Memento

S kraja, kao Krajina

Branislav Matić

De­set go­di­na po­sle. Lu­ta­ju­ća ze­mlja ko­ja se pre­se­li­la iz ge­o­gra­fi­je u isto­ri­ju, iz pro­sto­ra u vre­me, iz iz­ve­šta­ja u mo­li­tvu. Krv ka­že: pri­vre­me­no. Uosta­lom, zar sve na ovom sve­tu ni­je pri­vre­me­no? Zar svi mi ni­smo sa­mo u pro­la­zu ka svom ne­be­skom za­vi­ča­ju? Zar sve ovo ni­je sa­mo bor­ba za me­sto ko­je nam ta­mo pri­pa­da, bor­ba ko­ja se, kao i sva­ka, mo­že iz­gu­bi­ti? Ra­zum, pak, taj do­sad­ni ra­čun­dži­ja, ću­ti. Ne iz­ja­šnja­va se. Ve­ran je se­bi, ne br­za. Dr­ži sve kar­te u igri, jer je ta­ko ra­zum­ni­je. Dru­ži se s na­šim stra­ho­vi­ma i ma­lo­du­šno­sti­ma, pri­ja mu fler­to­va­nje sa kon­for­mi­zmom, pred­vi­dlji­vo­šću, pro­se­kom. On njih oprav­da­va, oni nje­ga hra­ne. Ali do­volj­na je sa­mo jed­na ve­li­ka utak­mi­ca, jed­na ve­li­ka po­be­da ko­ja je vi­še od spor­ta, po­put one ne­dav­ne po­lu­fi­nal­ne u To­ron­tu, da i ra­zum ski­ne še­šir pred za­i­gra­lim sr­cem i na­klo­ni se. Ta­da i ra­zum i sr­ce, iz­mi­re­ni, zna­ju: sve kar­te su još u igri. Ovo je ma­ra­ton­ska tr­ka, va­žno je osta­ti u se­dlu. Ni­je slu­čaj­no Or­te­ga i Ga­set do­ka­zi­vao da je spo­rt po­sled­nja oaza drev­nog rat­nič­kog du­ha u mo­der­noj ni­hi­li­stič­koj pu­sti­nji, u „uni­ver­zal­noj dr­ža­vi ko­ju dik­ti­ra­ju mi­li­jar­de lju­di-mra­va”. Po­sled­nja od­bra­na Čo­ve­ka pred na­o­ru­ža­nim in­du­stri­jal­ci­ma, pred op­se­nar­skim tr­go­vač­kim Go­le­mom či­ja sen­ka pre­ti da će pro­gu­ta­ti svet.

Od Vi­dov­da­na do let­nje Sve­te Pet­ke, Kra­ji­na se sa­bi­ra­la po Sr­bi­ji. Sva­ko je mo­gao vi­de­ti: ta ze­mlja još ima ime, sud­bi­nu, go­vor, poj­mov­nik, stas, bo­ju oči­ju, do­ma­ća vi­na od sa­ču­va­nih čo­ko­ta, za­či­ne, pe­smu, tu­gu ko­ja je ob­lik na­de, bol ko­ji je znak da smo ži­vi. A to je do­volj­no za če­ka­nje.

 

Izvor: Evropa nacija, avgust 2005. godine