Memento

Velikan srpske heraldike

Autor: Sonja Ćirić

Aleksandar Vasiljevič Solovjev

O srpskom grbu, nacionalnom simbolu, najbolje je i s najviše ljubavi pisao Rus Aleksandar Solovjev dok je bio u Švajcarskoj, gde je živeo kao izgnanik iz Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata. Svoje delo „Istorija srpskog grba”, najvažniju knjigu o ovoj temi, Solovjev je objavio u Australiji a ne u Srbiji zato što neki njegovi zaključci nisu odgovarali trenutnoj politici u zemlji. „Istorija srpskog grba” objavljena je u Srbiji gotovo pola veka nakon što je napisana.

Ovo je samo detalj iz života jednog od naših najvećih heraldičara i istoričara slovenskog prava. U tekstu koji sledi pokušaćemo (za više od toga ne bi bilo prostora) da dočaramo njegov život koji izgleda kao savršen predložak za avanturistički film. Život Aleksandra Vasiljeviča Solovjeva počinjao je četiri puta. Rođen je 1890. godine u mestašcetu Kališ kod Grodna, u delu Rusije koji sada pripada Poljskoj. Otac mu je bio sudija vrhovnog suda u Varšavi, pa nije čudo da je Solovjev bio naklonjen pravnim naukama. Diplomirao je na dva fakulteta: Pravni ruskog univerziteta i Istorijsko-filološki, oba u Varšavi. Tada je Varšava bila središte slavističkih studija, pa se, između ostalog, izučavala i istorija srednjovekovne Srbije. S dve diplome lako je postao asistent Pravnog fakulteta u Varšavi a zatim je u Moskvi postao docent, počeo je da predaje, bio je pred odbranom doktorske disertacije. I tu negde završava se prvo i mirno razdoblje života Aleksandra Solovjeva. Revolucija 1917. godine značila je odlazak iz Rusije: Solovjev nije prihvatio komunističke ideje nove države, i engleskim brodom prebegao je u Konstantinopolj. Rusko kopno više nikada nije video. Posle Sofije i Hajdelberga, zaustavio se u Kraljevini SHS koja je, zahvaljujući naklonosti kralja Aleksandra prema ruskim emigrantima, bila otvorena naročito njihovim stručnjacima. Solovjev je radio na odseku Istorije slovenskog prava na Pravnom fakultetu, gde je već bilo više ruskih emigranata.

U međuvremenu, negde na putevima između Rusije i Srbije, Solovjev je izgubio koferčić s rukopisom svog doktorskog rada, jedan jedini primerak svih rezultata velikog istraživanja o ekstradiciji kriminalaca između Poljske i Rusije. Znači, morao je ispočetka da istražuje, proučava i piše novi rad. Nova tema, zakonodavstvo cara Stefana Dušana, bila je početak njegovog velikog i plodonosnog izučavanja istorije srpskog srednjovekovnog prava. Ubrzo je počeo da objavljuje radove na srpskom jeziku. Inače, Aleksandar Solovjev je pored ruskog, poljskog i srpskog jezika govorio i druge slovenske jezike, znao je latinski i starogrčki, a s lakoćom je predavao na francuskom, engleskom, italijanskom i nemačkom jeziku. Među prvim njegovim naučnim radovima je i jedan od najboljih „Odabrani spomenici srpskog prava (od 12. do kraja 15. veka)”, knjiga nastala iz potrebe, kako je rekao, „da učenici sami čitaju stare spomenike”. Sakupio je odgovarajuća dokumenta i svrstao ih po hronološkom redosledu.

Dvadesete i tridesete godine prošlog veka bile su lepe i važne za Aleksandra Solovjeva. Prvo se 1925. godine oženio Natalijom Rajevskom, kćerkom advokata iz Peterburga, koja je kao i Solovjev otišla iz Rusije. Godine 1928. postao je doktor nauka. Rezultate svojih izučavanja objavio je u studijama „Zakonodavstvo Stefana Dušana, cara Srba i Grka” i „Dušanov zakonik”. Ovim delima Solovjev se svrstao u velikane pravne istorije srednjovekovne Srbije. Godine 1931. on i njegova supruga postali su jugoslovenski državljani. Dve godine kasnije rodio im se sin. Solovjev mu je dao ime Aleksandar po srpskom kralju, u znak zahvalnosti za dobrodošlicu u Srbiji. Ukaz o imenovanju za redovnog profesora Pravnog fakulteta uručen je Solovjevu 1937. godine. Aleksandar Solovjev mlađi bio je državljanin SAD i radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu. Dobro je govorio i srpski i ruski. Umro je pre nekoliko godina.

Sve to vreme Solovjev je proučavao srpsko pravo. Posmatrao ga je u širem, istorijskom značenju, a naročito ga je zanimala veza slovenskog i vizantijskog prava. Svi tekstovi, a brojni su, vodili su ka njegovom najznačajnijem delu „Predavanja iz istorije slovenskih prava”, objavljenom 1939. godine. U njemu je uklopio pravnu istoriju srednjovekovne Srbije u liniju opšteg razvitka prava slovenskih naroda. Ratne godine proveo je u Beogradu, u kući u ulici Vojvode Dragomira broj 10 kod Kalenićeve ulice. Kao i ostale njegove kolege, nije predavao na fakultetu. U tom prisilnom mirovanju, Solovjev proučava istoriju srpskog grba. Jedan rad o tome objavio je u „Obnovi”, časopisu Milana Nedića i – pogrešio. Kad je posle oslobođenja posebna komisija odlučivala koji od predratnih profesora mogu da nastave rad na fakultetu a koji ne, Solovjev je svrstan u drugu grupu zato što je objavio istraživanje o srpskom grbu u, kako je objašnjeno, „okupatorskom glasilu”. Porodica Solovjev ostala je bez novca. Izdržavali su se davanjem časova francuskog i ruskog jezika i uspeli da prežive. Aleksandar Solovjev je kao profesor bio nepodoban za Beograd, ali ne i za Skoplje i Sarajevo, kako je 1947. godine procenila tadašnja vlada ponudivši mu da radi na fakultetima neka od ta dva grada. Odabrao je Sarajevo zato što mu je tu ponuđeno mesto prvog dekana Pravnog fakulteta. Posle Rusije i Beograda, u Sarajevu je počeo treći put iz početka. Nastojao je da razvije život fakulteta, da kao i u Beogradu dobrim delom uzvrati domaćinima.

Početkom oktobra 1949. godine, Solovjev i njegova supruga su uhapšeni. Prema svedočenju njegovog sina, koje prenosi profesor Sima Avramović u tekstu „Žitije i delo Aleksandra Solovjeva, velikana pravne istorije”, razloge hapšenja nije lako rekonstruisati. Moguće da je grupa revolucionarnih studenata prijavila kome treba da Solovjev ne predaje po marksističkoj metodi. U optužnici mu je zamereno da je od delegacije bugarskih pravnika primio tekst Rezolucije Informbiroa, da ga je pročitao i uništio, ali ništa od toga nije prijavio. Bilo je to vreme zahlađenja odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, pa je svako ko bi i pomislio da je u vezi sa SSSR-om bio proglašen neprijateljem naroda. Solovjev je u zatvoru priznao ovu drugu optužbu zato što je poverovao časnoj oficirskoj reči nekog mladog islednika da njegovo priznanje neće biti uvedeno u zapisnik. Oko godinu i po dana nije se znalo gde je. Njegovu ženu Nataliju pustili su iz zatvora nakon šest meseci. Bila je potpuno seda, iznurena i ispalih zuba od skorbuta. Na hartijici koju su joj dali pisalo je da se „drugarica Natalija Solovjev pušta na slobodu u nedostatku dokaznog materijala. Smrt fašizmu – sloboda narodu!” Za to vreme njihov šesnaestogodišnji sin bio je sam u Sarajevu u stanu svojih roditelja, bez novca. Kad je Solovjev pušten na slobodu, naređeno mu je da bira novu domovinu. Rečeno mu je da ako za šest meseci ne dobije vizu za neku zapadnu zemlju, vlasti će ga iseliti u jednu od zemalja takozvane narodne demokratije: Bugarsku, Mađarsku ili Rumuniju, kuda su iz Jugoslavije poslati mnogi ruski emigranti. U poslednjem trenutku uspeo je da dobije švajcarsku vizu. S porodicom odlazi u Ženevu i četvrti put počinje život iz početka. Imao je šezdeset jednu godinu.

Švajcarci su poštovali njegov dotadašnji naučni rad, ali ih nisu zanimale teme kojima se bavio. Tri godine bio je bez posla, i opet su časovi ruskog jezika jedini izvor prihoda u njegovoj porodici. Posle bezbroj prepreka i već vremešan za nove početke u karijeri, Solovjev postaje profesor slovenskih jezika i ruske književnosti na Univerzitetu u Ženevi. Vraća se temi kojom se bavio tokom rata – heraldici i srpskom grbu. Objavio je tridesetak radova o srednjovekovnim grbovima, pečatima, oružju. Postao je jedan od najuglednijih heraldičara i tako član Međunarodne heraldičke akademije.

U Švajcarskoj Solovjev piše o Srbiji, zemlji koja se prema njemu ružno ponela, između ostalog i „Istoriju srpskog grba”. Solovjevu je bilo važno i, na kraju krajeva, logično da knjiga o srpskom grbu bude štampana ćiriličnim slovima. U Švajcarskoj su imali samo latinična izdanja, pa ju je zato objavio u Melburnu u Australiji, u štampariji srpskih emigranata 1958. godine. U Srbiji je tada ova knjiga bila nepodobna zbog sadržine, a posebno zbog poslednje rečenice u kojoj Solovjev ukazuje na sličnosti starog srpskog grba s državnim simbolom nove, NR Srbije. Danas je prvo izdanje ove heraldičke studije prava retkost. Poslednje delo Aleksandra Solovjeva je ono s kojim je počeo karijeru naučnika, „Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godine”. Samo što je Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu primila rukopis ovog rada, Aleksandar Solovjev je umro 15. januara 1971. godine u Ženevi. Tamo je i sahranjen.

„Istorija srpskog grba”, najvažnija knjiga o našem nacionalnom simbolu, objavljena je u Srbiji prvi put tek 2000. godine, u izdanju kuće „Dosije” i Pravnog fakulteta u Beogradu. Poslednja rečenica više nikom nije sporna: „Godine 1947. pojedine narodne republike Demokratske Federativne Jugoslavije dobile su nove grbove (nalik na grbove sovjetskih republika) u vencu od hrastovog lišća, s petokrakom zvezdom gore i savremenim amblemima. Ipak, u grbu NR Hrvatske sačuvan je stari štit s crveno-belom šahovnicom, a u grbu NR Srbije crveni štit s četiri slavna ognjila. Ognjila (ocila) su istog oblika kao u srpskom grbu iz 19. veka i slikana su u beloj boji, prema poslednjoj tradiciji koju smo u našem radu analizirali. Ali, časnog krsta više nema”.

 

Izvor: heraldikasrbija.rs

 

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)