Matriks

Sumrak idola. Dolazak NPC-jeva

Filip Marinković

Tebi, što si me srela na moru i zbrisala mi sa čela žig majke bludnice i roba oca, skinula mi sa vrata zmije, žudne, žalosne, ženske ruke, slava, Slobodo!

(Pozdrav, Miloš Crnjanski)

Za one koji ne znaju, NPC (Non-player character) je skraćenica koja označava likove u video igricama koji nisu kontrolisani od strane igrača, već su deo igre kao simulirani entiteti.

Od nedavno, na TikToku-u, pojavio se trend simulacije upravo takvih karaktera od strane živih osoba i vlasnika profila, koji funkcioniše po principu, da njihovi gledaoci ispred telefona pošalju tzv. poklon (Gift) u živom uključenju, tzv. Lajvu, koji u stvarnosti predstavlja materijalnu dobit vlasniku profila.

Najpoznatiji, planetarni slučaj je izvesna Pink lutka (Pinkydoll) koja zaista izgleda u skladu sa svojim alter-egom. Naime, svaki od određenih poklona je vrednosno različit, i kako koji poklon gledalac pošalje, osoba koja glumi NPC-a izvodi neku automatsku radnju. Pa tako, Pink lutka, bez imena i prezimena (čitaj: bez indentiteta) govori nepovezane stvari poput „go crazy, go crazy“; ,,yes, yes, yes“, „that’s a great vibe“, zamišlja da liže sladoled, miriše cveće, itd.  Takvi programi, traju satima, i izgledaju identično kao na početku. Drugim rečima, ta naizgled normalna devojka, u stanju je poluautomatizovanog idiota, i govori satima istu stvar.

Sve to - ljudi plaćaju da gledaju.

Zabrinjavajući faktor, jeste taj da je tokom pomenutog trenda, na hiljade korisnika isti isprobalo, uz simulaciju robotizovanih pokreta, i bilo u istom stanju, a sve sa velikim brojem gledalaca. Kako su društvene mreže „meka moć“ na globalnom planu, i ne zaobilaze gotovo ni jednu naciju i kulturu, i u Srbiji je bilo nekoliko takvih uključenja, a koji su u najmanju ruku zabrinjavajući.

Izvesni, dečak, od petnaestak godina, od svojih gledalaca prosi, u bukvalnom smislu, i moli da mu pošalju  određene poklone, a zauzvrat, on će nabiti glavu u WC školjku, ili pojesti iskorišćen toalet papir iz iste, u zavisnosti koji poklon dobije.

Druga devojka, istih godina ali sa istaknutim dekolteom i seksualnim konotacijama, takođe moli za donacije, i satima govori, gotovo mantrički „zaigrajmo nogomet; dži dži - dži dži, volimo tiktok; mmmm... sladoled“. Izvesni Čoda, koji je među najmlađom populacijom jedan od najpopularnijih i najgledanijih Jutjubera, takođe je bio deo NPC trenda, i satima govorio „cipelice, ruže, mala veverica“.

Negativni uticaj mreža na ovim prostorima, doživeo je svoj vrhunac pre nekoliko dana, kada je u živom prenosu na Instagramu, u Gradačcu, supružnik ubio suprugu i dete, pred jedanest hiljada svojih pratilaca. Nekoliko nedelja pre toga, transrodna osoba je ubijena zbog seksualnog opštenja u živom programu na Tik-toku od strane ljubomornog partnera.

Prebijanja nastavnika u nekoliko škola, takođe su bila deo izazova sa TikTok-a.

U Kini, odakle je i popularna platforma Tik-Tok, sadržaj izgleda potpuno drugačije u odnosu na Evropski ili Američki kontinent. Za razliku od potpuno rušilačkog faktora, on ima i onaj edukativni. Autor teksta ne iznosi da je sama platforma po automatizmu ranije izrečenog – loša, i da je nemoguće pronaći edukativni sadržaj (jedan od svakako dobrih primera je profil Blue Cow List, koji se bavi zanimljivim istorijsko-kulturnim događajima iz prošlosti), naprotiv, ima ga zaista dosta, ali iskreno sumnja da generacije Alfa (osobe rođene posle 2010. godine) i generacije Zed (milenijalci) uopšte teže ka traženju alternativnih znanja u odnosu na ona iz pretrage tzv. Trendinga na Tiktoku (nedavna studija je pokazala da generacija Alfa koristi više Tiktokov pretraživač od Guglovog).

 Do sada, samo neki od popularnih i zaprepašćujućih trendova, iako se oni menjaju gotovo na dnevnom nivou, bili su: Blackout Challenge (ne dišeš dok se ne onesvestiš), Ghosting (leći na pešački dok ide automobil ka tebi), Bugs Bunny (gde maloletne devojčice oponašaju scene iz erotskih filmova), Devious lick (hvaljenje ukradenim stvarima), Flame (zapaliti samog sebe), Borax (piješ deterdžent), a u Srbiji je postao popularan i trend pod iznakom #bahata_omladina  gde maloletnici voze skupocene automobile pri velikoj brzini na način da ugrožavaju druge i sopstvene živote, prolivaju skupocene šampanjce po satovima, i mlate određenim svotama novca  u kadru; simuliraju uzimanje narkotika, nalik personifikovanom geslu iz devedesetih ,,živi brzo, umri mlad, budi lep leš“ kao (jedinim) merilom vrednosti.

Problem je što im alternativu niko nije ponudio, a svako istupanje iz mase, dodatno se osuđuje.  Društvene mreže, monopolom nekolicine (autor podseća da su nekompetenti ljudi u Tviteru, za vreme korona virusa, cenzurisali kompetente lekare ukoliko nisu bili deo većinskog narativa), tako postaju glavni vaspitači i kreatori misli i osećanja sveta u kome živimo, a ukoliko nam bude potreban neki dodatni misaoni angažman, tu je Chat GPT (virtuelni asistent čiji memorijski kapaciteti uveliko prevazilaze čovekove),da to uradi za nas, dok nas u potpunosti ne zameni (ukoliko neko veruje da je moguće voditi i dobiti tu neravnopravnu bitku – setimo se samo da je najveći šahista svoga vremena, Gari Kasparov, izgubio meč protiv robota još 1997. godine).

Ukoliko se vratimo samo petnaestak godina ranije, težnja za individualnošću je bila još uvek na zavidnom nivou - kako na materijalnom, tako i na duhovnom. Među mlađom populacijom, recimo bilo je nepojmljivo kupiti iste patike kao što ih ima drugar iz razreda, dok je danas, doduše vrlo pažljivo osmišljenom i dobrom neuro-marketinškom kampanjom, kompaniji Najk pošlo za rukom da gotovo čitava jedna generacija, nosi njihov model Air Force.

Skupine repera, rokera, pankera, metalaca, ili svega ranije alnternativnog, gotovo da su izbrisane iz javnog prostora. Ukoliko i postoje, one su više deklarativnog karaktera, i deo nametnutog korporativnog trenda. Tako danas, u Zarinim prodavnicama, možete kupiti majce Doors-a ili Nirvane, a da oni koji ih nose nemaju pojma ko je bio ili o čemu je pevao Džim Morison ili Kurt Kobejn.

Raniji muzički pravci i stilovi, gotovo da su izbrisani, ukoliko pogledamo najslušanije pesme prema statistici Jutjuba. To su uglavnom pesme koje sve zvuče kao da su jedna pesma, u kojima je spojeno naizgled nespojivo: etno zvukovi sa repom, regeton sa turskim melosom, i po pravilo, gotovo svaka sadrži iste stvari: marku automobila, parfema, narkotike, kriminal, brzi život i provod, večitu mladost. Pesme gotovo uvek prate lascivni spotovi, sa ženama predstavljenim kao seksualnim objektima, bez ikakvog odnosa prema ljubavi, porodici, pravom prijateljstvu, poštenom i korisnom radu ili, ne daj Bože, državi i brizi prema društvu čiji je svaki pojedinac sastavni deo.

Filmovi, čije radnje i scenarije diktira isključivo tržište, svake godine su sve goreg kvaliteta, jer da bi film što više zaradio, mora u sebi sadržati samo one teme koje sadrže zajedničkog imenitelja za svakog gledaoca. Drugim rečima, film o Tesli, nikada neće imati broj prodatih karata, kao blede reciklaže Top gana. Nikada nećete više videti prestonicu, već samo jednu metropolu, koja mora izgledati baš kao i svaka druga, bez finih različitosti, izvan nacija. Megalopolis. Slika koja je poželjna, ne može više biti homogena slika Duška Radovića: Beograde, dobro jutro (!), već mora biti kao naslov čuvenog dela Breta Istona Elisa: Manje od nule. U eri neoliberalizma, Holivud i ne može imati edukativnu funkciju, već mora biti kompanija koja donosi enormni profit (o Umetnosti nejednakosti i profita autor je pisao u istoimenom tekstu dostupnom na:  http://www.novipolis.rs/blog/32058/umetnost-nejednakosti-i-profita.html).

Opšte znanje, se svodi na minimum, obrazovni sistem je ruiniran, individualnost se narušava u očajnom utapanju u masu, sve prosečno postaje senzacija, po svaku cenu, a u onom duhovnom smislu, dovoljno je reći da su, recimo, studije humanističkih nauka, za samo desetak godina, na pojedinim smerovima u desetostruko manjem broju, pa je tako i budućnost potencijalnih vaspitača društva, zaista upitna.

Tako danas, svedočimo uniformnosti sveta. Pratimo trendove i večito ponavljamo isto, na identičan način na koji je još Niče upozoravao.

No, vratimo se robotizaciji ljudi. Za elitu Megalopolisa, kako ih naziva prof. Slobodan Vladušić, realni stanovnici su samo dehumanizovane i deindividualizovane čestice, i takav potencijalni kolektivni identitet, u pozadini može imati samo antihumanističku pozadinu, a nikako altruističku, i to sa jedinim vrhunskim božanstvom – profitom. Makar ga pravile korporacije, ili to bio nesrećni mladić koji prosi tzv. giftove na Tiktoku.

U materijalnom smislu, čovek danas živi bolje nego ikada.  Medicina, iako se sve češće svodi na profit konglomeratskih farmaceutskih kompanija, je ipak znatno produžila životnu dob - za jedan vek kao za jedan milenijum.  U obrazovnom smislu, svaki pojedinac, ima takve uslove i mogućnosti da je to zapanjujuće. Dete iz Evrope danas može izabrati da nauči apsolutni šta god želi, bez napuštanja svoje sobe. Ali sindrom velikog izbora, često konačni izbor svede na trivijalnost.  Ukoliko već ne možemo protiv sistema, koji sam po sebi, najbolje funkcioniše i najveći profit donosi sebi tako što ljude svede na bio-masu, isprazne potrošače i radnu snagu, možemo biti makar filter u njemu.

Ne može niko da me ubedi da život Miloša Crnjanskog nije zanimljiviji od neke neobrazovane Instagramuše, koja svoje postojanje svodi na dnevno fotografisanje zadnjice i ručka u nekom skupom restoranu. Ali roditelji moraju pričati i o tome. Ponuditi alternativu. Pa, možda sutradan, njihovo dete uzme da pročita i Roman o Londonu. Svakako, vredi pokušati, jer neko mora pokazati šta je sloboda, i podsetiti da čovek nije napravljen da bude samo NPC.

Ona u kojoj ne radiš ono što možeš, već šta misliš da treba, i tako biti u savezu sa njom i sobom, i neprestano se podsećati i imati pred sobom one Pekićeve reči o slobodi: U zonu građanskog morala spada, razume se, i pitanje otpora. Ako za njega nema uslova na slobodi, onda je ta sloboda – robija.

Ne dajmo da nam deca budu NPC-jevi. Naučimo ih da budu Ličnosti.