Memento

Ratni dnevnik 1914-1918

Heroji Velikog rata - Mileta M. Prodanović

Mina Erić, Pranjani

Čitajući Ratni dnevnik 1914-1918 Milete M. Prodanovića upoznajemo se sa određenim segmentima Velikog rata, njegovim uticajem i posledicama kako na čitav srpski narod tako i na pojedinca. Mileta M. Prodanović ovim dnevnikom uspeva da sačuva trag o značajnim istorijskim momentima, ali i o onome što se iza njih krije, a to su psihološka stanja srpskih vojnika u mučnim vremenima. Ime Milete M. Prodanovića široj zajednici neće biti među prvim asocijacijama kada se govori o Velikom ratu, ali za svoj puk, porodicu i zavičaj, on je ključna ličnost o čijim se postupcima i sto godina kasnije i  te kako govori.

Pripadao je Prvoj bateriji Šumadijskog artiljerijskog puka „Tanasko Rajić“ i vršio dužnost narednika baterije u administrativnom pogledu dok je kasnije bio unapređen i u podnarednika, ali je takođe pripadao i mnogočlanoj porodici Prodanovića tako da se te dve sfere prožimaju tokom čitavog dnevnika.
Prateći istorijske prilike koje obuhvataju mobilizaciju, kretanje vojske preko Albanije, Krfa, do Solunskog fronta kao i borbe i proboj Solunskog fronta, Maglensku ravnicu, položaj vojnika, pobedu i povratak u domovinu uočavamo i intimnu ispovest jednog čoveka, otrgnutog od svoje kuće, porodice i zavičaja. Upoznajemo se sa Miletom M. Prodanovićem, uglednim trgovcem koji je u svom kraju bio cenjen i poštovan što se nije promenilo ni tokom rata. Uviđamo da je bio stub Prve baterije Šumadijskog puka, oslonac ne samo vojnicima već i komandantima koji su u njemu videli osobu od poverenja i časti. Govorili su za njega da je lično hrabar, inteligentan i primeran službenik. Verovao je da je potrebno uložiti trud, napor i veru u služenju starešinama jer bolje je kao častan čovek, veran Srbin poginuti, nego kao izdajnik živeti. Vojnicima nije dozvoljavao da im izgovor za napuštanje baterije budu porodica i deca jer bi oni trebalo da budu motiv za borbu za čast. Bio je uveren da će u budućnosti  potomci pominjati njihova imena i dičiti se njima, da će im biti uzor i model ponašanja kako ne bi lutali u magli već će imati čast i obraz kao slavni preci.

Sa članovima porodice, a naročito sa bratom Zdravkom bio je čvrsto emocionalno povezan što se vidi u beleškama o košmarima koji najavljuju nesreću – smrt brata Zdravka. Kako je vreme prolazilo, udaljenost od porodice ga je sve više mučila. Tokom boravka na Krfu, često razmišlja o svojima i te misli prenosi u dnevnik uz opise prirode kakvu prvi put u životu vidi.  Šetajući pored mora, opisuje dolazak brodova, Epirske stene, morske talase i čamce kako igrahu po zelenoj vodi dok mu se oči otimahu preko zaliva ka severu, gde je naša mila otadžbina. Stamen i jak kakav je oduvek bio u leto 1918. popušta sa zdravljem, a do takvog fizičkog stanja dolazi ne toliko zbog napora i premorenosti već zbog toga što duži vremenski period nema vesti od svojih Pranjanaca. Kada saznaje da mu je posle nekoliko meseci tišine stiglo pismo od porodice, ne može da dočeka da svane novi dan i da to pismo pročita. Kako kaže, ta karta ga je ponovo oživela jer je od brige, tuge i čežnje klonuo.

 

Ratni dnevnik 1914-1918 nosi veliku umetničku vrednost zbog toga što je prožet raznolikim poređenjima, metaforama, deskriptivnim slikama. Prodanović uverljivo opisuje trenutke kada je prvi put video aeroplan, kada je prvi put video more i morski brod. Opisuje svaki susret sa predelima i prirodom koja je drugačija od one kojoj nestrpljivo želi da se vrati. Takođe, Prodanović 1916. godine daje i opis fizičkog izgleda vojnika što se može povezati i sa njihovim stanjima u tom periodu. Prikazujući izgled srpskih vojnika postepeno iz prvog lica množine prelazi u treće lice jednine što kod čitaoca ostavlja utisak da se vojna formacija vremenom izobličava pretapajući se u masu koja se svodi na opis jednog pojedinca izmučenog lika karakterističnog za sve u Prvoj bateriji Šumadijskog puka. 

Dnevnik završava povratkom u domovinu oktobra 1918. kada jašući ispred svoje baterije, zajedno sa pukovnikom Vukašinom, kroz razgovor evocira sećanja na Kosovski boj koja su sačuvana u narodnim, kosovskim pesmama. Nakon prikaza emotivnog susreta sa porodicom i olakšanja koje je osetio kada se uverio da je kod kuće sve u redu, da su deca porasla i da su svi zdravi, materijalno dobro obezbeđeni jer je otac o svemu brinuo, Prodanović završnu reč posvećuje Krfskoj deklaraciji potpisanoj 20. juna 1917.
Kroz Ratni dnevnik 1914-1918 Miletu M. Prodanovića upoznajemo kao narednika, a potom i  podnarednika Prve baterije Šumadijskog artiljerijskog puka koji je među vojnicima i komadantima veoma poštovan.

Međutim, nameće se pitanje: kako je Mileta M. Prodanović živeo u mirnim vremenima? Iz porodičnih uspomena saznajemo da je zaista bio jedna velika ličnost, vredna svakog divljenja i poštovanja. Završio je gimnaziju, a potom i Trgovačku akademiju u Beču.  Imao je svoju biblioteku, putovao je po Pešti, po Beču, tako da je imao bogato  životno i čitalačko iskustvo. Pominje se u Srpskoj trilogiji Stevana Jakovljevića kao domaćin i trgovac iz Pranjana koji je vodio dnevnik. U svojim rodnim Pranjanima imao je fond za školovanje siromašnih đaka, a svi oni koji su imali bilo kakvih poblema u selu, slobodno su mogli njemu da se obrate za pomoć ili savet. Davao je ljudima menice, čak i svoje stvari stavljao je pod hipoteku kako bi pomogao drugima. Bio je oličenje nekoga na koga se selo moglo osloniti, a tome svedoči podatak da je imao preko sto kumstava. Pored toga, biran je i za predsednika opštine i za poslanika. Osnovao je Čačansku banku i bio predsednik upravnog odbora Hipotekarne banke u Beogradu. U ime Kraljevine vodio je licitacije za Srbiju i bio je poznat po tome što je bio pošten čovek kome je svetinja bila da nikoga ne uvredi. To se vidi i po tome kako je doživljavan u svojoj okolini.

U trenutku majčine smrti, 1948. godine kada je vladala nemaština i komunisti im oduzeli sve što su stekli, pomoć prilikom organizovanja sahrane, pruža mu upravo jedan od momaka koji je bio zaposlen na njegovom poljoprivrednom gazdinstvu koje je pre rata bilo veliko. Mileta M. Prodanović bio je bogat pre svega u duhovnom i emocionalnom smislu. Sa ženom Cvijetom imao je veliku porodicu. Pet kćeri koje su se udale za pet trgovaca i šest sinova. Najstariji sin Milan bio je spreman da nastavi očev posao, završio je Ekonomski fakultet i zaposlio se u banci, ali 1943. godine odlazi u zarobljeništvo, jedno vreme provodi u italijanskom logoru i život završava u Venecueli. Drugi sin Dušan je takođe završio Ekonomski fakultet i radio je u štabu Draže Mihailovića. Kod kuće ga je pronašla Šesta lička divizija koja ga je odvela na streljanje. Život je izgubio kada i Jovan Deroko koji je bio, iako najmlađi, jedan od  najsposobnijih komandnata četničke organizacije. Teška sudbina zadesila je i trećeg Miletinog sina, Momčila. On je završio agronomiju, a bio je i rezervni kapetan konjičke kraljeve garde. Izbegavši streljanje na Banjici, u Pranjanima ga ponovo pronalaze i odvode na streljanje u Gornjem Milanovcu. Međutim, kako je nekada sedeo u klupi sa Milošem Minićem, on izdaje naređenje da Momčila Prodanovića mesec dana, svaku noć za redom, izvode na streljanje, ali tako da svake noći ubiju sve osim njega. Pored te velike traume, doživeo je duboku starost (90 godina) i dočekao je da ima uspešnu decu i unuke. Sin Božidar, u svetu umetnosti i slikarstva poznatiji je kao Božo Prodanović.

 

Nakon završenog Fakulteta likovne umetnosti u Beogradu, jedno vreme je radio kao profesor u umetničkoj školi, potom i na FLU u Beogradu. Gornjem Milanovcu je poklonio svoja 82 umetnička dela, u koja spadaju ulja na platnu, akvareli, mozaici, grafike, a u postavci Muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu može se videti još 13 njegovih dela kao i slikarski pibor koji je kasnije Muzeju darovao Božov sin, takođe slikar, Mileta. Peti sin Milete M. Prodanovića bio je Miroslav, po zanimanju građevinski tehničar koji je predavao u Tehničkoj školi u Čačku. Takođe je radio i u Osnovnoj školi „Ivo Andrić“ u Pranjanima gde je bio nastavnik tehničkog obrazovanja. Najmlađi sin, Miloš, završio je Eelektrotehnički fakutet, jedno vreme je radio kao profesor i bio jedan od direktora u Elektroprivredi. U Pranjanima je bio poznat kao Čika Mišo, jedan od omiljenih ljudi u selu. Kada je otišao u penziju, vratio se u Pranjane gde je držao časove matematike mnogim generacijama, od vežbanja za kontrolne zadatke do priprema za upis u srednje škole i fakutete. Baš kao i otac, bio je oličenje dobrote i poštovanja.
Glava ovako velike i uspešne porodice, nosilac odlikovanja kao što su Albanska spomenica, tri Ordena Svetog Save, Medalja za građanske zasluge, Orden krune, Mileta M. Prodanović,  život je izgubio 1945. u 61. godini kada se iz Bosne vraćao u Srbiju i kada su ga uhvatile jedinice KNOJ-a i nakon držanja u zatvoru streljale u jamu bezdanku zajedno sa ostalim Prodanovićevim saborcima.

Od porodice saznajemo da je bio vojnik i u Prvom i u Drugom balaknskom ratu i u Velikom ratu i da je o svim ratovima vodio beleške koje je, kada se rat završio, sredio i fomirao dnevnik. Pisao je takozvanim krasnopisom koji se tada učio u školi. Jedan od zanimljivih podataka je i taj da je zahvaljujući Božu Prodanoviću, Dobrica Ćosić dolazio u Pranjane dok je pisao Vreme smrti i čitao Ratni dnevnik 1914-1918.

Ratni dnevnik 1914-1918 štampan je tek 1994. godine u  izdanju Skupštine opštine Gornji Milanovac i Dečjih novina, zahvaljujući potomcima Milete M. Prodanovića koji čuvaju originalan rukopis.