Tretiramo ga kao nešto odvojeno od nas samih, nedodirljivo.  

Mnogi su pisali o Šobiću, naglašavali da je jedan od najvećih gubitaka jugoslovenske muzike trenutak kada je Šobić okačio „gitaru o klin“. Đorđe Balašević je u tom činu vidio i lični poraz. U stvari, nikada se istinski nismo zapitali kako je to kada umjetnik zauvijek silazi sa pozornice. Bekim Fehmiu je nakon svog istupa zaćutao i Branka Petrić je opisivala da se on zatvorio u sobi, djeca bi privirila na vrata i vidjela da on sjedi i ćuti.

Ne mogu da zamislim kako je to bilo kod Šobića. 

Pozornica na kojoj se našao Šobić bila je prilika da se komunicira sa publikom, da publika može da osjeti kako ona nije samo nijemi posmatrač. Svaki slušalac pronašao je mjesto i dobio prostor da u sebi probudi one plemenite osobine, za koje je potrebna posebna gitara.

Pjesma „To sam ja“ pojavila se 1975. godine. Ona je nezvanična studentska himna u Dubrovniku. Oni „savremeniji“ koji vole Šobićevu muziku isto tako preferiraju „Ajšu“ i vraćaju se u studentske dane koji nas ljuljaše „kao more barku“. Nostalgično se vraćamo tim ljubavima, neprospavanim noćima za kartaškim stolom, ružnim studentskim sobama. Svakako, neminovan je komparativni faktor iz njegovih pjesmama i sadašnjeg vremena. Uočili bi da tu „desetku iz drugarstva“ rijetko dajemo.

 Šobić je objavio dva albuma, „Ožiljak“ i „Umjesto gluposti“. Treći album je bio spreman, ali on nije ugledao svjetlost dana. U ova dva albuma nalaze se najveće pjesme ovog nikšićkog kantauora. Šta je karakteristično za Šobiće pjesme? Kritika uočava kako čitalac prepoznaje da postoji jedna nepomirljivost sa činjenicom da poznati nikšićki kantautor je sebe upisao (na drugačiji način) u „klub 27“. Muharem Bazdulj je zapisao da se u njegovim pjesmama prepoznaje „iskrenost, naivnost i elementarno poštenje mladosti neiksvarene cinizmom i kompromisima, posebno u pjesmama u kojima se, kao, svjesno pokušava biti duhovito mudar“. Poznati rok kritičar Petar Janjatović objavio je „Ilustrovanu JU rok enciklopediju“, u koju je uvrstio Šobića.Izjavio je: „Akustična muzika je i kod nas i u svijetu tih ranih sedamdesetih obilježila popularnu muziku. Karakterisale su je emotivne melodije i tekstovi poetske snage. To su upravo osobine koje krase Šobićeve pjesme. On se tokom kratke karijere na prisan način obraćao vršnjakinjama i vršnjacima. Na svu sreću i sljedeće generacije su takođe iznjedrile njegove, mnogo mlađe vršnjake, koji njegovu muziku (p)održavaju do današnjih dana.“

Kada se pojavio album „Umjesto gluposti“ dao je nekoliko intervjua.

Godine 1982. Šobić je dao jedan intervju i rekao da on nije muzičar koji se dodvora generaciji, već se radi o jednoj prirodnosti i tekstovima koji afirmišu temu ljudske plemenitosti, humanosti.

Gabor Lenđel je vrlo važna figura u stvaralaštvu Miladina Šobića. Lenđel je bio producent i aranžer oba albuma koja su objavljena za „Diskos“. Tu se desilo i prijateljstvo, ali saradnja je bila vrlo neobična. Kako je Gabor Lenđel opisao saradnju koju su oni imali:

„Teška srca je prihvatao kada sam mu neke pjesme skraćivao ili mu predlagao da skrati tekstove. Bio je suviše vezan za svaki stih. Jednom prilikom kada sam mu rekao da je pjesma suviše duga i da bi trebalo da je skrati, rasplakao se i rekao mi je da mu oduzimam dijete. Međutim se ispostavilo da sam bio u pravu i poslije je to priznao.“

Šobić se kreće ulicama Nikšića, u autu koje je zrelo za otpad. Rijetki su oni koji žele da se slikaju sa njim, ali je on neko ko ne želi bilo kakvu vrstu javnog istupa ili reklamiranja. Na neki način postoji zazor od pomisli da priđeš nekome ko je postavio granicu između privatnog i profesionalnog. To je potppuno prihvatljivo i nešto što njegovu publiku drži na onom mjestu koje ona zaslužuje. Siguran sam da bi se ideal svakog poštovaoca Miladina Šobića urušio kada bi upoznao čovjeka od krvi i mesa.

Sudbina Miladina Šobića izašla je iz neke priče, romana. Bukovski ima jednu pjesmu u kojoj kaže:

„a šta da su streljali Dostojevskog?“

Pred Šobićem je bio svijet, tek je počeo da živi i stvara. A šta da je nastavio?

U jednom inervjuu iz 1982. na konstataciju novinara da je to čovjek bez adrese, kako živi u hodu i na pitanje ima li snage, odgovorio je:

„Snagu sakupljam u kontaktima sa ljudima. Iz tih susreta i nastaju moje pjesme. Ja sve moje pjesme mogu ljudima da pokažem i nimalo se ne uplašim da će to promijeniti jedan moj mir, jedan moj način hoda kroz život. Koliko god susreti sa ljudima bili ovako lijepi, ja ću uvijek imati snage i uvijek ostati ovakav. Naravno, sa gitarom u ruci.“

          Kad stigne gradski autobus

          možda siđe Marija...

Priča o Borislavu Pekiću jeste saga o demokratiji i slobodi kao pečatu njegovog puta od školskih dana do kraja života. Manje su poznati počeci, motivi zbog kojih je Pekićeva porodica često morala da mijenja mjesto boravka. Priča koja je u vezi sa njegovim ocem Vojislavom Pekićem, i očevim pristupom prema vlastitom identitetu, nesalomivim čvrstim karakterom i stavovima jeste na neki nači i genetsko nasljeđe Pekićevog stvaralaštva. U vrijeme okupacije Italijana na Cetinju, Pekićev otac odbija da se izjasni kao Crnogorac, pa je faktički pobjegao, protjeran iz Crne Gore.

Period posle Drugog svjetskog rata predstavlja mučan život Borislava Pekića. Formira se privremena DFJ a vladu čine: NKOJ, pripadnici kraljeve vlade u egzilu, neke političke stranke (među njima i Demokratska stranka). List Demokratija oštro je napadao svaki vid saradnje sa KPJ. Vlada je funkcionisala, ali vremenom mnogi nisu bili zadovoljni i oštro su kritikovali njen odnos prema štampi, slobodi govora. Simbolično prisustvo opozicije u skupštini 1945. Pekićeva družina posmatrala je kao izdaju. Nezadovoljstvo radom Vlade pokazale su srpske stranke, koje su posle rata optuživali za kolaboraciju. U jednom svom djelu Pekić je zapisao da se čekala sloboda i pjesma, ali ne ta sloboda i ne ta pjesma.

List Demokratija je list o kojem se vrlo malo zna, ali koji je posmatrano iz današnje perspektive nevjerovatan. Zna se da je to bio jedini opozicioni list toga vremena. Pekić je u ovom listu imao vrlo zapaženu ulogu. Nakon oslobođenja Beograda, Pekić pristupa raznim organizacijama, prije svega antikomunističkim. Svoje djelovanje vidio je u ovom listu,prvenstveno kroz Demokratsku omladinu. U njemu se prepoznao mladi bunt, znanje, ljubav, ali je kao reakcija proradila ideologizovana svijest običnog čovjeka, koji je u ovom listu prepoznao antirevolucionarne i antinarodne elemente. Članove lista Demokratija tretirali su kao izdajnike. To je zapisao Srđan Cvetković, mlade skojevce koji su palili taj list, a ulične prodavce prebijali, otimali list, palili benzinom. Ni to nije bilo dovoljno, nego su palili odjeću i ruke onima koji su taj list prodavali. Milan Grol je tim povodom istupio i dočarao da treba da se bavimo sadašnjošću, i da bi uredili svoj život moramo da ga gledamo onako kako on sada izgleda.

Reagovao je Tito, koji je nastojao da mistifikuje ulogu i djelovanje SKOJ-a, da sa sebe skloni svu odgovornost, pa je istakao kako sve njih zanima šta Grol ima da kaže u Demokratiji.

List Demokratija vidio je to na drugačiji način i imao je odgovor:

Predizborka

Nemoguća to je zbrka

To jahaču kvari slavu

samo jedan konj se trka

pretiče ga konj za glavu

ko je brži od zelenka?

Al i njemu ćar je lepa

sustiže ga samo senka

jer je brži on od repa!

List je izlazio od 27.septembra do 8. novembra 1945. godine i to samo sedam brojeva. Problematizovao je zloupotrebu vlasti, odnos vlasti prema izbornom sistemu. Milan Grol je nosio potpis u većini komentara, kao urednik i predsjednik Demokratske stranke. Na nekim mjestima može se prepoznati Pekić. Prvi broj lista Demokratija na naslovnoj strani imao je tekst „Istina pre svega“. Javni nastupi, predizborna atmosfera dodatno su podgrijavali negativan odnos oko lista i imali su za cilj potpuno gušenje svake slobodne misli, koja bi bila suprotna tekovinama NOB-e. Na primjer:

„Tu smo opoziciju u ratu tukli ne gumenim nego onim pravim čeličnim kuglicama.“

Milovan Đilas na mitingu na Slaviji, 7. oktobra 1945., pred 70000 ljudi

„Pravdu treba da dele ljudi koji znaju da čuvaju tekovine NOB-a...“

M. Minić na Zakonodavnom odboru, Politika, 5. septembar 1945.

„Dole Grol fašista!“

„Smrt Grolu!“

Ovakav odnos nastaviće se. Podsjeća Pekić da je početkom 1946. godine urađena takva hajka i progon antikomunista među učenicima po cijeloj Srbiji. Treća beogradska gimnazija u Beogradu bila je primjer represije, batinanja Pekića i četrdeset i dvoje učenika. Svi iz SKOJ-a koji su učestvovali u toj, tzv, „topli zec“, akciji kasnije su samo prošli kroz isti proces. U čemu se sastojala krivica, opisaće Pekić, a što je zapisano kod Srđana Cvetkovića:

„Ne sećam se u čemu se sastojala moja optužnica. Mislim između ostalog, u mojim otvorenim napadima na marksizam na časovima, u propagandi protiv akcija narodne omladine, ali jedna od najvažnijih bila je uredništvo gimnazijskih zidnih novina. Uredništvo je prelazilo sa jednog na drugi viši razred i u decembru 1945. došao je red i na nas. Sekretarijat narodne omladine bio je prijatno iznenađen, kad smo se, ni od koga naterani, F. i ja ponudili da posao obavimo. Radili smo nekoliko nedelja vredno i jednog dana zidne novine, raskošno tehnički opremljene, osvanule su na ulaznom predvorju. Vek im je na žalost bio vrlo kratak. Skinute su istog danakada ih je pročitao neko pametniji od aktivista. To što su članci obrađivali neke važnije datume iz vizantijske istorije, procedure pri pravljenju anilinskih boja, mehanizam američkog dvodomnog parlamentarizma, britansku pobedu kod El Amajena, biografiju Tomaža Masarika, itd. već je bilo dovoljno, ali je našu uredničku karijeru prvenstveno pokopala činjenica  da se u celim novinama ni jedan jedini put nije spomenula Partija, ni narodnooslobodilačka borba niti jedna od tema tada u modi...“

O tom vremenu Pekić piše nevoljno, kada su dječaci od dvanaest godina uzvikivali „Smrt“.

       On je nastojao da bude drugačiji od ustaljenog obrasca ponašanja i kroz način odijevanja i obraćanja. Tako je slavio krsnu slavu, Božić, Srpsku novu godinu, obraćao se sa gospodine, a ne druže, nosio je šešir, a ne kačket, izbjegavanje odlaska na radne akcije, odlasci na projekcije američkih filmova, učenju engleskog jezika, a ne ruskog itd. Jasno je da je Pekić vodio računa da njegova kritička misao, nedvosmislena, bude obrazac ponašanja, stila, ali i prkosa. On je uvijek bio u sukobu sa autoritetima. Iako 1945. Pekić nije dobio izbore, nije se obeshrabrio, nego je nastavio sa političkim angažmanom, sve do zatvora.

Vrijeme posle Drugog svjetskog rata ne uklapa se u sliku Jugoslavije koju smo imali 70-ih i 80-ih godina. Prosto je nevjerovatno da su svaki plamen kritičke misli odmah gasili. Hapisli su članove svih organizacija (koje su imale srpski predznak) i slali ih u zatvor. Igora Vasiljeva nisu mogli da pošalju u zatvor, jer je bio maloljetnik, ali su mu kasnije ponudili da bude dio Udbe. Pošto je to odbio, poslati su ga u zatvor.

Savez demokratske omladine Jugoslavije trebalo je da bude alternativa Ujedinjenom savezu antifašističke omladije Jugoslavije. Jedan od idejnih tvoraca SDOJ-a bio je Pekić. Nije slučajno što obje organizacije u izgovoru djeluju vrlo slično. Zastupali su težnju da je vrijeme u kojem žive vrijeme totalitarizma, protiv kojeg se treba boriti. Oni su lijepili brošure, štampali letke i potom ih distribuirali. To je bio alarm za sve u državi, da ovoj organizaciji stanu na put. U novembru 1948. od strane UDBE uhapšeni su članovi ove organizacije, a u maju, između 5−8. održano je suđenje. Optuženo je dvanaest osoba, uglavnom gimnazijalaca, i osuđeno na ukupno 122. godine zatvora. Pekić je osuđen na 10. Kada se žalio, onda je dobio 15. godina zatvora. U optužnici se navodi da su formirali organizaciju koja je imala neprijateljske motive prema Narodnoj omladini, prije svega opstrukcije u radu te omladinske organizacije. Pekić je kasnije zapisao da u optužnici stoji kako su imali organizovane akcije prema SKOJ, praktikovanje vjerskih praznika i časova vjeronauke. Konkretno Pekić je dovođen u vezu sa četništvom 1945. godine, tj. bavio se neprijateljskom djelatnošću. Pripisali su mu kako je u povratku u Beograd nastavio sa svojim izdajniičkim djelovanjem, kako je bio član raznih izdajničkih organizacija. Pekić je u ovoj priči djelovao kao neko „zrno prašine“, koje se suprotstavilo jednoj mašineriji.

Borio se za demokratiju.do poslednjeg dana, čak i na robiji. Demokratiju je vidio kao nešto što mora da ima nacionalne korice. O demokratiji je rekao:

„Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna  stvarnost, za naciju je demokratija njen izabrani cilj.

       Demokratija i Nacija – DA!

       Demokratija ili Nacija – NE!“

I u zatvoru je imao grupu ljudi koji su bili obrazovani, sa kojima je dijelio iste vrijednosti. Tako da, ako se napravi neka paralela, u zatvoru su bili slobodniji, jer su imali veću slobodu govora. Međutim, i tu je bilo doušnika. Zatvorenici, ako bi ih otkrili, fizički su ih mučili, dok je Pekić imao jedan ležerni, demokratski pristup, kako je bolje ne dirati ih, već samo se distancirati i biti obazriv šta govoriš u njihovom prisustvu, jer u suprotnom dovešće druge, pa će čovjek biti na početku. Ali u to vrijeme spas je našao u čitanju. Pomilovan je 1953. godine (nakon smrti Staljinove, promijenila se i slika Jugoslavije prema političkim zatvorenicima). Koliko je bio dosljedan, karakterna ličnost, govori i anegdota prilikom izlaska iz zatvora. Dobio je svoje stvari, ali je nedostajalo njegovo penkalo, koje je dobio za rođendan. Tražio je da mu ga vrate, maltene je došlo do incidenta. Pekić to opisuje detaljno. U njihovim očima on nije djelovao normalno. U tako važnom trenutku, posle pet godina robije, konačno slobodan i traži nalivpero. Oni su mu nudili druga penkala, izvadili su jedno iz fioke, koje je bilo bolje, ali je on ostao principijalan. Oni su se konstatovali, pa su htjeli da mu daju tri nalivpera. Htjeli su da ga vrate u zatvor, pa su ga na kraju izbacili.

       Pekić objašnjava da je to nalivpero metafora, nešto od čega se ne pravi pitanje, ali se mora praviti, jer ako se pristane na bilo kakve sitne ustupke, na ukidanje prava na sitno, onda će se prihvatiti sve ono što iza toga slijedi.

       Zakon zavisi od malih stvari.

Od dvorca sa celokupnim imanjem Bogdana Dunđerskog  u Starom Bečeju koje je ostavljeno Matici srpskoj,preko Save Tekelije;Đorđa Vajferta;Ilije Milosavljevića Kolarca i njegove zadužbine;Sime Igumanova – Srpskoj pravoslavnoj crkvii oficira Đoke Vlajković, za školovanje nastavnog kadra;Nikole Spasića, opančara i kasnije velikog trgovca, a koji je otkupio deo celokupnog srpskog inostranog  duga i činio mnoge humane gestove u Balkanskom i Velikom ratu; ministra Milana Kujundžića Aberdara koji je zaveštao sav imetak Srpskoj kraljevskoj akademiji;Luke Ćelovića koji je celokupno imanje ostavio Univerzitetu u Beogradu, pa do česme koju je Milan Stojadinović ostavio građanima Stopanje, varošici koju niko ne zna ni po čemu osim po dobrom pečenju, i u kome čak nije ni rođen on, već njegov otac.

Ivo Andrić, i sam veliki zadužbinar, je u romanu Na Drini Ćuprija rekao je da svi umiremo jednom, dok veliki ljudi umiru dva puta, odnosnokada propadne i njihova zadužbina. Neverovatan je zaista broj takvih slučajeva, i mnogi današnji novokomponovani bogataši iz perioda tranzicije, mogli bi da izvuku određene zaključke: ako posle nas ostaje samo sećanje, na koji način ćemo pre biti upamćeni, da li po ukupnom kapitalu ili načinu na koji smo ga raspodelili prema zajednici kojoj pripadamo?

Ukoliko je prvi odgovor tačan, ovaj tekst bi se završio ovako: Mihajlo Pupin, naučnik srpskog porekla sa američkim državljanstvom, nosilac 18 počasnih doktorata, za svog života patentirao je trideset i četiri (34) pronalaska. Bio je nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku punih četrdeset godina.Autor je mnogih naučnih publikacija. Jedan je od osnivača NASA-e. Dobitnik je Pulicerove nagrade.

Iako će, po naučnim dostignućima, Mihajlo Pupun biti upamćen od strane celokupnog čovečanstva po svom doprinosu, ovaj tekst će pokušati da osvetli odgovor na ovo drugo pitanje – kakav je Mihajlo Pupin bio prema zajednici kojoj je pripadao – srpskom narodu, i jednom malom južnobanatskom selu Idvoru, iz kog je potekao?

Paradoksalno ili ne, njegova aktivnost u pokretu Omladine srpske i istaknuta prosrpska orijentacija, bila je zaslužna za njegov odlazak u Ameriku sa dvadeset godina. Naime, u Pančevu ga je policija zatekla prilikom gaženja austrougarske zastave, i zbog tog incidenta je morao da napusti Pančevo, i ode prvo u Prag, gde takođe učestvuje u sukobima nemačke i češke omladine, a nakon toga , 1874. godine, i u Sjedinjene Američke Države, sa svega pet centi u džepu.

Koliko je to bila važna komponenta njegove ličnosti, i koliko je ona bila dominantna u odnosu na sve druge, najplastičnije se može videti na primeru iz Velikog rata. Naime, Pupin je celokupnu svoju imovinu založio kao hipoteku – kako bi Srbija dobila kredit za naoružanje. Srpska vojska je već pred sobom imala Albansku golgotu, žive leševe[1] i neizvesnu budućnost. Na ubeđenost njegovogadvokata da će Srbija svakako propasti, i da će ga njegov gest nepotrebno skupo koštati, Mihajlo Pupin je imao sledeću konstataciju:

,,Ako propadne Srbija, neka propadnem i ja!“

Njegov advokat, stvari je posmatrao kroz materijalnu korist, i bio je tipičan proizvod onoga što bi danas nazvali neoliberalnim potrošačkim društvom, sa novcem kao jedinim životnim postulatom i idealom, u zemlji, u kojoj se koliko vrediš – meri u nulama na bankovnom saldu, a ne nekim drugim normama. Pa ipak, nisam siguran koliko je ljudi zapamtilo ime Pupinovog advokata, uključujući i autora teksta. Nimalo slučajno. S druge strane, siguran sam da je svakako mnogo više onih koji ime Mihajla Pupina još uvek vrlo dobro pamte.

Ovaj savremenik Nikole Tesle, i dobitnik Pulicerove nagrade za napisanu autobiografiju Sa pašnjaka do naučenjaka, svojim poznanstvima je uticao i na kreiranje novih granica Kraljevine SHS u Versaju 1919. godine.Osim političkog uticaja, koji je neosporan, i zahvaljujući kom se po prvi put iznad Bele kuće(po nalogu tadašnjeg predsednika SAD-a, i ličnog Pupinovog prijatelja –Vudrua Vilsona) zavijorila i srpska zastava pored američke, neverovatan je i Pupinov uticaj na američko društvo. Sam Pupin, pored naučnih, pisao je i članke o Srbiji i Srbima, balkanskim ratovima, turskoj feudalnoj tiraniji, aneksiji Bosne i Hercegovine, propagandi protiv Srbije, stanju na frontu, zemlji nakon rata i generalno o narodu svedenom na gotovo nepismene i siromašne kmetove, čiji je nacionalni duh ipak ostao jak kroz vekove, hranjen pesmama njihovih predaka.

Tokom Velikog rata, javljali su se dobrovoljci koji su ratovali sa Srbima u matici, dati su veliki dobrovoljni prilozi, kao i na hiljade tona humanitarne pomoći za raseljene i siromašne. Univerzitet Kolumbija, na kom je Pupin boravio, je u te svrhe slao lekove, hranu, poljoprivredne alatke i seme za setvu, kao i na desetine ambulantnih kola.

Džon Frotingam, jedan zaboravljeni američki dobrotvor, poslao je pomoć posredstvom Srpskog doma, u vrednosti od tri budžeta Srbije iz 1915. godine.

Sa Univerziteta Harvard, tim lekara predvođen dr Riardom Strongom, došao je u Srbiju sa ciljem suzbijanja epidemije tifusa u aprilu 1915. godine (zbog koje je preminulo oko sto pedeset hiljada ljudi).

Pupin je i osnivač  Pupinovog fonda, koji je imao zadatak da pomogne razvoj privrede. Takođe je osnovao Fond Alimpijade Aleksić Pupin koji se brinuo o školovanju ratne siročadi iz Velikog rata. Fond je nazvan po njegovoj majci, koja je, iako nepismena, zapravo bila njegov najveći motivator da nastavi sa naukom prilikom Pupinovih borbi sa nostalgijom prema zavičaju, jedanaest godina po ponovnom povratku iz Amerike.  Ona je govorila da je znanje – zlatna lestvica preko kojih se ide u nebesa.

Majku, Idvor i svoj zavičaj nikada nije zaboravio, te je upravo u Idvoru sagradio Narodni dom[2], a svom imenu dodao slovo I. (Idvorski)

Samo u Americi, podigao je pet pravoslavnih hramova, a u Srbiji je mnoge pomagao u obnovi.

Mihajlo Pupin je bio i mecena srpskim umetnicima, uz to i drug iz detinjstva Uroša Predića, i održavao je stalnu korespodenciju sa Ivanom Meštrovićem i Pajom Jovanovićem. Posredstvom svoje zadužbine, kupovao je slike srpskih majstora i poklanjao ih kasnije Narodnom muzeju. Na njegov nagovor, američki industrijalac Endrju Karnegi je Beogradu podario Univerzitetsku biblioteku Svetozar Marković.

O svom trošku štampao je luksuznu monografiju o 12 srpskih manastira i slao svim važnim institucijama po svetu, da pokaže Zapaduumetnost moga naroda još u 11. i 12. veku.

Mihajlo Pupin nije voleo Srbiju u senci i tiho, nego svuda i na sav glas. Uvek, i čini se, neumorno. Svoj lični položaj, iskoristio je za više, kolektivne ciljeve. Takva ličnost, od prvorazredne političke, diplomatske, ekonomske i humanitarne važnosti nije dakle ljubav prema rodu smatrala nečim nižerazrednim, ili kako to jedan popularni pevač navodi da je nacionalizam tema za one do 300 evra prihoda mesečno, već kao najviši ideal svakog pojedinca. Iz pozicije savremenih tendencija bogataša i generalno nikad zastupljenije individualnosti i egocentrizma, verujem da će se nekolicina nasmejati na koji način je Pupin trošio svoje bogatstvo. Ja sam siguran da bi se i on smejao njima na šta troše svoja. Novac nema pamćenje. Ali dobra dela – još uvek imaju.

Pupin je pokazao jedan put. Na svakom pojedincu je da odredi koji će da prati, i da sebi odgovori na pitanje: Kome ću se privoleti carstvu?

_ _ _ _ _ _ _ 

[1]Termin inspirisan uzvikom bugarske vojske Bež’te živi, idu mrtvi, u sveopštoj bežaniji iste, kada je videla vaskrslu, aotpisanu vojsku još u Albaniji, koja osvaja Kajmakčalan, i srpsku pešadiju bržu od francuske konjice (kao predvodnik savezničke akcije – francuski vrhovni generalštabje izdao naredbu da se juriš srpske vojske uspori zbogsvog renomea, na šta se, srećom, oglušio vojvoda Živojin Mišić).

[2]Danas se nalazi u okviru Muzejskog kompleksa Mihajla Pupina, uz rodnu kuću i muzej. Prvobitno zamišljen kao narodni univerzitet, funkcionisao je kao dom kulture sve do 1979. godine.

Tekst prvobitno objavljen na portalu Fusnota (fusnota.rs).

Popine pjesme danas su podjednako dramatične, podložne komentarima, citiranju i recitovanju. Pogotovo se to prepoznaje među savremenim pjesnicima koji su pisali, kako sami ističu, pod uticajem ovog pjesnika. Kako je Mihiz ocijenio Popu i Pavlovića i njihov ulazak u srpsku poeziju može poslužiti kao podsticajna preporuka i savremenim čitaocima da se zainteresuju za te burne pedesete godine prošlog vijeka. Mihiz je istakao da su njih dvojica, ono što su u svom vremenu bili Dučić i Rakić i Crnjanski i Petrović. Nije slučajno što ih kritika spominje i u svojim studioznim analizama dovodi u vezu kao predstavnike preporoda srpskog modernizma. Mihiz je 1955. godine o njima zapisao da „sve dok budu čitani vezivaće ih zajedno lancem istovremenosti njihove pojave i značaja, mada se možda nikad dva pesnika od tako različitog zrna nisu zajedno javila u našoj književnosti“. Godine 1952. Pavlović je objavio „87 pesama“ a Popa 1953. objavljuje zbirku pjesama pod nazivom „Kora“. Pojava ovih zbirki vrlo oštro je podijelila čitalačku javnost. Duh socijalističkog realizma nije bio prisutan, pa je između ostalog i to jedna od zamjerki. Naročito je poznata kritika Milana Bogdanovića koji je pjesme Vaska Pope okarakterisao kao nadrealističko buncanje bez smisla. Dok čitamo Popine pjesme iz ove zbrike, potvrđuju se Mihizove riječi, da je jasna preciznost u formi. Ako bi neko pokušao da jednu riječ zamjeni drugom „survaće se cela građevina“. „Kora“ je osvježila srpsku modernu poeziju, napravila ozbiljan zaokret, ali su u toj jednostavnosti mnogi pronalazili prostora da napadaju. Tanasije Mladenović piše da se „Kora“ neće dopasti ni prosječnom čitaocu ni književnom kritičaru koji od pjesme očekuje da bude „shvatljiva i pristupačna“. Milosav Mirković je oštar u svojim ocjenama gdje u naslovu „Suva Kora Vaska Pope“ ne vidi zajednicu osjećanja, da se njegovom poezijom može oduševiti samo pjesnik.

S druge strane, veliki je broj onih koji su stali u odrbanu ovog pjesnika. Miodrag Kujundžić dao je niz pohvala i analiza, krajnje objektivnih, bez želje da se upusti u neargumentovanu analizu. Naprotiv, piše kako je Popa „dokazao da je svaka tema dostojna umetnikove preokupacije“, a da je kritika prema autoru pristupila „kao naručilac a ne kao analizator“. Zoran Mišić je stao je u odbranu i vrlo studiozno argumentovao stihove i one nedoumice koje su se pojavile u književnim krugovima temeljito razobličio. Postavlja se pitanje šta je to u pjesmama Vaska Pope problematično? Iako prepoznajemo otklon od nadrealističkog, prisutno je iracionalno. Kritika se usuđeje da kaže da je prisutvo racionallnog i iracionalnog veoma autentično.

Suštinski, tadašnja kritika je iz subjektivnih i veoma ličnih početnih stavova imala već izgrađenu sliku o tome kako treba da izgleda savremena poezija i koje teme treba zastupati. Možda najbolje viđenje i „dolazak“ Pope dao je Miodrag Pavlović u tekstu „Od kamena do sveta“. Pavlović opisuje ulogu i uticaj koji je poezija imala, da je „najviše ugrožena od same sebe, opsasnošću od sile večitog obnavljanja“. Pavlović jasno naglašava da nema reprezentnijeg pjesnika od Vaska Pope, pjesnika koji je napravio veliki zaokret u srpskoj poeziji i dao joj život. Nesporno se prepoznaje uticaj nadrealizma i to Pavlović prepoznaje kod Pope i zapisuje da autor koristi „elemente nadrealističke poetike ali ih potčinjava strogoj disciplini koju nameće unapred utvrđena poetska zamisao“. Tekst Miodraga Pavlovića koristan je jer se detaljno pristupa ključnim tačkama Popinog stvaralaštva. Sažetost jedna je od knjučnih riječi Popine poezije, ali kako se dalje kaže „samo jednim delom ta sažetost je posledica modernog stremljenja, prilično univerzalnog ka konciznom, epigramskom obliku“. Popa koristi sve one teme koju su karakteristične za naše narodne običaje, ali su u Popinoj poeziji samo nagovještaj. Vidi se da u tim motivima nemamo idiličan, realističan kraj, već se ostavio prostor da se do takvog kraja dođe. Pavlović prepoznaje da rekviziti, koje Popa koristi, nemaju neki poseban epitet ali opet „nadmašuju klasične forme“. Angdote o Vasku Popi pune su humora, koji bi često imao oblik sarkazma. Tako je rekao konobaru koji mu je poslužio lošu kafu: „Ako je ovo kafa, ja sam Franc Kafka“. Jovanka Singer, zvana Haša, bila je velika ljubav ovog pjesnika. Njoj je posvetio svoje pjesme. Dok je Popa bolovao, ona je u stanju umora uzela tablete za spavanje, kako bi povratila malo sna. Probudio ju je nemir bolničarki, koje su htjele da je izvedu. Tada je shvatila da je on otišao. Sebi nije mogla da oprosti što u tim momentima nije bila budna uz njega. Imao je običaj da za Novu godinu i Božić kupi jelku, koju nije kitio, već se nalazila između njihovih kreveta. Haša je istu takvu posadila na Popinom grobu.

Objavio je zbrike pjesama „Moć govora“, „Gradilište“, „Predosećanje budućnosti“, „Odbrana sveta“, i druge. Dobitnik je brojnih nagrada, između ostalih, nagrada „Desanka Maksimović“, „Branko Miljković“ i „Disova nagrada za ukupno pesničko delo“.

Vrijeme nakon Drugog svjetskog rata na obalu izbaca pjesnike čija tematika jeste socijalna (utilitarna) i stavlja fokus na narodnooslobodilačku borbu. Pojavom Vaska Pope i Miodraga Pavlovića stigla je kao najava jedne nove pjesničke generacije, koju pored spomenutih pjesnika reprezentuju Miljković, Raičković, Bećković, Petrović, Crnčević.

Pojava Brane Petrovića u to vrijeme predstavlja svježu krv srpske književnosti. Mihajlo Pantić je zapisao da su Matija Bećković i Brana Petrović svojim stihovima omogućili da srpska književnost na taj način iz faze „osvojenih modernističkih sloboda“ pređe u stepen nove „glasnosti“. Sopstveno osjećanje i pogled na jezik, svijet, predstavlja polaznu tačku poetike Branislava Petrovića. On će unijeti značajne promjene u srpsku poeziju i na taj način ostati veoma prepoznatljiv. Ljubomir Simović je rekao da niko u srpskoj poeziji nije unio toliko humora, ljubavi, toliko živih slika koliko Brančilo. Svojom poezijom dotakao je sve. Kako to kaže Mihajlo Pantić, „sašaptavao se sa Bogom“ i vidjeli smo koliko je to sašaptavanje neobično, ali sašaptavanje sa ženom dalo je potpunu radost životu. Iako je tema smrti veoma izražena u pojedinim pjesmama i kada čitamo vidimo da se autor igra žanrovima i motivima i pretvara ih u „humorno – parodijsku depatetizaciju“.

Radost životu pojavljuje se u mnogim pjesmama. Svakako da je to upečatljivo u pjesmama o Ani. Čitaoca će da zanima ko je Ana i odakle je dobio inspiraciju. Za to je zaslužna njegova supruga Kaća Petrović, a Ana predstavlja naziv njenog alter ega. Pjesme o Ani pune su mističnog, simboličkog, a Ana upletena u sve tajne svijeta. Ani je posvetio nekoliko pjesama. U svakoj od njih lirski subjekt iza Aninog imena vidi vezu sa božanstvom i „da čitav svet postoji zbog Ane“. Vidi se igra riječima i suglasnicima, koji se ponavljaju. Mogli bismo pomisliti da čitaocima to djeluje kao jedna igra, a u stvari je kreacija: „kao da svet stvara“.

Anegdote o Brani Petroviću su nadaleko poznate. Poznato je da je bio neumjeren u svemu. Čuvena je njegova polemika sa Liberom Markonijem. Brana je pokušao da ga udari, a Libero, znatno visočiji od Brane, dočeka ga stomakom. Brana je pao i reče:

- Udari ti mene, Libero.

-  Bez obzira na stas i glas, o veliki Petroviću, ti si gorostas.

Tu su se izmirili.

Tuča o kojoj se naširioko pisalo desila se sa bokserima, u Rumi. Brana je imao veče poezije, nakon čega su otišli u kafanu. Nebo je bilo „poletno, lepo i vedro“. Pod utiskom, Brani su sinuli stihovi: „Plamena zoro ako ostaneš sama u Rumi, dođi k meni“. Naišao je na negodovanje boksera, kojima se stihovi nisu dopali, kako to da zora ne dođe nikom osim Brani, pa je tuča počela. Postoji angdota da je u njegovim posledljim danima čovjek koji je bio sa njim u kola hitne pomoći pitao:

- Nešto ste mi poznati, da niste pesnik?

Brana je odgovorio:

- Ja sam slovoslagač.    

Brana je poznat kao veliki navijač Partizana u čijoj igri je vidio „nešto poetsko“ i kako sam kaže, „pesnik može navijati samo za Partizan“. Odnos pema Partizanu prenosio se i na poeziju. Intervju koji je dao za „Partizanov vesnik“ 1971. godine je ozbiljno svjedočanstvo o ljubavi koju je Brana imao prema Partizanu. Na pitanje zašto kao istinski pjesnik navija za Partizan, reći će: „To pesničko i boemsko u igri Partizana je da među njegovim pristalicama budu i takvi metafizičari kao Duško Radović i Ilija Popovski, takvi humoristi kao filozof Ljuba Tadić, takvi intelektualci i geolozi kao Brana Crnčević i Svetozar Vukmanović, takvi dečki kao što je književnik Zvonko Majdak, takvi empiričari kao Vera Čukić. A teško je pretpostaviti da i Veljko Vlahović ne navija za Partizan. Što se tiče našeg barda Ljubiše Jovanovića i ‘nacionalnog’ Mije Aleksića potpuno je normalno navijati za Partizan.“

Bio je veoma duhovit i volio je da se šali na svoj račun. U šahu je vidio božanstvo, nešto što odstupa od svih drugih umjetnosti, da šah nije ni umjetnost, ni sport, ni nauka. Šah je – šah. Kao pobjedu nad silama zla, kako je sam zapisao. Bilo je veoma interesantno igrati šah sa Branom. To jest, ako Brana dobija. Ako bi gubio, postajao bi veoma nervozan. Sve ovo je bila radost u životu Brane Petrovića. Kako je pisao, tako je i živio. Posjedovao je, ne samo poetsku, već i ljudsku moć.

Septembra 2002. godine napustio nas je neponovljivi Brana Petrović. O tome će pisati drugi mnogo godina kasnije i kao jedan od propusta isticati nedopustivu grešku SANU što ga nije prihvatila u svoje društvo. Godine 2018. iz štampe izlazi knjiga „Ne ubiti pticu drozda“, koja sadrži novinske tekstove Brane Petrovića. Tom prilikom Petar Arbutina je rekao da velike ljude otkrivamo tek onda kada više nisu sa nama.

U predvečerje Kosovskog boja, Banović Strahinja odlazi u posetu svom tastu, Jug Bogdanu. Za to vreme u njegov posed, malenu Banjsku, provaljuje turski odmetnik Vlah Alija. Pali mu dvore i otima ženu. Saznavši to, Banović Strahinja traži pomoć od Jugovića da spasi ženu. Međutim, Jug Bogdan odbija da pošalje svoje sinove sa Strahinjom, zato što se plaši za njihov život. On govori Banoviću da njegova žena, sada kada je oteta, više nije njegova pa mu nudi bolju ljubu. Ban ne pristaje i sam odlazi u potragu za Vlah Alijom. Prati ga samo pas Karaman.

Praveći se da je Turčin, on prolazi kroz tursku vojsku. Videći njenu silinu, uplaši se. Nailazi na starog derviša koga je ranije pustio iz zarobljeništva da sakupi otkup: derviš ga odmah prepoznaje, ali ga ne odaje, već mu iz zahvalnosti za banovu čovečnost otkriva gde je Alija. Banović Strahinja turskog odmetnika zatiče sa glavom u krilu svoje žene: uplašena od Banovića, jer misli da je došao da je kazni, ona upozorava Turčina.

Počinje megdan ravnopravnih junaka, u kome ni jedan ne može da nadvlada onog drugog. Banović se obraća ženi da se odluči za onog koji joj je drag, a presudi drugom; Vlah Alija je podseća na kaznu koja je čeka i obećava joj svilu i kadifu ako mu pomogne. Žena udara Banovića komadom sablje i umalo ga ubija. Karaman skače na ženu, Alija gleda šta se sa njom dešava, a Banoviću tada druga snaga dođe i kolje ga zubima.

Vraća se s ženom Jugovićima i govori šta mu se dogodilo. Oni bi da je kazne, on im ne dozvoljava. Prigovara im: ako su toliki junaci, zašto s njim nisu krenuli na Kosovo.

Na kraju izgovara poznate ali ne tako jasne stihove:

Al' ću stopit' svu tazbinu moju
Nemam s kime ladno piti vino
No sam ljubi mojoj poklonio

I povede ženu kući, u malenu Banjsku.

Netko beše Strahinjiću bane

Čak ni onda kada se ovako, navrat-nanos, prepriča, pesma o Banović Strahinji ne ispada smešna. Naprotiv, deluje kao fabula za akcioni film sa dodatkom mozga. (Na kraju krajeva, po ovoj pesmi je i snimljen vrlo solidan film koji je režirao Vatroslav Mimica.) Hoću da kažem, ima nečeg neuništivog u ovom junaku. Kada čovek hoće da se našali s epskim junacima, to vrlo lako može da uradi, recimo, sa Kraljević Markom. Radoje Domanović je to i učinio u satiri ,,Kraljević Marko drugi put među Srbima". Sa Banović Strahinjom nije tako: onaj ko pokuša da ga degradira - poput jednog reditelja koji ga je u pozorištu pretvorio u navijačkog huligana - sam ispada smešan.

I to nije slučajno: nema zezanja sa pesmom koja počinje stihom ,,Netko bješe Strahinjiću bane". Težak, opasan stih. On govori da Banović jeste (neko), što implicira da su ostali u pesmi niko. Čitalac pesme ili gledalac filma, oseća da se to niko malo odnosi i na njega. Otuda nelagodnost. Pa ipak, oseća da u toj pesmi postoji nešto važno, što ga privlači i pored te nelagodnosti.

Evo jednog primera: jednom sam, guglujući Banović Strahinju, naleteo na blog čoveka koji je napisao otprilike ovo: juče sam ponovo gledao film Banović Strahinja i taj junak i sve što je u vezi sa njim, ponovo mi se smučilo. Jasno zar ne? Čovek ne voli Banović Strahinju. OK. Samo, zašto je onda ponovo gledao film? Šta je toliko privlačno u tom junaku, pa da želimo da budemo u njegovoj blizini čak i onda kada postoji opasnost da se pored njega osećamo kao niko?

Čovek i Bog

O Kraljeviću Marku postoji - takav se utisak stiče - bezbroj pesama. O Banović Strahinji, samo ta jedna. A ona je dovoljna, zato što je u njoj sve.  Ako je zaista tako, onda je u njoj zapisano i naše vreme, u kome se od Los Anđelesa do Vladivostoka, ali dužim putem, suočavaju dva koncepta čoveka: jedan je bogočovek, a drugi čovekobog. Koncept hristolikog bogočoveka, podrazumeva da postoji neka instanca koja ograničava našu moć. Dakle, postoje granice koje možemo, ali ne želimo da pređemo. Drugi koncept je homo deus - čovekobog: mi smo bogovi, mi od boga preuzimamo moć, odnosno svemoć i ne pristajemo da našu volju bilo šta ograničava.

OK, to drugo na prvi pogled deluje baš po našoj meri - da čovek postane bog. Nemaš više koga za šta da moliš, nego sve možeš sam. Slobodan si. Kao. Međutim, uzmite u obzir i ovu sitnicu: koncept čovekoboga nije namenjen svakom čoveku, već samo izabranima. Setite se Ničea koji na jednu stranu postavlja nadčoveka, a na drugu ljudsko ,,stado". Ne postoji ništa što nadčoveka obavezuje da čuva to stado. On nije obavezan bilo kome za bilo šta, pa stoga sa tim stadom može da čini šta mu je volja: da neku životinjicu sačuva, a da neke druge, većinu recimo, pusti da crknu. Ako su baš spore u tome, može i sam da ih zakolje. Volja mu je, bog je.

Drugim rečima, koncept čovekoboga podrazumeva da se čovečanstvo deli na manjinu bogova i većinu životinja koje će tim ,,bogovima" stajati na raspolaganju da s njima rade šta hoće. Nije prijatna spoznaja, znam, i zato će veliki broj čitalaca kazati da preterujem, jer je to lakše, nego se suočiti sa njom.

Ostanite međutim, tu, u ovom tekstu, još jedan trenutak i zamislite sledeću hipotetičku situaciju: zamislite da od vas i još milion drugih ljudi neki preduzimač može da zaradi, recimo, 100 miliona $, ali će ga taj profit koštati vaših života. Ako zna da na ovom svetu nikome neće morati da polaže račun zbog vašeg nestanka (a onaj drugi svet za njega ne postoji), šta mislite šta će taj preduzimač izabrati? Vaš život ili profit?

Betmen i Banović Strahinja

Sada naravno, neko od čitalaca ovog teksta može da pita: kakve veze čovekobog i bogočovek imaju sa Banović Strahinjom? Pa stvar je u tome što se u liku Banovića razotkriva jedan novi, treći koncept čoveka, koji bismo mogli da nazovemo svečovek. To je sinteza bogočoveka i čovekoboga. Ukratko, Banović Stranjina je sve, i zato je običnom čitaocu teško da se identifikuje sa ovim likom: oseća da u ovom junaku, u tom neko što on beše, ima nečeg što je više od običnog čoveka, a da pritom on nije nadčovek ili superjunak.

Na prvi pogled, Banović Strahinja je tipičan junak čojstva i junaštva. Čojstvo ilustruje humani odnos prema zarobljenicima (dervišu), a junaštvo želja da spasi svoju ženu. To je jasno i već viđeno. Ali, sada slede problemi: uzmite recimo Betmena i probajte da zamislite kako se ovaj junak nečega plaši. Teško. Taj strah bi okrnjio njegovu junačku auru, što se ne bi dobro odrazilo na profitnu stopu filma. Kada ugleda tursku vojsku na Kosovu, Strahinja se međutim, uplaši. Da li taj strah krnji njegovu junačku auru? Ne.

Idemo dalje: probajte da zamislite Betmena kako kolje zubima Džokera. Ne ide ni to. Pored sve one fancy opreme, Betmen bi u najboljem slučaju mogao da Džokera preda nadležnim organima (da im ovaj pobegne i nastavi se u sledećem nastavku franšize). Banović Strahinja opet, Vlah Aliju kolje zubima (nema nastavka, nema franšize, nema nadležnih organa). Ko bi želeo da se poistoveti sa takvim junakom? Niko, zato što klanje zubima kao da junaka pretvara u zver, kao da ga vodi u prostore podljudskog, a tamo niko ne želi da ode: čitaoci bi želeli da pobede kao junaci, a ne da kolju kao zveri.

Idemo dalje: završna scena, Banović Strahinja govori Jugovićima da oni nemaju pravo da sude, a onda oprašta ženi, i to ne zato što ga je uverila u svoju nevinost ili u snagu olakotnih okolnosti - ona na kraju krajeva ništa i ne govori - već zato što postupa poput Boga, dakle iz sfere neshvatljive ljudskom razumu. Betmen koji dolazi iz kulture gde je osveta divlji oblik pravde, tako nešto ne bi mogao da uradi: da li je ovaj junak ikada ikome oprostio? Nikada. Zločincu i ,,stadu" se tamo nikada ne oprašta.

Svečovečnost Strahinjina

Banović je dakle, svečovek, jer u sebi objedinjuje i ljudsko (čoveka koji može da se uplaši) i podljudsko (zver koja kolje zubima), i božansko koje prašta iz razloga neshvatljivim ljudskom umu. Usput je i poliglota, da dodam i tu pojedinost. Ukratko, on je zbilja jedinstveni junak u svetskoj književnosti i taj fakt može s pravom da nas ispuni nekim tihim, skromnim ponosom, jer je pesma nastala među nama, u srpskom kulturnom prostoru.

Pa ipak, u toj svečovečnoj uzvišenosti, Banović Strahinja deluje hladno i udaljeno, baš zato što je nemoguće poistovetiti se s njim. Nemoguće je pronaći neku njegovu slabost, koja bi dovela u pitanje njegovu savršenost i tako ga učinila bliskim: ta slabost je već ugrađena u njegovu celovitost i savršenost. Nemoguće je našaliti se sa njim, a da ga pri tom ne falsifikujemo, da njegovo neko ne pretvorimo u niko, da bi nam tako bio prvo bliži, a da bismo zatim, u drugom koraku, od njega napravili pariju, i tako mu se osvetili za početak pesme u kome je on neko, a svi mi ostali možda, niko. (Drugim rečima, Strahinja bi prošao kao branioci Beograda 1915.)

Čudan čovek Mihiz

I to valjanje Banovića po blatu verovatno bi se dogodilo da nije bilo Borislava Mihajlovića Mihiza, jednog čudnog čoveka koji se, između ostalog, proslavio i knjigom neobičnog naslova Autobiografija o drugima. Mihiz je naime, imao neobičan talenat za razgovor sa drugim ljudima. Na prvi pogled, to zvuči jednostavno, ali nije baš tako. Ljudi uglavnom ne znaju da razgovaraju, već jedno drugom upadaju u reč, što znači da ne pokazuju preterano interesovanje za ono što mogu da čuju. Mihiz nije bio takav. Znao je kada je vreme da se sluša, a kada da se govori. To se dobro vidi u njegovom razgovoru sa Starcem Milijom i njegovim Banović Strahinjom.

Mihiz je saslušao Starca Miliju, a onda je njegovo remek-delo rasklopio na delove, ne da ga škartira u lukrativnom procesu promene svesti domicilnog (srpskog) naroda, već da od tih delova sklopi novo/drugo remek-delo istog naziva. I tako smo dobili jednu modernu konzervaciju Banović Strahinje, jedan apdejt, u kome se ovo remek-delo nastavlja kao remek-delo. Sada nije moguće razmišljati o Banović Strahinji, a da se istovremeno ne razmišlja i o junaku Starca Milije i o junaku Mihizove drame.

Hteti ništa od života

Šta je uradio Mihiz? Jednostavno rečeno, oslušnuo je glasove drugih junaka koji su kod Starca Milije ostali na rubu horizonta. Najpre, slušao je Ženu Banović Strahinje. Tako smo dobili jedan lik u toj meri izuzetan, da su nekoliki kritičari, možda pod uticajem prestiža rodnih studija, pomislili da je ona glavni junak drame. Pošto mi je tekst ipak draži od konteksta, rekao bih da nije. Ali da je sam taj lik remek-delo, to svakako jeste.

Mihizov lik Žene ima dubinu, što znači da se njeni postupci mogu posmatrati kroz  nekoliko različitih motivacija koje izmiču jedna drugoj. Pri tom, čitalac nema utisak da pred sobom ima papirnu konstrukciju, već zaista ženu, tj. uspeo lik. Pamte se reči u njenom pismu: ,,Vlasna sam od svog života, s kojim ću uvek da učinim ono što hoću", koje bi savremenom čitaocu zazvučale kao himna individualizma, da ne postoji nastavak pisma, tj. navod šta ona hoće od svog života: a hoće odlazak u manastir. Taj odlazak nije ishod neke duhovne skrušenosti i vere. Sasvim suprotno - to je posledica nedostatka svake vere. I sama Žena to zna. Ona odlazak u manastir vidi kao gest uništenja vlastitog promašenog života u kome ne pripada ni Jugovićima, iz kojih potiče, a ni Banoviću, kome je supruga, ali koga ne voli.

Kako smo došli do protraćenosti života ove junakinje? Da li je ta protraćenost nastala kao posledica njenog osećanja inferiornosti u odnosu na stariju sestru Milicu, suprugu cara Lazara? Ili je posledica slučajnosti koja je željenog Ivana Kosančića omela da pobedi na viteškom turniru i tako dobije njenu ruku? (Ovako je pripala, slučajno, Banović Strahinji). Ili je protraćenost života ishod neke tajanstvene prirode Žene koja je, kao mala, pobacala sa stola sve predmete koji su simbolizovali različite životne svrhe, pa tako ispada da je još u tim godinama od života htela ništa, a ne nešto?

Ko zna.

Obaveza višeg reda

I kada Vlah Alija i kod Mihiza bude provalio u malenu Banjsku - Strahinja je, naravno, i ovde na službenom putu - Žena će, u duhu nameravanog samouništenja, manastir zameniti dobrovoljnim odlaskom sa turskim odmetnikom. To je za nju takođe samouništenje i to ne samo zato što je Alija druge vere, čime izdaje svoju, već i zato što ona, načitana i obrazovana, pristaje da ode za čoveka o kome se može reći samo to da ima mišice kao od čelika, tj. da je samo telo i ništa više. Stoga je njeno poniženje još veće.

Pa ipak - tu se vidi Mihizov talenat - takva Žena na odlasku spasava živote Banovićeve majke, prema kojoj ne oseća ništa, i njegovog sluge Milutina, kao i ikonu sveca kuće Banovića. Zašto to čini? Iz ljubavi prema Strahinji svakako ne, pošto te ljubavi nema. Možda je u pitanju Mihizov suptilni dijalog sa (neo)liberalizmom u kome se individua, poput Žene, hvali vlasnošću nad sopstvenim životom s kojim može da se radi šta god hoće.

OK, kao da kaže Mihiz, to bi bilo tačno da čovek živi sam, u Gobi pustinji, ali ako živi u zajednici sa drugim ljudima, (recimo, u malenoj Banjskoj) onda ni jedan postupak čoveka ne ostavlja posledice samo na njega samoga, već nužno i na ostale ljude oko njega. Samim tim što brine za život majke Banovića, za ikonu njihovog sveca i za život njihovog sluge, Žena pokazuje da ima svest o nekoj obavezi prema drugima, čak i ako joj ti drugi nisu dragi niti je ona draga njima. To (neo)liberali često zaboravljaju, zato što je lakše biti sebičan, nego biti čovek.

Stari liberali su to, međutim, znali.

Tradicija i moć

Kome je suprotstavljena ova Žena? Interesantno, ne Banović Strahinji, već dvema drugim ženama: jedna je njegova majka, a druga je njena majka - majka Jugovića.

Majka Banović Strahinje simbolizuje Tradiciju. Opet, da ponovim: Mihiz je vrhunski pisac. Na početku drame, on majku Banovića oslikava iz ugla iz kog Tradiciju posmatra moderni čitalac: Tradicija tada postaje nešto smešno. Majka, naime tvrdi da je sve nekada bilo bolje, uključujući i ove moderne kićanke za koplja koje Strahinja nosi. Dakle, to je (plitka) Tradicija, koja se kreće oko poznatog mehanizma zlatnog doba: u prošlosti je postojalo neko idealno doba, a onda sve polako odlazi dođavola. To bi mogao da kaže bezmalo svaki čovek stariji od 60 godina, zar ne?

Za majku Banovića, Žena je tako incident, jer ne postupa po pravilima Tradicije. Zato između njih dve postoji distanca. Međutim, to nije poslednja reč Tradicije u ovoj drami. Samo, da bi se do te poslednje reči majke Banovića došlo, moramo prvo da damo reč majci Jugovića.

Majka Jugovića. Backstage character. Izuzetan lik, ponovo. Ne pojavljuje se na pozornici, ali upravlja kućom Jugovića i celom srpskom Državom. Ako je majka Banovića Tradicija, majka Jugovića je onda Moć.

Mihiz je dobro osetio prirodu savremene moći: ona je nevidljiva, tj. ona se pojavljuje samo preko posrednika - vidljivih lutki - koji se pomeraju prema njenim instrukcijama. To važi i za samog cara Lazara čiji je čuveni govor o budućem boju na Kosovu u drami napisala ona - majka Jugovića. Taj govor se kod Mihiza pojavljuje kao primer Velike priče odnosno državne propagande kojom masu treba privoleti da učestvuje u boju na Kosovu. Samim tim, pretpostavlja se da bi bez Velike priče mase ostale kod kuće: bile bi izbačene iz istorije, bile bi stado ovaca, ukratko rečeno.

Velika priča

Da bi Velika priča mogla da odigra svoju propagandnu ulogu, odnosno da mase gurne na Kosovo polje, mora se odstraniti sve što uverljivost Velike priče dovodi u pitanje. Drugim rečima, svaki događaj se mora proračunati u kontekstu sa uverljivosti Velike priče. Recimo, kada Banovićeva Žena, mlađa ćerka majke Jugovića, ode sa Vlah Alijom, dakle sa Turčinim, ona izdaje porodicu, ali i Državu, kojom porodica upravlja. Kada se to dogodi, onda treba napraviti novu računicu.

Evo kako to funkcioniše: majka Jugovića proračunava da li Velikoj priči više doprinosi to da se Žena spasi ili da se prokune. To što je ta Žena njena ćerka, nema nikakvog značaja.

Majka Jugovića je izračunala da se za Veliku priču isplativije ovo drugo - prokleti Ženu - jer se tako čuva političko jedinstvo. To je i logično: ako neki politički subjekt, recimo neka država, bude blagonaklona prema onima koji je izdaju, ona ne može da postoji. Međutim, tu nastaje i jedan hipotetički problem: ako Moć nije nešto dublje od pragmatičnog računa, odnosno od digitrona kojim se računa šta se najviše isplati u datom trenutku, onda možemo da zamislimo sledeći hipotetički razvoj događaja: sultan umesto rata ponudi majci Jugovića da ona vlada Srbijom kao nezavisnom državom de jure, ali de facto kao turski vazal, i da postepeno radi na promeni svesti Srba, dok oni sami ne počnu o sebi da misle isto što i Turci.

Onda majka Jugovića uključuje digitron i proračunava razloge za i protiv, ali ne više iz ugla Srbije već.... sopstvene porodice. Ako je Moć samo pragmatični račun i ništa dublje od toga, onda je ovaj scenario - iako ga nema kod Mihiza - nešto vrlo realno.

Četvrta priča

Tri ženska lika - Žena, majka Strahinje i majka Jugovića - obrazuju trougao suprotstavljenih likova i priča, unutar koga se kreće Banović Strahinja: Žena je bez priče, njegova majka ima staru priču, a majka Jugovića Veliku priču. Na neki način, on je povezan sa sve tri, ali nije identičan ni sa jednom od njih. Između njega i Žene postoji distanca, ona ga ne voli i on to zna. Majka mu spominje kako je nekada sve bilo bolje, a Strahinja ipak više voli nove kićenke za koplje od starih, čime sugeriše da ne želi da bude kopija neke ispričane priče, već njen nastavak. Najzad, odlazi kod (majke) Jugovića čime priznaje njihovu/njenu hijerarhijsku važnost, ali on jedini ne ispunjava njene komande.

Šta je onda uopšte poenta ove Mihizove drame? Poenta je u tome da Banović Strahinja ispriča svoju priču koja ne neki način predstavlja sintezu sve tri pozicije ženskih likova. Na taj način Banovićeva priča može da objedini ono što je na početku drame bilo razdvojeno i suprotstavljeno. Tako se kod Mihiza menja i smisao lika Banović Strahinje. Dok je za Starca Miliju junak neko, zato što je svečovek, a drugi su niko, jer to nisu, za Mihiza je Banović neko zato što može da učini da i drugi postanu nešto, prećutno ujedinjeni u njegovoj priči.

U Mihizovoj drami, Banović Strahinja ima svoju priču koja se zove, skromno, mala priča. A ipak, kao što ćemo videti, ona je veća od Velike priče, življa je od stare priče i na krajeva, priča je.

Mala priča o vrlini

Kako dolazimo do Banovićeve male priče? Evo nas dakle, u Kruševcu gradu, među Jugovićima koju po naputku majke, razume se, sude svojoj sestri i ćerki, pritom i ženi Banović Strahinje. Njihova priča je Velika priča, odnosno politički račun: u predvečerje boja na Kosovu važno je sačuvati političko jedinstvo mase. Samim tim, izdaja se ne sme tolerisati. Ženu treba kazniti.  Ne treba potcenjivati ove razloge, jer su oni validni u svim zemljama koje su u ratu. Način da se neka zemlja savlada jeste upravo da se uništi njeno političko jedinstvo i da se pojedini njeni delovi, bilo teritorije bilo društva, okrenu jedan protiv drugog. Tako se ona isključuje iz Istorije i postaje teritorija sa robovima/ovcama na raspolaganju. Stoga, Žena zaslužuje da bude kažnjena.

Jasno, Žena koja je, budući bez priče, pa tako i bez Velike priče, zbilja izdala, ne samo da ne može da se opravda, već to i ne želi. Ona se hrani faktom da ju je porodica odbacila, pa tako ni sama više nema nikakvih obaveza prema toj porodici. Ćuteći, ona želi da pokaže da se ne kaje i da ne želi nikakvu milost, te da prema Majci Jugovića oseća isto što ona oseća prema njoj: mržnju.

Tu na scenu stupa Banović Strahinja: nakon što je saslušao i Veliku priču Jugovića i ćutanje Žene, on počinje da priča svoju malu priču. Najpre, prenosi poruku svoje majke na samrti koja mu je poručila da ne krvari ruke, odnosno da ne učestvuje u suđenju Ženi, jer ,,samo je božije da sudi".

Ženu to iznenađuje. Očekivala je da je Tradicija baš kao i Moć odbaci (tj. da je majka Banovića zamrzi kao i njena vlastita majka), a umesto toga suočila se s mužem koji posle svega ne želi da joj sudi. A ne želi zato što i on priznaje božansku moć kao veću od ljudske, pa tako i pravo te moći da sudi. Tu se, dakle, ne radi o toleranciji nalik onoj postmodernoj, gde biti ,,tolerantan" znači biti ravnodušan prema životu drugog čoveka, kao i prema kolektivu. Radi se o nekoj vrsti saosećanja, gotovo žalosti prema faktu da je Žena osoba bez priče, dakle, osoba na rubu samouništenja. Banović želi da Ženi pomogne, ali ne tako što će Ženu na nešto prisiliti ili tako što će se nje odreći (to bi činila Moć), već tako što će joj sopstvenim primerom posvedočiti da postoji neka Vrlina koja ne zavisi od političke računice.

Živeti izvan istorije

Kada Žena čuje poruku Banovićeve majke, ona mu kaže: ,,Tvoja majka. Prava pravcata tvoja majka. Ista kao ti." U tom ti, kojim Žena prvi put oslovljava muža, progovara novootkriveno osećanje bliskosti, ali i osećanje da u njegovoj maloj priči kao nastavku Tradicije drugim sredstvima, postoji uistinu i neka duboka vrlina, koje nema u Velikoj priči, niti u njenom sopstvenom stanju bez priče. I Žena tu vrlinu priznaje zato što je tako izabrala, a ne zato što joj je ta vrlina nametnuta.

Obraćajući se potom Jugovićima, Banović im odriče pravo da sude Ženi, tvrdeći da je ona njegova, a ne njihova. Time junak povlači graničnu liniju koja označava granice moći Velike priče. Njoj se odriče pravo da sudi i Ženi, ali i njemu samom. Samim tim, Banović razotkriva Veliku priču samo kao priču Jugovića, koja je različita od njegove male priče.

Šta je onda ta Banovićeva mala priča? Da li je to ideja da treba živeti u svom malom privatnom svetu, izvan Istorije, Politike i Moći, tačnije rečeno, javnog prostora, uz misao o sopstvenoj ,,moralnoj" superiornosti u odnosu na sve učesnike tog javnog života?

Ne. Ta ideja više odgovara životu bez priče, to jest, simboličkom odlasku Žene u manastir gde manastir nije mesto duhovnog uzdizanja, već simbol isključivanje sebe iz sveta javnosti. Hana Arent je u Izvorima totalitarizma dobro primetila da se to samoisključivanje iz javnog prostora na kraju pretvori u glorifikaciju malograđanske sigurnosti i komfora, za koje će čovek biti u stanju da žrtvuje i dostojanstvo i pravdu i istinu i sve svoje bližnje. Reči Hane Arent su samo razvijena verzija običaja starih Grka da čoveka koji ne učestvuje u javnom životu svog polisa (grada-države) nazivaju jednostavno idiotom. A u političkom smislu, idiot je rob, jer on ni o čemu odlučuje, već drugi odlučuju o njemu. 

Mala priča Banović Strahinje nema ništa sa privatnim životom kao malograđanskim rajem i staništem robova. To postaje jasno kada mu Vojin Jugović odrekne pravo da govori o predstojećem boju na Kosovu polju, sada kada je odlučio da ne sudi svojoj Ženi. Time Jugovići hoće da kažu da jedino njihova Velika priča vodi na Kosovo polje. Samim tim, Banoviću prebacuju da je kukavica.

Banović Strahinja pokazuje da nije tako. I njegova mala priča se završava tamo gde i njihova Velika, i u tome su one slične. Razlikuju se po tome što njega tamo ne vodi propagandni govor Majke Jugovića (performed by car Lazar), već osećanje unutrašnje obaveze.

Tako Mihiz pravi vrlo finu razliku između Velike priče koja se obraća narodu kao masi i male priče koju poseduje svaki pripadnik naroda ponaosob. On zna da je masa sama po sebi prazna, i da se ona može gurnuti čas u ovom, čas u onom smeru, dok narod svoje imperative i orijentire nosi u sebi. To znači da pretvaranje mase u narod jeste oblik emancipacije jedne grupe ljude, dok je pretvaranje naroda u masu zapravo regresija, tj. uništavanje naroda i njegovo pretvaranje u masu robova bez svoje volje i istorije.

Ono što moram, to i hoću

Moto Banović Strahinje kod Mihiza - ono što moram to i hoću - označava junakovo slobodno prihvatanje neke obaveze bez spoljašnje propagande. Ovaj moto, koji se nekoliko puta ponavlja u drami, nije samo najkraći opis junaka, već i naroda. Kada narod, kao i junak, hoće ono što mora, njegovo postojanje stiče auru uzvišenosti i tragike.

Istorija ima smisla ukoliko čuva tu auru. Ukoliko tog odnosa između slobodne volje i nužnosti nema, ako se neće ono što mora, ili izgleda kao da se ne mora ništa, pa se ništa niti hoće niti može (poput biljke na koju se može popišati svako ko pored nje prođe), onda nemamo posla sa Istorijom naroda, već sa vegetiranjem, sušenjem i nestankom neke mase ljudi koja se slučajno zatekla na nekoj teritoriji.

Banovićeva mala priča zato je i veća i starija od Velike priče Jugovića; Mihiz je to jasno istaknuo kada je Jugoviće označio kao skorojeviće, a Strahinju kao junaka koji potiče iz starije loze. Njegova mala priča, u kojoj javnim delovanjem upravlja unutrašnje osećanje obaveze, temeljnija je nego Velika priča kojom se moć obraća masi. Iako i jedna i druga vode na isto mesto, one nisu iste, kao što nije isto, niti svejedno, da li će se na kraju te priče pojaviti narod koji zna šta treba da radi, ili masa kojoj su samo privremeno napunili glavu propagandom.

Mala priča je dakle, priča onoga koji razmišlja u domenu kategoričkog imperativa, što, prevedeno na srpski, znači - u okvirima zaveta. Naoko skromna, ona je moćnije od Velike priče, u meri u kojoj je, primera radi, srpska vojska 1912. bila moćnija od otomanske, a 1914. od vojske K und K monarhije.

Banović Strahinja ima svoju malu priču, svoj zavet i zato on ne računa, poput Jugovića, da li mu se isplati da spasava Ženu ili ne, odnosno da li mu se isplati da je kazni ili ne kazni. On je spasava bez obzira na račun i odriče se mogućnosti da joj sudi, takođe bez obzira na račun. On nema potrebe da se bavi takvim tričarijama, zato što njega svi putevi, u svako vreme, ionako vode na isto mesto. 

Na Kosovo polje.

Tekst objavljen u rubrici "Oko" internet portala Radio Televizije Srbije (www.rts.rs).

U Disovim stihovima svaki čitalac može pronaći dio sebe. Disov život je nešto tragično od rođenja, pa do smrti. U vrijeme ratova kada se klicalo oslobođenju i kada je patriotizam jedna od osnovnih tema skoro svih pjesnika, Dis piše jednu novu poeziju. Vrlo mlad je došao u Beograd. Sa dvadeset i četiri godine, svjedoči Matoš „kao mjesečar lutaše beogradskim ulicama, sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka“. Originalnost koju je posjedovao nisu svi vidjeli na isti način. Mnogo toga su zamijerali Disovoj ličnosti i poeziji. Pandurović ga opisuje kao nekoga ko je težio slobodnom životu a ne karijeri, slabog fizičkog izgleda, blijed, pio bi jaču crnu kafu i pušio cigare specijalitet. U očima Nikole Miloševića bio je „rasejan u poeziji kao što je bio u životu“. Do tada Dučić i Rakić u kritičarskom krugu bili su nedodirljivi, pa objavljivanjem Utopljenih duša (koje je Dis sam finansirao) 1911. godine pojavila se jedna nova poezija, jedan uzor budućim generacijama. Godina 1911. važna je za Disa, jer će te godine upoznati Hristinu Pavlović, sa kojom će se vjenčati na neobičan način. Vjenčanje je trebalo da se održi u crkvi Svetog Marka, u šest ujutro. Pošto su zaboravili prstenje kum je predložio da se uzme gumica sa kišobrana. Prota je nije prihvatio da se održi vjenčanje, pa su morali sačekati ispred. Tada je naišla jedna žena koju je mlada zamolila da joj nakratko posudi prsten i vjenčanje se održalo. Mladoženja je imao trideset i jednu godinu a mlada deventaest.

Brojne su anegdote o Disu. Jedna od anegdota koja na veoma slikovit način dočarava život i poeziju ovog pjesnika vezana je njegov susret sa Dragišom Vasićem. Vasić ga je, naime, sreo kako tumara blizu kuće namesnika Ristića, okreće se oko sebe i traži nešto. Vasić mu priđe i upita ga šta radi u to doba. Dis „kratkovid, on se zagleda u mene, poznao me i obradovao se. Onda se nasmejao i rekao mi da se baš danas preselio iz stana i uzeo drugi, ’ovde negde’, ali gde – ne može da se seti.“

U to vrijeme uticaj kritike bio je veoma snažan, a Skerlić i Popović predstavljali su dva najuticajnija kritičara. Kada je Dis bio u pitanju, nisu se dvoumili. Obojica vide tragičnog pjesnika nedostojnog i nedoraslog da bude u krugu uvaženih srpskih pjesnika. Dis je naspram sebe imao akademske profesore iz Knez Mihailove, a on je pripadao boemskom krugu iz Skadarlije u društvu Pandurovića i Matoša. Skrelić je predstavio Disa kao nekog ko bi želio samo da pije, njegovu poeziju nazvao dekadentnom. Naglašava da je dekadenstvo loše ali „Petković je uspeo da ga dotera do krajnjih granica apsurda“, kako je to zapisao Skerlić. Mnogi su tada, dosta stidljivo, stali na stranu Disa, ali bilo je onih koji su u toj podršci bili potpuno otvoreni (Vinaver, Svetislav Stefanović). Posle Skerlićevog suda, za Disa više ništa nije bilo lako.

Zašto Dis nije bio kao Rakić ili Dučić? Gdje je njegova patriotska poezija? Najbolji odogovor daće Mihiz, objašnjavajući da Dis nije kao drugi, da nije „rešavao zadatke društva i nacije.“ Naravno, vidio je šta se oko njega dešava. „Sav zagledan u sebe, kad bi za trenutak podigao pogled on bi video da mu ’pod sramotom živi njegovo pokolenje’, da se ’razvilo crno vreme opadanja’, da ’živi u zemlji sramote i luda’, ali bi brzo svraćao oči natrag u sebe, unutra.“

Godine 1913. Dis objavljuje knjigu pjesama pod naslovom „Mi čekamo cara“ i posvećuje je prestolonasledniku Aleksandru.

Vrijeme rata je bilo veoma važno u Disovom životu. O tome bi se moglo mnogo reći. Ono što je važno jeste da je Dis odbijen na mobilizaciji u vrijeme kada je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji. Prijavio se kao dobrovoljac, pa je dobio mjesto ratnog dopisnika. Na dunavskom sektoru, istočno od Beograda, nalazio se njegov brat Radoslav. O tom susretu pisao je Stanislav Krakov, ističući da je Radoslav dao Disu vojničku šajkaču i vojničke cipele, da ne bi sa svojim prepoznatljivim izgledom bio smiješan. U tim cipela preći će dalek put, kroz Albaniju, pa do Krfa. Zatim će otići u Francusku (boraviće najviše u Nici, a zatim u Parizu i Normandiji). U Normandiji će se osnovati izbjeglički kamp za Srbe.

Da bi pomogao svojoj porodici, kreće na svoje poslednje putovanje, za Solun preko Krfa. Svjedočanstvo sa tog putovanja ostaviće iguman Sofronije Mihajlović koji je bio njegov sagovornik. Iguman je saznao razlog pjesnika da krene na put. Dis je prije svog putovanja na sa Krf za Francusku „regulisao pitanje svojih prinadležnosti, pa je jednog od svojih prijatelja zamolio i oponomućio da svakog meseca u njegovo ime prima platu i odmah je šalje njegovoj ženi u Beograd. U Parizu, međutim posle više meseci, sazna da taj njegov nazovi prijatelj redovno prima sve njegove prinadležnosti, ali nijedne pare ne šalje u Beograd nego sve zadržava za sebe.“ To je Disa veoma pogodilo. Dopisnica koju je iz Italije poslao Hristini izražava se žaljenje što je vjerovao drugima. U Galiponju su nekoliko dana čekali parobrod. Ukrcali su se 17. maja 1917., a izjutra, u pet sati, njemački saripen je torpedovao brod. Brod je počeo da tone. Dis se ukrcao u čamac kojeg je progutao vrtlog ’postradalog parobroda’. Tijelo pjesnika je kasnije izašlo na površinu a francuski mornari su u njegovom odjelu našli njegove naočare i jednu drahmu. Život na moru nalaže da se tijelo vrati u dubine.

Da je Dis bio i ostao veliki pjesnik, svjedoče i riječi Miloša Crnjanskog. Crnjanski je u jednom audio zapisu posvjedočio da je mnoge zabolio odnos prema Disu i da se radi o velikom pjesniku, „a to što on nije imao lep kaput i što je bio ofucan, i što se udavio u onoj nesreći, to je nešto sasvim drugo.“

Potvrda njegovog kvaliteta, došla je mnogo kasnije. Dis je ostao u sjećanjima čitalaca kao jedan nezaboravan san. Obilježavajući dvadeset godina od smrti velikog pjesnika, Pandurović će reći: „U Disovo doba mnogo se polagalo na takozvanu kulturu duha i osećanja, koja se danas naglo napušta, ustupajući mesto kulturi tela, fizičkome vaspitanju, za koje već imamo čitavo Ministarstvo. Nedavno sam u jednome listu pročitao naslov ‘Novi talenti ’, i video da su se pojavili novi, mladi talenti ― ali u futbalu. Talenat je očigledno sišao iz glave u noge “.

Vladislav Petković Dis živio je u vremenu čije oči i cipele su bili drugačiji. Tragična sudbina ovog pjesnika nije vezana za njegovu poeziju, jer Disa čitaju. Njegove pjesme nisu potonule sa njim. On ih je ostavio nama.

Posetite li Narodni muzej u Beogradu, ime Eriha Šlomovića, možete pronaći na drugom spratu, među izloženim delima stranih umetnika iz njegove kolekcije, koji pomešani sa onom iz nekadašnjeg Muzeja kneza Pavla, pod tadašnom upravom Milana Kašanina,  i danas predstavljaju najatraktivnije mesto muzeja[2].  Zna se da je Šlomović boravio u Parizu u periodu od 1935-1939[3], da je bio najbliži saradnik čuvenog Ambroisea Volarda, čoveka koji je napravio prve izložbe Pikasa i Sezana, i čija galerija Rue Laffite je bila jedan od simbola avangardnog Pariza. Niko nije umeo da objasni zbog čega je u svom testamentu[4]  ostavio deo svoje kolekcije upravo Šlomoviću,  a ne recimo svom sinu. Svedočenja poznanika i umetnika koje je posećivao bilo je jako malo. Izuzev nekoliko nagađanja, niko nije umeo da pouzdano ni da objasni na koji način je Šlomović neprestano povećavao broj autora koji su se upisivali u njegovu prvu kolekciju u svesci koju je nazvao Kolektanea[5]. U njoj su svedočanstva, crteže i akvarele prvobitno ostavili ondašnji jugoslovenski umetnici, a kasnije u Parizu i  Matis, Kle, Pikaso, Šagal...

O samom Erihu Šlomoviću, ne može se pouzdano govoriti ni kada je rođen, ni kada i kako je tačno preminuo: Đakovačka sinagoga, u mestu gde je rođen, spaljena je u Drugom svetskom ratu, dok se kao datum njegove smrti po tadašnjem zakonu uzima službeni datum - godinu dana nakon završetka rata (16. maj 1946.), s obzirom da je 1942. godine nakon boravka u ćuprijskom zatvoru, zbog svog jevrejskog porekla interniran, prema svedočenju rođake Mare Albahari, u logor na Sajmištu od strane domaćih kolaboracionista zajedno sa bratom Egonom i ocem Bernardom[6]. 

Beograd i Šlomovićeva sudbina u njemu je tako postala njegov lični Lament nad Beogradom. Iako je u njemu završio osnovnu i srednju školu, a zatim otišao u Pariz, samo da bi mu se opet vratio, noseći mu toliko toga nazad, Beograd za života neće odati nikakvo priznanje Erihu Šlomoviću. Naprotiv, biće to grad u koji se vratio da bude ugušen ili streljan, zajedno sa ocem i bratom.

Ne treba zaboraviti ni da te 1939. godine Beograd nimalo nije ličio na neoklasicističke kamene zgrade buržoaskog ranga i ogromne popločane trgove Pariza. Beograd nije imao Jelisejska polja i Šlomovićev ponovni susret sa Beogradom najpribližnije je opisao Momo Kapor, u jednom od najboljih romana srpske književnosti i zasluženom, a nepravedno dugo čekanom omažu liku Eriha Šlomovića – Knjizi Žalbi (Dosije Šlomović), gde je prikazana i ovakva slika Beograda, koja počinje od kapije beogradske železničke stanice: Uz zidove betonskih perona leži narod na vrećama i zavežljajima, ovde se spava, jede i pije, ovde vreme nije važno – stalo je još pre pet stotina godina [...] Pred Šlomovićem se prostire polupoplavljeni stanični trg, na koga se izlila Sava. Gacaju kroz lokve sipljivi fijakerski konji, vuku se psi skitnice u oštrom zadahu mokraće iz obližnjih javnih klozeta-čučavaca [...] Pomalo zgađen, pomalo uplašen, on posmatra taj neobrijani, zapušteni svet, mahom bez zuba, tako različit od finog, namirisanog mnoštva po pariskim peronima.

Čitajući ovo poređenje dve železniče stanice, u vremenu kada pedeset hiljada građana ove zemlje je svake godine napušta, sa namerom da se nikada ne vrati, i ako čak i jedna ministarka, čije ime nije vredno pomena, ne vidi nikakav problem u takvim migracijama (uprkos činjenici da je najkonkretniji opis njenog posla da ih zaustavi), svako bi se danas zapitao, kog đavola se Šlomović uopšte vraćao u takav Beograd iz jednog Pariza, centra sveta? [7]

Ali Beograd je ipak imao nešto. Beograd je imao svoj autentični duh. Imao je omladinu intelektualaca sa jasnom pripadnošću i svešću o bogatstvu svog kulturnog nasleđa, ali i sa velikom glađu za spoznajom svih tokova evropske i svetske civilizacije, i prema kojima se nisu osećali u inferiornom položaju, već onima kojima pripadaju. Kolektivno je još uvek bilo naspram onog individuelnog, i uspeh pojedinca  merio se u vidu doprinosa zajednici. Pre i posle Šlomovića, Beogradu su se vraćali Crnjanski, Andrić, Dučić, Rakić, Drainac, Pekić... Koliko su samo dve Kraljevine poslale stipendista u isti taj Pariz, i koliko je njih odlazilo sa istom željom: uzeti ono najbolje od sveta, i inkorporirati ga ovde, Među svojima, kako to reče Dis. Čak i oni koji su mu se, poput najpoznatijeg Srbina – Nikole Tesle, vratili u urni, jasno su znali da je to bio njihov grad celog života. Iako je Tesla pripadao i pripada celom čovečanstvu, njegova poslednja želja bila je izvođenje kompozicije Tamo daleko na njegovoj sahrani, i prekookeanski povratak. Isto je bilo i sa Danilom Kišom, koji je kao i Šlomović bio jevrejskog porekla. Preminuo je u Parizu, a po sopstvenoj želji, sahranjen je, po pravoslavnim obredima, u Beogradu.  Tako je i Erih Šlomović, zbirku sa oko 500 eksponata najboljih modernih slikara Francuske i sveta, video u varoši radi koje se godinama borio tamo po belom svetu da joj donese najdragoceniji poklon – svoj Zamak umetnosti, makar to značilo da mu se u njemu neće ni grobno mesto znati.

Zamislite vrednost jedne takve zbirke. I zamislite, da vlasnik te zbirke, gotovo sigurno najbogatiji mladić Beograda u tom trenutku, istu prevozi taksijem, i jede supu po restoranima, u uvek istom sivom mantilu, jer bi veći komoditet podrazumevao prodaju dela zbirke. Da je recimo svoju zbirku uputio u Sjedinjene Američke Države, u kojoj je postojalo ogromno tržište umetnina, Šlomović bi ne samo uživao u životu milionera, već bi pre svega, gotovo izvesno bio živ. Ali Erih Šlomović nije mogao da beži jer se umesto toga već odlučio da se vraća. Svoju zbirku namenio je drugima, pa makar to značilo da mora boraviti u selu Bačina, nadomak Varvarina, noseći žutu šestokraku zvezdu i trpeći razna poniženja. Bačina je bilo tipično moravsko selo u kome se ništa epohalnije nije dogodilo, još od Bitke na Varvarinskom polju gde je četvorostruko manje srpsko-ruskih ustanika pod komandom Hajduk Veljka potuklo 20.000 Turaka, ili kada je jedan seljak dok je kopao svoju njivu u Gornjem Katunu, selu pored Bačine,  pronašao najstariji ćirilični natpis na Balkanu poznatiji kao Temnićki natpis[8].

Slučaj sela Bačine i put Šlomovićeve zbirke do postavke u Narodnom muzeju zaista je jedan od najironičnijih slika umetnosti, poput onog saznanja da od kulta ličnosti Edgara Alena Poa u Americi ne bi bilo ništa da nije bilo i avanturističkih poduhvata Šarla Bodlera sa crnoputim damama u Americi, gde je slučajno pronašao Poa, koga je kasnije prvo proslavio u Parizu, uz već pomenute crnopute dame, a tek onda u SAD, gde ovaj nije ranije bio poznat.

Tako je zbirka od neprocenjive vrednosti Eriha Šlomovića, preko dve sobe jednog hotela u Parizu gde je vlasnik zbirke stanovao, završila u limenim sanducima šest dana nakon teških bombardovanja Beograda, pa do toga da je vozom preneta u Varvarin, zatim sa dvoje kola u Bačinu, gde je zazidana u jednoj letnjoj kuhinji porodice Živadinović[9].  Ako je Beograd izgledao skromno po povratku iz Pariza, Bačina je tada imala jedan seoski put, crkvu, bakalnicu, kafanu i opštinu. Dane u dosadi, prekinuo je poziv Nemaca, sa naredbom da se dovedu Šlomovićevi. Prema svedočenju tadašnjeg okupacionog seoskog predsednika, Dragoljuba Pantića Ljupčeta, tog dana mu je Šlomović poklonio sat marke Šafhauzen, knjigu i zabeleške, sa rečima Ako bi se nešto sa nama dogodilo, te ne preživimo rat, po ovome će se videti ko su bili Šlomovići i šta su imali. U pitanju je bio Katalog izložbe održane u Zagrebu.

Iako je Šlomović odveden, ostavljajući svoju zbirku seljacima kojima vrhunska dela francuskog slikarstva nisu ni bila poznata, zazidanu pored svinjskog obora, kokošarnika i štale, zbirka je nastavila svoj život. Erihova majka, Roza je preživela rat, i uspela je da 1944. godine dođe do kabinete predsednika Privremene narodne skupštine, dr Ivana Ribara, i da mu prenese tragediju i tajnu svoje familije. Želela je da pokloni zbirku novoj vladi u znak sećanja na svog sina, što je i odobreno. Zbirka će nositi naziv Kolekcija Šlomović.

Međutim, čak ni transport zbirke na relaciji Bačina-Beograd, nije mogao proći mirno. Na poslednju kompoziciju voza, gde se zbirka nalazila, kod Velike Plane, naleteo je u punoj brzini voz sa bugarskim trupama. Tom prilikom, Roza Šlomović [10] gubi život, kao i dvoje male dece dalje rođake Mare Hertzler, koja je putovala sa njom, i koja je jedina preživela.

O razbacanim delima iz limenih kutija, Momo Kapor u Knjizi žalbi postavlja suštinsko pitanje koliko sada vrede Renoirovi crteži kada se jedne maglovite noći nađu na snegu usred polja, sedam kilometara od mesta koje se zove Velika plana? Nije li čitava istorija evropske umetnosti samo međusobni dogovor o hipotetičnim vrednostima, sklopljen između posvećenih ljubitelja? [...]Van Ajkova Bogorodica sa malim Hristom, zalutala u Centralnu Afriku, samo je slika neke žene sa detetom i ništa više! Šta znači nekoliko obojenih kvadrata Pieta Mondriana provincijskom moleru iz Holandije? Da li bi ruski mužici, sve i da ih imaju, platili milion dolara za Malevičev Beli kvadrat na beloj osnovi? [...] Ambrois Volard, Erih Šlomović, njegov brat Egon, njihov otac Bernard, Roza Šlomović i dvoje dece... Mnogo mrtvih oko uklete kolekcije.

Dugo je trajala potraga za limenim sanducima, a u njenom pronalaženju nagađa se da su nalozi za pronalaskom vredne kolekcije dolazili direktno od Slobodana Penezića Krcuna i Moše Pijade[11].  Pronalaskom Mare Albahari (ranije Mara Hertzler), u Prizrenu, u stanu u kom je na zidu visila Balerina Edgara Degee, otkriveno je da su limeni sanduci na sigurnom kod izvesnog Periše Veljkovića[12] , u Beogradu. Isti ih, navodno, predaje majoru Iliću i oni po drugi put, bivaju izloženi u SFR Jugoslaviji, ovog puta u Beogradu, u Sali za konferencije ministra unutrašnjih poslova Srbije, doduše, znatno skromnije, nego na ranije priređenoj izložbi u Zagrebu, i u odnosu na koju je nedostajalo nekoliko slika, keramika u celini, i određena bibliofilska izdanja knjiga i arhivski materijal.

1949. godine, Šlomovićev san se ispunjava. U Narodnom muzeju izloženo je 321 delo kolekcije Eriha Šlomovića.

Ipak, priča se ni tu ne završava. 1980. godine, u banci Societe Generale na Trgu berze u Parizu, službenik Koko Vernet otvara jedan sef čija je zakupnina istekla 1943. godine. U njemu se nalazi ukupno 190 eksponata među kojima su i oni Pikasovi, Sezanovi, Degee, Renoarovi, Matisovi... Istoričari moderne, koji su naivno verovali da su sva njihova dela već odavno poznata, ostaju u čudu, kao i ceo Pariz. Ime Eriha Šlomovića ponovo biva centralna tema, a tim povodom napravljena je i izložba u dvorani Druot[13]  gde je tri dana uzbuđivala Pariz i svet, do početka suđenja oko njenog nasledstva, s obzirom da je Konzulat SFR Jugoslavije odmah reagovao i sprečio prodaju kolekcije. Nažalost, u procesu koji je trajao skoro dve decenije, slike su pripale naslednicima porodice Volard 2006. godine, uprkos testamentarnim željama samog Ambroisa Volarda. Na dve aukcije u Londonu i Parizu, odmah su prodate, a među njima bio je i Sezanov Portret Emila Zole.

Ne treba zaboraviti i podatak koji je 1940. godine u Politici izneo tadašnji dopisnik Siniša Paunović gde uz kratak propratni tekst o Šlomovićevoj kolekciji navodi i da on poseduje i veliki broj slika u Švajcarskoj, pa ne bi čudilo da se nakon sto godina od njegove smrti pojavi i neka nova kolekcija i izložba, pronađena ovog puta u sefu neke banke u Cirihu, Ženevi, Bazelu ili Bernu.  Do tada, neka se svaki posetilac Narodnog muzeja u Beogradu iznova pita, da li je moguće da Beograd poseduje ovakvu jednu kolekciju?

[1] Ne računajući kasnije pronađenu zaostavštinu u jednom sefu banke Societe Generale u Parizu, u Katalogu zagrebačke izložbe nalazi se popis 429 eksponata.

[2] Erih Šlomović je po povratku u Beograd, želeo da njegova kolekcija bude izložena u Muzeju kneza Pavla. Jedini uslov bio je da njegovo ime stoji uz kolekciju, bez ikakve naknade ili javne zahvalnice. Muzej kneza Pavla nije prihvatio njegovu izložbu, i umestu u Beogradu, prva izložba je održana u Zagrebu, 1940. godine u Domu kralja Petra Prvog Oslobodioca. Jedan od natpisa sa naslovne strane zagrebačkih listova glasio je i Izložba je događaj sezone.

[3] Prema nekim podacima se navodi i 1940. godina.

[4] Volard je preminuo u saobraćajnoj nesreći 1939.

[5] Jedan list sveske, na kom je sa jedne strane potpisan Pikaso, a sa druge Šagal, procenjen je na oko milion evra.

[6] U drugim izvorima, nagađa se da su ugušeni otrovnim gasom u zatvorenim kamionima na putu za Pančevo, dok su Šlomovićeve rođakinje u Tel Avivu, tvrdile da je porodica Šlomović deportovana u koncentracioni logor Aušvic.

[7] Šlomović je po skromnim svedočenjima poznanika živeo asketskim životom, jako malo je trošio, nikada nije pio i pušio, često ni jeo, pa odgovor svakako ne leži u poređenju boemije Skadarlije i Monmartra.

[8] Temnićki natpis je takođe izložen u Narodnom muzeju u Beogradu, kao deo zbirke Srednjovekovnih epigrafskih i anepigrafskih spomenika, na 1. spratu.

[9] Prvobitno je godinama skrivano prava lokacija gde je zbirka pronađena. Tako se u Borbi, 1969. godine u feljtonu Borivoja Neškovića Odiseja skupocene umetničke zbirke pominje porodica i kuća Marisava Ristića. Kasnije, preživeli svedoci potvrdiće da je reč o porodici Živadinović.

[10] Njen grob i danas se nalazi na gradskom groblju u Smederevskoj Planaci, na koje je preneta 15 dana nakon prvobitnog ukopavanja na obližnjoj poljani od mesta nesreće. Iako zarastao i uništen od zuba vremena, postoji njegova fotografija na kojoj se može pročitati sledeće: Ovde leži Roza-Ruža Šlomović, rođena 1890. godine, poginula nesrećnim slučajem 31. XII 1944.g. Spomen podiže snaha Mara.

[11] Moša Pijade je ranije naslikao Portret Eriha Šlomovića, i imao je prilike da 1939. razgleda čitavu kolekciju u Beogradu.

[12] S obzirom da su mnogi podaci u već pomenutom feljtonu Odiseja skupocene umetničke zbirke promenjeni u skladu sa propagandom Komunističke partije, a u kom je i glavni junak major Ilić (OZNA) onaj koji pronalazi zbirku, i autentičnost ovog imena treba uzeti sa oprezom.

[13] Izložbu je otvorio Bernar Derival, direktor Muzeja grada Pariza, kao priređivač kataloga izložbe.

Bio jednom jedan Mihailo Madžarević, oficir, koji je sa 27 godina postao najmlađi major, i koji će večno ostati upamćen u sećanju na proboj Solunskog fronta, po osvajanju najvišeg vrha Kajmakčalana – Kučkovog kamena, prilikom neutralisanja mitraljeskog gneza, u operaciji kojom je dobrovoljno predvodio svoje ratne drugove, uz prvobitno protivljenje vojvode Mišića, smatrajući taj gest samoubilačkim, ali i koji će ga nakon tog podviga, sam unaprediti u čin majora. Lovac na žive jezike, nadimak koji su mu dali saborci, usled brojnih  zarovljavanja neprijateljskih formacija iz raznih prepada i zaseda (izveo je na desetine takvih akcija, pa je Austrijska vrhovna komanda ucenila njegovu glavu na 50.000 kruna), a koje su za cilj imale otkrivanje položaja druge strane, postao je i živa legenda među srpskom vojskom. Među njima ostao je upamćen kao primer, i kao vojnik koga je, prilikom promovisanja u čin poručnika, usled dvostrukog prelaska preko Save i zarobljavanja neprijateljskih vojnika, 27. maja 1915. godine, kralj Petar I Karađorđević oslovio i rečima: Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci.

Za sobom, ostavio je i danas teško dostupnu knjigu svojih sećanja iz rata, pod nazivom Kroz sjaj i senke rata, skromno potpisane samo kao major Madžarević, iz 1933. godine (U Predgovoru navodi i da ova knjiga, kroz koju govore legije poginulih za domovinu, neka njima bude umesto voštanice).

Prvi balkanski rat dočekao ga je kao devetnaestogodišnjaka, podnarednika srpske vojske, iz kog je ušao u novi, Drugi balkanski rat, i u kom je usled ispoljene hrabrosti na Bregalnici, dobio čin potporučnika (zarobio je celu tursku bateriju). Uz novi čin, dočekala ga je kolera. Od nje se oporavio 1913. godine, a već naredne Austrougarska napada Srbiju. Iz Skoplja, Madžarević biva prekomandovan u okolinu Loznice (dobija drugi vod u selu Gornji Dobrić). Već tu, držeći odstupnicu, ubija austrougarskog oficira sa razdaljine od četiristo metara. U pitanju je bio oberlajtnant Fric Majer, koji je prilikom osmatranja srpskih položaja sve vreme držao nepoznatu srpsku seljanku kao živi štit. Nedugo zatim, biva ranjen u selu Kamenica, nadomak Valjeva. Mihailo Madžarević nekoliko puta je ranjavan u svojoj vojničkoj karijeri, međutim, u svojoj autobiografiji  navodi da ga prati sreća zbog amajlije koju mu je mati ušila u šajkaču još 1912. godine sa rečima neka te to, sine, čuva od kuršuma (čime autobiografija i počinje). Iako svedoči o svom skepticizmu prema sujeverju, pa čak navodi i da smešno mi je bilo. Koliko je njih isto tako opremila majka!, amajlija i ljubav prema mati postaje  jedan od lajtmotiva autobiografije i glavna Madžrevićeva relikvija, veća od silnih medalja za hrabrost. Iako prilikom napada na Bugare krajem 1913. gubi amajliju, smatra da mu je majka donela večitu sreću.U zimu 1913. godine, ona ga je i posetila na frontu (preminula je nepune dve godine kasnije usled epidemije tifusa).

 Odmah sutradan, kao komandir prednjeg odeljenja, predvodio je uspešno zaustavljanje Austrougarskog naviranja kod Zvornika, prilikom kog je i lično ubio komandanta bataljona, uz još četiri oficira, borbom prsa u prsa. Tada ponovo biva ranjen, a usled zarobljavanja još velikog broja oficira, podoficira, redova i brdskih haubica biva odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost. Neprestano pevanje puščanih plotuna, uz svakodnevno čitanje molitava u stroju, pa onda silni juriši u kojima je uvek bio predvodnik ili poslednji koji se povlači nakon odstupnice srpske vojske, neprestano se ponavljaju u Madžarevićevim svedočenjima.

To prestaje, samo u kratkim predasima usled lečenja od ranjavanja. Nakon toga, Madžarević se uvek vraća još smeliji, pa tako u maju 1915. godine, sa još šesnaest svojih ratnih drugova (uz odbijanje i negodovanje komandanta o izvršenju predloženog zadatka) prelazi Savu i zasedom zarobljava neprijateljske vojnike, doprema ih na srpsku stranu (njih devet), i prikuplja informacije od suštinskog značaja o neprijateljskim položajima. Nakon tog podviga, dobija Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Nedugo zatim, Madžarević je u novom prelasku Save zarobio još osam austrougarskih vojnika. Madžarević je umeo da ceni i hrabre vojnike sa druge strane, pa tako ostavlja podatak da je jednom prilikom pri odbrani Smedereva ubio jednog nemačkog kadeta, koji je neustrašivo pojurio ka njima. O njemu kaže: Bio je vrlo hrabar [...] Ljudi smo svi. Moža je neka mlada Nemica u to vreme čitala njegovo pismo puno ljubavi i odvratnosti prema ratu. Nismo ga zvali da dođe ka nama. Zar mu je mala bila Nemačka...

13. juna 1915. godine, po osvajanju Mišarske Ade i zarobljavanju četrnaest srpskih vojnika od strane Austrougara, Madžarević dobija zadatak da razradi plan (na predloženi plan iskcravanja neprijatelju s leđa, komandant puka Stevan Miletić konstatuje da je to suviše smelo) i povrati Adu. To čini zajedno sa dvesta četranest podoficira i dva potporučnika, koji čine predstražu i razmenjuju paljbu sa neprijateljima sa prednje strane, dok se Madžarević nalazi sa jedinicom koja se sa leđa iskrcava i zarobljava sto trideset i šest vojnika, od ukupnih sto sedamdeset. Ostali su stradali u razmeni vatre ili su ubijeni usled nepristajanja na predaju. Nakon uspešnog zadatka, Madžarević je pozvan da bude gost na ručku vojvode Mišića lično.Po dolasku u Smederevo,  zarobljava ponton sa dvadeset sedam neprijateljskih vojnika. Iako je odstupanje srpske vojske u toku, Madžarević sa svojom četom prilikom odstupnice neprestano pravi neprijatna iznenađenja neprijatelju.O putu po krševima Albanije i dolasku na Krf Madžarević svedoči: Nismo ličili na ljude. Pre na senke [...] Arbanija besputna, sneg, najgore godišnje doba, a nigde ništa... Ni hrane, ni ogreva, ni krova nad glavom, ni postelje, ni Otadžbine [...] U utrobi vola, koji je pre nekoliko minuta zaklan, smešteno je novorođenče. Na svakom koraku mrtvi. Pobesneli Arnauti pucaju iz zasede. Sneg, dugi redovi iznurenog naroda. Besputne staze. Vejavica, sedi kralj ide pešice. Vojvodu Putnika nose na nosilima [...] Daleko je more. Ispod mračnih oblaka grakću vrane, te zloslutne vrane.

 Po dolasku na Skadarsko polje, Madžarević ostavlja podatak i o iznurenom regentu Aleksandru I Karađorđeviću, koji bolestan čeka operaciju: Vojnici su šapatom i zabrinuto pričali o ovome: čuli smo da nije hteo da ode i da nas ostavi. A nudili su mu da ga na lađi operišu. Ne, dok se svi moji vojnici ne ukrcaju, ja neću. – Tada sam tek mogao pravilno da shvatim šta znači svoj Kralj.

Po reorganizaciji na Krfu i Halkdikiju, Madžarević se nalazi na koti 1900, na Kajmakčalanu.  Na tzv. Ploči, Madžarević se ponovo provlači kroz prve redove i dolazi sa leđa bugarskoj Mrtvoj straži. Po zarobljavanju bugarskih vojnika, 29. avgusta, usledio je obilazak jedinica na frontu kralja Aleksandra I, koji ga tom prilikom pozdravlja po prvi put sa kapetane Madžareviću! (u tom trenutku, on ima dvadeset dve godine).

2. septembra 1916. godine počinje opšti napad i uspešno zauzeće Kajmakčalana. Po rečima Marinka Lugonje iz Udruženja za negovanje tradicije i kulture valjevskog kraja tu zaslužuje treću Karađorđevu zvezdu, nakon neutralisanja mitraljeskog gnezda bugarskih jedinica – ručnim bombama. Nakon prepada Bugara 13. septembra, srpska vojska podnosi deset hiljada žrtava pri svom povratku u zemlju, na samoj kapiji u svoju Otadžbinu. Prepadom sa levog boka bugarskog voda koji je bio razvijen u streljački svod, i u borbama kamama prsa u prsa, Madžarević ponovo biva ranjen, ovog puta od srpske bombe. Madžarević nikoga i ne obaveštava da je ranjen, kao ni da puca iz puške sa polomljenom rukom i prstima. Mnogi u tom prepadu umiru i bivaju zarobljeni, a Madžarević biva interniran u bolnicu. Četiri dana kasnije, tu i saznaje da je Kajmakčalan konačno zauzet od srpskih trupa. Nekoliko minuta pre svoje smrti, kapetan Boško Bulatović, vodnik Druge čete prvog bataljona petog pešadijskog puka, prvi pobija srpsku zastavu na vrh Kajmakčalana. U ofanzivi 1918. i proboju Solunskog fronta i Dobrog polja, Madžarević sa četom prolazi kroz Rovovsku Kosu, i goni neprijatalje kroz Južnu Srbiju. Zanimljivo je da je prilikom proboja i neprestanom provlačenju neprijatelju sa leđa, dok se nalazio na koti 312 i 313 kod Rovovske Kose, na osmatračnici, bio i nadomak toga da usmrtni bugarskog kralja Borisa, čija ga je svita opazila u poslednjim trenucima, i uspešno evakuirala. Sreća u ratu igra najglavniju ulogu, dodaje Madžarević tim povodom.

Uoči 1. septembra 1918. godine sva vojska je bila u pokretu povodom poslednjeg čina i konačne pobede. Nismo ništa jeli niti pili. Vojnici su čekali naređenje za pokret. Nostalgija je najteža bolest.  Bugari i Nemci neprestano odstupaju, a Madžarević preko Kumanova pa Krive Palanke, Leskovca, Kruševca, Rekovca, Kragujevca, Aranđelovca, Lazarevca, Valjeva i Loznice osvaja sa svojim ratnim drugovima okupirane teritorije. Poslednju bitku njegovog puka u Velikom ratu, vodi protiv Nemaca kod Rekovca. Prilikom oslobođenja  ostavlja podatak o raspoloženju srpske vojske prilikom oslobađanja. Sve staje u samo jednu rečenicu: O, lepa Srbijo! – plakali su vojnici od radosti, ljubeći zemlju.

Po završetku rata osniva svoj dom u Bijeljini, i 1919. godine ženi se Vidosavom Šavić (u braku dobija sina Momčila i ćerke Dušanku i Ljubicu). Tu i biva premešten u Gvozdeni puk. Poslednja rečenica u knjizi Krozj sjaj i senke rata završava se rečima: Rat je ostao u mojim uspomenama kao san – san koji ne bi trebalo više da se ponovo, iako sam ja u svojoj 27. godini postao major za ratne zasluge.

Dok su vojnici iz tada neprijateljski redova dobili da vladaju Jugoslavijom, major Madžarević je po prinudnoj demobilizaciji 1920. godine (iako slavljeni širom sveta, mnogi junaci iz Velikog rata koji su sve dali državi, po njegovom završetku postajali su prosjaci, nesposobni da izdržavaju svoje porodice, usled konglomeratskih afiniteta svog nekadašnjeg saborca i heroja u ratu, a sada kralja Jugoslavije, države u kojoj su pobeđeni i poraženi morali imati isti status po završetku rata. Ipak knjiga Kroz sjaj i senke rata, štampana tek 1933. godine, na naslovnoj strani ima fotografiju kralja Aleksandra I, ispod koje piše - naša uzdanica) radio teške fizičke poslove, noseći džakove u jednoj čukaričkoj šećerani, a u Drugom svetskom ratu, prilikom odbijanja da pristupi Nediću i Ljotiću i tako postane komandant Žandarmerije, biva interniran i u logor Banjica, a kasnije u Nemačku. Odbija da živi u komunističkoj tvorevini austrougarskog vojnika 25. puka vražje divizije, Josipa Broza Tita, i ostaje u Americi, u Libertvilu, gde je takođe, po rečima Dragoslava Bokana, radio naporne i prljave fizičke poslove, do svoje smrti 1965. godine. Sahranjen je u porti srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u ovom američkom gradu.

[1] Tekst počinje kao tipičan uvod bajke jer njegovog autora biografija Mihaila Madžarevića podseća na gotovo natprirodnog, mitskog junaka. Za razliku od određenih nacija koje izmišljanjem  ili lažiranjem događaja, i koji pri utemeljenju kolektivne svesti o nadmoćnosti proizvode imaginarne junake sa natprirodnim osobinama sličnim onim iz bajki (sa nekoliko distinkcija poput modela oružja ili princeza koje su oskudnije odevene) poput Ramba, Univerzalnog vojnika ili Džon Vika – Mihailo Madžarević je stvaran. Kao i svi njegovi saborci. Srbija ne mora da izmišlja svoje junake. Dovoljno je samo da ih ne zaboravi.

Ulicama Bukurešta tada će se kretati i mlada Ana Simonis, rođena 17. oktobra 1832. godine u gradiću Homorodu (distrikt Brašov u Transilvaniji), koja će koju godinu ranije doći u Bukurešt da usavršava svoj veliki talenat za muziku. Brat Ane Simonis, George, već tada će aktivno učestvovati u muzičkim i kulturnim krugovima Bukurešta, između ostalog biće jedan od osnivača prve muzičke škole u Krajovi, a u Bukureštu će predavati u Francuskom institutu za devojke ,,Manoloti”. Time će omogućiti adekvatno obrazovanje i svojoj mladoj sestri. Tako će se pri Omer-pašinom svečanom prolasku kroz grad, na ulici iznenada naći i njegova buduća supruga.

Rumunski istoričar Eugen Sendrea, detaljno opisuje prvi susret Ane Simonis i Omer-paše Latasa.

Prilikom ulaska velikog paše u Bukurešt studentkinje i studenti našli su se u gužvi koja se stvorila na ulici, straža je morala da opkoli Omer-pašinog konja koji se uznemirio, a hrabri konjanik je u jednom trenutku pogledao u gužvu i video kako u njegovoj blizini stoji prelepa mlada dama, plave kose, kojoj brat popravlja haljinu. Mlada dama je, prema Eugenovim navodima, pogledala nevino u Omer-pašu i stavila svoj prstić u usta. Veliki vojskovoća se nasmešio tom gestu, ali je i zapamtio velike, plave, senovite oči.[1]

Kasnije će biti upriličeni grandiozni koncerti klasične muzike u čast otomanskog vojskovođe, a na njima će na klaviru svirati George Simonis u pratnji svoje mlade sestre. Sendrea beleži da je jedne večeri George svirao na klaviru Betovenovu sonatu sa mnogo patosa i da je te večeri Omer-paša uspeo da se upozna sa dražesnom, mladom damom koju je na kraju večeri otpratio do kuće. Posle nekoliko dana, navodi dalje Sendrea, Omer-paša poziva Anu u svoju rezidenciju, tražeći od nje da mu svira na klaviru. Utisak koji je ostavila na njega bio je toliko jak da je posle nekoliko dana pozvao njenog brata i zatražio dozvolu da se njome oženi. Roditelji su dali svoj pristanak, ali su postojala dva uslova: da brat George uvek mora biti deo njene pratnje i time joj obezbediti potpunu sigurnost, i da devojka ne sme menjati svoju protestantsku veru. Omer-paša je pristao, a jedan od proučavalaca Omer-pašinog života, Militaru, beleži da je paša odustao i od harema da bi se venčao sa Anom. Venčanjem koje je upriličeno 2. decembra 1848. godine u zgradi Narodnog pozorišta u Bukureštu, Ana Simonis postaje Saida-hanuma, ili Zulaida-hanuma, kako je u nekim izvorima beleženo. Venčanju su prisustvovali konzuli stranih zemalja, viši oficiri turskih i ruskih trupa, rumunski plemići, Anini roditelji, braća i sestre. Mlada je nosila predivnu plavu haljinu od muslina koja joj se slagala sa očima, a najupečatljiviji poklon – skupoceno cveće izrađeno od zlata i dragog kamenja – par je dobio od sultana Međida, pašinog velikog prijatelja.

Ipak, sudbina Saida-hanume dobiće drugačiji epilog. Posle Bukurešta uslediće Carigrad, kao privremeno boravište, a onda tvrda Bosna. Impresivan portret Saida-hanume daće u romanu „Omer-paša Latas” Ivo Andrić koji je izgleda detaljno poznavao izvore o Ani Simonis, koja je do danas ostala tajnovita ličnost istorije. U tvrdoj Bosni će supružnici dobiti sina koji će ubrzo preminuti, a zatim će se i odnos među njima ohladiti, što je bilo izazvano smrću deteta ali i pašinim stalnim putovanjima po Bosni, kao i siromašnom sredinom u kojoj se čitava pašina pratnja našla.

Neki od izvora, poput diplomatskih izveštaja iz Bečkog državnog arhiva koje je prikupio Ferdo Šišić, pokazuju da se paša ipak nije bio odrekao harema, jer ga je on pratio kroz Bosnu zajedno sa njegovom ženom. Tako će doći do razilaženja supružnika negde oko 1854. godine, prema londonskim časopisima koji je već te godine spominju kao „Njenu ekselenciju bivšu ženu Omer-paše Latasa”[2].

Kada se o njoj piše, najpre se govori o vojnim marševima koji su pisani za tursku vojsku. Tako je Ana Simonis bila prva žena kompozitorka u Otomanskom carstvu, a takođe i jedna od prvih koje su doprinele uplivu evropskih uticaja u tadašnju tursku muziku, kako beleži poznati muzikolog Emre Arađi, jedan od proučavalaca života Ane Simonis.

Ana Simonis će se po razvodu od Omer-paše udati 1860. godine za Barona Otoa de Braunekera, sa kojim će imati šestoro dece. Udaće se drugi put u svojoj dvadesetosmoj godini života i nastaviti miran život u kulturnim krugovima Pariza. Njena dva sina, Arpada Edmunda i Huga Braunekera, odneće Prvi svetski rat. Arpad Edmund je nosilac francuske Legije časti, dok je Hugo poginuo kao običan vojnik na dalekom Istoku. Ana Simonis, ili Saida-hanuma, umreće u 82. godini života u Parizu 10. januara 1914. godine ni ne sluteći da će za samo par meseci započeti rat ogromnih razmera i u istoj toj godini usmrtiti i njena dva sina koji su jedini, od šestoro ostalih, ostali zabeleženi u dostupnim dokumentima[3].

[1] Istoria pe placul tuturor, Eugene Sendrea, Bucharest: Vicovia, 2014, 395.

[2] Ekselansları Ömer Paşa'nın eşi yada Macar asıllı Ida Hanım, Emre Araci,  Historical  reflections, 2008.

[3] Istorijski lik Saida-hanume, Jelena Bazović, Andrićev Omer-paša Latas,  Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität Graz, tom 10, 2017.

Pripadao je Prvoj bateriji Šumadijskog artiljerijskog puka „Tanasko Rajić“ i vršio dužnost narednika baterije u administrativnom pogledu dok je kasnije bio unapređen i u podnarednika, ali je takođe pripadao i mnogočlanoj porodici Prodanovića tako da se te dve sfere prožimaju tokom čitavog dnevnika.
Prateći istorijske prilike koje obuhvataju mobilizaciju, kretanje vojske preko Albanije, Krfa, do Solunskog fronta kao i borbe i proboj Solunskog fronta, Maglensku ravnicu, položaj vojnika, pobedu i povratak u domovinu uočavamo i intimnu ispovest jednog čoveka, otrgnutog od svoje kuće, porodice i zavičaja. Upoznajemo se sa Miletom M. Prodanovićem, uglednim trgovcem koji je u svom kraju bio cenjen i poštovan što se nije promenilo ni tokom rata. Uviđamo da je bio stub Prve baterije Šumadijskog puka, oslonac ne samo vojnicima već i komandantima koji su u njemu videli osobu od poverenja i časti. Govorili su za njega da je lično hrabar, inteligentan i primeran službenik. Verovao je da je potrebno uložiti trud, napor i veru u služenju starešinama jer bolje je kao častan čovek, veran Srbin poginuti, nego kao izdajnik živeti. Vojnicima nije dozvoljavao da im izgovor za napuštanje baterije budu porodica i deca jer bi oni trebalo da budu motiv za borbu za čast. Bio je uveren da će u budućnosti  potomci pominjati njihova imena i dičiti se njima, da će im biti uzor i model ponašanja kako ne bi lutali u magli već će imati čast i obraz kao slavni preci.

Sa članovima porodice, a naročito sa bratom Zdravkom bio je čvrsto emocionalno povezan što se vidi u beleškama o košmarima koji najavljuju nesreću – smrt brata Zdravka. Kako je vreme prolazilo, udaljenost od porodice ga je sve više mučila. Tokom boravka na Krfu, često razmišlja o svojima i te misli prenosi u dnevnik uz opise prirode kakvu prvi put u životu vidi.  Šetajući pored mora, opisuje dolazak brodova, Epirske stene, morske talase i čamce kako igrahu po zelenoj vodi dok mu se oči otimahu preko zaliva ka severu, gde je naša mila otadžbina. Stamen i jak kakav je oduvek bio u leto 1918. popušta sa zdravljem, a do takvog fizičkog stanja dolazi ne toliko zbog napora i premorenosti već zbog toga što duži vremenski period nema vesti od svojih Pranjanaca. Kada saznaje da mu je posle nekoliko meseci tišine stiglo pismo od porodice, ne može da dočeka da svane novi dan i da to pismo pročita. Kako kaže, ta karta ga je ponovo oživela jer je od brige, tuge i čežnje klonuo.

Ratni dnevnik 1914-1918 nosi veliku umetničku vrednost zbog toga što je prožet raznolikim poređenjima, metaforama, deskriptivnim slikama. Prodanović uverljivo opisuje trenutke kada je prvi put video aeroplan, kada je prvi put video more i morski brod. Opisuje svaki susret sa predelima i prirodom koja je drugačija od one kojoj nestrpljivo želi da se vrati. Takođe, Prodanović 1916. godine daje i opis fizičkog izgleda vojnika što se može povezati i sa njihovim stanjima u tom periodu. Prikazujući izgled srpskih vojnika postepeno iz prvog lica množine prelazi u treće lice jednine što kod čitaoca ostavlja utisak da se vojna formacija vremenom izobličava pretapajući se u masu koja se svodi na opis jednog pojedinca izmučenog lika karakterističnog za sve u Prvoj bateriji Šumadijskog puka. 

Dnevnik završava povratkom u domovinu oktobra 1918. kada jašući ispred svoje baterije, zajedno sa pukovnikom Vukašinom, kroz razgovor evocira sećanja na Kosovski boj koja su sačuvana u narodnim, kosovskim pesmama. Nakon prikaza emotivnog susreta sa porodicom i olakšanja koje je osetio kada se uverio da je kod kuće sve u redu, da su deca porasla i da su svi zdravi, materijalno dobro obezbeđeni jer je otac o svemu brinuo, Prodanović završnu reč posvećuje Krfskoj deklaraciji potpisanoj 20. juna 1917.
Kroz Ratni dnevnik 1914-1918 Miletu M. Prodanovića upoznajemo kao narednika, a potom i  podnarednika Prve baterije Šumadijskog artiljerijskog puka koji je među vojnicima i komadantima veoma poštovan.

Međutim, nameće se pitanje: kako je Mileta M. Prodanović živeo u mirnim vremenima? Iz porodičnih uspomena saznajemo da je zaista bio jedna velika ličnost, vredna svakog divljenja i poštovanja. Završio je gimnaziju, a potom i Trgovačku akademiju u Beču.  Imao je svoju biblioteku, putovao je po Pešti, po Beču, tako da je imao bogato  životno i čitalačko iskustvo. Pominje se u Srpskoj trilogiji Stevana Jakovljevića kao domaćin i trgovac iz Pranjana koji je vodio dnevnik. U svojim rodnim Pranjanima imao je fond za školovanje siromašnih đaka, a svi oni koji su imali bilo kakvih poblema u selu, slobodno su mogli njemu da se obrate za pomoć ili savet. Davao je ljudima menice, čak i svoje stvari stavljao je pod hipoteku kako bi pomogao drugima. Bio je oličenje nekoga na koga se selo moglo osloniti, a tome svedoči podatak da je imao preko sto kumstava. Pored toga, biran je i za predsednika opštine i za poslanika. Osnovao je Čačansku banku i bio predsednik upravnog odbora Hipotekarne banke u Beogradu. U ime Kraljevine vodio je licitacije za Srbiju i bio je poznat po tome što je bio pošten čovek kome je svetinja bila da nikoga ne uvredi. To se vidi i po tome kako je doživljavan u svojoj okolini.

U trenutku majčine smrti, 1948. godine kada je vladala nemaština i komunisti im oduzeli sve što su stekli, pomoć prilikom organizovanja sahrane, pruža mu upravo jedan od momaka koji je bio zaposlen na njegovom poljoprivrednom gazdinstvu koje je pre rata bilo veliko. Mileta M. Prodanović bio je bogat pre svega u duhovnom i emocionalnom smislu. Sa ženom Cvijetom imao je veliku porodicu. Pet kćeri koje su se udale za pet trgovaca i šest sinova. Najstariji sin Milan bio je spreman da nastavi očev posao, završio je Ekonomski fakultet i zaposlio se u banci, ali 1943. godine odlazi u zarobljeništvo, jedno vreme provodi u italijanskom logoru i život završava u Venecueli. Drugi sin Dušan je takođe završio Ekonomski fakultet i radio je u štabu Draže Mihailovića. Kod kuće ga je pronašla Šesta lička divizija koja ga je odvela na streljanje. Život je izgubio kada i Jovan Deroko koji je bio, iako najmlađi, jedan od  najsposobnijih komandnata četničke organizacije. Teška sudbina zadesila je i trećeg Miletinog sina, Momčila. On je završio agronomiju, a bio je i rezervni kapetan konjičke kraljeve garde. Izbegavši streljanje na Banjici, u Pranjanima ga ponovo pronalaze i odvode na streljanje u Gornjem Milanovcu. Međutim, kako je nekada sedeo u klupi sa Milošem Minićem, on izdaje naređenje da Momčila Prodanovića mesec dana, svaku noć za redom, izvode na streljanje, ali tako da svake noći ubiju sve osim njega. Pored te velike traume, doživeo je duboku starost (90 godina) i dočekao je da ima uspešnu decu i unuke. Sin Božidar, u svetu umetnosti i slikarstva poznatiji je kao Božo Prodanović.

Nakon završenog Fakulteta likovne umetnosti u Beogradu, jedno vreme je radio kao profesor u umetničkoj školi, potom i na FLU u Beogradu. Gornjem Milanovcu je poklonio svoja 82 umetnička dela, u koja spadaju ulja na platnu, akvareli, mozaici, grafike, a u postavci Muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu može se videti još 13 njegovih dela kao i slikarski pibor koji je kasnije Muzeju darovao Božov sin, takođe slikar, Mileta. Peti sin Milete M. Prodanovića bio je Miroslav, po zanimanju građevinski tehničar koji je predavao u Tehničkoj školi u Čačku. Takođe je radio i u Osnovnoj školi „Ivo Andrić“ u Pranjanima gde je bio nastavnik tehničkog obrazovanja. Najmlađi sin, Miloš, završio je Eelektrotehnički fakutet, jedno vreme je radio kao profesor i bio jedan od direktora u Elektroprivredi. U Pranjanima je bio poznat kao Čika Mišo, jedan od omiljenih ljudi u selu. Kada je otišao u penziju, vratio se u Pranjane gde je držao časove matematike mnogim generacijama, od vežbanja za kontrolne zadatke do priprema za upis u srednje škole i fakutete. Baš kao i otac, bio je oličenje dobrote i poštovanja.
Glava ovako velike i uspešne porodice, nosilac odlikovanja kao što su Albanska spomenica, tri Ordena Svetog Save, Medalja za građanske zasluge, Orden krune, Mileta M. Prodanović,  život je izgubio 1945. u 61. godini kada se iz Bosne vraćao u Srbiju i kada su ga uhvatile jedinice KNOJ-a i nakon držanja u zatvoru streljale u jamu bezdanku zajedno sa ostalim Prodanovićevim saborcima.

Od porodice saznajemo da je bio vojnik i u Prvom i u Drugom balaknskom ratu i u Velikom ratu i da je o svim ratovima vodio beleške koje je, kada se rat završio, sredio i fomirao dnevnik. Pisao je takozvanim krasnopisom koji se tada učio u školi. Jedan od zanimljivih podataka je i taj da je zahvaljujući Božu Prodanoviću, Dobrica Ćosić dolazio u Pranjane dok je pisao Vreme smrti i čitao Ratni dnevnik 1914-1918.

Ratni dnevnik 1914-1918 štampan je tek 1994. godine u  izdanju Skupštine opštine Gornji Milanovac i Dečjih novina, zahvaljujući potomcima Milete M. Prodanovića koji čuvaju originalan rukopis.

Ove godine navršava se 20 godina od smrti ovog visprenog Sremca volterijanskog duha, kao i 70 godina od početka njegovog književnog rada (prvu knjigu poezije objavio je 1947. godine). Profesor Vladeta Janković za Mihiza je govorio da je „konzervativac bez isključivosti, tradicionalista bez sitničavosti i nacionalista bez šovenskog grča”. Da je ovaj „blagorodni cinik” zapravo širom otvorio vrata modernim strujanjima u poeziji i prozi. „Više no iko u istoriji naše umetničke kritike, gradio je pisce, slikare i glumce, prateći njihova dela u nastanku, kadar da uoči i sugestivno posavetuje. Mihiz je to mogao samo zato što je i sam bio kreativan – kao što svedoče njegove produhovljene, a scenski vitalne drame (zar se nije ’Banović Strahinja’ tu skoro, dok je njegov pisac gasnuo, razbuktao novim žarom?) i srebrnasta proza ’Autobiografije o drugima’. Žalio se da je lenj, ali je kvantitativno uradio zapravo više od nekih koji se smatraju vrednima”, pisao je Vladeta Janković.

Rođen u svešteničkoj porodici 17. oktobra 1922. godine, u Irigu, Mihiz je pohađao Karlovačku gimnaziju, a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Radio je u Vukovom i Dositejevom muzeju, bio je i upravnik biblioteke Matice srpske, umetnički direktor „Avala filma” i umetnički savetnik u „Ateljeu 212”.

Neka prijateljstva počinjao je negativnim viđenjem proze, a tako je bilo i sa Dobricom Ćosićem, čiju je pripovetku kritikovao. Iako se nisu u svemu i uvek slagali, Mihiz i Ćosić bili su prisni prijatelji, počev od 1946. godine, kada su se upoznali u Omladinskom domu na Kotež Neimaru u Beogradu. Sa Đilasom je Mihiz vodio duge razgovore u šetnjama duž napuštenog savskog kupališta... „Zakon o zabrani druženja sa Milovanom Đilasom nije donesen, ali je dejstvovao”, smatrao je Mihiz.

Srpski pisci slali su Mihizu svoje knjige ne samo zbog toga da bi o njima dao svoj sud ili im posvetio tekst, upućivali su ih na adresu Borislava Mihajlovića Mihiza iz neke vrste kulturološke obaveze, kao što bi Narodnoj biblioteci slali obavezne primerke novih izdanja. Na početnim stranicama tih knjiga, koje su savremenici slali Mihizu, strasnom čitaocu i osnivaču NIN-ove nagrade, bile su ispisane posvete, koje su sabrali Vladeta Janković i Milan Janković i objavili u knjizi „Drugi o Mihizu”. O značaju Mihizovih književnih kritika govori i rečenica srpskog nobelovca Ive Andrića da je tek posle Mihizovog teksta o romanu „Prokleta avlija” shvatio šta je napisao. Poklanjajući Mihizu ovu knjigu, Andrić je napisao: „B. Mihajloviću, bez svečanih reči posvete, a sa iskrenim i dobrim željama”. Matija Bećković ispisao je u delu „Metak lutalica” duhovitu posvetu: „Ne znajući šta da ti poklonim za 24. mart, na brzinu sam napisao ovu knjigu”.

Prve utiske o Mihizu, Dušan Kovačević stekao je još kao student Akademije, u Ateljeu 212, a susret sa njim opisivao je kasnije kao razgovor sa „užurbanim, suvonjavim čovekom, pogleda nalik na sokola koji prati plen i za koga se u Klubu književnika pričalo da određuje sudbinu srpske literature”. Mihiz je mladom dramskom piscu predočavao dragocenost tih prvih doživljaja pozorišta, kojih će se sećati čitavog života. Kovačević je, pri tom, znao da ono što Mihiz „proglasi” za valjano – to valja, a ono što on zanemari, to je zapravo bilo uzaludno trošenje papira i olovke. „Posmatrao sam ga dok je pričao, lupkajući vrhom desne cipele u ritmu rečenica, a posebno važne reči `podvlačio` otresanjem pepela cigarete u već prepunu pepeljaru. I još mi je nešto rekao, nešto ispričao iz sopstvenog iskustva, ali sam samo ovo, prvo, zauvek zapamtio, i danas ga vidim i čujem. Svako sećanje na gospodina Borislava Mihajlovića Mihiza je istovremeno osećanje dubokog poštovanja, radosti i neke neobjašnjive tuge...”, pričao je Dušan Kovačević.

Poslednjih godina života Mihiz se povukao u ćutnju, koja je govorila više od reči, i „umro od namere da umre”, kao što je to učinio i Crnjanski, koji je odbijao da prima lekove. Motiv izdaje zanimao je srpskog kritičara i pisca čitavog života, ne samo sa moralnog i psihološkog stanovišta, već i kao istorijsko-mentalni problem. Poslednjih godina osećao je da su njegove ideje izdane. Njegov umni „Predlog za razmišljanje u deset tačaka” za razrešenje jugoslovenske krize bez sukoba, koje je objavio NIN 1991. godine, i koji je podrazumevao da se u Srbiji obrazuje koaliciona vlada, da ta vlada najavi višestranačke izbore i da Srbija prizna samostalnost Slovenije i Hrvatske, uz poštovanje prava Srba izvan matice, itd., ostao je neuslišen. Mihiz je zatim Deposu dao veliku energiju, bio je čak i poslanik u Skupštini Srbije kao vanstranačka ličnost, a u aprilu 1993. godine podneo je ostavku.

Pre konačnog muka, rekao je: „Za poslednje tri godine, ne rešivši ništa, potrošili smo tri rata, desetak izbora i referenduma, petnaestak republičkih i saveznih vlada i bar toliko donetih i promenjenih ustava, za pet fantomskih srpskih republika. Okrnjili smo ugled Crkve, Univerziteta, Akademije, Francuske 7 i gotovo svih javnih ličnosti, koje su nešto značile. Spiskali smo narodnu privredu, proćerdali državu i standard njenog stanovništva, a srpski narod obesramili na rubu sveta. Pitanje svih naših pitanja: kako da ovaj narod pribere pamet i ponovo stane na snagu koju smo uzalud rastočili na nadžake i buzdovane...”

Izvor: Politika

Šta je prethodilo osnivanju vaše izdavačke kuće Nezavisna izdanja? Koje godine je ona osnovana?

Pa to je bilo '63./'64. godine. Naravno, te 63. godine, na univerzitetu izlazio je Student, kao list studenata, kao i časopis Vidici. Ja sam bio član redakcije časopisa Vidici. Miša Stambolić je bio glavni urednik. On je mene, Ljubu Simovića, Danila Kiša i Vlajčića, uzeo u redakciju tog časopisa. Miša Stambolić je međutim, ubrzo otišao u vojsku i novi glavni urednik je postao Ljuba Simović. Ja sam bio u redakciji kod Ljube Simovića. Zatim je Ljuba Simović otišao u vojsku, pa sam ja postao glavni urednik tog časopisa. Naravno, posle par dana oni su utvrdili da ja nisam baš sasvim pogodan za glavnog urednika, ali ja se nisam dao smeniti.

To su bila vremena kada oni nisu znali kako da izvedu smenu. Pošto je moj potpis bio deponovan u Narodnoj banci – kao potpis čoveka koji odlučuje o sredstvima. Ja sam izdavao taj časopis dokle god je bilo para. Ima para – moj potpis važi. Bio je jedan čovek, tada Sekretar univerzitetskog komiteta, jedan čovek koji je prema meni gajio apsolutno poštovanje – i tada i kasnije. Sam je bio sklon pisanju. On je bio Đoko Stojčić. I Đoko Stojčić, kao Sekretar univerzitetskog komiteta nije hteo da me smeni. Tako sam ja nastavio da pravim taj časopis...

Vi tada međutim, još uvek niste bili zaduženi za grafiku?

Pa, naučio sam nešto. U okviru zaduženja glavnog urednika, bila je štampa časopisa u Novom Sadu. Glavni urednik je morao da putuje u Novi Sad. A i Milan Vlajičić je navijao za Crvenu zvezdu, pa je takođe morao da ide u Novi Sad da gleda Crvenu Zvezdu. A ja sam navijao za Partizan! Ali nisam nikako mogao Vlajčiću da kažem da navijam za Partizan, nego sam ćutao o tome. Vlajčić je sve vreme mislio da i ja navijam za Crvenu Zvezdu. I tako mi smo išli na utakmice, a ujedno i da prelamamo list. List se prelamao u olovnom slogu. Tu sam ja prvi put video kako se to radi, pre toga nisam imao priliku da vidim kako se to radi.

U vezi sa grafičkim oblikovanjima tih izdanja, jeste li vi nekako uspeli potpuno svoju slobodu u potpunosti da zadržite ili su vam se pisci suprotstavljali? Jesu li vam nekada, nešto svoje nametali?

Ne, sve ono što sam ja radio kao grafički dizajn je bio moj lični izbor. Nikad se niko nije ni usudio. Ćutali su i trpeli... Ja kad sam počeo da izdajem knjige, ja sam bio javna ličnost. Ja sam bio mlad, naravno, kad je otvaran Dom omladine. Ja sam tada imao na primer 23-24 godine, završavao sam studije. Oni su imali program koji je podrazumevao velike javne debate o pojedinim pitanjima. U prvoj godini, od tih deset veliki panela koji su bili održani, na osam panela sam ja učestvovao. Bile su razne oblasti, ja mislim da sam ja najviše učestvovao. Ali je bilo i drugih, bio je Ljuba Tadić, profesor, pa onda Mihajlo Marković, ali svodi se da su učestvovali na dva tri panela. Ja sam učestvovao na osam. Veliki broj ljudi je dolazio to da sluša. Ne samo mladog sveta. Dom omladine je predstavljao oazu slobode. Tako da sam predstavljao, ne znam kako bih to nazvao, bio sam zapravo javna ličnost.

Svet je u prvim godinama mislio da ja izdajem knjige uz saglasnost države. Svet nije mogao da zamisli da je to toliko jednostavno. A bilo je jednostavno. Ljudi koji su radili u tim štamparijama su bili takođe slobodarskog duha, zato su me te dve štamparije zapravo podržavale. Oni nisu uskraćivali našu slobodu. Postojala je sigurnost da se to može uraditi.

Kada počinjete da radite plakate?

Plakate sam počeo da radim šezdest i šeste godine, kada je Dom omladine otvarao Galeriju doma omladine, pa je napravljen plakat za tu prvu izložbu. To je bila izložba Damnjana. (Radomir Damnjanović Damnjan) Ima ga gore na izložbi. To je taj prvi plakat. Izgleda kao da je zadnji. Rekao bih, da nikakve razlike nema.

Zašto su baš Vas zvali tada?

Zato što je prvi direktor Doma omladine bio Nikola Marković. A Nikola je, pre nego što je postao direktor Doma omladine, bio predsednik Saveza studenata beogradskog univerziteta. U tom savezu, ja sam bio predstavnik arhitektonskog fakulteta i tehničkih fakulteta uopšte. Predstavnik pravnog fakulteta, bio je Slobodan Milošević. Nikola Marković, koji je bio predsednik Saveza studenata beogradskog univerziteta, imao je ogromne simpatije prema meni, jer smo bili drugovi tokom celog života, a i Đoka Stojičić. I on je, kada je postao direktor Doma omladine, izabrao mene da budem u Savetu galerije i naravno, da napravim plakate i kataloge za prve izložbe koje su bile u Domu omladine, što sam ja i uradio.

Recite nam nešto o samom nastanku studija Strukture. Kako je došlo do stvaranja studija?

Kako bi izvršili legalizaciju radova, država je stvorila bila mogućnost da se određeni umetnički ateljei osnivaju pri likovnim udruženjima i pri primenjenim udruženjima - kako bi se pokrila delatnost. Tako smo Saveta i ja, sa Dragošem (Kalajićem) i Borom (Ćosićem), osnovali taj atelje, koji smo nazvali Studio strukture. Ime Strukture izmislio je Dragoš Kalajić. I to je prijavljeno u Udruženju. Ispostavilo se zatim, da to uopšte nije bilo potrebno i da je država u međuvremenu izvršila potpunu liberalizaciju. Umetnicima je bilo omogućeno da imaju produkciju svojih umetničkih dela. Bilo je samo potrebno da ja te knjige koje štampam, proglasim za moja umetnička dela. To nisam imao nikakvih problema da ih proglasim, zato što je već celo društvo, to što ja činim proglasilo za umetničko delo.

U okviru vaše izdavačke kuće Nezavisna izdanja,  izdali ste oko 500 naslova. Na koji način ste birali šta će biti objavljeno?

Nisam birao, oni su birali mene. Onaj koji bira naslove, to bi podrazumevalo, da on ima neki zahtev od literature, pa bira naslove koji su u skladu sa tim zahtevom. A ja sam imao međutim, u životu, zahteve samo prema slobodi, prema tome, nisam imao zahteve da bilo koga primoravam da ima literaturu koja bi se meni dopala. Uglavnom su dolazili ljudi koji su isto kao i ja imali potrebu za slobodom. Ove knjige ne predstavljaju niti literarno stremljenje, niti oblik literature. Oni nemaju zajedničko ime, ali one predstavljaju jedan oblik oslobođenja, oni subili zapravo oslobođenje. Neke duhovne tvorevine. Autori su se međusobno, kao takvi, prepoznavali. Oni su se prepoznavali i pružali su podršku toj vrsti oslobođenja.
To je bilo oslobođenje koje nije vezano niti za socijalne prilike, niti za politička stanja, niti za ekonomske prilike. Baš naprotiv. Naš narod je jedan skroman narod, koji ima skroman život. Ali je duhovno bogat.

Šta je država u tom trenutku mislila o toj duhovnosti i oslobođenju i kako se ophodila?Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću. Da li je Vama bilo teško da imate tako nešto? Kako je to funkcionisalo?

Ne, nije bilo nikakvih teškoća. U našoj zemlji – ne znam da li to svet zna?! U našoj zemlji, izdavačka delatnost je bila sve vreme dozvoljena, cenjena. Ona nije bila zabranjena. U našoj zemlji, tokom svih godina – od 1945. pa nadalje, uvek je broj privatno izdatih pesničkih knjiga bio veći, nego broj knjiga koje su izdavale državna preduzeća.

Da li je neko proveravao te naslove?

Nije postojala nikakva cenzura, ništa. Postojale su naravno zabrane knjiga. Bilo je nekoliko knjiga koje su zabranjene. Te zabrane su se odvijale na taj način, što bi knjige prvo bile odštampane, pa puštene u prodaju, pa bi onda tužilac uzeo knjigu. Naravno, on bi knjigu uzeo pod nečijom sugestijom,  i pročitao. Ako bi našao da se nešto u knjizi kosi sa određenim zakonima, pokrenuo bi sudski proces. Odluku o zabrani bi donosio sud.

Kako je bila artikulisana vaša izdavačka kuća, na koji način je funckionisala?

Imali smo instituciju stalnog pretplatništva. Bio je jedan spisak ljudi stalnih pretplatnika, koji kupuju svaku knjigu, nezavisno od toga kolko košta i šta je u knjizi. To su bili stalni pretplatnici Nezavisnih izdanja. Tako su se zvali. Njih je bilo hiljadu. Svaka knjiga koja izađe, numerisana je brojem. Isto tako su i svi pretplatnici numerisani brojem, pa svako dobija knjigu sa svojim brojem. To se šalje poštom. Ne plaća se ništa unapred, nego se u svakoj knjizi nalazi jedna poštanska uplatnica kojom on plati kolko knjiga košta. Neke su knjige bile jeftine – sto, dvesta, trista dinara, nije to bila neka velika suma. Ali mi smo imali oko 150 pretplatnika, koji su bili stranci. Jedan broj njih, npr. njih sto – nisu znali naš jezik.

U Danskoj profesor slavistike na katedri, pa Ministar kulture! Pa se onda javljaju razni neki drugi ljudi... Omam imena i adrese, ali ne znam šta je ko uopšte. I mi im šaljemo uredno knjige. Oni primaju te knjige: bude pet, šest knjiga. Na kraju godine, njima se pošalje račun. Kod nas nije moglo, pa sam ja otvorio jedan račun u Švedskoj, pa oni uplate to u Švedskoj. Mi nikad nismo kontrolisali da li je neko uplatio ili nije uplatio. Uopšte nije ni bilo važno. Ali oni uplaćuju, švedska banka javlja da je stigla uplata – sa Havaja neko poslao. Neverovatno!

A onda kod nas, to treba pogledati taj spisak, to su (pretplatnici) najznačajniji ljudi jugoslovenske i srpske kulture, najznačajniji ljudi. Sve poznati ljudi! Oni su bili zapravo pretplatnici. I danas se dešava, da mi se javi neko – Izvini molim te, nedostaje mi sedma knjiga, hoću da imam komplet! Kažem –čekaj, stani da pogledam. Kažem – našao sam, poslaću ti. I pošaljem mu. Neke od tih knjiga su imale velike tiraže. Kad kažem velike tiraže i izdanja, podrazumevam brojke malog izdavača.Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka. To je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak četiri, pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Veliki broj!

Imali smo tu fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale sve naše knjige. Davali su nam poseban kutak u knjižari. Kad vi dođete i kažete – Slobodan Mašić? Oni kažu – kako da ne! Odvedu vas u deo knjižare, gde se nalaze samo naša izdanja. Imali smo veliku podršku. Sada je naša knjižarska branša uništena. Nema više tih nekadašnjih, velikih knjižarskih mreža koje su imale Prosveta dole, Kultura, Mladost zagrebačka, Naprijed...

Ceo intervju sa Slobodanom Mašićem možete pročitati na designed.rs

Fotografije u tekstu: Neda Mojsilović i Senja Vild - Kulturni centar Grad

Odrastao je u Harkovskoj guberniji u provincijskom gradiću Lebeđanu, udaljenom oko trista kilometara od Moskve, u građanskoj porodici, sa ocem sveštenikom i majkom pijanistkinjom. U Voronežu završava gimnaziju sa odličnim uspehom, nakon čega u Sankt Peterburgu upisuje 1902. godine politehničke nauke - brodogradnju. Sklon liberalnim idejama pridružuje se boljševicima zbog čega ga carske vlasti hapse i proteruju u rodni grad, ali se on ilegalno vraća u Sankt Peterburg, gde završava studije. Pažnju književne kritike privlači pripovetkom "Srez" u vreme kada je bio prognan, iako je njemu pisanje bilo hobi, a glavna profesija projektovanje i gradnja brodova. Stalno je bio pod prismotrom carske cenzure, posebno kada je 1914. godine objavio antiratnu priču "Na kraju sveta". Njegovo životno geslo je bilo da "svet u životu održavaju jeretici, a kada ih ne bi bilo trebalo bi ih izmisliti".

U početku je bio opčinjen boljševičkom revolucijom, govoreći: "Revolucija je mlada ljubavnica vatrenih očiju - i ja sam bio zaljubljen u revoluciju", ali je ubrzo doživeo veliko razočaranje. Svet je upoznao putujući po Rusiji, Mediteranu i Engleskoj, ali i prevodeći dela Džeka Londona i H. Dž. Velsa, "Gvozdenu petu" i "Vremeplov".

Kruna Zamjatinovog književnog rada je roman "Mi", delo sastavljeno od četrdeset beleški u kojima anticipira budućnost društvenog uređenja u Jedinstvenoj Državi, na čelu sa Dobrotvorom, gospodarom države koji brine o svojim podanicima. Delo je nastalo 1920. godine kao reakcija na deformaciju ideja socijalizma, neposredno posle pobede Oktobarske revolucije, građanskog rata i inostrane intervencije, ali je prvi put objavljeno 1924. u SAD na engleskom jeziku. Na ruskom je objavljeno 1952, u Njujorku, a u njegovoj otadžbini tek 1988. godine u vreme perestrojke, kada je sovjetski socijalizam doživljavao sunovrat, a SSSR raspad.

Intervencijom Maksima Gorkog kod Staljina 1931. godine, Zamjatin napušta SSSR da bi, šest godina kasnije, 10. marta 1937. umro u Parizu u najvećoj bedi.

Nasuprot utopijskim delima koja su projekcija pozitivne idealističke slike društva, Zamjatin je rodonačelnik negativne utopije ili distopije sa kataklizmičnim i apokaliptičnim predviđanjima. Poruka njegovog dela je da dolazi do diskontinuiteta u razvoju civilizacije i da pojedinac ne može slobodno uticati na svoju budućnost. Opisujući uređenje države koja je represivnu moć razvila do savršenstva, roman "Mi", apologetski veliča kolektivitet nad pojedincem, projektuje idealnu državu koja vlada ljudima kroz brojeve, mašine i medije, nadgledajući pod staklenim zvonom svakog čoveka, njegovu javnu i privatnu sferu. Sve je strogo kontrolisano, cenzurisano i matematički unapred uređeno, a izbor bez alternative pojedinac treba da prihvati kao sreću i vrhunac slobode. Iako ga anarhisti nikad nisu svrstali u svoje redove, može se reći da je bio strasni kritičar države.

Za državu je svaki njen zločin opravdan i ona je "branila da se osudi na smrt pojedinac, a nije branila da se ubijaju milioni". U svom groteskno-ironičnom opisu uloge države zamera bivšoj vlasti zašto je ona mogla dozvoliti da ljudi žive slobodno, bez obaveznih šetnji i tačnog rasporeda jela, da ustaju i spavaju po svojoj volji. U zanosu veličanja države veli: "Jedino sredstvo da se čovek izbavi od zločina to je da se izbavi od slobode", smatrajući da je svest o sopstvenoj ličnosti bolest.

U takvoj državi čovek je prestao da bude divljak tek onda kada je sagrađen zeleni zid kojim je odvojen savršen svet "od nerazumnog, nakaznog sveta drveća, ptica, životinja". Život ima smisao samo ako je neslobodan i potčinjen idealnoj estetskoj neslobodi. Ljudi su obučeni u uniforme sa zlatnim pločicama na grudima na kojima su upisani brojevi. Policiji se daje uloga anđela-čuvara, a snovi su strogo zabranjeni i predstavljaju ozbiljno psihičko oboljenje. U Zamjatinovoj Jedinstvenoj Državi pojedinac je samo broj u izvršavanju kolektivne volje države čiji se autoritet i moć nikada ne smeju dovoditi u pitanje. U protivnom sledi kazna, operativni zahvat na mozgu. Autor beleški o Državi broj D-503 ubeđuje čitaoce da je sve ono što je napisao izraz zdravog razuma i činjenica u kojima nema metafora i osećanja.

Pošto je pokorila zemaljsku kuglu Jedinstvena Država će svoj način života nametnuti čitavom kosmosu, gradnjom čudovišne mašine - Integrala, uz opomenu: "Naša je obaveza da ih primoramo da budu srećni. Ali pre oružja - oprobaćemo reč".

Neposredno posle nastanka, delo "Mi" mnogi teoretičari su svrstali u rod književne i naučne fantastike, ali će vreme pokazati da je ono bilo u dosluhu sa društvenom zbiljom i tragičnim istorijskim događajima u XX i XXI veku. Delo je nagovestilo formiranje staljinističkih gulaga, masovnih deportacija, nacističkih logora, gde su ljudi bili brojevi bez svog identiteta. Tako je bilo za vreme Drugog svetskog rata, u logorima smrti, stvaranjem vojnih blokova, podizanjem Berlinskog zida, sve do novih zidova prema azilantima u Evropi i SAD, jačanjem represivnih mera i primenom globalnih informativnih mreža kao oruđa za vladanje i nametanje geopolitičkih, državnih, korporativnih i drugih interesa. Uvođenjem informacionih tehnologija ljudi su postali kontrolisani od tajnih službi koje su zahvaljujući internetu ušle u spavaće sobe i na radna mesta.

Prethodnik ideja Hakslijevog "Vrlog Novog sveta" i Orvelove "1984", Jevgenij Zamjatin je aktuelniji danas nego juče. Njegovo teorijsko delo nije samo naučna fantastika, već je ozbiljno politikološko štivo koje upozorava da svako represivno i totalitarno mešanje države u javni i privatni život dovodi do sumraka demokratije i slobode ličnosti.

Izvor: Danas

Dvadeseti vek koji, srećom, u nas ima znamenito mnoštvo dugovečnih stvaralaca, zapravo se sad oprašta od Dejana Medakovića (Zagreb, 7. 7. 1922 – Beograd, 1. 7. 2008) koji je višestrukim inicijativama ostvario nenadmašnu našu geografiju duha, u prelaznim vremenima za koje dobro znamo da su uvek i prolazna. Dakako, onaj srpski dvadeseti vek koji počinje pucnjem Gavrila Principa 1914. godine, i još uveliko traje.

Njegova geografija duha postavila je markacije vidljivo zauvek. U tom redu je i Trst, i Zagreb, i Hilandar, i Sremski Karlovci...

Bežanija, reč tako aktuelna u našim balkanskim ratovima devedesetih godina, upravo je u Medakovićevim tumačenjima postavljena na stožerno mesto stvarnosnog nukleusa tolikih naših seoba. Nije se radilo samo o metafori, nego i čitavoj metafizici nesigurnih nam života, oskudice, skomračenja svake vrste. I sam unekoliko apatrid, izgnanik iz rodnog grada, Medaković je svoju autobiografsku istinu pretočio u kategoriju opštijeg smisla.

Skorojevići sa naknadnom strašću za pedigreom, nisu mu nikada oprostili što, u sjajno obnovljenoj lozi, pripada porodici čiji je rodoslov reprezentativan, a ostvaren u dva, bogme i tri protekla stoleća. Na drugoj strani, u krugu naših specijalista neprikosnovene uskogrudosti, bio je nedodirljiv a često i ignorisan, pokadšto i neshvaćen, baš zbog zamamne obaveštenosti, smisla za velike i prostrane kulturološke i istoriografske sinteze, stila klasično doteranog i privlačnog.

Nije neobično nego veoma logično da je upravo on od Vukove zadužbine, ustanove na samom početku relativno skromnog spomenarskog značaja, stvorio respektabilnu instituciju koja je, u nas i u rasejanju, za očuvanje srpske nacionalne samosvojnosti učinila više nego sijaset naših listopadnih ministarskih resora.

I tu je, naime, opet bio na tragu svog pradede Danila Medakovića koji je svoj list značajno obeležio kao prvo glasilo štampano vukovskim pravopisom. I koji je, popularizator prvoga reda, objavio „Povijesnicu srbskog naroda”... (I–IV).

Njegovom zamašnom poduhvatu novog osvetljavanja a često i senzacionalnim otkrićima u istraživanju srpske umetnosti XVIII i XIX veka, jedino je samerljivo u našim okolnostima ono šta je i kako u ukrštenim rečima i smislovima moderne umetnosti učinio, dakako sve s Ušćem, naše superiornosti i visoko odnegovanog ukusa Miodrag B. Protić.

Najteže su mu padala izneveravanja, intimne prevare, tihe utaje, izbledele stranice u spomenaru prijateljstva. Ništa nije zaboravljao, premda je, ipak i zlopamtilo, vlastita razočaranja pretakao u anegdote koje su bezmerno duhovite i nepoštedne.

Još nedavno, a pre neki mesec, objavio je u visokotiražnom časopisu „Školski čas” jedinstven autobiografski kroki. Unekoliko oproštajan: praštanje dodiruje taj tekst melanholično i sasvim tiho. U njemu pominje one koji su prvi uočili i vrednovali njegovu liriku (Palavestra, Gluščević, Ređep), ali nadasve instruktivno kazuje kako je za njega, kao i za Getea, čovek uvek bio „čudesan kao prvog dana”. I kako je polza naroda jedina mera patriotizma.

U sredini koja kao postulat ima definisano, unapred sročeno i nenajavljeno samoubistvo gospodina Goluže iz priče Branimira Šćepanovića, i u kojoj takoreći ne bi bila moguća pojava Umberta Eka (profesor a piše beletristiku! učenjak a nepojamni sanjar!), naše čitalaštvo je, u slučaju Medakovića, prihvatalo najčešće jednu od opcija. Kombinacija naučnika i beletriste jednostavno nije bila moguća.

Stoga se i moglo desiti da je čitav korpus Medakovićevih proza, sa naslovima pet knjiga, ostao gotovo nezapažen. A upravo taj melanholični memento Sremskih Karlovaca i Rakitja, našim železničkim peronima pored kojih protutnje ekspresni međunarodni vozovi i našim gimnazijskim kabinetima, ogrezlim u mirise prašine ferijalnih dokolica, našim belim Rusima i našim tragičnim izbeglicama, poseduje prustovsku tananost. Onu koju je kao niko drugi bio uočio u pripovetkama Veljka Petrovića, ostvarenim u senci baroknih tornjeva, opervaženih tragičnim boljkama: jektikom i filokserom.

Nesporazumi, katkad nalik na erupcije čuđenja, kao da sugerišu postojanje dvojnika u veoma radoznalom i radosno iskušavanom životopisu Dejana Medakovića. Srednjovekovna njegova provenijencija i patricijsko detinjstvo, u nekadašnjem kosmopolitskom gradu Zagrebu, vaspitanje i školovanje isto još uvek, sa reperima davnih dana nestale monarhije (Badiju isto ne treba smetnuti s uma), one na Dunavu, rajskoj reci kojoj je, inače, posvetio vidovit, domišljat i originalan ogled, na jednoj su strani.

A visoki rang nacionalnog osećanja i osobena, plemenito starinska brižnost za narodnu stvar, baš u Isidorinom stolpničkom smislu, na drugoj je, navodno, strani. Međutim, u snažnom spoju izrazite personalnosti kakva je bila Medakovićeva, te dve obale su ostvarile korelaciju. Obuhvat koji je ozračio metafizički dramatično našu ispreturanu prošlost, našu mutnu sadašnjost, našu neizvesnu budućnost. Za Medakovića, to je bila čvrsto i zauvek overena stvar.

Tekst: Politika

Fotografije: FB stranica Dejan Medaković

Novi komunistički režim je poeziju Ahmatove ocenjivao kao trivijalnu, zamerajući joj što ne propagira ideje društvenog napretka i ne podiže revolucionarni duh naroda. Pesnikinja je zbog toga narednih nekoliko decenija živela u senci, gledajući kako mnogi njeni bliski prijatelji i voljeni muškarci stradaju. Godinama se borila da iz sibirskog logora oslobodi svog sina jedinca Lava Gumiljova. Posle smrti Josifa Staljina uspela je da povrati izgubljeni ugled u Sovjetskom Savezu, kao i širom sveta. U poslednjim godinama života svuda je dočekivana s velikim poštovanjem, uz počasti i priznanja.

Nemirna umetnička narav nije dozvoljavala Ahmatovoj da se skrasi uz jednog čoveka. Život su joj obeležili mnogi istaknuti umetnici, među kojima su bili pesnici Nikolaj Gumiljov i Osip Mandeljštam, slikar Amedeo Modiljani, istoričar umetnosti Nikolaj Punjin. Bila je bliska i s Borisom Pasternakom, a pratile su je glasine da je bila u vezi i s najvećim pesnikom simbolizma Aleksandrom Blokom.

Poezija u genima

Kraljica Neve, kako su je zvali, rođena je u Velikoj Fontani, nedaleko od Crnog mora, u oblasti Odese. Njeni roditelji Andrej Gorenko i Ina Stogova poticali su iz plemićkih porodica. Andrej je bio inženjer-mehaničar flote. Ahmatova je pisala o tome da niko iz njene najuže porodice nije bio naklonjen poeziji, ali da je prva ruska pesnikinja Ana Bunjina bila njena daleka rođaka po majci.

Porodica se još pre Aninog prvog rođendana preselila u Carsko selo nedaleko od Sankt Peterburga, gde je njen otac dobio mesto činovnika u Državnoj kontroli ruske imperije. Leto je kao devojčica provodila u letnjikovcu u blizini Sevastopolja. Zbog smelog i nepredvidivog karaktera dobila je nadimak Divlja devojka. Kako je kasnije pisala, volela je da hoda bosa, bez šešira, da skače iz čamca u more, da se kupa za vreme oluje i da se peče na suncu dok joj ne otpadne koža. Kada joj je bilo 16 godina, roditelji su joj se razdvojili, a ona se preselila u Kijev. Upisala se na tamošnji univerzitet s namerom da studira pravo, ali je posle godinu dana odlučila da se posveti izučavanju književnosti u Sankt Peterburgu.

Poeziju je počela da piše u 11. godini, nadahnuta stihovima Nikolaja Nekrasova, Žana Rasina, Aleksandra Puškina, Jevgenija Baratinskog i simbolista. Anin otac Andrej nije želeo da devojka stihove štampa pod njegovim prezimenom, tako da se prvobitno potpisivala kao Ana G, da bi kasnije prisvojila tatarsko prezime svoje prabake po majci – Ahmatova.

Imala je 14 godina kada je upoznala pesnika Nikolaja Gumiljova, koji se odmah zaljubio u nju. Naredne tri godine Nikolaj se udvarao Ani i prosio ju je nekoliko puta. U svom časopisu „Sirijus“ objavio je i njenu prvu pesmu, koja joj je donela ugled u sanktpeterburškim umetničkim krugovima. Gumiljov je mladoj i kapricioznoj poetesi posvetio mnoge stihove koji svedoče o tome kako je osvajao njeno srce.

Nakon Aninog dugotrajnog oklevanja i premišljanja, konačno su se venčali na proleće 1910. godine. Medeni mesec su proveli u Parizu, gde je pesnikinja upoznala italijanskog slikara Amedea Modiljanija. Zbližila ih je ljubav prema poeziji i slikarstvu, te su nakon njenog odlaska iz francuske prestonice počeli da se dopisuju. Prepiska je trajala mesecima, a naredne godine Ahmatova je, razočarana zbog saznanja da je muž više ne voli i da je vara, ponovo doputovala u Pariz i utehu potražila u zagrljaju Modiljanija. U tom periodu slikar je načinio petnaestak Aninih portreta, uglavnom crteža olovkom. Prepuna pozitivnih utisaka i osećanja, pesnikinja se vratila u Rusiju, nadajući se da će nastaviti prepisku s italijanskim umetnikom, ali joj on nije odgovorio ni na jedno pismo. U međuvremenu Gumiljov je otputovao u Afriku i proveo tamo više od pola godine.

U društvu pesnika

Ahmatova je krajem 1910. godine s pesnicima Osipom Mandeljštamom i Sergejom Gorodeckim osnovala pesničku grupu koja je zastupala ideju da poetsko stvaralaštvo ne počiva na nadahnuću nego na stvarnosti. Iz te grupe izrastao je uticajni pesnički pokret akmeizam, suprotstavljen u to vreme vladajućem simbolizmu. Akmeisti su bili usredsređeni na ovozemaljski život, na poeziju sveta koji ih okružuje. Nastojali su da oslikaju detalje iz svakodnevnog života ne baveći se istorijskim i društvenim okolnostima.

Pesnički kružok objavio je 1912. godine zbirku pesama Ahmatove pod nazivom „Veče“. Malo izdanje od 500 kopija gotovo odmah je rasprodato, a pesnikinja je dobila na desetine pohvala u književnoj štampi.

Dve godine kasnije objavljena je druga zbirka, koja je potvrdila njen ugled u pesničkom i čitalačkom svetu. Bio je to, kako je kasnije priznala, jedan od najlepših perioda u njenom životu. Bila je slavna i cenjena, okružena zgodnim i talentovanim muškarcima. Jedan od njenih bliskih prijatelja bio je Boris Pasternak, koji ju je, iako oženjen, mnogo puta zaprosio, a kružile su i glasine o njenoj vezi s Aleksandrom Blokom.

Sluteći dolazak burnog vremena, pesnikinja je u julu 1914. godine napisala stihove „Strašna vremena dolaze / Uskoro će sveži grobovi pokriti zemlju“. Ahmatova je u tom periodu bila u vezi s mozaičarem i pesnikom Borisom Anrepom, kojem je posvetila mnoge svoje pesme. Tokom revolucionarne 1917. godine objavljena je i nova zbirka njenih stihova „Belo jato“. Kao svedok burnih februarskih događaja u Sankt Peterburgu suočila se s glađu i nemaštinom. Brojni njeni prijatelji su stradali, a mnogi su pobegli u Evropu i Ameriku. Među onima koji su je napustili bio je i Anrep, koji je otišao u Englesku. I sama Ahmatova razmišljala je o mogućnosti da pobegne iz zemlje, ali je na kraju ipak odlučila da ostane.

Godine 1918. godine razvela se od Nikolaja Gumiljova i udala za orijentalistu, pesnika i prevodioca Vladimira Šilejka. U to vreme bila je u vezi i s kompozitorom Arturom Lorijem, koji je komponovao muziku za mnoge njene stihove.

Neprijatelji naroda

Gumiljov je 1921. godine uhapšen zbog antirevolucionarnih aktivnosti i nakon tri nedelje provedene u tamnici streljan je zajedno sa šezdesetak ljudi. Veza s tim pesnikom bacila je senku sumnje i na samu Ahmatovu, a posebno na njihovog sina Lava, koji je kasnije takođe uhapšen i osuđen na robiju. U Sibiru je završio i njen bliski prijatelj Osip Mandeljštam, koji je i umro u radnom logoru.

Na meti novih sovjetskih vođa našla se i poezija Ahmatove, koja je ocenjena kao izdanak trivijalne „buržoaske estetike“, ravnodušna prema trenutku, prema revolucionarnom zanosu i pregnućima novog društva. Kao nepodobni pesnik počela je da gubi i poklonike i čitaoce. Njena poezija bila je nezvanično zabranjena partijskom rezolucijom iz 1925. godine, tako da je sve teže uspevala da nađe i izdavače koji bi se drznuli da objave njene stihove. Posvetila se prevođenju, podarivši čitaocima izuzetne prevode dela Viktora Igoa, Rabindranata Tagorea, Đakoma Leopardija i drugih autora. Napisala je i vredne akademske radove o klasicima ruske literature Aleksandru Puškinu i Fjodoru Dostojevskom. Ovaj period u svom životu kasnije je nazvala „Vegetarijanske godine“.

Nakon razlaza sa Šilejkom, Ahmatova je počela da živi sa svojim školskim drugom i dugogodišnjim prijateljem Nikolajem Punjinom, s kojim je ostala do sredine tridesetih godina. I Punjin je bio jedna od žrtava represije. Umro je u radnom logoru 1953. godine.

Početkom devedesetih godina obelodanjeno je da je stan Ane Ahmatove godinama bio prisluškivan, a da je sama pesnikinja bila pod stalnom prismotrom policije, koja je sačinila detaljan dosije o njenom životu na oko 900 stranica, prepun dostava, izveštaja o telefonskim razgovorima, citata iz njenih pesama i tekstova, priznanja njenih bliskih prijatelja. Prema svedočenju Anine bliske prijateljice Lidije Čukovske, progonjeni pesnici i pisci dovijali su se na razne načine da se njihove reči ipak čuju, pa su tako mnogi od njih učili napamet stihove svojih prijatelja i potom ih prenosili drugima usmeno. Ahmatova je posetiocima davala da pročitaju stihove zapisane na ceduljicama, a potom ih spaljivala. „Ruke, šibice i pepeo. Lep i gorak ritual“, pisala je Čukovska.

Poema bez heroja

Tokom Drugog svetskog rata Ahmatova je bila svedok dugotrajne opsade Lenjingrada. Tada je počela da piše „Poemu bez heroja“, koja je bila posvećena uspomeni na sve njene prijatelje i građane koji su poginuli tokom mučna 872 dana opsade grada. Ahmatova je opisala predrevolucionarne godine, vreme svoje mladosti i ulaska u književnost, posmatrajući taj period s istorijske distance kao svedok strašnih događaja i tragičnih sudbina većine svojih prijatelja i poznanika. Prvu verziju tog poetskog dela završila je u Taškentu, tokom evakuacije, a na njemu je radila ukupno 12 godina.

Prvo je bila evakuisana u Čistopolj, na proleće 1942. godine, a potom je zajedno s drugim umetnicima otišla u Taškent. U tom periodu ozbiljno se razbolela od tifusa. U Lenjingrad se vratila 1944. godine u maju. Susret s opustelim i razrušenim gradom veoma ju je potresao. Ratna stradanja udaljila su je od romantičnih tema, tako da je u tom periodu napisala niz stihova u kojima je veličala borbeni duh svog naroda. Neke od njenih patriotskih pesama čak su se našle i na naslovnim stranicama vodećih režimskih listova. Ipak, neposredno po završetku rata isključena je iz Saveza sovjetskih pisaca, a književnim časopisima „Zvezda“ i „Lenjingrad“ stigao je zvanični dopis od Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza s oštrom kritikom na račun Ahmatove i drugih pesnika čiju su poeziju objavljivali.

Lav Gumiljov ponovo je uhapšen krajem 1949. godine i osuđen na deset godina robije u sibirskom radnom logoru. Svi napori pesnikinje tokom narednih nekoliko godina bili su usmereni na pokušaj da oslobodi sina iz ropstva, pa je tako i njena poezija dobila novi „sovjetski ukus“. U časopisu „Ogonjok“ objavila je poemu „U slavu mira“, u kojoj je otvoreno podržala Staljina i njegov režim. Lav je, ipak, ostao u logoru sve do 1956. godine. Sama Ahmatova poeziju iz tog perioda nikada nije uvrstila u svoj zvanični pesnički opus. Pesnikinja je 1951. godine ponovo primljena u Savez sovjetskih pisaca, a pet godina kasnije njeni stihovi su se ponovo našli pred čitaocima u štampanim izdanjima.

Pesnikinja je poslednje godine života provela u Lenjingradu, baveći se prevođenjem, pišući poeziju i izučavajući književnost klasičnih pisaca i pesnika, u prvom redu Puškina. Sovjetske vlasti priznavale su je kao jednog od poslednjih živih pesnika „Srebrnog doba“, te je kao dostojni predstavnik otadžbine ponovo mogla da putuje u inostranstvo. Istovremeno, zahvaljujući delima kao što je autobiografska poema „Rekvijem“, svedočanstvo o stradanjima njenih bližnjih i njenom emotivnom bolu, važila je i za nezvaničnog lidera disidentskog pokreta. Poema „Rekvijem“ je na ruskom jeziku objavljena 1963. godine u Minhenu, a u Sovjetskom Savezu tek 1987.

Ana Ahmatova je 1965. godine putovala na Siciliju, gde joj je uručena književna nagrada „Taormina“, a potom u Englesku kako bi primila počasni doktorat Univerziteta u Oksfordu. Nedugo nakon posete Oksfordu, u novembru 1965. godine, doživela je srčani napad. Prebačena je u sanatorijum u Moskvi i na proleće 1966. preminula od srčane slabosti. Hiljade njenih poštovalaca ispratilo ju je na ceremonijama održanim u Moskvi i Lenjingradu. Pesnikinja je sahranjena na sanktpeterburškom groblju Komarovo.

Izvor: naslovi. net  (Tekst je prvobitno objavljen u magazinu Akter)

Posetite Muzej Ane Ahmatove

Potvrdu za to dao je, kako ga nauka tretira, najbolji arhitekta svih vremena, Amerikanac Frenk Lojd Rajt, koji je posetio Crnu Goru između dva svetska rata, dok je još bila "živa" Njegoševa crkva-kapela na vrhu Lovćena. Kada je saznao da je najveći poeta Južnih Slovena "nacrtao" crkvu koju je posvetio svom stricu Svetom Petru Cetinjskom, i u kojoj je po sopstvenoj želji sahranjen, Rajt je uzviknuo: "Njegoš je zaista bio genijalan, kada je smislio ovakvo rešenje, jer kružna forma je prava kruna za vrh Lovćena. Vidi se sa svih strana i jednako izgleda sa svake".

Dakle, kapelu koja je sagrađena 1846. godine, činila je jedna veća i jedna manja kružna forma, realizovana po Njegoševom nalogu i nacrtu. A ko je bio pozvaniji da tako nešto kaže od Rajta (1867-1959). Osnivač moderne arhitekture, pisac koji je objavio dvadeset knjiga, predavač, dizajner velikog opusa, poznat je po tome što je verovao u oblikovanje struktura koje su u skladu sa ljudskom prirodom i okolinom, što predstavlja filozofiju koju je nazvao organska arhitektura. A baš na tome je lovćenski genije smislio crkvu-kapelu, koja će biti porušena, uprkos protivljenju velikog dela kulturne javnosti, 1972. godine.

Malo je poznato da je Rajt, koji je rođen u državi Viskonsin, bio suprug Olgivane (Olge Ivanove Lazović), unuke velikog vojvode i junaka Marka Miljanova, koja je u Talesinu, u dalekoj Arizoni, zajedno sa slavnim suprugom, osnovala poznatu Rajtovu fondaciju, jednu od najčuvenijih škola arhitekture na svetu. Olgina majka Milica bila je hrabra i smela ćerka vojvode Marka Miljanova, čija je uloga u Prvom svetskom ratu bila velika. Poslušala je svoje srce i sa puškom u ruci otišla da brani svoj narod. Njen otac nije imao muške naslednike, pa se govorilo da je taj ratnički žar, koji je goreo iz ljubavi prema srpskom rodu, usadio u svoje tri kćerke. Najviše se rasplamsao u Milici, što se videlo odmah na početku izbijanja Velikog rata kada je otišla na front, rame uz rame sa muškarcima. Kada je stasala, Milica se udala za Ivana Lazovića i sa njim dobija 1898. godine ćerku Olgu.

Iz Crne Gore Olga je otišla kao sedmogodišnja devojčica početkom dvadesetog veka, bila je pisac, plesačica, kompozitor, filozof, učiteljica. Bila je u braku s Rajtom od 1924. do njegove smrti 1959. Preminula je 1988. godine. Posle njene smrti 1991. Američki institut arhitekata priznao je da je Rajt najveći američki arhitekta svih vremena.

Nema sumnje da je Olgivana svom suprugu, pored pomoći za brojna arhitektonska ostvarenja (bila mu je velika inspiracija i podrška), puno pričala o svojoj postojbini, lovćenskom Prometeju, koji se toliko "topio u srpske nesreće", da je to i bio razlog za posetu Jezerskom vrhu, nad kojim je stražarila jedinstvena crkva-kapela. Tu je Rajt i saznao ko je "nacrtao" kapelu, koja će se naći posle rata na grbu Republike Crne Gore. A onda su "kola okrenula niza stranu". Po nalogu ondašnjih komunističkih vlasti, crkva-kapela je srušena 1972, da bi ustupila mesto faraonskom Mauzoleju, koji je uradio genijalni vajar Ivan Meštrović. Mauzolej, kojemu je, kako su i predlagali tada mnogi znalci, bilo mesto "negde na Cetinju", otvoren je 1974.

Tako je umrla poslednja želja pesnika i vladike, koji je crkvu na Lovćenu amanetom pisanim uoči svoje smrti 1851. odredio za večno prebivalište. Pre nego što će želja tadašnjih moćnika iz Crne Gore o postavljanju mauzoleja biti realizovana, tome su se protivili ugledni pisci i stvaraoci kao što su Miroslav Krleža, Meša Selimović, koji je vapio "ne stavljajte samar na Lovćen", posebno Srpska pravoslavna crkva i njena Cetinjska mitropolija. Ali i naučnici koji su tvrdili da će "planina odbaciti glomaznu građevinu".

Nedavno je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije podsetio da crkvu-kapelu treba vratiti na Lovćen, izražavajući i želju brojnih slobodomislećih ljudi i u Crnoj Gori i drugde u regionu. On je kazao, između ostalog, da ne traži uklanjanje mauzoleja, već da se na zgodnom mestu, uz postojeće zdanje (taj prostor je već sagledan) sagradi crkva u istim gabaritima pre njenog rušenja.

Ovom temom, večito aktuelnom, bavio se, baš povodom ideja o vraćanju crkve i jedan srpski intelektualac, inženjer arhitekture iz Kruševca Radul Radmanovac, koji je obavestio javnost da se Njegoševo ime nalazi u Leksikonu arhitekata bivše Jugoslavije. On je podsetio da je, prilikom izgradnje mauzoleja, Lovćenu "odrubljena" glava.

Njegošev zavet

Crkvicu na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, podigao je Petar II Petrović Njegoš 1846. i posvetio je svom stricu Svetom Petru Cetinjskom. Prilikom podizanja kapele, a i neposredno pred smrt, Njegoš je izrazio želju da u ovoj crkvi bude i sahranjen, "na onoj visini, koja je najviša u Crnoj Gori i otkud se vide ponajviše samo srbske zemlje i sinje more", kako je to pričao Milorad Medaković, Njegošev ađutant i prijatelj, kasnije i državni sekretar crnogorskog knjaza Danila. Medaković je zabeležio i Njegoševe reči kojima obavezuje Crnogorce da ga sahrane na Lovćenu: "To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu." Njegoš je umro 19. (31) oktobra 1851, u 10 sati. Iz bojazni da bi se Turci mogli noću prikrasti na Lovćen i počivšem vladici odrubiti glavu, sahranjen je u Cetinjskom manastiru, da bi 27. avgusta 1855. njegove kosti bile prenete na Lovćen.

Priznanje Rusa Krasnova

KAPELU koja je dobrim delom stradala 1916. godine od artiljerije Austrougarske koja je okupirala Crnu Goru, podsetio je Radmanovac, nije "crtao" veliki ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, kako se ponegde priča i piše, niti joj je izgled menjao prvi jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević, unuk crnogorskog kralja Nikole Petrovića Njegoša, koji ju je obnovio 1925. godine. Krasnov je, naime, visoko ocenio rešenje kapele koje je zatekao i u potpunosti zadržao njenu autentičnost. O tome svedoče fotografije kapele iz ranijih vremena i one obnovljene, pre više od devedeset godina.

Kamen sa brojevima

Kamen kojim je zidana crkva na Lovćenu decenijama je "ukrašavao" jednu ledinu na Ivanovim koritima. Bio je obeležen brojevima, jer se verovalo da će od njega ponovo "negde biti podignuta Njegoševa crkva". Gomila je "smeštena" pored dečjeg odmarališta na poznatom izletištu u podnožju opevane planine. S vremenom je bivala sve manja jer su pojedinci uzimali "lepu građu" za svoje objekte!

Izvor: Novosti

U pogledu istraženosti, život i delo ovog srpskog vajara najbolje su dokumentovani među svim našim, ne samo starijim skulptorima. O njemu je između dva svetska rata objavljena monografija, nedavno je izašla i druga u izdanju Galerije „Matice srpske“ u Novom Sadu, kao i katalog retrospektivne izložbe u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Napisao ih je profesor Miodrag Jovanović, uz Nikolu Kusovca naš najbolji poznavalac umetnosti devetnaestog veka. Đorđem Jovanovićem bavili su se i dvojica najboljih učenika i naslednika Miodraga Jovanovića, Uroš Anić kao magistrant i asistent i Miroslav Timotijević, sadašnji profesor nacionalne novovekovne umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Umetnik je 1947. godine napisao „Autobiografiju“, objavljenu u monografiji. Životni i stvaralački put ovog vajara istražen je i arhivski, istoričar umetnosti Vladimir Konjikušić je pored istraživača domaćih, za podacima tragao u minhenskim policijskim arhivima.

Kosovo u srži

Rođen je, kako sam kaže, 21. januara 1861. u Novom Sadu. Otac mu je bio učitelj, pisac i prevodilac, prijatelj Đure Jakšića, koji ga je opisao u jednoj pripoveci, grčkog a majka srpskog porekla. Izrodili su sedmoro dece, a Đorđe je bio najmlađi. Umetnik je iz braka sa Nemicom Emom Viktorijom Šajtler imao sinove Mirka, arhitektu, rođenog u Minhenu i Branka, geologa, rođenog u Parizu. Unuk Serž Jovanović sastavio je rodoslov porodice jer brojni unuci i praunuci rasuti po Francuskoj i Americi s ponosom nose prezime Jovanović. Kosta St. Pavlović je o vajaru objavio sećanja u „Glasu kanadskih Srba“.

Posle beogradske Realne gimanzije, umetnik je boravio u Minhenu, „radeći drvorez“, kako je napisao, što se odnosilo ne na grafiku već na rad u reljefu. Ostavši posle nekoliko meseci bez sredstava, vratio se u Beograd i upisao na Tehnički fakultet. Stojan Novaković je potvrdio da su mu drvorezi „izvrsni“. Na osnovu uspeha u Minhenu i državne stipendije koju je odobrio ministar Novaković, upisao se na bečku Akademiju. Posle prvih uspeha, prešao je u najbolju germansku vajarsku školu u Drezdenu i tokom studija dva puta proputovao Evropu na velosipedu. U Pariz je prešao 1887. godine i, kako je pisao, tu su mu se otvorile oči i tek onda je došao do saznanja šta je prava monumentalna umetnost. Zapažen u Drezdenu sa skulpturom „Prelja“, devojke u srpskoj narodnoj nošnji, pohvaljen u Parizu, za Svetsku izložbu 1889. godine izradio je skulturu slepog „Guslara“ u prirodnoj veličini.

Mihailo Valtrović, upravnik Narodnog muzeja, našavši da to nije „srpski guslar“, odbio je za otkup ali su čačanski seljaci pred njom skidali kapu, a seljanke joj ljubile ruku kao živom čoveku. Ministarstvo mu je ukinulo stipendiju ali je sa skulpturom „Josif Pančić“ priredio prvu samostalnu vajarsku izložbu u Beogradu. Usledile su godine uspešnog porodičnog i činovničkog života i drugi brak sa Francuskinjom Margerit. Jedan je od osnivača umetničkog udruženja „Lada“ i upravnik Umetničko-zanatske škole, koju je osnovao sa Ristom Vukanovićem i Markom Muratom. Ne želeći da bude „Švabin rob“, prošao je Albansku golgotu i našao se ponovo u Parizu. Po povratku je brinuo o radu škole i postao redovni član Srpske kraljevske akademije 1920. godine.

Bio je učenik Šapija, uz Rodena najznačajnijeg francuskog vajara devetnaestog veka. U Srbiji osim Petra Ubavkića, vajara školovanog u Rimu, nije imao konkurenciju. Pozirali su mu državnik Žorž Klemanso, vojskovođa Ferdinand Foš, general Manžen, vikont de Fontenej i Ogist Goven ali i lepe pariske devojke. U Parizu je nastavio rad na svom najvećem delu, „Spomeniku kosovskim junacima“, postavljenom 1899. u Kruševcu da obeleži petstogodišnjicu Kosovske bitke. Monumentalni su između njegovih ostalih i spomenici „Knez Miloš Obrenović“ u Požarevcu, „Vuk Karadžić“ i „Josif Pančić“ u Beogradu.

Tamne strane života

Kao i Paja Jovanović, svoja dela zasnivao je na istorijskim istraživanjima kostima, naoružanja i naslikanim portretima. Skulpture sa nacionalnom tematikom izlagao je na pariskim Salonima i veoma lepo prihvaćene, navele su Francusku vladu da ga sa Pajom Jovanovićem predloži za dobijanje ordena Legije časti. Izvajavši biste kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije Karađorđević, dobijao je često porudžbine sa dvora ali je bio obasut i drugim narudžbinama. Izvajao je između ostalih svojih ostvarenja biste Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Karađorđa, Save Tekelije, Sime Matavulja, patrijarha Georgija Brankovića, Jovana Žujovića, vojvode Stepe Stepanovića, skulpture i medaljone sa likovima Ljubomira Nenadovića, Dr Jovana Subotića, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Dr Vladana Đorđevića, Milovana Glišića, Nikole Pašića i brojne druge.

Ogledao se i u fasadnoj i u grobljanskoj skulpturi, spomenik vojvodi Živojinu Mišiću iz 1921. godine jedan je od najboljih te vrste u srpskoj umetnosti. Jovanović je bio i vanredan vajar aktova, alegorijskih kompozicija, bahantkinja, vila, personifikacija reka i plodova prirode. Tamniju stranu života prikazao je u skulpturama „Napuštena“, „Tuga“ i „Melanholija“. Izvajao je alegorijske kompozicije „Miris ruža“, „Miris proleća“, „Beogradska ruža“ i „Sava“, sa kojima je u našu skulpturu uveo najviše oblike poetične lepote.

Pojedini radovi intimnog karaktera kao „Siroče“ iz 1917. i „Branko i vila“ su među najizražajnijim. Te je vrste i „Dečak sa Čukur-česme“ iz 1908. koju su ne obazirući se na tragiku istorijskog događaja nedavno ukrali Romi i razbili je prodavši je u staro gvožđe. Više puta je vajarski prikazao Uroša Predića, a autoportreti, pojedini iz profila, među najboljim su njegovim ostvarenjima.

Radeći u gipsu, terakoti, kamenu i bronzi, Đorđe Jovanović se bavio skoro svim poznatim savremenim temama, od dokumentarističkih, portretskih, faktografsko istorijskih, mitoloških, alegorijskih do socijalnih, radničkih i rudarskih. Bio je pravi čovek i umetnik svog doba, njegove skulpture od minijaturnih reljefa do monumentalnih radova izražavaju preovlađujuće pravce devetnaestog veka, od realizma i naturalizma do dendističkog simbolizma i secesije. Prošao je mnoge vajarske škole i bio među prvim srpskim umetnicima školovanim u sva tri za nas bitna umetnička centra – u Beču, Minhenu i Parizu. Ostavio je galeriju likova iz nacionalne istorije, muzej skulptura najznačajnijih Srba ali se bavio i ženskom lepotom zbog nje same, zadivljen njenom tajnovitošću.

Čuveni vajar je imao bogat život i raznovrsno stvaralaštvo, bio kritikovan i slavljen, zaboravljen i ponovo otkriven. Primedbe koje su mu na rad upućivali savremenici, današnja publika verovatno ne razume, doživljavajući njegove skulpture celovitije i manje detaljistički. Uz Petra Ubavkića, Đorđe Jovanović je rodonačelnik modernog srpskog vajarstva, prvi naš društveno šire poznat i priznat vajar. Sa njim je počela velika avantura srpske skulpture i sa njim doživela vrhunac.

Izvor: Pečat

U istoriji jedne ulice, čiji je današnji naziv Zmaj Jovina, u Novom Sadu, nekoliko godina po završetku Velikog rata, postojao je i atelje u kome je stvarao, nikad ne skidajući uniformu srpskog vojnika, i jedan akademski slikar, koji je to zvanje stekao na Imperatorskoj akademiji umetnosti u Petrogradu. To, danas gotovo zaboravljeno ime, glasilo je Vasa Eškićević (Irig, 1867 - Novi  Sad,  1933).

Izuzev nekolicine entuzijasta, rođaka ili poznanika, poput Gordane Bulović, Zorice Hadžić ili Jovana Savkovića, o njemu nikakvog pomena gotovo i da nema, a ratne dnevnike, sačinjene od ukupno šest notesa ispisanih pretežno grafitnom olovkom, koje je vodio duž povlačenja srpske vojske kroz Srbiju, Makedoniju, Albaniju i Grčku, pa sve do povratka u otadžbinu i ulaza u oslobođeni Novi Sad, čuvaju podrumi rukopisnog odeljenja Matice srpske. Među tim notesima, koje je toj ustanovi dostavila porodica Eškićevića, nalaze se i njegovi isečci iz novina, kratka autobiografija, kao i njegova posmrtnica u vidu telegrama. Njegova najveća želja, ostaviti trag  za buduća naša pokoljenja da svojim očima vide, odnosno štampanje tih dokumenata u jednu knjigu, zajedno sa podliscima Severne Srbije i Srbadije, u kojima je nakon rata objavljivao delove iz dnevnika, nije doživeo ni sto godina nakon dešavanja iz ove epopeje i golgote srpskog naroda.

Ko je, ukratko, bio Vasa Eškićević?

Rođen u Irigu, u kom je prvenstveno izučavao berberski zanat, isticao se precrtavanjem srpskih junaka iz kalendara i drugih ilustrovanih listova, kako piše u svojoj trostranoj biografiji, koja se takođe nalazi među neobjavljenim notesima. Kasnije odlazi u Beč, u privatnu slikarsku školu za koju navodi da je malo toga dala. Po povratku na raspust, zahvaljujući naporima ruskog prote Teofana Nikolajeviča Kardaševa, ali i Ilariona Ruvarca, u vidu materijalne pomoći, s obzirom da je Eškićević živeo prilično skromno, gotovo siromašno,  on sluša priče o čuvenoj ruskoj akademiji i katedri profesora Rjepina, i odlazi u Rusiju. U otadžbinu se javljao kao saradnik Brankovog kola, novosadskog Branika i cetinjske Luče, sa prevodima Bulgakova, Čehova i Gorkog. Omiljeni pesnici bili su mu Puškin i Ljermontov, a Gorski vijenac znao je napamet. Objavio je i nekoliko svojih pesama u časopisu Otadžbina, poput Kosovskoj siročadi ili Kad nestane Brankovića. Bio je i suosnivač Srpske nacionalne omladine, kao i član Književnog saveta Matice srpske, do čijeg članstva je mnogo držao, te upravo iskazom o članstvu u njemu i završava već pomenutu autobiografiju.

Školovao se do svoje četrdesetprve godine, i izlagao je svoje slike  po izložbama  u Petrogradu i Moskvi, o kojima se tadašnja ruska kritika uglavnom izjašnjavala pozitivno, pa se tako njegova slika Veliki četvrtak u XVI veku čuvala i u jednom od najpoznatijih muzeja likovne umetnosti - Tretjakovskoj galeriji. Prema nekim procenama, njegov slikarski opus se sastoji od preko četiri stotina slika. Karijeru koju je težim putem gradio i izgradio u Rusiji, kao i sav svoj materijalni imetak, ostavlja po strani po izbijanju Prvog svetskog rata, i ponesen slavnom Cerskom bitkom i pobedom srpske vojske, vraća se u Beograd, ne koristeći ni priliku za susret sa porodicom nakon toliko godina. Javlja se kao dobrovoljac i biva odmah prekomandovan u ruski Inženjerski odred, pukovnika Dobrova.

Tokom rata bio je i ratni fotograf. Zabeležio je vojnike Moravske divizije, srpsku vojsku na Krfu, Prvu srpsku armiju, dobrovoljačke ruske odrede,  bugarske ratne zarobljenike, kao i dešavanja sa ratišta sa istoka Srbije u 1915. godini (Njegove fotografije čuvaju se u arhivu Vojnog muzeja). U tom periodu bio je pripadnik čuvene Prve srpske armije Živojina Mišića, o kome je ostavio dragocena svedočanstva u Srbadiji i Severnoj Srbiji. U ovim glasilima, među ostalim istaknutim pojedincima Srbije i Velikog rata,  impresijama i poznanstvima sa njima, nalaze se i imena kralja Petra I, Radomira Putnika, Dragutina Dimitrijevića Apisa, Nikole Pašića, Sibe Miličića , kao i Stepe Stepanovića, o kome ostavlja sledeći zapis i stihove : lice dostojno takmaca naših slavnih Nemanjića [...] i onog, sudbonosnog i istorijskog trenutka kada je, da bi zadržao nadiranje austromadžarskih armija, i osokolio svoju malobrojnu vojsku, kao razjareni tigar uleteo u streljački rov sa oba svoja sina, i sa puškom uzviknuo zajedno sa srpskim pesnikom: ’ nek nas nema’... Al pred našim grobom, Istorija neka sagne glavu, Neka pamti ko postane robom, Kako treba bitisati lavu.

Eškićević je neprocenjivi svedok i svih onih prilika među običnim stanovništvom, sa svim njegovim vrlinama i manama koje je do tančina opisivao, vojnim i političkim dešavanjima, ratnim profiterima, nedisciplini ruskih dobrovoljaca, teško oprostivim greškama saveznika, ali i svedok sa čitavim listama imena, iznad kojih ironično stoji 'slavno' poginuli braneći Austromađarsku crkotinu.

Pored tih imena stoje detaljna obrazloženja zločina svih onih hrvatskih, austrijskih, mađarskih i bugarskih majora, pukovnika, policijskih službenika  nad srpskim civilnim stanovništvom. Jedan takav žig stavlja i bugarskim zločincima u selu Pavlovu, kraj Ristovca: Izvršili strašna nasilja nad ženkinjama od deset do dvanaest godina pa do četrdesetpete nisu nikog štedeli. Mnoge mlade žene nad kojima su se po dvadeset- dvadesetpet bugarskih vojnika izređali, ostajale su mrtve na mestu.

Ova svedočanstva, pisana sa izvesnom vremenskom distancom i posleratnim promišljanjima, u odnosu na one ostale u rukopisima, nalaze se u raznim podliscima Srbadije i Severne Srbije iz 1923, 1924 i 1925. godine. Međutim, mnogi brojevi pomenutih časopisa nedostaju i nepoznato je gde se danas nalaze, pa su tako prizori i zapažanja o događajima iz Albanije ili sa Krfa možda i zauvek izgbuljeni. Upravo u onim dostupnim, pri čemu treba imati u vidu da se više ne može govoriti o ratnim dnevnicima, već memoarima, Eškićević ostavlja neka od najlepših svedočanstava o rodoljublju.

Primer braće Vajagić i njihovog oca Riste, koji skupa dolaze iz Indijane kao dobrovoljci i bivaju nazivani novim Jugovićima, ili iskaz iz 1906. godine, poput Misli i osećanja predaka produžuju […] u nama, koji pripada Milanu Rakiću, nisu usamljeni primeri izraženog održavanju kosovskog, nemanjićkog i vizantijskog kulta, kako među običnim zemljoradnicima, od kojih je veći broj vojnika i bio sastavljen, tako i među intelektualnim krugovima. Kao što Rakić svoju diplomatsku karijeru ne nastavlja u Parizu ili Rimu, već u Prištini, u gerilskoj borbi i sa puškom u ruci, te u u suzama celiva zemlju na Gazimestanu i udara u pravoslavna zvona, tako i Eškićević napušta Rusiju, dolazi u razorenu otadžbinu, zagleda svaki pravoslavni manastir ili crkvu pred kojim se nađe, poput Lazarice u Kruševcu, i u njima vidi  dah prohujalih vekova, dah sile Nemanjića i slavne prošlosti naše.

Sličan događaj opisuje i prilikom boravka na Varvarinskom polju. Iako se nalazi u neposrednoj blizini Stalaća, u koji svakog trenutka trebaju da umarširaju austrougarske trupe, Eškićević ostaje među poslednjim srpskim vojnicima jer želi da posmatra mesto gde je besmrtni – legendarni srpski junak Jovan Kursula sa Turcima megdan delio i podelio, i zamišlja te junake na čelu sa Velikim Voždom, koji su na ovom slavnom polju udarali temelj ovoj našoj proslavljenoj otadžbini. Takav odnos pokazuje i kada opisuje Gučevo, Ćele Kulu, ili Prizren iz kojih je ostavio i čitave popise bugarskih skrnavljenja očiju i tela svetaca na ikonostasima, zatečenim ljudskim fekalijama ili redove o crkvama pretvorenim u konjušnice. Iako posmatrajući njihova ruinirana stanja i stravične prizore iz zbivanja na frontu, Eškićević će svoj boravak u Prizrenu videti kao u Dušanovom carskom gradu [...] gde su sjajni dvori sjali.

Nakon iskaza punih ponosa i zanosa, prema onome čemu i sam pripada, kao i jasne tradicijske svesti i značaja određenih građevina, upravo u Prizrenu Eškićević, pokazuje veru i otpimizam u konačnu pobedu, čak i u gotovo nemogućim uslovima, jer upravo je ono što se prvobitno smatra nemogućim, a kasnije se ukaže dostižnim i ostvarivim, odraz nečega što ostaje u pamćenju kao odlika herojstva. On Veliki rat vidi kao priliku mogućeg ostvarenja vidovdanski kulta u sadašnjem trenutku, i pretpostavlja da bi upravo odlazak jedne već otpisane vojske, koja bi se kasnije, na Kajmakčalanu  pobedonosno vratila, značio upravo ostvarenje tog cilja( U osvajanju vrhova Kajmakčalana bio je jedan od učesnika i ostavio je zapis i o tom događaju). Eškićević, kao i sva srpska vojska, iz otadžbine odlazi da bi se u nju kasnije vratio. U obraćanju austrijskim zarobljenicima, navodi da je za dalji opstanak jednog naroda, do ponovnog njegovog Uskrsa dovoljno i sećanje: Eno pogledajte srpsku vojsku, i njene, u borbama izrešetane zastave, i zapamtite, da gde god se te zastave pobodu i zalepršaju, onde će vam biti Srbija, a Prizren je samo običan grad, kao što su i drugi gradovi, koji se napuštaju i zauzimaju.

Eškićevićevo nepriznavanje i zanemarivanje u Jugoslaviji, treba pre svega tražiti u tadašnjem društveno-političkom ambijentu. U dobu, u kome jedni od najumnijih ljudi poput Svetislava Stefanovića ili Dragiše Vasića završavaju na spiskovima streljanih ,ne čudi podatak da se Eškićevićevi dnevnici ostavljaju po strani. Mogućnost pisanja u Srbadiji koristio je i za stalne polemičke osvrte i ukaze na negativne aspekte nove države, ali i za vrlo otvorene kritike samog komunističkog poretka i članova Partije poput Filipa Filipovića , o kom piše: Sudbina, dakle Srbije, sudbina svoje slave, ali i nezapamćene otadžbine, sudbina njegove braće- ovih vitezova, koji od Kosova zadivljuju svet svojim legendarnim junaštvom – nije kod ovog socijalističko- komunističkog dronjka izazvalo ni kaplju sažaljenja, tuge i bola, što se ruši ono, što je krvlju i suzama stvarano kroz čitavo jedno stoleće. Nakon samo jednog takvog Eškićevićevog zapažanja, jasno se može zaključiti zašto bi se njegovo stvaralaštvo tada moglo smatrati nepodobnim. Ipak, postavlja se pitanje, šta nas danas u tome sprečava?

Podržite rad Novog Polisa: Akcija "500x500" - Kraj Novog Polisa?