Matriks

„Nova normalnost“, ali stara iskušenja

Stefan Pajović

Pored termina kao što su „karantin“, „izolacija“, „lokdaun“ i nesretna „socijalna distanca“ (Kumerle iz Bitangi i princeza je još pre deceniju i po homofobično siktao: „dva metra od mene“), „nova normalnost“ još jedan je izraz kojim smo besomučno lobotomirani sa malih ekrana od marta 2020. godine.

Prevrednovanje društvenih vrednosti nužno je praćeno katastrofom, odnosno na izvornom grčkom, velikim preokretom. Pandemija virusa korona predstavlja jedan od najtragikomičnijih pokušaja da se izmeni društvena svest, jer osim propagiranja fizičke distance i nošenja epidemioloških maski, lekari širom sveta su mrtvi 'ladni nakon 12 hiljada godina ljudske civilizacije saopštili homo sapijensima da treba da, pazite sad: peru ruke. S druge strane, tabloidna žuta štampa je probila novo dno imbecilnosti naslovima poput: „Šok! Foto, video: Čitav život ste pogrešno prali ruke“.

Elem, ranije pomenuti termin „nove normalnosti“ ponajviše se istakao u čitavoj ovoj pantagruelskoj ujdurmi. Zagovornici nove normalnosti opravdavali su je zaštitom od opakog virusa, dok su njeni protivnici spočitavali da je ona zametak novog svetskog poretka. Ipak, ako se malo distanciramo od zvaničnog narativa i teorija zavere, shvatićemo da „nova normalnost“ prećutno postavlja pitanje na koje je poprilično teško odgovoriti: šta ljudi smatraju „normalnim“? Policija sa dugim cevima na ulicama naspram respiratornog virusa čija je stopa smrtnosti jedva 1%, jasan je znak da sa nečijom percepcijom stvarnosti nešto debelo nije u redu.

Rečnička definicija „normalnog“ tvrdi da savremeni termin datira iz 16. veka i da je tada označavao pojave koje su tipične ili uobičajne (u izvornom latinskom, normalis je bio stolarski termin). Ovakva definicija „normalnog“ odlično objašnjava zašto se tokom pandemije pojavila više od jedne „normalnosti“: različite društvene grupe i pojedinci drugačije su se odnosili prema virusu (za jedne je to opasna pandemija, a za druge zaverenička plandemija), tako da smo dobili oprečne normalnosti. „Koliko ljudi, toliko i ćudi“ jeste prigodna narodna izreka koja nam sugeriše da kladenac normalnosti ne možemo tražiti u ljudskom poimanju stvarnosti, već moramo fenomenološki nišan usmeriti ka nebesima.

Za pravoslavne hrišćane, Sveto pismo prestavlja Božju reč, odnosno smernice kako treba živeti sopstveni život. Sve ostale knjige i knjižice koje se mogu pazariti u crkvenim prodavnicama nisu ništa drugo do pojašnjenja Biblije, odnosno nešto poput izvornih tumačenja koja u pravnoj praksi prate donošenje novog zakona. Dakle, pravoslavni hrišćanin ima poprilično jasne smernice kako da se rukovodi u svakodnevnom životu i za njega ili nju, ono što se u Bibliji smatra bogougodnim, poima se kao „normalno“. Naravno, uzimamo pravoslavlje za primer, jer i druge hrišćanske denominacije i religije imaju sopstvene sisteme vrednosti, neretko zapisane u svetim knjigama (Kur'an, Tora, Mahabharata, itd.).

Ukoliko se vratimo na Bibliju, njen čitalac ne preslistava arbitrarne spise, već upute za život koji ontološki ne proističu od čoveka, već od Boga, bića koje ne robuje ljudskoj (odviše ljudskoj) stvarnosti. Ovakva definicija „normalnosti“ ne upada u zamku pluratiteta mišljenja, jer crkveno učenje se ne naziva dogmom bez razloga: ko drugačije tumači Sveto pismo rizikuje da bude ekskomuniciran i označen kao sektaš. Zbog svoje homogene idejne prirode, dogma može postati poprilično moćno oružje. Primera radi,  nisu španski konkistadori slučajno pokrštavali domoroce, dok su „istraživali“ Novi svet: što više njih pređe u katoličku veru, to će oružani otpor biti slabiji.

Naglabati o religiji u trećoj deceniji 21. veka pomalo je degutantno, zar ne? Koga briga za svetosavlje ili špansku inkviziciju kada oni odavno nemaju nikakav uticaj na život savremenog čoveka (osim ako on samoinicijativno ne ode na versku službu). Religija, poput filozofije, prognana je iz svakodnevnog života do te mere da se vernik koji želi da doslovce tumači Sveto pismo automatski smatra fanatikom. Kraj Srednjeg veka označio je početak ovoga procesa koji se danas bliži svome krešendu: nadreligijskom savremenom svetu.

Ovakvim istiskivanjem religije iz svakodnevnog života, ostali smo bez jedne važne kategorije: moralnih načela. Naime, čovek je postao pobožan sa razlogom, jer nije mogao da objasni određene pojave (otkud vatra kad grom dune u drvo). Pobožnost je čoveku omogućavala da objasni svet oko sebe, pa makar i primitivno, kako bi stvorio navike koje su obećavale sigurnost (nem'o da muneš ruku u tu vatru, opećićeš se). Vremenom, ljudi su počeli da usvajaju najučinkovitije obrasce ponašanja (kad se grana stavi u vatru, ona postaje baklja, tj. oruđe/oružje) i tako se rodila „normalnost“ odnosno opšteprihvaćeni obrazac ponašanja koji je većina ljudi težila da emulira kako bi najbolje prošla u životu.

Između današnje reakcije čovečanstva na p(l)andemiju virusa korona i reakcije pećinskog čoveka koji posmatra oluju sa električnim pražnjenjem, nema previše razlike, jer posredi je istovetan fenomen: susret sa nepoznatim i potencijalno opasnim. Jedina suštinska razlika leži u spremnosti primitivnog čoveka da gromu i vatri pripiše magijska svojstva pre nego što ih ukroti, dok je savremen, vanreligijski čovek lišen te iste sposobnosti da veruje u višu silu, pa onda u nedostatku ikakve opcije veruje pseudoaltruistima sa malih ekrana koji ga ubeđuju da se distancira od bliskih ljudi, bez kojih je život besmislen (što je contradictio in adjecto).

Van pravoslavnog svetonazora (ili kada je stani-pani, bilo koji religijski okvir može poslužiti), logika savremenog čoveka je pusta i bez ikakvih repera, tako da on ni ne može da zna šta je „normalno“ za njega, jer se normalnost pretvorila u volju rulje i nametnutih koncepata, pošto ne izvire više iz božanskog. Kada se normalnost liši svoje teurgijske svrhe i osnove, onda ona postaje ništa drugo do izgovor huljama da pod plaštom bogodelanja moralno bacakaju čoveka kao orahovu ljusku (Njegoš nas je pozdravio) u buri.

Srećom, srpski narod je pored pravoslavlja zadržao elemente biblijske normalnosti u svom folkoru, odnosno običajima i verovanjima. U vreme krize, pa makar bila i indukovana poput pandemije virusa KOVID-19 i sputavanja globalne trgovine, valja se pre okrenuti oprobanim narodnim receptima za telo i dušu, nego verovati humanoidnim ljušturama koje kriziraju uživo za govornicom. Čovek bez mašte i vere rado čeka u redu da se vandredno testira, dok pravoslavni hrišćanin zna da je svaki bogovetni dan redovan test, a korona samo jedna od bezbroj faseta šireg Božjeg plana. Procenat smrtnosti duše neće nikada biti udarna vest, jer tek onda bi nastala panika.