Memento

Zaboravljeni velikan srpskog jezika

Autor: Željko V. Mitić

Stanislav Vinaver (1891-1955)

Može se reći da su lik i delo Stanislava Vinavera (1891-1955.) jedinstveni u našoj književnosti. Bio je polimat, čovek čija su brojna interesovanja uključivala naizgled i najraznorodnije stvari: prevashodno pesnik i esejista, bio je, između ostalog, i prevodilac, novinar, politički komentator, diplomata, polemičar i, po Jovanu Deretiću, „najveći naš parodičar“. Pored toga, studirao je matematiku, fiziku, filozofiju i muziku na Sorboni, gde su mu među predavačima bili i Poenkare, Levi-Bril, Dirkem i Bergson, od kojih je naročito ovaj poslednji imao na Vinavera veliki uticaj. Ali, iako je njegova pojava relativno jedinstvena u okvirima naše kulture, svakako su postojali stvaraoci koji su mu duhom, a pre svega radoznalošću, erudicijom, humorom i/li razigranošću, bili  veoma bliski.

Vinaver je o tim srodnim duhovima i njihovim delima često pisao i prevodio ih. Luisu Kerolu i Remonu Kenou je sličan po ljubavi prema matematici i jezičkim igrarijama, koje su svojevrsni spoj artis combinatoriae  i idiosinkrastičnog humora; a kada Kiš, u svom eseju „Trijumf smeha“, piše povodom Rablea da je u osnovi njegovog, Rableovog, smeha „jedna silna erudicija i oštroumna dalekovidost“, taj se iskaz bez ikakvih problema može odnositi i na Stanislava Vinavera. „Baš zato što mnogo zna“, nastavlja Kiš, „i mnogo vidi, Rable je siguran u pogledu svojih principa, on zna pouzdano da je vreme na njegovoj strani i da će ga ono opravdati.“ Opet, ova rečenica savršeno opisuje i Vinavera: često osporavan za života, suočen sa nerazumevanjem onih koji nisu mogli da shvate ili prihvate niti njegov smeh niti smelost i lucidnost njegovih uvida, on će u svom poslednjem intervjuu reći: „Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje.“ Svoj humor i svoju razigranost Vinaver je suprotstavljao svakoj vrsti dogme i ustaljenih pravila. Po Radomiru Konstantinoviću, on je „strahovao od sistema kao od kuge“, i njegova improvizacija bila je „maska kojom se prerušava sistematičnost, osuđenost na sistem.“

Vinaver je imao naročiti sluh i interesovanje za jezik, za njegov „žubor, matice u njemu, ubrzanje, uskorenja, tok, šum, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku“ („Jezičke mogućnosti“). Samo neko sa tako istančanim sluhom za jezik je mogao da napiše „Pantologiju nove srpske pelengirike“ (prvobitno izdatu 1920, a kasnije proširivanu i štampanu još dva puta, 1922. i 1938.) kojom je parodirao „Antologiju novije srpske lirike“ Bogdana Popovića i čitav niz značajnih srpskih pisaca i pesnika, čak i onih koje je veoma cenio (kao Lazu Kostića, na primer), sa lakoćom usvojivši njihov stil, postupak i teme i propustivši ih kroz svoju parodičnu vizuru.

Kao jedan od začetnika ekspresionizma (autor je „Manifesta ekspresionizma“) i modernista, smatrao je da je deseterački jezik narodne poezije, kao deo tradicije kojeg se ni neki njegovi pesnici-savremenici nisu lako odricali, bio sasvim nepodesan da izrazi težnje i probleme savremenog čoveka i sveta. Jezik je sredstvo kojim se izražava svet u promeni, i da bi to mogao i da ostane on takođe mora da se menja, a pesnik mora imati sluha da te promene prati i prepozna kao jedan od uslova da ne bude anahron, da njegov jezik ne bude mrtav, nemoćan da izrazi pitanja svog vremena. Protivnik svake vrste dogme i oveštalih pravila, on je u poeziji težio „pesmama oslobođenim svakog konkretnog značenja, pesmama koje će, samim svojim zvukom, izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju, a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika“.

Vinaverov prevodilački rad još jedno je polje na kojem su njegov jedinstveni sluh i jezička virtuoznost došli do punog izražaja. Vinaver je bio poliglota i prevodio sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog. Preveo je na srpski, između ostalog, Hašekove „Doživljaje dobrog vojnika Šejka“, Kerolovu „Alisu u čarobnoj zemlji“ i Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“.  Njegovi prevodi karakteristični su po „živom jeziku“, po slobodi od ustaljenih normi i pravila prevođenja i spremnosti da tekst prevoda učini čak i značajno drugačijim od originala, samo ako bi na taj način  ispunio dva uslova: preneo na najbliži mogući način smisao originala, i istovremeno to učinio u duhu jezika na koji se prevodi tj. srpskog. Ovakav njegov prevodilački postupak išao je čak dotle da je, kako kažu neki izvori, Vinaver dopisao više od sto strana teksta prilikom prevođenja malopre spomenutog Rableovog romana; taj je Vinaverov dodatak izdavač odbio da štampa kao deo prevoda, i te su strane u međuvremenu izgubljene.

Ovakav jedan podatak, koji bi se u biografiji nekog drugog autora mogao učiniti čak i bizarnim, u Vinaverovom slučaju je sasvim razumljiv i prihvatljiv, jer je potpuno u skladu sa njegovim duhom i umetničkim svetonazorom. A možda je i jedan od najboljih pokazatelja jedinstvenosti jednog duha spomenute na početku teksta. Za još informacija pogledajte dokumentarac Televizije Beograd iz 1991. godine o nenadmašnom pesniku, prevodiocu, novinaru, esejisti, kako Ana Todorov producent Radio-televizije Srbije kaže, mađioničaru srpskog jezika.

 

Izvor: prevodioci.co.rs