Memento

Tvrdičlukom ušao u legendu

Autor: Ivan Miladinović

Lazar Paču (1855-1915)

Svako krizno vreme traži da se najbolji stručnjaci uhvate ukoštac sa najvećim problemima. Ovu lekciju, koju danas, izgleda, teško mogu da savladaju političari, naši preci su je iz prve naučili, i to pre više od stotinu godina. Pojavio se među njima pravi čovek za tadašnju ekonomsku bitku sa Austrougarskom. Pravi čovek zatekao se na pravom mestu. Dr Lazar Paču, ministar finansija.

U prvim danima januara, 1906. godine, Beč najzad baca sve karte na sto. Počinje takozvani Carinski rat između Austrougarske i Srbije. Beograd je bio prirodna prepreka velikoj carevini za ekonomski prodor ka Solunu. Srbiju je trebalo baciti na kolena. Ratom, nikako. On je bio preskup i za bogatu Austrougarsku. Izabran je onaj drugi, ekonomski rat. Sva srpska roba ostala je bez kupca. Zemlja se zatekla potpuno sama na ledini evropskog tržišta, ponižena u ratu kakav nikada do tada nije vodila niti je na njega računala. Državne finansije vodio je dr Paču i to sa takvim tvrdičlukom da su se oko njega isprele mnogobrojne simpatične anegdote, jer je u ondašnjoj familijarnoj Srbiji samo finansijski mag njegovog kalibra mogao i samom Pašiću, a i kralju Petru, da kaže "nema para". Tako je ušao u legendu. Gos'n Laza, kako su ga zvali u čaršiji, rođen je 1855. u Bačkoj, u Čurugu. Potiče iz svešteničke porodice koja se sa juga doselila u Austrougarsku. Otac Stefan bio je paroh, a majka je poticala iz porodice kojoj je pripadao Miloš Cvetić, poznati dramski pisac i glumac. Po ocu Stefanu je cincarskog porekla. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Novom Sadu.

Studije medicine započeo je u Cirihu, gde je upoznao Bakunjina, ali i Svetozara Markovića, Vasu Pelagića i buduće rukovodstvo Radikalne stranke - Nikolu Pašića, Peru Todorovića i Peru Velimirovića. Tu je sreo i Lenku Zaho, kojom će se docnije u Beogradu oženiti. Tih godina posebno je voleo da čita "dela o renti, o stečaju, o kreditima, o taksama, o konkurenciji, o valuti, o carinskim tarifama, o trgovinskim ugovorima, kao i o budžetiranju opština i država". Studije je prekinuo 1878. godine, kada zajedno sa Perom Todorovićem, dolazi u Novi Sad i osniva list "Straža". Međutim vlast će ih vrlo brzo proterati. Studije medicine okončaće u Berlinu. Doktorirao je sa tezom o reumatskim oboljenjima. U Srbiju, odnosno Beograd dolazi 1880. godine i otvara lekarsku ordinaciju. Učestvovao je u osnivanju Narodne radikalske stranke 1881. godine i postao član glavnog odbora. Pisao je za "Samoupravu", list Radikalne stranke.

Kada su radikali došli na vlast 1889. godine i nacionalizovali monopole duvana i soli, postavljen je za upravnika državnih monopola. Na tom mestu, sa nekim prekidima kada su na vlasti bili liberali, bio je do 1898. godine. Posle uspešnog saniranja ove značajne državne institucije, Paču dolazi na čelo Beogradske zadruge u kojoj je pokazao da poseduje bankarska umeća. Negde na prelazu 19. u 20. vek vrh radikalne stranke činio je trijumvirat trojice Pašić, Protić i Paču. Pašić je bio nesporni vođa stranke koji je "mogao sa svakim", Protić je bio je "bio prznica i svađalica", a Lazar Paču, "dobar govornik i mislilac, ali bez jakih kontakta sa bazom radikala", pa otud i pomalo politički bezopasan. O njemu je cela Srbija govorila da je bio neverovatno pošten, štedljiv i vredan čovek. Možda će to biti presudno da ga Pašić, posle Majskog pravrata 1903. godine, kao već dokazanog stručnjaka, postavi za ministra finansija. Sledećih deset godina Paču je suvereno vodio srpske finansije u tri radikalske vlade.

Počeo je da leči ljude, ali je od toga digao ruke jer mu nije išlo - kako je govorio. U bankarstvu je bio samouk. Preuzeo je resor ministra finansija u trenutku kad Srbiji niko nije hteo da odobri kredit, malo zbog atentata na kralja Aleksandra, malo zbog ekonomskog stanja u zemlji. Oštrim monetarnim merama, finansijskom disciplinom i pre svega znalački vođenim pregovorima uspeo je prvo da uravnoteži budžet, a potom vrati poverenje evropskih zemalja. Pred Pačuom je bio ozbiljan zadatak da obezbedi finansijska sredstva za nove političke planove. Srbija se tih godina spremala za "velike istorijske poslove", trebalo se naoružati i proširiti železničku mrežu. Od gos`n Laze se prosto očekivalo da stvori te pare. Carinski rat je trajalo od 1906. do 1911. godine. Srpska poljoprivreda je za dlaku izbegla propast i platila visoku cenu ekonomske samostalnosti. Austrougarska je zatvorila svoje granice za srpsku stoku, navodno zbog zaraze. Ova zabrana uključivala je i granicu Srbije sa Bosnom i Hercegovinom. koja je u tom trenutku u okviru Turske, ali pod austrougarskim protektoratom. Iz blokade, Srbija je izašla jača. Istoričari beleže da se tih godina stvorila ogromna energija u Srbiji. Sve je bilo podređeno devizi: Izvoziti ili umreti!

Ministar finansija, Lazar Paču, posle velikog spremanja u svom finansijskom resoru, počeo je pregovore sa Evropom. Otvorio je nova tržišta za našu robu u Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj, pa čak i u Egiptu. Obrt spoljne trgovine povećan je sto odsto. Godine 1912. iznosio je čitavih 200 miliona dinara u zlatu. U Beču su se našli u čudu. Srbiji su nuđeni krediti sa svih strana. Gos'n Laza je tako mudro vodio pregovore da je i tokom Carinskog rata uspeo da privuče strani kapital u Beograd. Ulavnom francuski. Rezultat je bio otvaranje Francusko-srpske, a potom i Praške banke. Finansijskom disciplinom i urođenim tvrdičlukom uspeo je, već 1909. godine, da pokrije državni budžet od 103 miliona zlatnih dinara. Priznavao je samo novac sa zlatnom podlogom. U vreme balkanskih ratova, nije imao deficit u budžetu - stručnjaci kažu da takav slučaj nije zabeležen u istoriji bankarstva i istoriji ratovanja. Tokom njegove finansijske vladavine srpski novac postao je konvertibilan. U jednom trenutku potukao je visoko cenjeni francuski franak. Verovali ili ne, zlatni franak vredeo je manje od dinara. Za mnoge u Evropi, to je bilo nečuveno!

Osim novina u carinskoj i poreskoj politici, dr Paču je na samom početku ministrovanja lansirao i novu niklovanu petodinarku sa likom Karađorđa i kralja Petra i novi petoparac i dvoparac. Možda je Laza preterivao u cicijašenju, kako su mnogi mislili, pa ipak, iza toga je stajao neverovatno pošten i štedljiv čovek. Uzeti tuđe, pogotovo zavući ruku u državnu blagajnu, za njegovom mišljenju je bio smrtni greh. Sve privilegije koje bi po njegovom mišljenju štetile Srbiji - ukinuo je. Svi koji bi nešto pokušavali po tom pitanju, naišli bi na zatvorena varata - od ministra do kralja! Laza Paču umro je naprasno 12. oktobra 1915. u Vrnjcima kada je čuo da je ministar vojni zaključio zajam u Engleskoj bez njegovog znanja. "Sa našom ustavnošću je gotovo!" - rekao je i umro.

Nema para za kralja

Mnoge su anegdote vezane za ime Laze Pačua. Najinteresantnija je ona oko kralja koja zapravo objašnjava Lazine principe i njega kao čoveka. Kralju Petru Prvom Karađorđeviću trebalo je hitno 200.000 dinara. Poslao je sekretara kod ministra Pačua da mu unapred isplati ovu sumu od vladareve plate. Gos'n Laza sasluša sekretara, kiselo se osmehne i kaže: "Ne može"! Zgranutom sekretaru svoju odluku objasnio je ovako: - Umre kralj, ne daj bože, a smrtan je kao svi mi. Ko će onda da vrati dug državnoj kasi? - Zna se, Laza. Ili, političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug? - Opet Laza. Nego brate, da mene ne bi bolela glava, idi ti u Kreditnu zadrugu, oni daju zajam - rekao je sekretaru Paču.

Đurđevdanska kiša

Kada su se Paču i Pašić vraćali iz Pariza, gde su dogovorili prvi veliki i povoljan kredit za vreme Carinskog rata, ministar finasija je bio vidno neraspoložen. To nije promaklo Pašiću, pa ga priupita: - Šta je s tobom, pa prošli smo bolje nego što smo očekivali? Jeste, al' ja moram da obezbedim pare da vratimo ovaj zajam! Kad je nešto docnije Laza otišao u London da "ište još malo para za domovinu", Englezi su se malo "pravili Englezi" pa je Paču ostao malo duže da pritiska, kuka i moli. Negde posle Đurđevdana stigao je u London telegram u kome je pisalo "Lazo, vraćaj se, para ne treba, pala đurđovska kiša".

 

 

Izvor: Novosti