Memento

Horizont minulog veka

Autor: Dejan Đorić

Leonid Šejka (1932-1970)

Pre četrdeset godina, 15. decembra 1970. godine, Leonid Šejka je telesno napustio ovu „dolinu suza“.  Iz sadašnje perspektive sve više se uviđa da je kao stvaralac  natkrilio horizont evropske umetnosti dvadesetog veka. Nigde se na Balkanu u dobu koje je Justin Popović odredio kao đavolsko  nije pojavio umetnik takvog dara, koji je za života počeo da zadobija auru genija. Isprva priznat u užem krugu prijatelja, Šejka je postao simbol slobodnog čoveka i umetnika, kome se sve više obraćaju generacije mladih stvaralaca i mislilaca.

Borhesovsko obrazovanje

Mnogi su svoj avangardizam etablirali, preprodali i kompromitovali, završivši kao pedagozi kojima studenti naivno veruju da učeći od njih mogu postati umetnici. Šejku nije moguće zamisliti kao profesora ili akademika, nije ga moguće oponašati, on je gorostas čije delo ulazi u sferu misticizma i teologije i zato Uroš Tošković, jedan od poslednjih velikih umetnika, samo o njemu nikada ništa ružno nije rekao.

Šejka je sin Trofima Vasiljevića, ruskog emigranta, oficira-topografa carske vojske i Katarine Zisić, kulturne žene grčkog porekla. Oca u svojim tekstovima nikada nije pominjao, a o majci je ostavio poetski zapis sa njenog pogreba. Pohađao je rusku osnovnu školu, kasnije gimnaziju i u porodici pored ranog čitanja ruskih klasika (Dostojevski, Tolstoj, Ljermontov) stekao temeljno tradicionalno obrazovanje. Umeo je da na gitari odsvira sve što čuje, a prijatelji tvrde da je bolje interpretirao Bulata Okudžavu od njega samog. Posle gimnazije sa Sinišom Vukovićem je završio Arhitektonski odsek Srednjotehničke škole i bio određen za šefa gradilišta hotela „Morava“ u Čačku. U klaustrofobičnoj sredini, „po zadatku“, na idiotskom poslu sa idiotskim ljudima, kako je opisao, doživljava duhovnu krizu i na zaprepašćenje radnika dolazi na posao ošišan  do glave, puštajući da mu izraste duža brada.

U toj kafkijanskoj atmosferi dogodio se njegov unutrašnji obrt, konverzija ili drugo rođenje. Počeo je da crta i piše, samovoljno napustio radno mesto i uspeo da se upiše na Arhitektonski fakultet u Beogradu. Na studije je došao kao erudita. Veoma rano je stekao grandiozno, borhesovsko obrazovanje. Kao retko ko obrazovao se temeljno, sistematski, po oblastima, sledeći abecedu. „Počeo sam od astronomije. Prešao sam na atomistiku, a potom na biologiju. Zatim sam mogao da konstatujem njihov redosled prema evolucionom stupnju stvari  koje su one ispitivale. Postao sam usamljen“ (Šejka, 1955-56).  Enciklopedijsko znanje odredilo je razvoj njegove dijalektike čudesnog, omogućilo mu da se nadmoćno i sa lakoćom kreće po raznim duhovnim oblastima, po istorijskoj vertikali i horizontali i tako formira radikalne ideje.

Arhitekturu su tada studirali Predrag Peđa Ristić (Peđa Isus), Siniša Vuković, Vukota Tupa Vukotić, Vladimir Veličković, Milić od Mačve, Milutin Trpković i Slobodan Mašić. Duh grupe, zaslužan za izmenu poretka i vrednosti ne samo naše kulture, bio je među studentima arhitekture i slikarstva. Šejka je onda započeo proučavanje istorijskih avangardi za koje će biti stalno zainteresovan i njegove prve slike su u stilu fovizma i kubizma. Ekskluzivnim idejama, knjigama, tekstovima i slikama svrstao se u red velikih tradicionalista i ezoterika moderne epohe kakvi su Zedlmajr, Genon, Evola, Ortega i Gaset, Borhes, Eliade, Sioran i Berđajev, čije je ideje dalje razvio. Paradoksalno je i jedan od najvažnijih avangardista dvadesetog veka, a njegova je monografija izašla pre u Nemačkoj nego kod nas. Šejkini radovi prethode fluksusu, neodadi, u akcijama na đubrištu bio je možda prvi umetnik performansa, među prvima se bavio enformelom kod nas, naslikao je neke od prvih hiperrealističkih slika u svetu, najavio je objektnu umetnost i estetiku katastrofizma devedesetih, junk art, savremenu umetnost baziranu na kolekcijama, uveo je konceptualizam u svoje stvaralaštvo, a slika „Muzejska postavka“ iz 1956. godine može se smatrati prvom anahronističkom slikom u svetu, prvim primerom tzv. „slikarstva memorije“. Na sličan način njegova dela prethode letrizmu, box-artu i postmoderni.

Loža Baltazar i Mediala

Ranih pedesetih u Beograd dolaze drugi veliki umovi i kreativci medialne škole, Miro Glavurtić, Dado Đurić, Uroš Tošković, Ljuba Popović, Milovan Vidak, Dragan Lubarda i Ljubodrag Janković Jale.  Druženja Šejke, Siniše Vukovića, Dada i Toškovića datiraju još od 1952. godine, kada se formiralo jezgro grupe koje će prerasti u mističnu ložu Baltazar, a potom 1958. godine sa Oljom Ivanjicki i Vladanom Radovanovićem u grupu Mediala. Ona predstavlja najsnažnije duhovno i metafizičko uporište prevladavanja opasnosti, haosa i destrukcije (post)moderne. Osnovi Mediale su na dubljim temeljima od likovnih, stremi ka višim ciljevima pa su i dometi dalekosežniji. Postavljena je dragocena i jedinstvena duhovna vertikala sa korenom u alhemiji i magiji, a ishodištem u hrišćanskom misticizmu.  Dolores Čaće, crna muza Mediale, supruga Ilije Savića, okultnog vladara grupe, čoveka iz senke i najbližeg Šejkinog prijatelja se zapitala odakle je usred banalnog poratnog miljea Beograda Mediala iščupala takva žilu. Pojavila se veličanstvena umetnost, restauracija vrednosti u vreme sveopšteg demonskog pada, kriterijum naspram nihilizma. Pogled je bio uprt u budućnost i kao da je iz nje došla ozarenost. Peđa Ristić, Miro Glavurtić, Dragoš Kalajić i Dragan Mojović su Beograd smatrali za centar sveta. Ovde su začete neuporedive intuicije preporoda, obnove, jedinstva umetnosti i duhovnosti. Mediala je sa podjednakim samopouzdanjem odbacila zapadni i istočni model kulture.

Prvi među jednakima

Leonid Šejka je u tom jezgru bio srž i stožer, neosporni vođa grupe, prvi među jednakima. Zračio je metafizički, posvećen u crnu magiju koliko i u slatko pravoslavlje, intelektualno, kao superiorni mislilac i teoretičar, moralno i etički, kao čovek vere. Oko njega su se okupljali najznačajniji umetnici, pesnici, književnici, mislioci i sineasti, od Danila Kiša, Mirka Kovača, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Bože Vukadinovića, Zorana Gluščevića, Zorana Mišića, Živojina Pavlovića do Mihajla Đokovića Tikala, Radovana Hiršla i Titka Čaće kao podmladka Mediale. Veoma je uticao i na nešto mlađu generaciju „nove figuracije“, umetnike poput Dragoša Kalajića, Radomira Reljića, Dušana Otaševića i Branka Miljuša.

Bio je oženjen sa najvažnijom hrvatskom posleratnom književnicom Marijom Čudinom koju je voleo i živopisao kao renesansnu princezu. Kasnije je bio u braku sa Anom Čolak Antić, istoričarkom umetnosti i kustosom Galerije „Grafički kolektiv“, gde je sve započelo.  Svoj životni put, umetnost i teoriju, označio je kao sistem prolaska od Grada, preko Đubrišta do Zamka. Postavio je svoju misao o integralnoj slici u eshatološki poredak pakla, čistilišta i raja, razvivši ideju Centra, koji je označavao simbolom nazvanim Cadis, uporedo se baveći onim što su on i Glavurtić definisali kao magija ekstrema i jedinstvo suprotnosti. Bio je zapravo jedan od poslednjih proroka. U sirotinjskom socijalističkom Beogradu pedesetih, najavio je buduću planetarnu civilizaciju Đubrišta pa je čak predvideo i kosmičko đubrište. U skladu sa tim umetnost je za njega bila arheologija, polje beskrajnih mogućnosti, magijske i religijske prakse. Tek sada  nemački teoretičari društva dolaze na slične ideje kao što je Miro Glavurtić među prvima u dvadesetom veku pisao o inverznim i okultnim osnovama moderne umetnosti, o čemu odnedavno izlaze stručna izdanja. Delo i misao Leonida Šejke su neiscrpni rudnik, zlatni majdan za buduće generacije što su još kasnih šezdesetih spoznali na njegovim izložbama Meret Openhajm i likovni kritičari Berna, Minhena, Ciriha i Bazela.

Posle četrdeset godina na Šejkinim izložbama susreću se  razne generacije, posećuju ih deca, vojnici, sveštenici, teolozi, slikari i najavangardniji umetnici jer iz njegovog dela ističe likovno miro. Svojom etikom i estetikom na obzoru novog eona ono se ukazuje kao vanvremensko i sakralno na sasvim drugačiji način od crkvenog jer „vrh sadašnjeg postaje signal budućeg“, kako kaže apokaliptičar i integrator Leonid Šejka.

 

Izvor: Pečat