Memento

Tajna Eriha Šlomovića i prokletstvo najveće umetničke kolekcije koju su Beograd i Jugoslavija videli

Filip Marinković, Kruševac

Kada se pomene podatak  da je jedan mladić jevrejskog porekla u svojim ranim dvadesetim godinama napustio Beograd kako bi boravio u društvu najvećih svetskih avangardnih  pisaca i slikara tadašnje prestonice evropske kulture - Pariza, tridesetih godina dvadesetog veka, i koji je upotpunjavao ogromnu kolekciju umetnina[1], od impresionizma do kubizma, među kojima je bilo i Pikasa, Renoara, Apolinera, Degee, Sezana, Volara, Redona i drugih, kako bi je kasnije poklonio Beogradu i Jugoslaviji kao svoj doprinos kulturi kojoj je pripadao, pomislio bi čovek da o njemu danas može saznati sve.

Posetite li Narodni muzej u Beogradu, ime Eriha Šlomovića, možete pronaći na drugom spratu, među izloženim delima stranih umetnika iz njegove kolekcije, koji pomešani sa onom iz nekadašnjeg Muzeja kneza Pavla, pod tadašnom upravom Milana Kašanina,  i danas predstavljaju najatraktivnije mesto muzeja[2].  Zna se da je Šlomović boravio u Parizu u periodu od 1935-1939[3], da je bio najbliži saradnik čuvenog Ambroisea Volarda, čoveka koji je napravio prve izložbe Pikasa i Sezana, i čija galerija Rue Laffite je bila jedan od simbola avangardnog Pariza. Niko nije umeo da objasni zbog čega je u svom testamentu[4]  ostavio deo svoje kolekcije upravo Šlomoviću,  a ne recimo svom sinu. Svedočenja poznanika i umetnika koje je posećivao bilo je jako malo. Izuzev nekoliko nagađanja, niko nije umeo da pouzdano ni da objasni na koji način je Šlomović neprestano povećavao broj autora koji su se upisivali u njegovu prvu kolekciju u svesci koju je nazvao Kolektanea[5]. U njoj su svedočanstva, crteže i akvarele prvobitno ostavili ondašnji jugoslovenski umetnici, a kasnije u Parizu i  Matis, Kle, Pikaso, Šagal...

O samom Erihu Šlomoviću, ne može se pouzdano govoriti ni kada je rođen, ni kada i kako je tačno preminuo: Đakovačka sinagoga, u mestu gde je rođen, spaljena je u Drugom svetskom ratu, dok se kao datum njegove smrti po tadašnjem zakonu uzima službeni datum - godinu dana nakon završetka rata (16. maj 1946.), s obzirom da je 1942. godine nakon boravka u ćuprijskom zatvoru, zbog svog jevrejskog porekla interniran, prema svedočenju rođake Mare Albahari, u logor na Sajmištu od strane domaćih kolaboracionista zajedno sa bratom Egonom i ocem Bernardom[6]. 

Beograd i Šlomovićeva sudbina u njemu je tako postala njegov lični Lament nad Beogradom. Iako je u njemu završio osnovnu i srednju školu, a zatim otišao u Pariz, samo da bi mu se opet vratio, noseći mu toliko toga nazad, Beograd za života neće odati nikakvo priznanje Erihu Šlomoviću. Naprotiv, biće to grad u koji se vratio da bude ugušen ili streljan, zajedno sa ocem i bratom.

Ne treba zaboraviti ni da te 1939. godine Beograd nimalo nije ličio na neoklasicističke kamene zgrade buržoaskog ranga i ogromne popločane trgove Pariza. Beograd nije imao Jelisejska polja i Šlomovićev ponovni susret sa Beogradom najpribližnije je opisao Momo Kapor, u jednom od najboljih romana srpske književnosti i zasluženom, a nepravedno dugo čekanom omažu liku Eriha Šlomovića – Knjizi Žalbi (Dosije Šlomović), gde je prikazana i ovakva slika Beograda, koja počinje od kapije beogradske železničke stanice: Uz zidove betonskih perona leži narod na vrećama i zavežljajima, ovde se spava, jede i pije, ovde vreme nije važno – stalo je još pre pet stotina godina [...] Pred Šlomovićem se prostire polupoplavljeni stanični trg, na koga se izlila Sava. Gacaju kroz lokve sipljivi fijakerski konji, vuku se psi skitnice u oštrom zadahu mokraće iz obližnjih javnih klozeta-čučavaca [...] Pomalo zgađen, pomalo uplašen, on posmatra taj neobrijani, zapušteni svet, mahom bez zuba, tako različit od finog, namirisanog mnoštva po pariskim peronima.

Čitajući ovo poređenje dve železniče stanice, u vremenu kada pedeset hiljada građana ove zemlje je svake godine napušta, sa namerom da se nikada ne vrati, i ako čak i jedna ministarka, čije ime nije vredno pomena, ne vidi nikakav problem u takvim migracijama (uprkos činjenici da je najkonkretniji opis njenog posla da ih zaustavi), svako bi se danas zapitao, kog đavola se Šlomović uopšte vraćao u takav Beograd iz jednog Pariza, centra sveta? [7]

Ali Beograd je ipak imao nešto. Beograd je imao svoj autentični duh. Imao je omladinu intelektualaca sa jasnom pripadnošću i svešću o bogatstvu svog kulturnog nasleđa, ali i sa velikom glađu za spoznajom svih tokova evropske i svetske civilizacije, i prema kojima se nisu osećali u inferiornom položaju, već onima kojima pripadaju. Kolektivno je još uvek bilo naspram onog individuelnog, i uspeh pojedinca  merio se u vidu doprinosa zajednici. Pre i posle Šlomovića, Beogradu su se vraćali Crnjanski, Andrić, Dučić, Rakić, Drainac, Pekić... Koliko su samo dve Kraljevine poslale stipendista u isti taj Pariz, i koliko je njih odlazilo sa istom željom: uzeti ono najbolje od sveta, i inkorporirati ga ovde, Među svojima, kako to reče Dis. Čak i oni koji su mu se, poput najpoznatijeg Srbina – Nikole Tesle, vratili u urni, jasno su znali da je to bio njihov grad celog života. Iako je Tesla pripadao i pripada celom čovečanstvu, njegova poslednja želja bila je izvođenje kompozicije Tamo daleko na njegovoj sahrani, i prekookeanski povratak. Isto je bilo i sa Danilom Kišom, koji je kao i Šlomović bio jevrejskog porekla. Preminuo je u Parizu, a po sopstvenoj želji, sahranjen je, po pravoslavnim obredima, u Beogradu.  Tako je i Erih Šlomović, zbirku sa oko 500 eksponata najboljih modernih slikara Francuske i sveta, video u varoši radi koje se godinama borio tamo po belom svetu da joj donese najdragoceniji poklon – svoj Zamak umetnosti, makar to značilo da mu se u njemu neće ni grobno mesto znati.

Zamislite vrednost jedne takve zbirke. I zamislite, da vlasnik te zbirke, gotovo sigurno najbogatiji mladić Beograda u tom trenutku, istu prevozi taksijem, i jede supu po restoranima, u uvek istom sivom mantilu, jer bi veći komoditet podrazumevao prodaju dela zbirke. Da je recimo svoju zbirku uputio u Sjedinjene Američke Države, u kojoj je postojalo ogromno tržište umetnina, Šlomović bi ne samo uživao u životu milionera, već bi pre svega, gotovo izvesno bio živ. Ali Erih Šlomović nije mogao da beži jer se umesto toga već odlučio da se vraća. Svoju zbirku namenio je drugima, pa makar to značilo da mora boraviti u selu Bačina, nadomak Varvarina, noseći žutu šestokraku zvezdu i trpeći razna poniženja. Bačina je bilo tipično moravsko selo u kome se ništa epohalnije nije dogodilo, još od Bitke na Varvarinskom polju gde je četvorostruko manje srpsko-ruskih ustanika pod komandom Hajduk Veljka potuklo 20.000 Turaka, ili kada je jedan seljak dok je kopao svoju njivu u Gornjem Katunu, selu pored Bačine,  pronašao najstariji ćirilični natpis na Balkanu poznatiji kao Temnićki natpis[8].

Slučaj sela Bačine i put Šlomovićeve zbirke do postavke u Narodnom muzeju zaista je jedan od najironičnijih slika umetnosti, poput onog saznanja da od kulta ličnosti Edgara Alena Poa u Americi ne bi bilo ništa da nije bilo i avanturističkih poduhvata Šarla Bodlera sa crnoputim damama u Americi, gde je slučajno pronašao Poa, koga je kasnije prvo proslavio u Parizu, uz već pomenute crnopute dame, a tek onda u SAD, gde ovaj nije ranije bio poznat.

Tako je zbirka od neprocenjive vrednosti Eriha Šlomovića, preko dve sobe jednog hotela u Parizu gde je vlasnik zbirke stanovao, završila u limenim sanducima šest dana nakon teških bombardovanja Beograda, pa do toga da je vozom preneta u Varvarin, zatim sa dvoje kola u Bačinu, gde je zazidana u jednoj letnjoj kuhinji porodice Živadinović[9].  Ako je Beograd izgledao skromno po povratku iz Pariza, Bačina je tada imala jedan seoski put, crkvu, bakalnicu, kafanu i opštinu. Dane u dosadi, prekinuo je poziv Nemaca, sa naredbom da se dovedu Šlomovićevi. Prema svedočenju tadašnjeg okupacionog seoskog predsednika, Dragoljuba Pantića Ljupčeta, tog dana mu je Šlomović poklonio sat marke Šafhauzen, knjigu i zabeleške, sa rečima Ako bi se nešto sa nama dogodilo, te ne preživimo rat, po ovome će se videti ko su bili Šlomovići i šta su imali. U pitanju je bio Katalog izložbe održane u Zagrebu.

Iako je Šlomović odveden, ostavljajući svoju zbirku seljacima kojima vrhunska dela francuskog slikarstva nisu ni bila poznata, zazidanu pored svinjskog obora, kokošarnika i štale, zbirka je nastavila svoj život. Erihova majka, Roza je preživela rat, i uspela je da 1944. godine dođe do kabinete predsednika Privremene narodne skupštine, dr Ivana Ribara, i da mu prenese tragediju i tajnu svoje familije. Želela je da pokloni zbirku novoj vladi u znak sećanja na svog sina, što je i odobreno. Zbirka će nositi naziv Kolekcija Šlomović.

Međutim, čak ni transport zbirke na relaciji Bačina-Beograd, nije mogao proći mirno. Na poslednju kompoziciju voza, gde se zbirka nalazila, kod Velike Plane, naleteo je u punoj brzini voz sa bugarskim trupama. Tom prilikom, Roza Šlomović [10] gubi život, kao i dvoje male dece dalje rođake Mare Hertzler, koja je putovala sa njom, i koja je jedina preživela.

O razbacanim delima iz limenih kutija, Momo Kapor u Knjizi žalbi postavlja suštinsko pitanje koliko sada vrede Renoirovi crteži kada se jedne maglovite noći nađu na snegu usred polja, sedam kilometara od mesta koje se zove Velika plana? Nije li čitava istorija evropske umetnosti samo međusobni dogovor o hipotetičnim vrednostima, sklopljen između posvećenih ljubitelja? [...]Van Ajkova Bogorodica sa malim Hristom, zalutala u Centralnu Afriku, samo je slika neke žene sa detetom i ništa više! Šta znači nekoliko obojenih kvadrata Pieta Mondriana provincijskom moleru iz Holandije? Da li bi ruski mužici, sve i da ih imaju, platili milion dolara za Malevičev Beli kvadrat na beloj osnovi? [...] Ambrois Volard, Erih Šlomović, njegov brat Egon, njihov otac Bernard, Roza Šlomović i dvoje dece... Mnogo mrtvih oko uklete kolekcije.

Dugo je trajala potraga za limenim sanducima, a u njenom pronalaženju nagađa se da su nalozi za pronalaskom vredne kolekcije dolazili direktno od Slobodana Penezića Krcuna i Moše Pijade[11].  Pronalaskom Mare Albahari (ranije Mara Hertzler), u Prizrenu, u stanu u kom je na zidu visila Balerina Edgara Degee, otkriveno je da su limeni sanduci na sigurnom kod izvesnog Periše Veljkovića[12] , u Beogradu. Isti ih, navodno, predaje majoru Iliću i oni po drugi put, bivaju izloženi u SFR Jugoslaviji, ovog puta u Beogradu, u Sali za konferencije ministra unutrašnjih poslova Srbije, doduše, znatno skromnije, nego na ranije priređenoj izložbi u Zagrebu, i u odnosu na koju je nedostajalo nekoliko slika, keramika u celini, i određena bibliofilska izdanja knjiga i arhivski materijal.

1949. godine, Šlomovićev san se ispunjava. U Narodnom muzeju izloženo je 321 delo kolekcije Eriha Šlomovića.

Ipak, priča se ni tu ne završava. 1980. godine, u banci Societe Generale na Trgu berze u Parizu, službenik Koko Vernet otvara jedan sef čija je zakupnina istekla 1943. godine. U njemu se nalazi ukupno 190 eksponata među kojima su i oni Pikasovi, Sezanovi, Degee, Renoarovi, Matisovi... Istoričari moderne, koji su naivno verovali da su sva njihova dela već odavno poznata, ostaju u čudu, kao i ceo Pariz. Ime Eriha Šlomovića ponovo biva centralna tema, a tim povodom napravljena je i izložba u dvorani Druot[13]  gde je tri dana uzbuđivala Pariz i svet, do početka suđenja oko njenog nasledstva, s obzirom da je Konzulat SFR Jugoslavije odmah reagovao i sprečio prodaju kolekcije. Nažalost, u procesu koji je trajao skoro dve decenije, slike su pripale naslednicima porodice Volard 2006. godine, uprkos testamentarnim željama samog Ambroisa Volarda. Na dve aukcije u Londonu i Parizu, odmah su prodate, a među njima bio je i Sezanov Portret Emila Zole.

Ne treba zaboraviti i podatak koji je 1940. godine u Politici izneo tadašnji dopisnik Siniša Paunović gde uz kratak propratni tekst o Šlomovićevoj kolekciji navodi i da on poseduje i veliki broj slika u Švajcarskoj, pa ne bi čudilo da se nakon sto godina od njegove smrti pojavi i neka nova kolekcija i izložba, pronađena ovog puta u sefu neke banke u Cirihu, Ženevi, Bazelu ili Bernu.  Do tada, neka se svaki posetilac Narodnog muzeja u Beogradu iznova pita, da li je moguće da Beograd poseduje ovakvu jednu kolekciju?

 

 

 

[1] Ne računajući kasnije pronađenu zaostavštinu u jednom sefu banke Societe Generale u Parizu, u Katalogu zagrebačke izložbe nalazi se popis 429 eksponata.

[2] Erih Šlomović je po povratku u Beograd, želeo da njegova kolekcija bude izložena u Muzeju kneza Pavla. Jedini uslov bio je da njegovo ime stoji uz kolekciju, bez ikakve naknade ili javne zahvalnice. Muzej kneza Pavla nije prihvatio njegovu izložbu, i umestu u Beogradu, prva izložba je održana u Zagrebu, 1940. godine u Domu kralja Petra Prvog Oslobodioca. Jedan od natpisa sa naslovne strane zagrebačkih listova glasio je i Izložba je događaj sezone.

[3] Prema nekim podacima se navodi i 1940. godina.

[4] Volard je preminuo u saobraćajnoj nesreći 1939.

[5] Jedan list sveske, na kom je sa jedne strane potpisan Pikaso, a sa druge Šagal, procenjen je na oko milion evra.

[6] U drugim izvorima, nagađa se da su ugušeni otrovnim gasom u zatvorenim kamionima na putu za Pančevo, dok su Šlomovićeve rođakinje u Tel Avivu, tvrdile da je porodica Šlomović deportovana u koncentracioni logor Aušvic.

[7] Šlomović je po skromnim svedočenjima poznanika živeo asketskim životom, jako malo je trošio, nikada nije pio i pušio, često ni jeo, pa odgovor svakako ne leži u poređenju boemije Skadarlije i Monmartra.

[8] Temnićki natpis je takođe izložen u Narodnom muzeju u Beogradu, kao deo zbirke Srednjovekovnih epigrafskih i anepigrafskih spomenika, na 1. spratu.

[9] Prvobitno je godinama skrivano prava lokacija gde je zbirka pronađena. Tako se u Borbi, 1969. godine u feljtonu Borivoja Neškovića Odiseja skupocene umetničke zbirke pominje porodica i kuća Marisava Ristića. Kasnije, preživeli svedoci potvrdiće da je reč o porodici Živadinović.

[10] Njen grob i danas se nalazi na gradskom groblju u Smederevskoj Planaci, na koje je preneta 15 dana nakon prvobitnog ukopavanja na obližnjoj poljani od mesta nesreće. Iako zarastao i uništen od zuba vremena, postoji njegova fotografija na kojoj se može pročitati sledeće: Ovde leži Roza-Ruža Šlomović, rođena 1890. godine, poginula nesrećnim slučajem 31. XII 1944.g. Spomen podiže snaha Mara.

[11] Moša Pijade je ranije naslikao Portret Eriha Šlomovića, i imao je prilike da 1939. razgleda čitavu kolekciju u Beogradu.

[12] S obzirom da su mnogi podaci u već pomenutom feljtonu Odiseja skupocene umetničke zbirke promenjeni u skladu sa propagandom Komunističke partije, a u kom je i glavni junak major Ilić (OZNA) onaj koji pronalazi zbirku, i autentičnost ovog imena treba uzeti sa oprezom.

[13] Izložbu je otvorio Bernar Derival, direktor Muzeja grada Pariza, kao priređivač kataloga izložbe.