Memento

Mihizova velika mala priča o Banović Strahinji

Od Starca Milije preko Mihiza do danas - čudan čovek Banović Strahinja

Slobodan Vladušić

Priča o Banović Strahinji koju je Vuku ispevao Starac Milija, svima je dobro poznata:

U predvečerje Kosovskog boja, Banović Strahinja odlazi u posetu svom tastu, Jug Bogdanu. Za to vreme u njegov posed, malenu Banjsku, provaljuje turski odmetnik Vlah Alija. Pali mu dvore i otima ženu. Saznavši to, Banović Strahinja traži pomoć od Jugovića da spasi ženu. Međutim, Jug Bogdan odbija da pošalje svoje sinove sa Strahinjom, zato što se plaši za njihov život. On govori Banoviću da njegova žena, sada kada je oteta, više nije njegova pa mu nudi bolju ljubu. Ban ne pristaje i sam odlazi u potragu za Vlah Alijom. Prati ga samo pas Karaman.

Praveći se da je Turčin, on prolazi kroz tursku vojsku. Videći njenu silinu, uplaši se. Nailazi na starog derviša koga je ranije pustio iz zarobljeništva da sakupi otkup: derviš ga odmah prepoznaje, ali ga ne odaje, već mu iz zahvalnosti za banovu čovečnost otkriva gde je Alija. Banović Strahinja turskog odmetnika zatiče sa glavom u krilu svoje žene: uplašena od Banovića, jer misli da je došao da je kazni, ona upozorava Turčina.

Počinje megdan ravnopravnih junaka, u kome ni jedan ne može da nadvlada onog drugog. Banović se obraća ženi da se odluči za onog koji joj je drag, a presudi drugom; Vlah Alija je podseća na kaznu koja je čeka i obećava joj svilu i kadifu ako mu pomogne. Žena udara Banovića komadom sablje i umalo ga ubija. Karaman skače na ženu, Alija gleda šta se sa njom dešava, a Banoviću tada druga snaga dođe i kolje ga zubima.

Vraća se s ženom Jugovićima i govori šta mu se dogodilo. Oni bi da je kazne, on im ne dozvoljava. Prigovara im: ako su toliki junaci, zašto s njim nisu krenuli na Kosovo.

Na kraju izgovara poznate ali ne tako jasne stihove:

Al' ću stopit' svu tazbinu moju
Nemam s kime ladno piti vino
No sam ljubi mojoj poklonio

I povede ženu kući, u malenu Banjsku.

Netko beše Strahinjiću bane

Čak ni onda kada se ovako, navrat-nanos, prepriča, pesma o Banović Strahinji ne ispada smešna. Naprotiv, deluje kao fabula za akcioni film sa dodatkom mozga. (Na kraju krajeva, po ovoj pesmi je i snimljen vrlo solidan film koji je režirao Vatroslav Mimica.) Hoću da kažem, ima nečeg neuništivog u ovom junaku. Kada čovek hoće da se našali s epskim junacima, to vrlo lako može da uradi, recimo, sa Kraljević Markom. Radoje Domanović je to i učinio u satiri ,,Kraljević Marko drugi put među Srbima". Sa Banović Strahinjom nije tako: onaj ko pokuša da ga degradira - poput jednog reditelja koji ga je u pozorištu pretvorio u navijačkog huligana - sam ispada smešan.

I to nije slučajno: nema zezanja sa pesmom koja počinje stihom ,,Netko bješe Strahinjiću bane". Težak, opasan stih. On govori da Banović jeste (neko), što implicira da su ostali u pesmi niko. Čitalac pesme ili gledalac filma, oseća da se to niko malo odnosi i na njega. Otuda nelagodnost. Pa ipak, oseća da u toj pesmi postoji nešto važno, što ga privlači i pored te nelagodnosti.

Evo jednog primera: jednom sam, guglujući Banović Strahinju, naleteo na blog čoveka koji je napisao otprilike ovo: juče sam ponovo gledao film Banović Strahinja i taj junak i sve što je u vezi sa njim, ponovo mi se smučilo. Jasno zar ne? Čovek ne voli Banović Strahinju. OK. Samo, zašto je onda ponovo gledao film? Šta je toliko privlačno u tom junaku, pa da želimo da budemo u njegovoj blizini čak i onda kada postoji opasnost da se pored njega osećamo kao niko?

Čovek i Bog

O Kraljeviću Marku postoji - takav se utisak stiče - bezbroj pesama. O Banović Strahinji, samo ta jedna. A ona je dovoljna, zato što je u njoj sve.  Ako je zaista tako, onda je u njoj zapisano i naše vreme, u kome se od Los Anđelesa do Vladivostoka, ali dužim putem, suočavaju dva koncepta čoveka: jedan je bogočovek, a drugi čovekobog. Koncept hristolikog bogočoveka, podrazumeva da postoji neka instanca koja ograničava našu moć. Dakle, postoje granice koje možemo, ali ne želimo da pređemo. Drugi koncept je homo deus - čovekobog: mi smo bogovi, mi od boga preuzimamo moć, odnosno svemoć i ne pristajemo da našu volju bilo šta ograničava.

OK, to drugo na prvi pogled deluje baš po našoj meri - da čovek postane bog. Nemaš više koga za šta da moliš, nego sve možeš sam. Slobodan si. Kao. Međutim, uzmite u obzir i ovu sitnicu: koncept čovekoboga nije namenjen svakom čoveku, već samo izabranima. Setite se Ničea koji na jednu stranu postavlja nadčoveka, a na drugu ljudsko ,,stado". Ne postoji ništa što nadčoveka obavezuje da čuva to stado. On nije obavezan bilo kome za bilo šta, pa stoga sa tim stadom može da čini šta mu je volja: da neku životinjicu sačuva, a da neke druge, većinu recimo, pusti da crknu. Ako su baš spore u tome, može i sam da ih zakolje. Volja mu je, bog je.

Drugim rečima, koncept čovekoboga podrazumeva da se čovečanstvo deli na manjinu bogova i većinu životinja koje će tim ,,bogovima" stajati na raspolaganju da s njima rade šta hoće. Nije prijatna spoznaja, znam, i zato će veliki broj čitalaca kazati da preterujem, jer je to lakše, nego se suočiti sa njom.

Ostanite međutim, tu, u ovom tekstu, još jedan trenutak i zamislite sledeću hipotetičku situaciju: zamislite da od vas i još milion drugih ljudi neki preduzimač može da zaradi, recimo, 100 miliona $, ali će ga taj profit koštati vaših života. Ako zna da na ovom svetu nikome neće morati da polaže račun zbog vašeg nestanka (a onaj drugi svet za njega ne postoji), šta mislite šta će taj preduzimač izabrati? Vaš život ili profit?

Betmen i Banović Strahinja

Sada naravno, neko od čitalaca ovog teksta može da pita: kakve veze čovekobog i bogočovek imaju sa Banović Strahinjom? Pa stvar je u tome što se u liku Banovića razotkriva jedan novi, treći koncept čoveka, koji bismo mogli da nazovemo svečovek. To je sinteza bogočoveka i čovekoboga. Ukratko, Banović Stranjina je sve, i zato je običnom čitaocu teško da se identifikuje sa ovim likom: oseća da u ovom junaku, u tom neko što on beše, ima nečeg što je više od običnog čoveka, a da pritom on nije nadčovek ili superjunak.

Na prvi pogled, Banović Strahinja je tipičan junak čojstva i junaštva. Čojstvo ilustruje humani odnos prema zarobljenicima (dervišu), a junaštvo želja da spasi svoju ženu. To je jasno i već viđeno. Ali, sada slede problemi: uzmite recimo Betmena i probajte da zamislite kako se ovaj junak nečega plaši. Teško. Taj strah bi okrnjio njegovu junačku auru, što se ne bi dobro odrazilo na profitnu stopu filma. Kada ugleda tursku vojsku na Kosovu, Strahinja se međutim, uplaši. Da li taj strah krnji njegovu junačku auru? Ne.

Idemo dalje: probajte da zamislite Betmena kako kolje zubima Džokera. Ne ide ni to. Pored sve one fancy opreme, Betmen bi u najboljem slučaju mogao da Džokera preda nadležnim organima (da im ovaj pobegne i nastavi se u sledećem nastavku franšize). Banović Strahinja opet, Vlah Aliju kolje zubima (nema nastavka, nema franšize, nema nadležnih organa). Ko bi želeo da se poistoveti sa takvim junakom? Niko, zato što klanje zubima kao da junaka pretvara u zver, kao da ga vodi u prostore podljudskog, a tamo niko ne želi da ode: čitaoci bi želeli da pobede kao junaci, a ne da kolju kao zveri.

Idemo dalje: završna scena, Banović Strahinja govori Jugovićima da oni nemaju pravo da sude, a onda oprašta ženi, i to ne zato što ga je uverila u svoju nevinost ili u snagu olakotnih okolnosti - ona na kraju krajeva ništa i ne govori - već zato što postupa poput Boga, dakle iz sfere neshvatljive ljudskom razumu. Betmen koji dolazi iz kulture gde je osveta divlji oblik pravde, tako nešto ne bi mogao da uradi: da li je ovaj junak ikada ikome oprostio? Nikada. Zločincu i ,,stadu" se tamo nikada ne oprašta.

Svečovečnost Strahinjina

Banović je dakle, svečovek, jer u sebi objedinjuje i ljudsko (čoveka koji može da se uplaši) i podljudsko (zver koja kolje zubima), i božansko koje prašta iz razloga neshvatljivim ljudskom umu. Usput je i poliglota, da dodam i tu pojedinost. Ukratko, on je zbilja jedinstveni junak u svetskoj književnosti i taj fakt može s pravom da nas ispuni nekim tihim, skromnim ponosom, jer je pesma nastala među nama, u srpskom kulturnom prostoru.

Pa ipak, u toj svečovečnoj uzvišenosti, Banović Strahinja deluje hladno i udaljeno, baš zato što je nemoguće poistovetiti se s njim. Nemoguće je pronaći neku njegovu slabost, koja bi dovela u pitanje njegovu savršenost i tako ga učinila bliskim: ta slabost je već ugrađena u njegovu celovitost i savršenost. Nemoguće je našaliti se sa njim, a da ga pri tom ne falsifikujemo, da njegovo neko ne pretvorimo u niko, da bi nam tako bio prvo bliži, a da bismo zatim, u drugom koraku, od njega napravili pariju, i tako mu se osvetili za početak pesme u kome je on neko, a svi mi ostali možda, niko. (Drugim rečima, Strahinja bi prošao kao branioci Beograda 1915.)

Čudan čovek Mihiz

I to valjanje Banovića po blatu verovatno bi se dogodilo da nije bilo Borislava Mihajlovića Mihiza, jednog čudnog čoveka koji se, između ostalog, proslavio i knjigom neobičnog naslova Autobiografija o drugima. Mihiz je naime, imao neobičan talenat za razgovor sa drugim ljudima. Na prvi pogled, to zvuči jednostavno, ali nije baš tako. Ljudi uglavnom ne znaju da razgovaraju, već jedno drugom upadaju u reč, što znači da ne pokazuju preterano interesovanje za ono što mogu da čuju. Mihiz nije bio takav. Znao je kada je vreme da se sluša, a kada da se govori. To se dobro vidi u njegovom razgovoru sa Starcem Milijom i njegovim Banović Strahinjom.

Mihiz je saslušao Starca Miliju, a onda je njegovo remek-delo rasklopio na delove, ne da ga škartira u lukrativnom procesu promene svesti domicilnog (srpskog) naroda, već da od tih delova sklopi novo/drugo remek-delo istog naziva. I tako smo dobili jednu modernu konzervaciju Banović Strahinje, jedan apdejt, u kome se ovo remek-delo nastavlja kao remek-delo. Sada nije moguće razmišljati o Banović Strahinji, a da se istovremeno ne razmišlja i o junaku Starca Milije i o junaku Mihizove drame.

Hteti ništa od života

Šta je uradio Mihiz? Jednostavno rečeno, oslušnuo je glasove drugih junaka koji su kod Starca Milije ostali na rubu horizonta. Najpre, slušao je Ženu Banović Strahinje. Tako smo dobili jedan lik u toj meri izuzetan, da su nekoliki kritičari, možda pod uticajem prestiža rodnih studija, pomislili da je ona glavni junak drame. Pošto mi je tekst ipak draži od konteksta, rekao bih da nije. Ali da je sam taj lik remek-delo, to svakako jeste.

Mihizov lik Žene ima dubinu, što znači da se njeni postupci mogu posmatrati kroz  nekoliko različitih motivacija koje izmiču jedna drugoj. Pri tom, čitalac nema utisak da pred sobom ima papirnu konstrukciju, već zaista ženu, tj. uspeo lik. Pamte se reči u njenom pismu: ,,Vlasna sam od svog života, s kojim ću uvek da učinim ono što hoću", koje bi savremenom čitaocu zazvučale kao himna individualizma, da ne postoji nastavak pisma, tj. navod šta ona hoće od svog života: a hoće odlazak u manastir. Taj odlazak nije ishod neke duhovne skrušenosti i vere. Sasvim suprotno - to je posledica nedostatka svake vere. I sama Žena to zna. Ona odlazak u manastir vidi kao gest uništenja vlastitog promašenog života u kome ne pripada ni Jugovićima, iz kojih potiče, a ni Banoviću, kome je supruga, ali koga ne voli.

Kako smo došli do protraćenosti života ove junakinje? Da li je ta protraćenost nastala kao posledica njenog osećanja inferiornosti u odnosu na stariju sestru Milicu, suprugu cara Lazara? Ili je posledica slučajnosti koja je željenog Ivana Kosančića omela da pobedi na viteškom turniru i tako dobije njenu ruku? (Ovako je pripala, slučajno, Banović Strahinji). Ili je protraćenost života ishod neke tajanstvene prirode Žene koja je, kao mala, pobacala sa stola sve predmete koji su simbolizovali različite životne svrhe, pa tako ispada da je još u tim godinama od života htela ništa, a ne nešto?

Ko zna.

Obaveza višeg reda

I kada Vlah Alija i kod Mihiza bude provalio u malenu Banjsku - Strahinja je, naravno, i ovde na službenom putu - Žena će, u duhu nameravanog samouništenja, manastir zameniti dobrovoljnim odlaskom sa turskim odmetnikom. To je za nju takođe samouništenje i to ne samo zato što je Alija druge vere, čime izdaje svoju, već i zato što ona, načitana i obrazovana, pristaje da ode za čoveka o kome se može reći samo to da ima mišice kao od čelika, tj. da je samo telo i ništa više. Stoga je njeno poniženje još veće.

Pa ipak - tu se vidi Mihizov talenat - takva Žena na odlasku spasava živote Banovićeve majke, prema kojoj ne oseća ništa, i njegovog sluge Milutina, kao i ikonu sveca kuće Banovića. Zašto to čini? Iz ljubavi prema Strahinji svakako ne, pošto te ljubavi nema. Možda je u pitanju Mihizov suptilni dijalog sa (neo)liberalizmom u kome se individua, poput Žene, hvali vlasnošću nad sopstvenim životom s kojim može da se radi šta god hoće.

OK, kao da kaže Mihiz, to bi bilo tačno da čovek živi sam, u Gobi pustinji, ali ako živi u zajednici sa drugim ljudima, (recimo, u malenoj Banjskoj) onda ni jedan postupak čoveka ne ostavlja posledice samo na njega samoga, već nužno i na ostale ljude oko njega. Samim tim što brine za život majke Banovića, za ikonu njihovog sveca i za život njihovog sluge, Žena pokazuje da ima svest o nekoj obavezi prema drugima, čak i ako joj ti drugi nisu dragi niti je ona draga njima. To (neo)liberali često zaboravljaju, zato što je lakše biti sebičan, nego biti čovek.

Stari liberali su to, međutim, znali.

Tradicija i moć

Kome je suprotstavljena ova Žena? Interesantno, ne Banović Strahinji, već dvema drugim ženama: jedna je njegova majka, a druga je njena majka - majka Jugovića.

Majka Banović Strahinje simbolizuje Tradiciju. Opet, da ponovim: Mihiz je vrhunski pisac. Na početku drame, on majku Banovića oslikava iz ugla iz kog Tradiciju posmatra moderni čitalac: Tradicija tada postaje nešto smešno. Majka, naime tvrdi da je sve nekada bilo bolje, uključujući i ove moderne kićanke za koplja koje Strahinja nosi. Dakle, to je (plitka) Tradicija, koja se kreće oko poznatog mehanizma zlatnog doba: u prošlosti je postojalo neko idealno doba, a onda sve polako odlazi dođavola. To bi mogao da kaže bezmalo svaki čovek stariji od 60 godina, zar ne?

Za majku Banovića, Žena je tako incident, jer ne postupa po pravilima Tradicije. Zato između njih dve postoji distanca. Međutim, to nije poslednja reč Tradicije u ovoj drami. Samo, da bi se do te poslednje reči majke Banovića došlo, moramo prvo da damo reč majci Jugovića.

Majka Jugovića. Backstage character. Izuzetan lik, ponovo. Ne pojavljuje se na pozornici, ali upravlja kućom Jugovića i celom srpskom Državom. Ako je majka Banovića Tradicija, majka Jugovića je onda Moć.

Mihiz je dobro osetio prirodu savremene moći: ona je nevidljiva, tj. ona se pojavljuje samo preko posrednika - vidljivih lutki - koji se pomeraju prema njenim instrukcijama. To važi i za samog cara Lazara čiji je čuveni govor o budućem boju na Kosovu u drami napisala ona - majka Jugovića. Taj govor se kod Mihiza pojavljuje kao primer Velike priče odnosno državne propagande kojom masu treba privoleti da učestvuje u boju na Kosovu. Samim tim, pretpostavlja se da bi bez Velike priče mase ostale kod kuće: bile bi izbačene iz istorije, bile bi stado ovaca, ukratko rečeno.

Velika priča

Da bi Velika priča mogla da odigra svoju propagandnu ulogu, odnosno da mase gurne na Kosovo polje, mora se odstraniti sve što uverljivost Velike priče dovodi u pitanje. Drugim rečima, svaki događaj se mora proračunati u kontekstu sa uverljivosti Velike priče. Recimo, kada Banovićeva Žena, mlađa ćerka majke Jugovića, ode sa Vlah Alijom, dakle sa Turčinim, ona izdaje porodicu, ali i Državu, kojom porodica upravlja. Kada se to dogodi, onda treba napraviti novu računicu.

Evo kako to funkcioniše: majka Jugovića proračunava da li Velikoj priči više doprinosi to da se Žena spasi ili da se prokune. To što je ta Žena njena ćerka, nema nikakvog značaja.

Majka Jugovića je izračunala da se za Veliku priču isplativije ovo drugo - prokleti Ženu - jer se tako čuva političko jedinstvo. To je i logično: ako neki politički subjekt, recimo neka država, bude blagonaklona prema onima koji je izdaju, ona ne može da postoji. Međutim, tu nastaje i jedan hipotetički problem: ako Moć nije nešto dublje od pragmatičnog računa, odnosno od digitrona kojim se računa šta se najviše isplati u datom trenutku, onda možemo da zamislimo sledeći hipotetički razvoj događaja: sultan umesto rata ponudi majci Jugovića da ona vlada Srbijom kao nezavisnom državom de jure, ali de facto kao turski vazal, i da postepeno radi na promeni svesti Srba, dok oni sami ne počnu o sebi da misle isto što i Turci.

Onda majka Jugovića uključuje digitron i proračunava razloge za i protiv, ali ne više iz ugla Srbije već.... sopstvene porodice. Ako je Moć samo pragmatični račun i ništa dublje od toga, onda je ovaj scenario - iako ga nema kod Mihiza - nešto vrlo realno.

Četvrta priča

Tri ženska lika - Žena, majka Strahinje i majka Jugovića - obrazuju trougao suprotstavljenih likova i priča, unutar koga se kreće Banović Strahinja: Žena je bez priče, njegova majka ima staru priču, a majka Jugovića Veliku priču. Na neki način, on je povezan sa sve tri, ali nije identičan ni sa jednom od njih. Između njega i Žene postoji distanca, ona ga ne voli i on to zna. Majka mu spominje kako je nekada sve bilo bolje, a Strahinja ipak više voli nove kićenke za koplje od starih, čime sugeriše da ne želi da bude kopija neke ispričane priče, već njen nastavak. Najzad, odlazi kod (majke) Jugovića čime priznaje njihovu/njenu hijerarhijsku važnost, ali on jedini ne ispunjava njene komande.

Šta je onda uopšte poenta ove Mihizove drame? Poenta je u tome da Banović Strahinja ispriča svoju priču koja ne neki način predstavlja sintezu sve tri pozicije ženskih likova. Na taj način Banovićeva priča može da objedini ono što je na početku drame bilo razdvojeno i suprotstavljeno. Tako se kod Mihiza menja i smisao lika Banović Strahinje. Dok je za Starca Miliju junak neko, zato što je svečovek, a drugi su niko, jer to nisu, za Mihiza je Banović neko zato što može da učini da i drugi postanu nešto, prećutno ujedinjeni u njegovoj priči.

U Mihizovoj drami, Banović Strahinja ima svoju priču koja se zove, skromno, mala priča. A ipak, kao što ćemo videti, ona je veća od Velike priče, življa je od stare priče i na krajeva, priča je.

Mala priča o vrlini

Kako dolazimo do Banovićeve male priče? Evo nas dakle, u Kruševcu gradu, među Jugovićima koju po naputku majke, razume se, sude svojoj sestri i ćerki, pritom i ženi Banović Strahinje. Njihova priča je Velika priča, odnosno politički račun: u predvečerje boja na Kosovu važno je sačuvati političko jedinstvo mase. Samim tim, izdaja se ne sme tolerisati. Ženu treba kazniti.  Ne treba potcenjivati ove razloge, jer su oni validni u svim zemljama koje su u ratu. Način da se neka zemlja savlada jeste upravo da se uništi njeno političko jedinstvo i da se pojedini njeni delovi, bilo teritorije bilo društva, okrenu jedan protiv drugog. Tako se ona isključuje iz Istorije i postaje teritorija sa robovima/ovcama na raspolaganju. Stoga, Žena zaslužuje da bude kažnjena.

Jasno, Žena koja je, budući bez priče, pa tako i bez Velike priče, zbilja izdala, ne samo da ne može da se opravda, već to i ne želi. Ona se hrani faktom da ju je porodica odbacila, pa tako ni sama više nema nikakvih obaveza prema toj porodici. Ćuteći, ona želi da pokaže da se ne kaje i da ne želi nikakvu milost, te da prema Majci Jugovića oseća isto što ona oseća prema njoj: mržnju.

Tu na scenu stupa Banović Strahinja: nakon što je saslušao i Veliku priču Jugovića i ćutanje Žene, on počinje da priča svoju malu priču. Najpre, prenosi poruku svoje majke na samrti koja mu je poručila da ne krvari ruke, odnosno da ne učestvuje u suđenju Ženi, jer ,,samo je božije da sudi".

Ženu to iznenađuje. Očekivala je da je Tradicija baš kao i Moć odbaci (tj. da je majka Banovića zamrzi kao i njena vlastita majka), a umesto toga suočila se s mužem koji posle svega ne želi da joj sudi. A ne želi zato što i on priznaje božansku moć kao veću od ljudske, pa tako i pravo te moći da sudi. Tu se, dakle, ne radi o toleranciji nalik onoj postmodernoj, gde biti ,,tolerantan" znači biti ravnodušan prema životu drugog čoveka, kao i prema kolektivu. Radi se o nekoj vrsti saosećanja, gotovo žalosti prema faktu da je Žena osoba bez priče, dakle, osoba na rubu samouništenja. Banović želi da Ženi pomogne, ali ne tako što će Ženu na nešto prisiliti ili tako što će se nje odreći (to bi činila Moć), već tako što će joj sopstvenim primerom posvedočiti da postoji neka Vrlina koja ne zavisi od političke računice.

Živeti izvan istorije

Kada Žena čuje poruku Banovićeve majke, ona mu kaže: ,,Tvoja majka. Prava pravcata tvoja majka. Ista kao ti." U tom ti, kojim Žena prvi put oslovljava muža, progovara novootkriveno osećanje bliskosti, ali i osećanje da u njegovoj maloj priči kao nastavku Tradicije drugim sredstvima, postoji uistinu i neka duboka vrlina, koje nema u Velikoj priči, niti u njenom sopstvenom stanju bez priče. I Žena tu vrlinu priznaje zato što je tako izabrala, a ne zato što joj je ta vrlina nametnuta.

Obraćajući se potom Jugovićima, Banović im odriče pravo da sude Ženi, tvrdeći da je ona njegova, a ne njihova. Time junak povlači graničnu liniju koja označava granice moći Velike priče. Njoj se odriče pravo da sudi i Ženi, ali i njemu samom. Samim tim, Banović razotkriva Veliku priču samo kao priču Jugovića, koja je različita od njegove male priče.

Šta je onda ta Banovićeva mala priča? Da li je to ideja da treba živeti u svom malom privatnom svetu, izvan Istorije, Politike i Moći, tačnije rečeno, javnog prostora, uz misao o sopstvenoj ,,moralnoj" superiornosti u odnosu na sve učesnike tog javnog života?

Ne. Ta ideja više odgovara životu bez priče, to jest, simboličkom odlasku Žene u manastir gde manastir nije mesto duhovnog uzdizanja, već simbol isključivanje sebe iz sveta javnosti. Hana Arent je u Izvorima totalitarizma dobro primetila da se to samoisključivanje iz javnog prostora na kraju pretvori u glorifikaciju malograđanske sigurnosti i komfora, za koje će čovek biti u stanju da žrtvuje i dostojanstvo i pravdu i istinu i sve svoje bližnje. Reči Hane Arent su samo razvijena verzija običaja starih Grka da čoveka koji ne učestvuje u javnom životu svog polisa (grada-države) nazivaju jednostavno idiotom. A u političkom smislu, idiot je rob, jer on ni o čemu odlučuje, već drugi odlučuju o njemu. 

Mala priča Banović Strahinje nema ništa sa privatnim životom kao malograđanskim rajem i staništem robova. To postaje jasno kada mu Vojin Jugović odrekne pravo da govori o predstojećem boju na Kosovu polju, sada kada je odlučio da ne sudi svojoj Ženi. Time Jugovići hoće da kažu da jedino njihova Velika priča vodi na Kosovo polje. Samim tim, Banoviću prebacuju da je kukavica.

Banović Strahinja pokazuje da nije tako. I njegova mala priča se završava tamo gde i njihova Velika, i u tome su one slične. Razlikuju se po tome što njega tamo ne vodi propagandni govor Majke Jugovića (performed by car Lazar), već osećanje unutrašnje obaveze.

Tako Mihiz pravi vrlo finu razliku između Velike priče koja se obraća narodu kao masi i male priče koju poseduje svaki pripadnik naroda ponaosob. On zna da je masa sama po sebi prazna, i da se ona može gurnuti čas u ovom, čas u onom smeru, dok narod svoje imperative i orijentire nosi u sebi. To znači da pretvaranje mase u narod jeste oblik emancipacije jedne grupe ljude, dok je pretvaranje naroda u masu zapravo regresija, tj. uništavanje naroda i njegovo pretvaranje u masu robova bez svoje volje i istorije.

Ono što moram, to i hoću

Moto Banović Strahinje kod Mihiza - ono što moram to i hoću - označava junakovo slobodno prihvatanje neke obaveze bez spoljašnje propagande. Ovaj moto, koji se nekoliko puta ponavlja u drami, nije samo najkraći opis junaka, već i naroda. Kada narod, kao i junak, hoće ono što mora, njegovo postojanje stiče auru uzvišenosti i tragike.

Istorija ima smisla ukoliko čuva tu auru. Ukoliko tog odnosa između slobodne volje i nužnosti nema, ako se neće ono što mora, ili izgleda kao da se ne mora ništa, pa se ništa niti hoće niti može (poput biljke na koju se može popišati svako ko pored nje prođe), onda nemamo posla sa Istorijom naroda, već sa vegetiranjem, sušenjem i nestankom neke mase ljudi koja se slučajno zatekla na nekoj teritoriji.

Banovićeva mala priča zato je i veća i starija od Velike priče Jugovića; Mihiz je to jasno istaknuo kada je Jugoviće označio kao skorojeviće, a Strahinju kao junaka koji potiče iz starije loze. Njegova mala priča, u kojoj javnim delovanjem upravlja unutrašnje osećanje obaveze, temeljnija je nego Velika priča kojom se moć obraća masi. Iako i jedna i druga vode na isto mesto, one nisu iste, kao što nije isto, niti svejedno, da li će se na kraju te priče pojaviti narod koji zna šta treba da radi, ili masa kojoj su samo privremeno napunili glavu propagandom.

Mala priča je dakle, priča onoga koji razmišlja u domenu kategoričkog imperativa, što, prevedeno na srpski, znači - u okvirima zaveta. Naoko skromna, ona je moćnije od Velike priče, u meri u kojoj je, primera radi, srpska vojska 1912. bila moćnija od otomanske, a 1914. od vojske K und K monarhije.

Banović Strahinja ima svoju malu priču, svoj zavet i zato on ne računa, poput Jugovića, da li mu se isplati da spasava Ženu ili ne, odnosno da li mu se isplati da je kazni ili ne kazni. On je spasava bez obzira na račun i odriče se mogućnosti da joj sudi, takođe bez obzira na račun. On nema potrebe da se bavi takvim tričarijama, zato što njega svi putevi, u svako vreme, ionako vode na isto mesto. 

Na Kosovo polje.

 

 

Tekst objavljen u rubrici "Oko" internet portala Radio Televizije Srbije (www.rts.rs).