Memento

Tragična sudbina ruskih pesnika- Olga Berholc

Branko Rakočević

Dnevnik Olge Fjodorovne Berholc u kome je pesnikinja, stradalnica, sve one koje su je progonili i nisu joj dali da se skrasi: vlast, predstavnike organa, bojovnike NKVD-a - nazivala „oni“. Nije se plašila da svoju mržnju prema svemoćnim zlotvorima oličenim u organima gonjenja i represije poveri hartiji, s namerom da se obelodani, ako ikad za to dođe vreme. I evo, došlo je. Njen ”Zabranjeni dnevnik“ je 35 godina nakon smrti autorke (pesnikinja je ispustila svoju namučenu dušu 1975.) dospeo među čitaoce. “Oni„ začas nekog strpaju u zatvor, kao što su to s njom učinili, ali i pozivaju na čitanje stihova u svoj klub na Ljubjanki, u kom je pesnikinja čitala svoj «Februarski dnevnik», poemu o najstrašnijoj zimi blokade Lenjingrada, zime 1941-1942. Poema «Februarski dnevnik» je dobro primljena i kod čitalaca i oficijelne književne kritike (a druga osim “usmerena“ kritika, nije ni mogla biti štampana). Ona unosi u svoj Dnevnik: «...među njima takođe ima ljudi i pored toga što su prinuđeni da izvršavaju zapovesti „hazjajina“.»

A nije imala baš nikakvih razlog da ih voli. Naprotiv. Godine 1937, dok je bila u poodmakloj trudnoći, saslušavali su je u vezi sa slučajem pisaca ”neprijatelja naroda” među kojima je bio i njen bivši muž, pesnik Boris Kornilov. Izgubila je dete, a posle izlaska iz bolnice, otpustili su je iz zavoda “Elektrosila” u kome je bila stalno zaposlena, da bi je 1938.g. uhapsili kao ”učesnicu trockističko–zinovjevske organizacije“ i ona je opet izgubila dete, sad već u zatvoru. Tražili su da prizna učešće u terorističkoj zaveri, ali se ona držala stojički, ne okrivljujući sebe i 3. jula 1939. su je pustili iz zatvora. Kroz tri meseca, u oktobru, ona je zapisala: ”Ja se još nisam vratila otuda. Ostajući sama u kući, glasno razgovaram sa islednikom, s komisijom, s ljudima koji su, bez stida i srama, na brzinu zgotovili moj slučaj. Sve odiše tamnicom: -stihovi, događaji, razgovori s ljudima. Tamnica stoji između mene i života.” Krajem februara 1942. Olgu Berholc su iz blokiranog Lenjingrada dovezli u Moskvu, gde se lečila od distrofije, a nakon zalečenja, već u aprilu su je ponovo vratili u opsednuti grad.

U martu iste godine njenog oca, vojnog hirurga, iz opsednutog Lenjingrada su deportovali u Sibir kao “socijalno opasnog“, o čemu je sačuvana beleška u Zabranjenom dnevniku pesnikinje: ”Tatu su juče držali u NKVD do 12 sati… Vlast je u rukama nikogovića. Kako su se samo osilili, postali osioni, raspojasani za vreme dok rat traje, i kako su nepodnošljivo i mučno odvratni u vreme beskrajne ljudske, opštenarodne tragedije čoveka.” A samo mesec dana kasnije upisala je u Dnevnik i ove redove: ”O, omražene hulje! Mrzim vas! Vojujem za to da bi se sprao sa lica sovjetske zemlje njihov mrski, antinarodni porod, koji se toliko nakotio. ”Oni“ su svuda prisutni, ti kadrovi iz legla 37-38 godina, koji su postali psi tragači i čuvari.” Osećanje njihovog prisustva je toliko mučno, nepodnošljivo, da čak i takvi stoici kao što je Olga Fjodorovna, krepki duhom ne mogu da ih izdrže.

Godine 1949. ona zapisuje kako je muž sklonio iz grada, jer su nastupili strašni dani u kojima ništa drugo ne može da se očekuje osim novih hapšenja zbog lenjingradskog slučaja: ”Osećanje progona me ne napušta. U potpunoj tami, okrenuvši se, videla sam prigušene farove koji su se ustremili pravo na nas. Okrenula sam se nekoliko puta i odjednom primetila da je to Mesec, mesečina čiji se jedan deo nisko spustio i zaustavio nad samim putem. Put vodi pravo, a mesečina stalno za nama. I umalo nisam glasno zaridala od svega što se u meni bilo nakupilo. Mi smo tako putovali, a mesec nas je proganjao, kao nekakv agent državne bezbednosti. Duševna prenadraženost je prešla u žestoku ranu, koja je pronikla u krvotok. Zbog nje se sve dešava na preskok.” Nije slučajno što se te godine nastali i stihovi: “Na sastanku presedeh dan ceo / glasala i lagala kako je ko hteo/ u čudu što mi ne posedeše kose od tuge / I kako zbog stida mogu poživeti još dane duge / “ ( Prevod: B.R.)

Olga Fjodorovna je sve shvatala u odnosu “mi“ (inteligencija, pisci, umetnici) i “oni”( vlast, partija, organi) i to nisu protivurečnosti, čak nisu ni dve strane iste medalje nego, naprotiv, nerazurušivo jedinstvo. ”Oni” rade s nama što god hoće”, zapisuje pesnikinja u Dnevniku, 9. aprila 1942.g. ”Cinično koristeći ljudske slabosti i sujetu, igrajući na kartu ljubavi prema otadžbini (narodu, Lenjingradu), “oni” dozvoljavaju “nama “ da se osećamo, ne robovima (što u stvari jesmo), nego vladarima (što uopšte nismo), i na taj način nas čvršće uz sebe drže.” Berholc citira Kiplingove stihove iz pesme “Galijoti“: ”Bili smo sluge vesala, ali Bogu hvala, morima vladari “. Ona im daje drugi, užasni smisao: “Mi, mora vladari, postadosmo veslima sluge.” Za razliku od “vernika“ ona je sve prozrela već nakon prvog suočavanja sa “mašinom“. U “Dnevniku” čitamo njenu zabelešku iz 1939.g. da je sam sistem postao sistem fetiša: ”Sve, ili skoro sve, još pre tamnice bilo mi je jasno: sve je bilo ugrađeno u sistem, a sad je sve probušeno… mnogo je ponovo ocenjeno… Možda su se takve napukline pojavile baš zbog toga što je sistem suviše čvrsto građen kao neprikosnoveni fetiš tako da je i sam sistem postao sistem fetiša?”

Ona, stojeći pored odra Majakovskog, kako je zabeležila u Dnevniku, nije govorila njegove stihove, niti je citirala Danka Gorkog, nego je izgovarala reči Juduške Golovljeva, koje beše pred smrt izustio: ”Ali kud je sve to otišlo? Gde je sve to što je bilo?” To pitanje se ponavlja i u redovima iz “Dnevnika 1941.“: ”Strasno se verovalo, nepogovorno, vladalo je bezmerno poverenje u život, u ljude … koliko je bilo samo snage, vere, neustrašivosti … Gde je sad sve to?” Odgovor je usledio u epitafu iz “Dnevnih zvezda“: ”A put pokoljenja / Evo kako je prost / Samo pažljivo pogled uputi / Krstače pozadi / Groblje svud okolo / A ispred - opet krstače .”

Ona se do kraja života nije pomirila s “njima” – sa onima koji su zabranjivali da se za vreme blokade čak i izgovore reči ”glad” i “distrofija“, koji su sprečavali da se umirućim od gladi dostavi spasonosni obrok, koji su cenzurisali njene stihove o Lenjingradu u blokadi i lagali zemlju o onome šta se u njemu dešavalo. ”Sa užasom, sa tugom, sa očajanjem - slušajući radio ili čitajući novine, shvatam kakva laž i košmar proizilaze, vidim, avaj, da se posle završetka rata ništa neće promeniti.” Ni to joj “oni”, takođe, ne mogu oprostiti. Njoj, autorki stihova: “Nikog ne zaboravljamo i ništa zaboravljeno nije“, zabranili su da bude sahranjena na Piskarevskom groblju, gde su sahranjeni umrli u blokadi, i učinili su sve da na njenu sahranu dođe što manje ljudi, odbili su da joj postave spomen ploču. Ali ni sa stihovima, ni s “Dnevnikom“ ništa nisu mogli učiniti. ”I krila poput mača izvukavši / nad nama će sleteti bronzana Slava / držeći venac u ugljenisanim rukama.“

Olga Fjodorovna Berholc, ruska, sovjetska poetesa i prozni pisac, rođena je 1910. godine. Za vreme Velikog otadžbinskog rata služila je u lenjingradskom radio komitetu, redovno istupajući u etar sa stihovima i obraćanjima svojim sugrađanima. Autorka je pesama i poema o herojskoj odbrani grada: ”Februarski dnevnik”, ”Lenjingradska poema”, ”Tvoj put“, zbornika “Ovde radio Lenjingrad”, poeme “Prvorosijsk”, poetske tragedije “Vernost”, autobiografske knjige “Dnevne zvezde“. Umrla je 1975.g. u Lenjingradu, sahranjena na Litratroskim prelazima Vokovog groblja. “Zabranjeni dnevnik“ je objavljen povodom stogodišnjice rođenja pesnikinje, 2010. godine.

 

Izvor: Vidovdan