Memento

Major Madžarević ili lekcija o hrabrosti

Filip Marinković, Kruševac

Bio jednom jedan Valjevčanin[1], kome je 1916. godine uručena Karađorđeva zvezda, pred vojvodom Živojinom Mišićem, od regenta Aleksandra I lično, kao i francuska Legija časti uručena od francuskog generala Saraja, ordena prethodno skinutih sa sopstvenih šinjela (uz pomenuta ordenja, koja je dobio u ratu, bio je nosilac i još dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Albanske spomenice, Srebrne i zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, engleskog Ratnog krsta).

Bio jednom jedan Mihailo Madžarević, oficir, koji je sa 27 godina postao najmlađi major, i koji će večno ostati upamćen u sećanju na proboj Solunskog fronta, po osvajanju najvišeg vrha Kajmakčalana – Kučkovog kamena, prilikom neutralisanja mitraljeskog gneza, u operaciji kojom je dobrovoljno predvodio svoje ratne drugove, uz prvobitno protivljenje vojvode Mišića, smatrajući taj gest samoubilačkim, ali i koji će ga nakon tog podviga, sam unaprediti u čin majora. Lovac na žive jezike, nadimak koji su mu dali saborci, usled brojnih  zarovljavanja neprijateljskih formacija iz raznih prepada i zaseda (izveo je na desetine takvih akcija, pa je Austrijska vrhovna komanda ucenila njegovu glavu na 50.000 kruna), a koje su za cilj imale otkrivanje položaja druge strane, postao je i živa legenda među srpskom vojskom. Među njima ostao je upamćen kao primer, i kao vojnik koga je, prilikom promovisanja u čin poručnika, usled dvostrukog prelaska preko Save i zarobljavanja neprijateljskih vojnika, 27. maja 1915. godine, kralj Petar I Karađorđević oslovio i rečima: Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci.

Za sobom, ostavio je i danas teško dostupnu knjigu svojih sećanja iz rata, pod nazivom Kroz sjaj i senke rata, skromno potpisane samo kao major Madžarević, iz 1933. godine (U Predgovoru navodi i da ova knjiga, kroz koju govore legije poginulih za domovinu, neka njima bude umesto voštanice).

Prvi balkanski rat dočekao ga je kao devetnaestogodišnjaka, podnarednika srpske vojske, iz kog je ušao u novi, Drugi balkanski rat, i u kom je usled ispoljene hrabrosti na Bregalnici, dobio čin potporučnika (zarobio je celu tursku bateriju). Uz novi čin, dočekala ga je kolera. Od nje se oporavio 1913. godine, a već naredne Austrougarska napada Srbiju. Iz Skoplja, Madžarević biva prekomandovan u okolinu Loznice (dobija drugi vod u selu Gornji Dobrić). Već tu, držeći odstupnicu, ubija austrougarskog oficira sa razdaljine od četiristo metara. U pitanju je bio oberlajtnant Fric Majer, koji je prilikom osmatranja srpskih položaja sve vreme držao nepoznatu srpsku seljanku kao živi štit. Nedugo zatim, biva ranjen u selu Kamenica, nadomak Valjeva. Mihailo Madžarević nekoliko puta je ranjavan u svojoj vojničkoj karijeri, međutim, u svojoj autobiografiji  navodi da ga prati sreća zbog amajlije koju mu je mati ušila u šajkaču još 1912. godine sa rečima neka te to, sine, čuva od kuršuma (čime autobiografija i počinje). Iako svedoči o svom skepticizmu prema sujeverju, pa čak navodi i da smešno mi je bilo. Koliko je njih isto tako opremila majka!, amajlija i ljubav prema mati postaje  jedan od lajtmotiva autobiografije i glavna Madžrevićeva relikvija, veća od silnih medalja za hrabrost. Iako prilikom napada na Bugare krajem 1913. gubi amajliju, smatra da mu je majka donela večitu sreću.U zimu 1913. godine, ona ga je i posetila na frontu (preminula je nepune dve godine kasnije usled epidemije tifusa).

 Odmah sutradan, kao komandir prednjeg odeljenja, predvodio je uspešno zaustavljanje Austrougarskog naviranja kod Zvornika, prilikom kog je i lično ubio komandanta bataljona, uz još četiri oficira, borbom prsa u prsa. Tada ponovo biva ranjen, a usled zarobljavanja još velikog broja oficira, podoficira, redova i brdskih haubica biva odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost. Neprestano pevanje puščanih plotuna, uz svakodnevno čitanje molitava u stroju, pa onda silni juriši u kojima je uvek bio predvodnik ili poslednji koji se povlači nakon odstupnice srpske vojske, neprestano se ponavljaju u Madžarevićevim svedočenjima.

To prestaje, samo u kratkim predasima usled lečenja od ranjavanja. Nakon toga, Madžarević se uvek vraća još smeliji, pa tako u maju 1915. godine, sa još šesnaest svojih ratnih drugova (uz odbijanje i negodovanje komandanta o izvršenju predloženog zadatka) prelazi Savu i zasedom zarobljava neprijateljske vojnike, doprema ih na srpsku stranu (njih devet), i prikuplja informacije od suštinskog značaja o neprijateljskim položajima. Nakon tog podviga, dobija Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Nedugo zatim, Madžarević je u novom prelasku Save zarobio još osam austrougarskih vojnika. Madžarević je umeo da ceni i hrabre vojnike sa druge strane, pa tako ostavlja podatak da je jednom prilikom pri odbrani Smedereva ubio jednog nemačkog kadeta, koji je neustrašivo pojurio ka njima. O njemu kaže: Bio je vrlo hrabar [...] Ljudi smo svi. Moža je neka mlada Nemica u to vreme čitala njegovo pismo puno ljubavi i odvratnosti prema ratu. Nismo ga zvali da dođe ka nama. Zar mu je mala bila Nemačka...

13. juna 1915. godine, po osvajanju Mišarske Ade i zarobljavanju četrnaest srpskih vojnika od strane Austrougara, Madžarević dobija zadatak da razradi plan (na predloženi plan iskcravanja neprijatelju s leđa, komandant puka Stevan Miletić konstatuje da je to suviše smelo) i povrati Adu. To čini zajedno sa dvesta četranest podoficira i dva potporučnika, koji čine predstražu i razmenjuju paljbu sa neprijateljima sa prednje strane, dok se Madžarević nalazi sa jedinicom koja se sa leđa iskrcava i zarobljava sto trideset i šest vojnika, od ukupnih sto sedamdeset. Ostali su stradali u razmeni vatre ili su ubijeni usled nepristajanja na predaju. Nakon uspešnog zadatka, Madžarević je pozvan da bude gost na ručku vojvode Mišića lično.Po dolasku u Smederevo,  zarobljava ponton sa dvadeset sedam neprijateljskih vojnika. Iako je odstupanje srpske vojske u toku, Madžarević sa svojom četom prilikom odstupnice neprestano pravi neprijatna iznenađenja neprijatelju.O putu po krševima Albanije i dolasku na Krf Madžarević svedoči: Nismo ličili na ljude. Pre na senke [...] Arbanija besputna, sneg, najgore godišnje doba, a nigde ništa... Ni hrane, ni ogreva, ni krova nad glavom, ni postelje, ni Otadžbine [...] U utrobi vola, koji je pre nekoliko minuta zaklan, smešteno je novorođenče. Na svakom koraku mrtvi. Pobesneli Arnauti pucaju iz zasede. Sneg, dugi redovi iznurenog naroda. Besputne staze. Vejavica, sedi kralj ide pešice. Vojvodu Putnika nose na nosilima [...] Daleko je more. Ispod mračnih oblaka grakću vrane, te zloslutne vrane.

 Po dolasku na Skadarsko polje, Madžarević ostavlja podatak i o iznurenom regentu Aleksandru I Karađorđeviću, koji bolestan čeka operaciju: Vojnici su šapatom i zabrinuto pričali o ovome: čuli smo da nije hteo da ode i da nas ostavi. A nudili su mu da ga na lađi operišu. Ne, dok se svi moji vojnici ne ukrcaju, ja neću. – Tada sam tek mogao pravilno da shvatim šta znači svoj Kralj.

Po reorganizaciji na Krfu i Halkdikiju, Madžarević se nalazi na koti 1900, na Kajmakčalanu.  Na tzv. Ploči, Madžarević se ponovo provlači kroz prve redove i dolazi sa leđa bugarskoj Mrtvoj straži. Po zarobljavanju bugarskih vojnika, 29. avgusta, usledio je obilazak jedinica na frontu kralja Aleksandra I, koji ga tom prilikom pozdravlja po prvi put sa kapetane Madžareviću! (u tom trenutku, on ima dvadeset dve godine).

2. septembra 1916. godine počinje opšti napad i uspešno zauzeće Kajmakčalana. Po rečima Marinka Lugonje iz Udruženja za negovanje tradicije i kulture valjevskog kraja tu zaslužuje treću Karađorđevu zvezdu, nakon neutralisanja mitraljeskog gnezda bugarskih jedinica – ručnim bombama. Nakon prepada Bugara 13. septembra, srpska vojska podnosi deset hiljada žrtava pri svom povratku u zemlju, na samoj kapiji u svoju Otadžbinu. Prepadom sa levog boka bugarskog voda koji je bio razvijen u streljački svod, i u borbama kamama prsa u prsa, Madžarević ponovo biva ranjen, ovog puta od srpske bombe. Madžarević nikoga i ne obaveštava da je ranjen, kao ni da puca iz puške sa polomljenom rukom i prstima. Mnogi u tom prepadu umiru i bivaju zarobljeni, a Madžarević biva interniran u bolnicu. Četiri dana kasnije, tu i saznaje da je Kajmakčalan konačno zauzet od srpskih trupa. Nekoliko minuta pre svoje smrti, kapetan Boško Bulatović, vodnik Druge čete prvog bataljona petog pešadijskog puka, prvi pobija srpsku zastavu na vrh Kajmakčalana. U ofanzivi 1918. i proboju Solunskog fronta i Dobrog polja, Madžarević sa četom prolazi kroz Rovovsku Kosu, i goni neprijatalje kroz Južnu Srbiju. Zanimljivo je da je prilikom proboja i neprestanom provlačenju neprijatelju sa leđa, dok se nalazio na koti 312 i 313 kod Rovovske Kose, na osmatračnici, bio i nadomak toga da usmrtni bugarskog kralja Borisa, čija ga je svita opazila u poslednjim trenucima, i uspešno evakuirala. Sreća u ratu igra najglavniju ulogu, dodaje Madžarević tim povodom.

Uoči 1. septembra 1918. godine sva vojska je bila u pokretu povodom poslednjeg čina i konačne pobede. Nismo ništa jeli niti pili. Vojnici su čekali naređenje za pokret. Nostalgija je najteža bolest.  Bugari i Nemci neprestano odstupaju, a Madžarević preko Kumanova pa Krive Palanke, Leskovca, Kruševca, Rekovca, Kragujevca, Aranđelovca, Lazarevca, Valjeva i Loznice osvaja sa svojim ratnim drugovima okupirane teritorije. Poslednju bitku njegovog puka u Velikom ratu, vodi protiv Nemaca kod Rekovca. Prilikom oslobođenja  ostavlja podatak o raspoloženju srpske vojske prilikom oslobađanja. Sve staje u samo jednu rečenicu: O, lepa Srbijo! – plakali su vojnici od radosti, ljubeći zemlju.

Po završetku rata osniva svoj dom u Bijeljini, i 1919. godine ženi se Vidosavom Šavić (u braku dobija sina Momčila i ćerke Dušanku i Ljubicu). Tu i biva premešten u Gvozdeni puk. Poslednja rečenica u knjizi Krozj sjaj i senke rata završava se rečima: Rat je ostao u mojim uspomenama kao san – san koji ne bi trebalo više da se ponovo, iako sam ja u svojoj 27. godini postao major za ratne zasluge.

Dok su vojnici iz tada neprijateljski redova dobili da vladaju Jugoslavijom, major Madžarević je po prinudnoj demobilizaciji 1920. godine (iako slavljeni širom sveta, mnogi junaci iz Velikog rata koji su sve dali državi, po njegovom završetku postajali su prosjaci, nesposobni da izdržavaju svoje porodice, usled konglomeratskih afiniteta svog nekadašnjeg saborca i heroja u ratu, a sada kralja Jugoslavije, države u kojoj su pobeđeni i poraženi morali imati isti status po završetku rata. Ipak knjiga Kroz sjaj i senke rata, štampana tek 1933. godine, na naslovnoj strani ima fotografiju kralja Aleksandra I, ispod koje piše - naša uzdanica) radio teške fizičke poslove, noseći džakove u jednoj čukaričkoj šećerani, a u Drugom svetskom ratu, prilikom odbijanja da pristupi Nediću i Ljotiću i tako postane komandant Žandarmerije, biva interniran i u logor Banjica, a kasnije u Nemačku. Odbija da živi u komunističkoj tvorevini austrougarskog vojnika 25. puka vražje divizije, Josipa Broza Tita, i ostaje u Americi, u Libertvilu, gde je takođe, po rečima Dragoslava Bokana, radio naporne i prljave fizičke poslove, do svoje smrti 1965. godine. Sahranjen je u porti srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u ovom američkom gradu.

 

[1] Tekst počinje kao tipičan uvod bajke jer njegovog autora biografija Mihaila Madžarevića podseća na gotovo natprirodnog, mitskog junaka. Za razliku od određenih nacija koje izmišljanjem  ili lažiranjem događaja, i koji pri utemeljenju kolektivne svesti o nadmoćnosti proizvode imaginarne junake sa natprirodnim osobinama sličnim onim iz bajki (sa nekoliko distinkcija poput modela oružja ili princeza koje su oskudnije odevene) poput Ramba, Univerzalnog vojnika ili Džon Vika – Mihailo Madžarević je stvaran. Kao i svi njegovi saborci. Srbija ne mora da izmišlja svoje junake. Dovoljno je samo da ih ne zaboravi.