшије бацати своје смеће.

Јер то значи очистити смеће испред својих врата.

 Извор: Недељник