Memento

Ostrogorski i Beogradska vizantološka škola

Georgije Aleksandrovič Ostrogorski

Georgije Aleksandrovič Ostrogorski (19. januar 1902, Sankt Peterburg — 24. oktobar 1976, Beograd) je bio ruski istoričar-vizantolog koji je veći deo svog životnog i naučnog veka proveo u Beogradu. Važi za jednog od najvećih autoriteta u oblasti vizantologije.

Rani život i školovanje

U rodnom Petrogradu živeo je do 1919. godine gde je završio gimnaziju. Zbog prilika koje su vladale u postrevolucionarnoj Rusiji njegova porodica je emigrirala: nakon kratkog boravka u Finskoj i Švedskoj, 1921. godine Ostrogorski je otpočeo studije filozofije i sociologije na Univerzitetu u Hajdelbergu. Po završetku studije, dva semestra je boravio u Parizu gde je imao priliku da sluša predavanja čuvenih vizantologa, Šarla Dila i Gabrijela Mijea. Tu se trajno opredelio za vizantologiju i iz ove oblasti je doktorirao 1927. godine. Na Univerzitetu u Vroclavu predavao je od 1929. do 1933. godine kao privatni docent.

Rad u Jugoslaviji

Na poziv Univerziteta u Beogradu otišao je u Beograd 1933. godine. Predavao je na Katedri za vizantologiju Filozofskog fakulteta prvo kao honorarni, a od 1941. i kao stalni predavač. Istoriju Vizantije predavao je sve do penzionisanja 1973. godine. Na njegovu inicijativu osnovan je Vizantološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti 1948. godine sa ciljem da se sistematski istražuju razni aspekti vizantijske civilizacije (istorija, umetnost, književnost). Ostrogorski je na čelu ove ustanove bio do kraja svog života, 1976. godine. Kao predavač i mentor decenijama je učestvovao u stvaranju jugoslovenskog naučnog kadra u oblasti vizantologije.

Za svoj ogroman doprinos razvoju vizantologije dobio je više priznanja. Bio je član SANU od 1946. godine. Kasnije je postao član i mnogih drugih akademija (Akdemija nauka u Getingenu, Belgijska akademija, Britanska akademija, Austrijska akademija, Akademija u Palermu, Atinska akademija). Bio je takođe i član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu kao i nosilac Ordena za nauku i umetnsot u Nemačkoj, kao i počasni doktor univerziteta u Oksfordu i Strazburu.

Naučni rad

Naučni opus Georgija Ostrogorskog je ogroman, kako po broju dela tako i po tematskoj raznovrsnosti. U svom dugogodišnjem naučnom radu obuhvatio je gotovo sve periode hiljadugodišnje vizantijske istorije kao i sva važnija zbivanja u njoj.

Sinteza vizantijske istorije

Najpoznatije njegovo delo je sinteza vizantijske istorije prvi put objavljena u Minhenu 1940. godine pod naslovom Geschichte des byzantinischen Staates (Istorija vizantijske države) u seriji Handbuch der Altertumswissenschaft. Prema rečima samog Georgija Ostrogorskog planirano je da se ubrzo izda i srpsko izdanje ovog dela ali je zbog izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji ovo onemogućeno. Posle rata 1947. godine Prosveta je izdala Istoriju Vizantije kao univerzitetski udžbenik sa vrlo skromnom opremom i bez kritičkog aparata. Godine 1952. izdato je novo, prerađeno i dopunjeno nemačko izdanje. Na osnovu ovog nemačkog izdanja objavljeni su engleski (u Oksfordu) i francuski (u Parizu) prevod 1956. a zatim i izdanje u SAD 1957. godine. Godine 1959. Srpska književna zadruga je izdala dopunjeno srpsko izdanje ove knjige. Kritika je ovo delo jednoglasno ocenila kao najbolji i najpotpuniji pregled istorije Vizantije, pa je razumljivo izuzetno interesovanje naučne javnosti za ovu knjigu. U naučnom opusu Georgija Ostrogorskog Istorija Vizantije zauzima centralno mesto. Ostrogorski je pripremao i četvrto nemačko izdanje u koje je uključio rezutate vizantološke nauke do sredine sedamdesetih godina ali ga je teška bolest omela da završi ovaj zamašni poduhvat. Na srpskom jeziku knjiga je doživela veći broj izdanja, između ostalog i u okviru Sabranih dela Georgija Ostrogorskog (Srpska književna zadruga, Beograd 1969) a prevođena je na mnoge svetske jezike (više izdanja na engleskom, francuskom, poljskom, italijanskom, grčkom, japanskom i drugim jezicima).

Ekonomsko-socijalna istorija Vizantije i vizantijski feudalizam

Doktorska disertacija georgija Ostrogorskog bavila se položajem vizantijskog seljaštva u seoskoj opštini u 10. veku bazirajući se na Traktatu o poreskom sistemu (Die ländliche Steuergemeinde des byzantinischen Reiches im X. Jahrhundert, 1927, prerađeno izdanje 1969). Nastavljajući tradicije ruske vizantologije, Ostrogorski je kroz čitav svoj naučni rad sačuvao interesovanje za socijalno-ekonomska pitanja vizantijske istorije. Izučavao je vizantijsku opštinu kao zajednicu slobodnih sitnih posednika (Vizantijska seoska opština. Zemljoradnički zakon — Traktat o poreskom sistemu — Tebanski katastar, 1961). Pratio je razvoj poseda, prava i obaveza seljaka kroz razne faze istorije Vizantije: prvo od 7. do 11. veka kada su seljaci činili temelj finansijskog i vojnog ustrojstva carstva, a zatim u poznoj Vizantiji kada su seljaci predstavljali osnovnu radnu snagu na plemićkim i crkvenim posedima (Elevteri. Prilog istoriji seljaštva u Vizantiji, 1949; Quelques problèmes d'histoire de la paysannerie byzantine, 1956).

Izučavao je i osnovne ustanove vizantijskog feudalizma. Ubedljivo je dokazao postojanje vizantisjkog feudalizma sa svim osnovnim osobinama koje je ovo uređenje imalo i na zapadu Evrope. Takođe je prepoznao i objasnio pojave specifične za vizantijsko feudalno uređenje. Glavnu specifičnost pronašao je u dominantnom položaju vizantijskog vasilevsa kao neprikosnovenom gospodaru carstva. U ovu grupu radova spadaju studije o vizantijskom imunitetu (Pronija. Prilog istoriji feudalizma u Vizantiji i južnoslovenskim zemljama, 1951; Die Pronoia unter den Komnenen, 1970; K istorii immuniteta v Vizantii, 1958).

Vizantijsko državno uređenje i ideologija

Značajno mesto u njegovom naučnom opusu zauzimaju radovi koji se odnose na sveukupno uređenje Vizantijskog carstva. Razmatrao je osnove vizantijske državno-pravne i političke ideologije. Ove elemente vizantijske civilizacije pratio je u viševekovnom razvitku izučavajući najvažnije pojave koje su ih pratile: carsko krunisanje, savladarstvo (Das Mitkaisertum im mittlelalterlichen Byzanz, 1930; Zur Kaisersalbung und Schilderhebung im spätbyzantinischen Krönungszeremoniell, 1955;Avtokrator i samodržac, 1935; Die byzantinische Staatenhierarchie, 1936).

Unutrašnji život vizantijskog carstva bio je obeležen odnosom između cara i crkve na čijem čelu se nalazio vaseljenski patrijarh pa je ovom važnom pitanju vizantijske istorije Ostrogorski posvetio dužnu pažnju. Naročito pažljivo je razmatrao period borbe oko poštovanja ikona kada su državno-crkveni odnosi zapali u najdužu i najozbiljniju krizu (Otnošenie cerkvi i gosudarstva v Vizantii, 1931; Studien Zur Geschichte des byzantinischen Bilderstreites, 1929; Les dèbuts de la Querelle des Images, 1930; Rom und Byzanz im Kampfe um die Bilderverehrung, 1933). Vizantijskom upravnom uređenju posvetio je niz kapitalnih stidija s naročitim osvrtom na vojnoupravne oblasti koje su po njegovom mišljenju nastale za vreme cara Iraklija (610—641). Ovo uređenje prolazilo je kroz različite razvojne etape da bi svoj procvat doživelo u 10. veku (Sur la date de la somposition du Livre des Thèmes et sur l'époque de la sonstitution des premiers thèmes d'Asie Mineure, 1953; Die Entstehungszeit der Themenverfassung, 1958; L' Echarchat de Ravenne et l'origine des thèmes byzantins, 1960).

Studije o izvorima

Kao vrstan poznavac Vizantije Ostrogorski se često okretao izučavanju izvora koji spadaju u vizantijsku istoriografiju (Die Chronologie des Theophanes im VII. Und VIII. Jahrhundert, 1930; Slavяnskiй perevod hroniki Simeona Logofeta, 1932). Izučavao je i druge vrste vizantijskih izvora, na primer one koji osvetljavaju prilike feudalnog uređenja carstva ili one koji govore o upravnom uređenju Vizantije (Taktikon Uspenskog i taktikon Beneševića, 1955). Ostrogorski se bavio i vizantijskim diplomatičkim materijalom.

Vizantija i slovenski svet

Često je razmatrao teme koje su se odnosile na veze između Vizantije i slovenskog sveta, prevashodno one sa ruskim zemljama i vladarima (Vladimir Svяtoйi Vizantiя, 1939; L'expédition du prince Oleg contre Constantinople en 907, 1940; Vizantiя i kievskaя knяginя Olьga, 1967). Za srpsku istoriju značajno je što je jedan broj svojih radova posvetio izučavanjima vizantijsko-južnoslovenskih odnosa. U studiji Porfirogenitova hronika srpskih vladara i njeni hronološki podaci (1949) tačno je utvrdio godinu bekstva kneza Časlava iz Bugarske. Ova studija ima i širi značaj za razumevanje hronološkog okvira koji je korišćen u ovom delu spisa De administrando imperio. Teme iz srpske istorije ranog srednjeg veka obradio je u studijama: Lav Rabduh i Lav Hirosfakt (1955),Serbskoe posolьstvo k imperatoru Vasiliю II (1949).

Mnogo su brojnije njegove studije koje se odnose na vizantijsko-južnoslovenske odnose u poznom srednjem veku. U ovu grupu spadaju radovi: Dušan i njegova vlastela u borbi protiv Vizantije (1951), Gospodin Konstantin Dragaš (1963), O serskom mitropolitu Jakovu (1968), Problèmes des relations byzantino-serbes au XIV^e siècle (1967). Pažnju je posvetio i istoriji Svete gore (Dve beleške o Dušanovim hrisovuljama svetogorskom manastiru Ivironu, 1956; Radolivi, selo svetogorskog manastira Ivirona, 1961; Komitisa i svetogorski manastiri, 1971). U grupi radova koji se odnose na srpsko-vizantijske odnose posebno mesto zauzima knjiga Serska oblast posle Dušanove smrti (1965) u kojoj razmatra istoriju ove oblasti za vreme vladavine carice Jelene i despota Jovana Uglješe.

...

(Association Internationale des Études Byzantines (AIEB) održaće naredni, 23. po redu, Međunarodni kongres vizantijskih studija u Beogradu od 22. do 27. avgusta 2016. godine. Članovi Srpskog komiteta za vizantologiju i svi vizantolozi i medievisti Srbije ponosni su što je upravo Beogradskoj vizantološkoj školi još jednom povereno organizovanje takvog kongresa.)

 

Izvor: Istorijska biblioteka