Matriks

Srpska košarka mora da umre

Slobodan Vladušić

Nedavno se selektor srpske košarkaške reprezentacije Svetislav Pešić obratio javnosti. On je kazao da za buduće reprezentativne akcije računa na sve košarkaše sa srpskim pasošem. Javnost je posle toga počela da istražuje ko od NBA igrača ima srpske korene i našla je dvojicu kojima su preci u trećem kolenu bili Srbi. Tu su, naravno, i strani košarkaši koji su preko noći dobili srpsko državljanstvo kako bi mogli da oslobode mesto za druge strane igrače u svojim klubovima.

Mislim da naturalizovani stranci vrlo lako mogu da igraju za reprezentacije kao što su Severna Mekadonija ili Crna Gora, za koje košarka nema nikakvuposebnu simboličku vrednost. Mogu da igraju i za Sloveniju, u kojoj je košarka procvetala, zahvaljući, pre svega, vrhunskim slovenačkim igračima – Dončiću, pre svih – ali kojoj ipak nedostaje nešto zbog čega bi bila obožavana. (Setimo se praznih mesta u dvorani Stožice gde je igrala nekadašnja Olimpija odnosno sada Cedevita-Olimpija). Mogu da igraju i za Hrvatsku u kojoj je košarka u simboličkom smislu ubijena u pojam: nekadašnji ponos se pretvorio u ogromnu nacionalnu traumu, koja se, kao i svaka druga trauma, potiskuje. To je vidljivo i po broju navijača koji gledaju Cibonu, Zadar ili Split i po budžeta ovih klubova koji su mizerija u odnosu na tretman kakav zaslužuju na osnovu tradicije i značajnog simboličkog kapitala koji poseduju.

Jedino je u Srbiji košarka ima jaku i snažnu simboličku težinu. Takva njena simbolička težina je istovremeno i naša blagodat, jer je povezana sa nezaboravnim iskustvima, ali isto tako, i prokletstvo, jer je košarka ovde, više nego na drugim mestima, visokokvalifikovani ubica nervnih ćelija – zato što nije sport i nije zabava.

Ako nije sport ili zabava, šta jeste?

Odgovor je jednostavan: nastavak politike drugim sredstvima.

Ljudi vole da kažu kako sport ne bi trebalo mešati sa politikom. To nije samo naivno i banalno mišljenje, već je ponekad i vrlo licemeran stav: ljudi koji to tvrde u Srbiji, vrlo često su privrženi centarima moći koji sport i te kako koriste kao nastavak politike drugim sredstvima. Nije dakle, nikakvo pitanje da li je sport pomešan sa politikom i da li će u budućnosti biti povezan. Jeste povezan i biće povezan. Pitanje je samo ko ima moć da sport politizuje i zašto.

Velike sile sport gledaju kao nastavak politike drugim sredstvima: dovoljno je videti sudar u prebrojavanju medalja između Amerike i Kine ili tretman ruskih sportista na Olimpijskim igrama. Neke države srednjeg ili većeg formata u ekonomskom i geografskom smislu, takvu moć nemaju, kao što nemaju moć da vode suverenu politiku. Čak i ako u nekim sportovima imaju vrhunske razultate, mesto tih država je zabetonirano u međunarodnim strukturama (NATO, EU) dok je proces desuverenizacije u njima toliko odmakao, da sport tu više ništa ne može da izrazi, jer nema više ni šta da izrazi. U tim državama mečevi reprezentacije su zabava. Ako se pobedi, ljudi se raduju, ako izgube, tuguju: u oba slučaja to traje tri dana. Posle sve to nestaje iz sećanja, a ostaje samo u statistici. To je istorija koja nikoga ne raduje i nikoga ne rastužuje. Mrtva istoriji, dakle.

Male zemlje, koje imaju osećanje straha od nestanka čak i onda kada su ekonomski i politički ,,ušuškane” u transnacionalne tvorevine, teže međutim, da preko nekog sporta dokažu svoje postojanje. Da bi u tome uspele, one moraju da budu kontinuirano uspešne u nekom sportu koji je popularan u svetu. To se ne dešava često. Ja znam samo za jedan takav slučaj: to je Litvanija i njihova škola košarke.

I tako dolazimo do simboličke moći srpske košarke. Odmah po svom nastanku, posle raspada SFRJ, srpska košarka je postala politizovana do krajnih granica. I to ne našom odlukom. Setimo se samo KK Partizana iz 1991. godine. Politički prognan iz Beograda, nakon što je prethodno očerupan (odlasci Paspalja i Divca), bilo je planirano da Partizan u Kupu šampiona prestane da postoji kao ozbiljan klub. Umesto nestanka, KKP se vratio se iz progonstva u Beograd kao šampion Evrope. Istorijska analogija se sama namaće: KKP je zaličio na otpisanu vojsku Kraljevine Srbije koja je u zimu 1915. godine, napustila zemlju i prešla Albanije. Posle se na Krfu (u Fuenlabradi) revitalizovala i ponačinila, a zatim je probila Solunski front i vratila se pobedonosno kući.

Slično se dešava i sa druga dva datuma srpske košarke. Godine 1995. pošto joj je skinuta sportska komponenta ekonomskih sankcija, Srbija se u formi krnje Jugoslavije kvalifikovala za Evropsko prvenstvo u košarci u Atini, nakon dodatnih kvalifikacija. Bilo je to u vreme satanizacije srpskog naroda, a mesec dana pre pada Republike Srpske Krajine i, nažalost, već tradicionalnog egzodusa Srbe iz Hrvatske. Košarka je ponovo postala jedini način da dokažemo i sebi i drugima da postojimo i da nismo ono što su nam govorili da jesmo. Boreći se sami protiv svih – i protiv cele dvorane Grka koji su navijali za Litvaniju i protiv najkvalitenije litvanske reprezentacije svih vremena – uspeli smo da pobedimo u najboljem i najspektakularnijem finalu svih dosadašnjih evropskih prvenstava u košarci. Političkoj dimenziji ove titule doprinela je i reprezentacija Hrvatske koja je, kao bronzana, napustila podijum u trenutku kada su se naši reprezentativci popeli na njega. (U simboličkom smislu Hrvatska na tom takmičenju nije izgubila samo potencijalnu titulu prvaka Evrope, nego i rat za košarkaško nasleđe SFRJ. Posle 1995. Hrvatska više nije osvojila ni jednu košarkašku seniorsku medalju, a mi smo bili dva puta prvaci sveta i još dva puta prvaci Evrope. Srebra ne brojimo).

Kakav je bio simbolički potencijal te finalne utakmice u Atini bio, pokazale su i one stotine hiljada ljudi u Srbiji koji su potpuno spontano izašli na trgove u svojim gradovima nakon pobede reprezentacije. Tada se ustanovila i tradicija dočeka sportista na čuvenom balkonu.

Ova epoha se završila 2002. godine, u Indijanopolisu, tri godine nakon što nas je NATO pakt bombardovao i okupirao Kosovo. Prilikom izlasku na parket, pre meča sa Amerikancima, jedan naš košarkaš je počeo da zviždi Marš na Drinu kako bi ohrabrio sebe i svoje saigrače. Iz ove anagdote jednostavno se može zaključiti kakvo je stanje svesti bilo u glavama ondašnjih srpskih košarkaša. U finalu tog prvenstva, dobili smo najbolju argentinsku reprezentaciju svih vremena, koji su te godine, kao i njihovi fudbaleri, igrali za svoje bakrotirane sunarodnike. U Argentincima smo tada videli sami sebe, jer je i za njih, kao i za nas, ta utakmica je bila više od košarke. (Ta argentinska reprezentacije je kasnije osvojila zlato na Olimpijskim igrama – zasluženo).

Sećam se dobro mesta i ljudi sa kojima sam gledao sve te moćne košarkaške utakmice između 1995. i 2002. godine. Sećam se kako smo svi zajedno stajali pored ekrana, igrajući odbranu, skačući od sreće ili od sloma živaca. A kada bi krenulo loše,  besno bismo terali napolje iz prostorije one za koje smo verovali da su urokljivi – neizvesne završnice čine čoveka veoma sujevernim. (Tako sam i ja poslednja dva minuta utakmice i produžetke protiv Argentinaca proveo u mraku, na ulici, pored nekog otvorenog prozora slušajući rasplet meča. Bio sam udaljen više od 2,5 kilometra od mesta i ljudi sa kojima sam počeo da gledam utakmicu).

Danas mislim da je to iracionalno poistovećivanje lične, nacionalne i sportske sudbine svih tih godina, u košarci, jedna od najlepših stvari koje su mi se dogodile u životu. Košarka je tada za sve nas bila veštačko disanje koje nas je oživelo a posle držalo u životu. Dok pluća nisu ojačala. I to što smo sada i dalje živi, a nismo pali u letargiju, jeste zato što još uvek u sećanju imamo te utakmice kao dokaz šta jesmo, kada zaista jesmo to što jesmo. I znam ljude koji nisu Srbi, ali dele sa nama isto egzistencijalno iskustvo, koji su puštali preko videorikordera utakmicu iz Atine, kada im je u životu, bilo teško. To je simbolički okvir košarke u Srbiji.

Nijedan strani igrač, naturalizovani Srbin, sasvim sam siguran u to, ne može da oseti i doživi simboličku težinu košarke u Srbiji zato što nije delio, niti deli, naša specifična egzistencijalna iskustva. Ne želim ništa loše da kažem o tim ljudima. Stvar je samo u tome što nam se sudbine razlikuju.

Taj naturalizovan igrač (ili igrači) ne bi nam, sasvim sigurno, doneo ni medalje, kao što ih, na kraju krajeva, nisu ih doneli ni našim klubovima. Kao nosioci igre, oni su nam doneli kvalitet, ali ne i klupske titule. To je i logično: koncept stranih igrača favorizuje koncept kupovine uspeha, a to znači klubove sa najvećim budžetima. A naši klubovi to nisu. Naši klubovi mogu da osvoje titule samo onda kada su u stanju da naprave nekoliko nadprosečnih srpskih košarkaša, koji su bolji od stranaca koji najbogatiji mogu da kupe.

Razlog zašto takve igrače više ne možemo da napravimo nije u tome što se ,,košarka promenila” niti što ,,svi igraju košarku” niti što smo, na neki čudesan način, ostali bez talenata. Razlog je promena svesti u Srbiji. Ukratko, postali smo stranci sami sebi.

Nedavno sam razgovarao sa nekoliko studenata koji su se aktivno bavili košarkom. Za njih je najbolji srpski košarkaš svih vremena Nikola Jokić, a najbolji trener – Kokoškov(?). Za mene je to bio znak da se košarka u Srbiji izgubila svoj nacionalni identitet i da je postala provincijalna kopija NBA koncepta košarke. U tom konceptu ključnu ulogu imaju pojedinci (,,zvezde”) a individualna statistika i individualne nagrade-skrećenice (MVP) postaju važnije od timskih titula. Jokić, primera radi, nema još ni jedno seniorsko klupsko ili reprezentativno zlato, što znači da njegov kvalitet postoji samo u tabeli Excela – tj. u statističkim kolonama – a ne u sećanju navijača na neki njegov odlučujući potez koji je doneo titulu klubu ili reprezentaciji.

I ako je to najbolji srpski košarkaš svih vremena onda takva treba da nam bude i košarka: košarka bez titula, košarka u kojoj nabolji neće da igraju za reprezentaciju, košarka bez ikakve simboličke težine. Ukratko, osrednja zabava.

Deca u Srbiji danas ne počinju da igraju košarku zato što maštaju da postanu najbolji srpski košarkaši. Oni maštaju o tome da postanu NBA igrači, i to ne zato što se u NBA igra najbolja košarka, već zato što se tamo zarađuje najviše novca.

Tako decu vaspitaju njihovi roditelji. A Srbija je u međuvremenu osiromašila. To siromaštvo, međutim, nije stvar količine novca kojom danas porodice u Srbiji raspolažu: to je duhovno siromaštvo ljudi kojima je sve osim novca postalo bezvredno. U tome i jeste njihovo siromaštvo. I takvi roditelji upisuju decu u privatne škole košarke ne zato da bi im dete postalo košarkaš, igrajući košarku sa vršnjacima, već da bi što pre postalo profesionalac koji zarađuju novac. I zato u privatnim školama treneri roditeljima pune glavu kako su im deca esktremno talentovana, da bi ih tako namamili na investicije, a roditelji onda zaista investiraju novac u decu kao što se novac investira u firmu. I onda se, naravno, ide na treninge deteta, na kojima se druga deca gledaju kao konkurencija koja njihovom detetu, njihovom projektu, kradu na terenu i minute i koševe i skokove i lopte... i tako se dete od malih nogu vaspitava da je bolje od ostalih i da je košarka individualan sport i da se kvalitet igrača vidi po njegovoj individualnoj statistici, i da je cilj igre potpisati ugovor u NBA, vratiti investirana sredstva i ostvariti ogroman profit.

I zato decu treba što pre poslati u američke srednje škole – kao da u Srbiji niko ne zna šta je košarka – ili u bogate evropske klubove koji kupuju tu decu za male pare, ili u menadžerske ,,klubove” bez navijača, tradicije i stalnog mesta boravka, gde će svaku utakmicu reklamirati potencijalnim kupcima.

Mislim da nemamo svest o tome koliko je te naše dece, talentovane za košarku, uništeno zato što su ih roditelji videli kao svoju investiciju, a ne kao svoju decu.

I kada takva naša deca, kao nesrećni polufabrikati, odu u NBA ili češće u razvojnu ligu, onda naravno, neće da se odazovu da igraju za reprezentaciju, jer reprezentacije nikada nije postojala u njihovoj svesti, kao što nije postojao ni neki narod koji bi mogli da reprezentuju, ni neka simbolička težina ili simbolička draž košarke.

Tako naši igrači postaju naši stranci.

I onda neki njihovi istomišljenici pišu kako im ova zemlja ništa nije dala i kako joj ništa ne duguju, čime pokazuju da ne znaju za ljubav, već samo za finansijske transakcije. Međutim, čak i firme koje izdaju platne kartice i koje živi od tih finansijskih transkacija, znaju da postoji nešto neprocenjivo. Naša duhovna sirotinja to, međutim, ne zna, i zato ništa neprocenjivo u životu nikada neće ni doživeti.

A kada tu nesretnu decu, sada već kao mladiće i đake ponavljače, vrate iz NBA u Evropu, onda neki od tih wanna be NBA igrača više ne znaju šta da rade: NBA igrači nisu, a samo košarkaši nikada nisu ni želeli da budu. A neki, nažolost, više to i ne mogu da postanu, jer su prodali dragoceno vreme za šaku dolara. Košarka tada za neke od njih postaje puki posao, a cilj svakog radnika je da što manje radi, za što više novca. Zato i ne čudi što je jednom srpskom radniku, NBA-povratniku, na košarkaškim radovima palo na pamet da organizuje sindikat koji bi se bavio... ograničavanjem trajanja treninga u ABA ligi. Ironija sudbine je u tome što taj igrač potiče iz srpske košarkaške kulture koju je oduvek odlikovala fanatična predanost treningu: svojevremeno je Danilović u jednom intervjuu povodom odlaska u Bolonju, kazao da je srećan što će živeti blizu sale za trening, pa će moći da individualno trenira. (Sindikat igrača nije spominjao).

Kriza srpske košarke nije kriza talenta, već stanja svesti koje više ne može da proizvede velike srpske košarkaše. U najboljem slučaju to stanje svesti može da proizvede ponekog NBA igrača koji brine za sopstvenu karijeru i sopstvenu statistiku i koga reprezentacija zanima koliko i mene poduhvati izvesnog Pokuševskog u NBA ligi. Rešenje ove krize ne može da bude aktiviranje stranaca-kao-,,Srba” jer ćemo na taj način samo pojačati posledice sadašnjeg stanja svesti: klinci će nam odlaziti u inostranstvo i postajati naturalizovani stranci drugih država (recimo, Nemačke, pošto oni dobro plaćaju, a nisu neki košarkaši) a mi ćemo naturalizovati drugu ligu stranaca koji ili ne igraju NBA ili su u njoj epizodisti, i koja nam objektivno neće doneti ni trofeje u košarci, niti će moći da ispuni simbolički smisao koji košarka ima ovde, u Srbiji.

A možda sam ja zapravo budala: možda poenta i jeste u tome da se srpska košarkaška reprezentacija i simbolički smisao košarke u Srbiji uništi kao relikt prošlosti. Možda ova panična volja za strancim jeste, na jednom višem planu, simboličko ukidanje reprezentacije, deo obećanje promene svesti koju treba izvesti da bismo utonuli u srećnu budućnost: u vreme u kome ćemo svi biti samo konkurenti za radna mesta u stranim korporacijama, konkurentni koji mrze jedni druge, i koje ništa međusobno ne povezuje.

Tada zaista neće biti bitno ni kako reprezentacija igra, ni ko igra za nju. Ona više neće postojati, jer ništa više neće ni izražavati.

I niko je više neće ni gledati.

Klinci, zato što je dosadnija od NBA, a mi stariji, zato što to više nije naša reprezentacija.