Memento

Istorijski lik Saida-hanume, žene Omer-paše Latasa

Jelena Bazović, Obrenovac

Kada godine 1848. na svom konju i sa pratnjom u Bukurešt dođe Omer-paša Latas, vojni komandant turske vojske, ugledan među diplomatama i u kulturnim krugovima, neće niko moći ni da pretpostavi da će se četrdesetdvogodišnji vrhovni vojskovođa u tom gradu i oženiti. U tom periodu ugledni francuski časopisi izveštavaju o Omer-paši kao veoma važnoj ličnosti Otomanskog carstva.

Ulicama Bukurešta tada će se kretati i mlada Ana Simonis, rođena 17. oktobra 1832. godine u gradiću Homorodu (distrikt Brašov u Transilvaniji), koja će koju godinu ranije doći u Bukurešt da usavršava svoj veliki talenat za muziku. Brat Ane Simonis, George, već tada će aktivno učestvovati u muzičkim i kulturnim krugovima Bukurešta, između ostalog biće jedan od osnivača prve muzičke škole u Krajovi, a u Bukureštu će predavati u Francuskom institutu za devojke ,,Manoloti”. Time će omogućiti adekvatno obrazovanje i svojoj mladoj sestri. Tako će se pri Omer-pašinom svečanom prolasku kroz grad, na ulici iznenada naći i njegova buduća supruga.

Rumunski istoričar Eugen Sendrea, detaljno opisuje prvi susret Ane Simonis i Omer-paše Latasa.

Prilikom ulaska velikog paše u Bukurešt studentkinje i studenti našli su se u gužvi koja se stvorila na ulici, straža je morala da opkoli Omer-pašinog konja koji se uznemirio, a hrabri konjanik je u jednom trenutku pogledao u gužvu i video kako u njegovoj blizini stoji prelepa mlada dama, plave kose, kojoj brat popravlja haljinu. Mlada dama je, prema Eugenovim navodima, pogledala nevino u Omer-pašu i stavila svoj prstić u usta. Veliki vojskovoća se nasmešio tom gestu, ali je i zapamtio velike, plave, senovite oči.[1]

Kasnije će biti upriličeni grandiozni koncerti klasične muzike u čast otomanskog vojskovođe, a na njima će na klaviru svirati George Simonis u pratnji svoje mlade sestre. Sendrea beleži da je jedne večeri George svirao na klaviru Betovenovu sonatu sa mnogo patosa i da je te večeri Omer-paša uspeo da se upozna sa dražesnom, mladom damom koju je na kraju večeri otpratio do kuće. Posle nekoliko dana, navodi dalje Sendrea, Omer-paša poziva Anu u svoju rezidenciju, tražeći od nje da mu svira na klaviru. Utisak koji je ostavila na njega bio je toliko jak da je posle nekoliko dana pozvao njenog brata i zatražio dozvolu da se njome oženi. Roditelji su dali svoj pristanak, ali su postojala dva uslova: da brat George uvek mora biti deo njene pratnje i time joj obezbediti potpunu sigurnost, i da devojka ne sme menjati svoju protestantsku veru. Omer-paša je pristao, a jedan od proučavalaca Omer-pašinog života, Militaru, beleži da je paša odustao i od harema da bi se venčao sa Anom. Venčanjem koje je upriličeno 2. decembra 1848. godine u zgradi Narodnog pozorišta u Bukureštu, Ana Simonis postaje Saida-hanuma, ili Zulaida-hanuma, kako je u nekim izvorima beleženo. Venčanju su prisustvovali konzuli stranih zemalja, viši oficiri turskih i ruskih trupa, rumunski plemići, Anini roditelji, braća i sestre. Mlada je nosila predivnu plavu haljinu od muslina koja joj se slagala sa očima, a najupečatljiviji poklon – skupoceno cveće izrađeno od zlata i dragog kamenja – par je dobio od sultana Međida, pašinog velikog prijatelja.

Ipak, sudbina Saida-hanume dobiće drugačiji epilog. Posle Bukurešta uslediće Carigrad, kao privremeno boravište, a onda tvrda Bosna. Impresivan portret Saida-hanume daće u romanu „Omer-paša Latas” Ivo Andrić koji je izgleda detaljno poznavao izvore o Ani Simonis, koja je do danas ostala tajnovita ličnost istorije. U tvrdoj Bosni će supružnici dobiti sina koji će ubrzo preminuti, a zatim će se i odnos među njima ohladiti, što je bilo izazvano smrću deteta ali i pašinim stalnim putovanjima po Bosni, kao i siromašnom sredinom u kojoj se čitava pašina pratnja našla.

Neki od izvora, poput diplomatskih izveštaja iz Bečkog državnog arhiva koje je prikupio Ferdo Šišić, pokazuju da se paša ipak nije bio odrekao harema, jer ga je on pratio kroz Bosnu zajedno sa njegovom ženom. Tako će doći do razilaženja supružnika negde oko 1854. godine, prema londonskim časopisima koji je već te godine spominju kao „Njenu ekselenciju bivšu ženu Omer-paše Latasa”[2].

Kada se o njoj piše, najpre se govori o vojnim marševima koji su pisani za tursku vojsku. Tako je Ana Simonis bila prva žena kompozitorka u Otomanskom carstvu, a takođe i jedna od prvih koje su doprinele uplivu evropskih uticaja u tadašnju tursku muziku, kako beleži poznati muzikolog Emre Arađi, jedan od proučavalaca života Ane Simonis.

Ana Simonis će se po razvodu od Omer-paše udati 1860. godine za Barona Otoa de Braunekera, sa kojim će imati šestoro dece. Udaće se drugi put u svojoj dvadesetosmoj godini života i nastaviti miran život u kulturnim krugovima Pariza. Njena dva sina, Arpada Edmunda i Huga Braunekera, odneće Prvi svetski rat. Arpad Edmund je nosilac francuske Legije časti, dok je Hugo poginuo kao običan vojnik na dalekom Istoku. Ana Simonis, ili Saida-hanuma, umreće u 82. godini života u Parizu 10. januara 1914. godine ni ne sluteći da će za samo par meseci započeti rat ogromnih razmera i u istoj toj godini usmrtiti i njena dva sina koji su jedini, od šestoro ostalih, ostali zabeleženi u dostupnim dokumentima[3].

 

[1] Istoria pe placul tuturor, Eugene Sendrea, Bucharest: Vicovia, 2014, 395.

[2] Ekselansları Ömer Paşa'nın eşi yada Macar asıllı Ida Hanım, Emre Araci,  Historical  reflections, 2008.

[3] Istorijski lik Saida-hanume, Jelena Bazović, Andrićev Omer-paša Latas,  Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität Graz, tom 10, 2017.