Matriks

(Traktat o evoluciji krize smisla)

Kako je gas otišao na maks

Stefan Basarić

Propaganda je stara koliko i samo ljudsko društvo i ima nadljudsku moć prilagođavanja – propaganda je kameleon. Spektar mogućnosti raspršivanja propagandnih poruka, bile one političke, konzumerističke, aktivističke ili kakve god, nikada nije bio toliko dobro razvijen, dostupan i nadasve efikasan. A propaganda je, ako je ozračena individua nije svesna, u stanju da radikalno izmeni svest pojedinca, grupe, pa (zašto da ne?) i naroda i navede ih da misle i čine nešto za šta nisu mislili da su sposobni.

Da bi se lakše razumela uzročno-posledična veza između onoga što se sada dešava i onoga što je tu i takvu, sadašnjost proizvelo, potrebno je vratiti se u sredinu osamdesetih godina prošlog stoleća kada polako počinje da slabi ekonomska moć u državi, kada se razgorevaju nacionalističke ideje u svakoj od bivših republika kada običan građanin više ne može da uživa plodove svog rada kao ranije. Godine se slažu u linearnom toku, dešava se rat – vrhunac besmisla - i posle rata nastupa dekadencija u svim sferama društvenog i privatnog života, koja preti da proguta sve pred sobom, a najpre najmlađe naraštaje, kao najlakše žrtve. Kada se kuća ruši, poslednji pad na tlo dočeka krov, pa je, tako posmatrano, jasno da je najpre na udaru ekonomija, odnosno ekonomska stabilnost i sigurnost (koje su garancija osnovnog ljudskog dostojanstva jedinke), pa ostale strukture koje služe unapređenju kvaliteta života. Sve se završava kulturom koja se može posmatrati kao krov kuće u fazi rušenja.

Kako bi se paragraf o propagandi povezao sa temom ovog kritičkog ogleda potrebno je pozabaviti se inicijalnom kapislom koja je ideju o ovim redovima i pokrenula – perifernim vidom uhvaćena je scena sa dečjeg igrališta; izuzetno mala devojčica se spuštala niz tobogan pevušeći „mala je u gasu/samo prati modu“ u prisustvu majke čiji je pogled bio prikovan za svetleći ekran mobilnog telefona.

Neosporno je da je muzika oduvek imala izuzetan značaj za društvo jer se uz muziku i slavi i tuguje i rađa i umire – generalno je veliki niz svakodnevnih aktivnosti obojen prisustvomneke muzike, i u tome nema ništa pogrešno, štaviše. Međutim, muzika je, kao i ostale umetnosti, moćan alat ukoliko se njen sadržaj i forma žele konstruisati tako da na nešto/nekoga utiču, dakle, muzika može i jeste svojevrsno propagandno sredstvo. Međutim, treba biti svestan tehnološkog napretka civilizacije u poslednjnih dvadesetak godina koja je sa sobom donela brojna olakšanja u životu individue, ali ju je isto tako stavila u situaciju gde je podložnija raznorodnim oblicima i mehanizmima manipulacije. Druga važna pojava jeste dostupnost brojnih sadržaja (content) na internetu apsolutno svima koji žele internetu da pristupes obzirom na to da je internet danas više potreba i alat nego luksuz. E sada na scenu stupa slučaj devojčice s tobogana.

Domaća, bolje reći balkanska, muzička produkcija razgranata je prema raznim žanrovima, stilovima i muzičkim pravcima, ali su najpopularnije one numere koje se mogu svrstati pod zajednički imenilac rep, trep i hip-hop. Naime, za ovu analizu konzumiran je ozbiljan kontigent numera gorenavedenih žanrova, ali je dovoljno pristupiti Jutjubu, kliknuti na trending i pozabaviti se muzičkim sadržajima koji su tu svakako dominantni. A to može maltene svako, pa samim tim i dete od tri ili četiri godine, i tu se rađa potencijalni problem.

Ova vrsta muzike je ekstremno popularna jer njeni stvaraoci ubiraju velike svote novca konstantnim štancanjem novog sadržaja, a dobro je i ljudima iza Jutjub platforme jer je veliki broj ljudi koristi, a opet, dobro je i noćnim klubovima jer disko-džokeji mogu da miksuju nove stvari – i tako se stvara začarani krug kreacije, potrošnje i zarade i u tom su krugu uglavnom svi zadovoljni. Pesme koje dožive da se popnu na trending liste, čiji je broj pregleda uglavnom veći od broja stanovnika ove države, jesu tamo s razlogom: imaju zarazan ritam, dobru, uspelu matricu, zavodljive bitove i ono najvažnije, tekstovi tih pesama su izuzetno lako pamtljivi i gotovo zarazni. A teško je ne doći u kontakt s tom vrstom sadržaja jer je naprosto svuda, od razglasa u lokalnoj prodavnici, preko radio stanica, do noćnih klubova i diskoteka. Pa je sasvim logično i očekivano da u kontakt sa tim sadržajima dođu i najmlađi, oni koji svoje ličnosti tek formiraju (a sa njima i percepcije sveta i sisteme vrednosti), oni koji upijaju sve sadržaje oko sebe (ma kakvi oni bili) i naposletku oni koji uglavnom nemaju izbrušeno kritičko mišljenje kao aparaturu kojom će napraviti otklon od onoga što se u toj vrsti muzike propagira. Propagirati (od italijanske reči „propagare“) u osnovi znači širiti, a u drugim diskursima i zastupati, podupirati, zagovarati i tako dalje. Dakle, šta većina tekstova tih najdostupnijih i najpoznatijih numera zastupa i šta diže na pijedestal vrhunskih vrednosti u životu jedinke kojima bi ona, ugledajući se na primere uspešnih i ostvarenih muzičara, trebalo slepo da sledi?

Ideološko-filozofski narativ u ovakvim pesmama funkcioniše na tri stuba, na svetom trojstvu koje čini sjajnu kombinaciju za produkciju megahitova; na mizoginiji, glorifikaciji materijalnog (koja poprima bizarne dimenzije) i propopovedanju/ispovedanju konzumacije cigareta, alkohola i neizostavno narkotika. Trebalo bi raščlaniti ove idejne osnove perfidne propagandne mašinerije koja je uveliko u procesu dezintegracije pojma smisla i vrednosti kod najmlađih populacija konzumenata.

Važno je naglasiti da video-spotovi, postavljeni na Jutjub platformi, koji prate autore u izvođenju svojih pesama, u ogromnoj meri doprinose prodoru ideje u prve slojeve svesti, a potom i podsvesti onoga ko dešavanja na ekranu prati. Često su vrlo blještavi, sugestivni, nabudženi i neretko prošarani krupnim kadrovima predimenzioniranih ženskih atributa, skupocenih automobila, skupe odeće, poznatih brendova alkohola i slično. Sve je obično vrlo galantno i buržujski ili je pak atmosfera video-spota kriminalna, odnosno smeštena na lokalitete gde je pretpostavka da bi obitavali marginalci našeg društva – kriminalci, probisveti i narkomani.

Suštinski je izuzetno teško napraviti gradativni lanac (blaže i oštrije) mizoginije i seksizma ovde, ali se u prvi plan gura narativ estremne objektivizacije i seksualizacije ženskog tela, a zapravo ženskog bića jer je generalno žena predstavljena kao prateća figura moćnom, uspešnom, opasnom mužjaku i služi mu kao neki trofej, da je pokaže pred drugim mužjacima (kao da je kakva skupa stvar), da sa njom kopulira („nekad jebem dve u danu/jednu u BG-u, ali drugu u Luganu“) i da mu, naravno, rađa potomke, doduše češće je plasirana ideja o takmičarskom pristupu ženama kojim se diskredituje monogamna ljubav kao retrogradan koncept. Neretko su žene u spotovima predstavljene kao seks lutke(doslovno postoji spot u kome su tri devojke tretirane kao plastične lutke) ili prosto kao deo enterijera/eksterijera. Ono što je zanimljivo jeste da su ispevani razni stihovi o ženskim zadnjicama, grudima, usnama, kosi („takvo telo, bebo/ vija svaki bordel“), ali je žena istovremeno stavljena u kontekst u kom obavezno čini sve kako bi služila muškom svetu i muškim ambicijama („a ja moram da ti se svidim/bebo, bebo, bebo“). Tužna je činjenica da se i pojedine izvođačice u istom diskursu odnose prema sopstvenom polu, telu i biću, te dolazi do prećutne internalizacije diskriminacije žena kao nečega što je prihvatljivo, zatim normalno, a na kraju i poželjno, pa tako postoje spotovi gde žene tverkuju(„tresi/tresi/tresi/tresi/tresi/uuu“)više od dva minuta dok reči pesme glorifikuju oblikovanu žensku zadnjicu kao da je entitet sama po sebi i sama za sebe. Ovakva pojava nije nova i nije šokantna jer su se takvi video-spotovi sa sličnim narativima pojavili na Zapadu početkom veka, s tim što je na ove porostore taj trend stigao kasnije i poprimio ekstremniji oblik. Naime, sloboda govora je paradoksalna pojava s ozbirom na to da je jedan izvođač bez ikakvih problema napisao i distribuirao pesmu u kojoj postoje stihovi „kurva se kurči/pa uzmem da mlatim je/jebiga, mala je žickala batine/sve su bre ravice“) – što se savršeno uklapa u prežvakanu priču posle svakog nasilja nad ženama,  a to je da su žrtve nasilje (u kom god obliku) same tražile ili izazivale; takoreći u državi koja svake godine sahrani više od pedeset žena koje su žrtve svojih partnera, imamo ovaploćenu težnju za normalizacijom nasilja kao nečega što je duboko ukorenjeno u naš mentalitet i prosto to tako treba. Svaka normalizacija femicida je izuzetno maligna i opasna stvar. Da se zaključiti da je žena predmet (da, predmet) požude čija je uloga da uživa u materijalnim dobrima („s  kesama iz Luija ušla u AMG je“) koja joj je obezbedio mužjak i da mu bude na raspolaganju („sa nogu dve-tri rokne/kad zovem, skokne/a kada dođe tu, ja okrenem na bok je“) , kakve god da su njegove potrebe.

Drugi aspekt, možda i najdominantniji u tekstovima ove vrste muzike, jeste aspekt materijalnog. Ističe se težnja ka materijalnom kao osnovna ideja vodilja u životu današnjih generacija („meni treba keš/a ne ljubav/na mojoj ruci dijamantska čuka“), tačnije propagira se sticanje novca koji bi se kasnije uložio u nešto skupoceno, od torbice, preko ručnog sata, do stana i jahte (“u separeu prosipam flaše Belera/novi Roli mi sija ko briljantin/sad vidi kako vozim bijelog BMV-a/preko bijelog odela Guči mantil“); ovaj je artist uspeo u jednoj strofi da oslika/izreklamira ceo asortiman proizvoda u kojima uživa i koji svakako imaju funkciju eksplikacije njegovog položaja moći. Važno je istaći da način sticanja tog basnoslovnog novca, koji bi se dalje investirao u konzumerizam do besvesti nije upitan („otkad sam se rodio/ništa nisam imao/na ulici se cimao/krao kola i dilov'o/ako hoćemo da imamo/moramo da mafijamo“); naime, nigde se ne spominje pošten rad, marljivost ili slične vrednosti kroz koje čovek takođe može da stekne. Ili je poreklo novca nepoznato ili je ktitor ideje taj novac stekao kriminalom, otimanjem ili kockanjem (neretko su realizaciju video-spotova finansirale kladionice) i sličnim metodama, ali taj segment zaista nije važan – u pojedinim trenucima se na radničku klasu, na rad kao takav, na niže ili srednje slojeve društva gleda s određenom dozom gnušanja i odbojnosti („nisam im'o para/baš sam Indijanac/doručak jaja/ručak prebranac/sada sam na Dedinju/povraćam šampanjac“). Ključan je, kako vreme odmiče, čini se vrhunski stvaralački postupak u pisanju tekstova tih pesama, a to je mantričko nabrajanje raznoraznih imena svetski poznatih marki i brendova, u nedogled; na trenutke ceo taj proces deluje kao primitivno plemensko dozivanje boga kiše, plodnosti ili rata. A simpatičan je i odnos između onoga ko poseduje materijalna dobra i samih skupocenih dobara, da bude jasnije, reč je o uznapredovalom stadijumu fetišizacije materijalnog. Retke su numere u kojima nema eskplicitnog spominjanja čuvenih imena proizvoda koji su simboli luksuza i moći, a važna je svakako i dimenzija vizuelnog, s obzirom na činjenicu da su kadrovi obično ispunjeni skupim automobilima, krupnim kadrovima poznatih brendova odeće („opanke zamenio za džordanke“)  i neretko su snimljene velike količine novca, u raznim valutama. Koncept je jasan – ljudsko biće vredi onoliko koliko poseduje i cilj njegovog postojanja jeste sticanje, ali to opet nije domaća izmišljotina, takva su pravila neolibaralnog kapitalizma (sve je ring i svako je protiv svakoga u besmisleno beskrajnoj trci za novcem) i ovakav narativ je logična posledica vladajućih političko-ekonomskim principa u svetu.Treći narativni blok u ovakvim pesmama, svakako prisutan koliko i ostala dva, jeste onaj koji normalizuje upotrebu alkohola i narkotika kao nečega što je očekivano, podrazumevano, pa čak i neophodno – koliko na nivou svakodnevnog funkcionisanja, toliko i kao osnovna potrepština na žurkama („crtaj/ seci/ vuci/ zovi još“). Alkohol je neizostavan činilac gotovo svakog teksta, a vrlo često je predstavljen i kao sredstvo pomoću kog je lakše preživeti stvarnosti („pa je pojela aspirin/da se smiri/pa je popila martini da oživi“). Pored toga, aludira se u brojnim tekstovima na distribuciju narkotika kao na jedan ustaljen, siguran način da se stekne kapital u ovim vremenima. Neretko su video-spotovi obogaćeni scenama u kojima neko konzumira marihuanu („o, o da/u kraju se vari skank“), koju utapa u skupocen viski ili pak votku („od prošle godine pijem/ne znam kol'ko/otkad te nema/viski zalijem sa votkom“), a postoje i brojne sekvence gde je evidentno da učesnici spotova koriste nešto što bi trebalo da simulira kokain (ako je uopšte i reč o simulaciji za potrebe spota). Droga i alkohol glorifikovani su do izopačene granice posle koje je sasvim normalno i očekivano u životu konzumirati ih jer to tako ide, pogotovo na prostoru Balkana.

Ovakve pojave na kulturnoj sceni nisu ni nove ni naročito šokantne, vreme teče naizgled linearno, ali filozofije i percepecije sveta mutiraju i uvek se vraćaju i osvajaju javni prostor, ali malo drugačije nego ranije. Naime, i devedesetih godina je postajala muzička scena koja je promovisala brzinu kao svojevrsnu životnu filozofiju („Umri mlad, budi lep leš“), bilo je i tu govora o alkoholu, drogama i nekoj agresiji, ali u manjoj meri, a i važno je naglasiti činjenicu da tada alat za distribuciju takvih narativa nije bio razvijen i dostupan koliko je to danas. Dizelaši kao subkulturna grupa vaskrsli su i reinkarnirali se u formi gasera i preplavili Jutjub scenu, klubove, radio stanice, ali i dečja igrališta i najvažnije – škole. Nema tu ništa sporno, prosto jedna grupa ljudi proizvodi muziku, ubira kapital za svoje delo i to tako funkcioniše decenijama unazad. Međutim, problem leži u prirodi narativa njihovih numera koji prosto deluju kao jedna vrsta sedativa na najmlađe. Iako je verovatno da tim autorima to nije primarni cilj prilikom pisanja tekstova pesama, oni značajno utiču na omladinu i, narodski rečeno, ispiraju mozgove idejama koje su na prethodnim stranicama obrađene. A to je (potencijalno) izuzetno opasno za društvo jer se mladi, u sveopštoj bezidejštini neoliberalnog kapitalizma u kome je materijalno sve zbog čega vredi živeti, hvataju za motive brzog i lakog stvarajući sebi iluziju da svet tako treba da funkcioniše i da je to njihov izlaz i položaja u kom se nalaze njihovi roditelji ili oni sami – ovakav narativ se širi kao kakav virus, a niži društveni slojevi su podložniji prihvatanju ovakvih ideja o životu, postepeno se među decom rađaju ideje da je poželjno nositi firmiranu garderobu, odnositi se s nipodaštavanjem prema ženskom delu populacije ili bilo kakvom autoritetu, da je normalno biti konstantno u jednom besnom stavu prema okolini, da je život jedno takmičenje i večito nadmudrivanje s okolinom. U takvim svetovima nema mesta za upliv bilo kakvih vrednosti kojima bi, kao i svako društvo, trebalo da težimo.

Priroda ovog teksta nema za cilj isforsirani lažni elitizam, jer nije nastala iz pera moralne vertikale, naprotiv, ideja ovog teksta nije isključivo u tome da izloži i raščivija jedan realan problem moralnog doživljaja života kod mladih, već da motiviše one koji će ga pročitati, i koji će ono o čemu se govori i prepozanti među mladima, da promisle o metodama kojima bi se učvršćivanje i emancipovanje ovakvih percepcija sveta moglo prekinuti. Nije problem, dakle u prirodi tekstova ovakve muzike, problem leži u opasnoj integraciji tog narativa među mladima koji nemaju izgrađen kritičko-logički aparat kojim bi sebi predočili da je to samo muzika i da su idejno-moralno-filozofske vrednosti takve muzike prosto neodržive, neispravne, ispražnjene smislom i dugoročno neostvarive. Možda je uloga samih roditelja, a neizostavno i prosvetnih radnika, odgovornija jer je na njima da poduče najmlađe veštinama kojima će jasno i precizno moći da razlikuju šta je dobro, a šta zlo na ovom svetu, kao i za šta se ima smisla boriti, šta treba negovati i poštovati kao vrhunske vrednosti zbog kojih zapravo vredi živeti.