Memento

Kad pozorište ubija

Autor: Branko Rakočević

Mihail Afanasijevič Bulgakov (1891-1940)

Pre 75 godina (1940) umro je veliki ruski pisac, po mnogima i najveći u drugoj polovini XX veka, Mihail Afanasijevič Bulgakov (1891-1940), koji je tako potresno opisao tragičnu epohu rata i revolucije . Zašto je Bugakov hteo da digne ruku na sebe i tako ode iz života?; zbog čega se spremao da napusti zemlju i emigrira?; o čemu je s njim telefonom razgovarao Staljin?; i kakvu je ulogu u njegovom životu imao Moskovski hudožestveni akademski teatar, čuveni MHAT? – sve su to pitanja na koja odgovore daje Anatolij Smeljanski, estetičar, kulturolog i rektor škole studija MHAT, u svojoj knjizi Mihail Bulgakov i Hudožesntveni teatar. Knjiga je prvi put objavljena 1986. godine, a u drugom izdanju, publikovanom tri godine kasnije, celo jedno poglavlje posvećeno je razodoblju 30-tih godina u životu velikog pisca. Kasnije su štampane razne publikacije koje su bacile još više svetla na to razdoblje, a u nekim od njih objavljeni su i materijali iz delimično pristupačnih arhiva KGB.

Smeljanski je prvi put došao u stan Bulgakova 1962. godine, kad je ceo arhiv pisca još uvek bio u nekadašnjem njegovom prebivalištu i o kome se brinula piščeva supruga Jelena Sergejevna. Godinu i po dana potom, ona Smeljanskom poverava rukopis Majstora i Maragrite, prekucan pisaćom mašinom, ostavivši ga nasamo sa romanom. „Kad sam ga pročitao, preplavilo me ushićenje, ali istvoremeno i strah, pa je prvo što sam rekao Jeleni Sergejevnoj bila bojazan da ovo delo nikad neće štampati. 'Ne', odgovorila je ona, 'štampaće!' I ja sam tada ugledao vatru u njenim očima, sličnu onim koje su plamtele u omiljenim junakinjama Bulgakova“, seća se danas Smeljanski. Prvi put roman je štampan u časopisu „Moskva“ 1966. godine, a cenzura je iz njega izbacila nepodobne fragmente, koji su posle počeli da cirkulišu prestonicom, umnožavani samizdatom. Danas je u to teško poverovati, ali čitaoci su sami komletirali punu verziju Majstora i Margarite umećući u tekst štampan u „Moksvi” fragmente koje je cenzura odbacila.

Telefonski razgovor sa Staljinom

Anatolij Smeljanski priča kako je u domu Bulgakova, u kojemu je živela njegova supruga sve do svoje smrti 1970, pročitao sve što su o velikom piscu pisali njegovi savremenici. Sam Bulgakov izrezivao je članke iz novina i časopisa i lepio ih u album. Po tom debelom albumu može se pratiti istorija njegovih muka, patnji i neprijatnosti u odnosima sa MHAT.U pismu koje je u martu 1930. poslao Staljinu i Vladi SSSR Bulgakov je napisao kako je za deset godina njegovog književnog rada u sovjetskoj štampi izašlo, precizirao je, 301 odziv na njegovo stvaralaštvo. I 298 od njih su bili neprijateljskog i posprdnog sadržaja, a samo tri pozitivna, mada nije jasno šta je on podrazumevao pod pozitivnim odzivom.

Zbog čega mu je Staljin telefinirao posle tog pisma? Da li je moguće da se uplašio pošto se nekoliko dana pre toga ubio Majakovski? Prema rečima Smeljanskog, Staljin mu nije odmah telefinirao pošto je dobio pismo, nego je to učinio tek tri nedelje kasnije. Možda je Staljin osećao potrebu da nekako ugasi užas koji je nastao u zemlji nakon pogibije Majakovskog, pesnika revolucije. Iz informacija koje su mu podnosili službe bezbednosti stekao je uvid u neverovatne razmere reakcija u narodu na smrt Majakovskog, pa je uspaničen, eto, tovariš Staljin pozvonio Bulgakovu i spasio ga. Kako navodi autor monografije o Bulgakovu, sad je jasno da Majkovskog nije satro Staljin, nego su to uradili rapovci, članovi Ruske asocijacije proleterskih pisaca, koji su imali neskrivene ambicije da rukovode celokupnim književnim procesom u Sovjetskoj Rusiji tog vremena .

Bulgakov je držao da je u telefonskom razgvoru sa Staljinom ispoljio malodušnost, jer čak nije ni molio da mu se drame uvrste u repertoar. Kad ga je Staljin pitao „šta vi ustvari hoćete”, odgovorio je da želi da ga prime na posao. A, ukoliko zemlji nije potreban, neka mu dozvole da je napusti. Molio je da ga postave za pomoćnog reditelja, laboranta u Hudoženstvenom teatru. Pristao bi da bude čak i statista ili scenski radnik. Kako je napisao u pismu, ne očekuje ga ništa drugo u tom momentu osim bede, ulice i smrti.U martu 1930. Bulgakov dobija radno mesto asistenta režije u MHAT. U izvesnom smislu pozorište je spaslo velikog pisca, jer je već bio spreman na samoubistvo.Čak je bio napisao i oproštajne stihove, kao što je to svojstveno u ruskoj tradiciji, u kojima je poistovetio sebe sa Majakovskim, spojivši se s njim u jedan lik pisca samoubice:

„Zašto nisi vikao,
Zašto ti je lađa odbačena,
O vremenu pređašnjem ti pričao nisi…”

Trijumf i krah Molijera

Ali, i pored svega toga, Hudožestveni teatar su se mnogi pominjali kao pozorište koje je ubilo Bulgakova. Istina, to pozorište omogućilo mu je da postane dramaturg, donelo mu je ime i slavu. U njemu je je otkrio svoju najvišu pozorišnu sreću. Istovremeno je u njemu doživeo najteže momente sudbine dramskog pisca. Centralni momenat u njegovom životu 1920. godine bio je roman Bela garda, po kome je kasnije napisao dramu Dani Turbinovih, prikazanu 1926. u MHAT. Ali tri godine kasnije, 1929, sve drame Bulgakova skinute su sa repertoara svih pozorišta. Kad su sledeće godine zabrane za predstave obnovili, Bulgakov je napisao: „Ja ne znam ko je, kako i zbog čega ponovo postavio Dane Turbinovih, ali o koncu te predstave visi moj život“. To je bilo sasvim moguće jer je jedini honorar, od kojeg je preživljavao, dobijao od te drame. Tako je bilo sve do 1941, kad je na gostovanju u Minsku sav dekor predsatave bio uništen i posle toga ona nije više nije obnavljana. Staljin je naredio da se Bulgakovljeva drama Beg postavi na scenu, ali pod jednim uslovom: da autor dopiše deveti san (u komadu je bilo osam snova) u kome će se slaviti pobeda boljševika. Bulgakov taj san nije dopisao, posle čega je protiv njega bila podignuta takva kampanja koja je po žestini i razmerama nadmašila i onu organizovanu protiv Turbinovih.

Bulgakov je napisao dramu Molijer još pre Staljinovog telefonskog poziva, što je u razgovoru s njim i pomenuo. Posle Staljinovog poziva, dobijena je dozvola da se Molijer uvrsti u program. Počele su probe i premijera je izvedena u februaru 1936. Odigrano je sedam repriza, uz do tada neviđeno interesovanje publike. Na predstavama su zavese dizane i po 22 puta, što je bilo očigledna politička demonstracija podrške koju su gledaoci pružili autoru komada. Kasnije Bulgakov nije mogao da oprosti upravi Hudožestvenog teatra što su Molijera skinuli istog dana kad je u „Pravdi“ štampan redakcijski komentar pod naslovom Spoljni bljesak i falš sadržaj.Kada su 90-tih godina otvoreni arhivi, pokazalo se da predstavu nisu uništili ni MHAT ni Stanislavski, kako je bio ubeđen autor. Izvesni Keržincev, koji je tada bio predsednik Saveta za pitanja umetnosti, napisao je tajno pismo Staljinu u kome ga je obavestio da je odigrana predstava o Molijeru i da je ona antisovjetske sadržine. A, kako bi ražestio vođu, naveo je nekoliko citata izdvojenih iz konteksta i bez povezanosti sa prethodnim i sledećim replikama. Ukoliko nije najprikladnije da se predstava zabrani, onda treba – kako je predložio – u „Pravdi“ štampati redakcijski osvrt, posle čega će uprava MHAT, dosetivši se o čemu se radi, odlučiti da sama skine Molijera sa repertora. Staljin je na tu dostavu napisao svoje čuveno „saglasan“. Kad je sutradan posle izlaska uvodnika u „Pravdi” Jelena Sergejevna svratila u MHAT, glumci su je posmatrali kao da je već udovica, zapisala je je ona kasnije u svom dnevniku.

Komad koji odiše mrtvacem

Moglo bi se reći da je Buglakov umro na dužnosti libretiste, pišući svoja i prepravljajući tuđa libreta. Ništavan, besmilsen rad uništavao je mozak čoveka koji je u to vreme završavaoMajstora, skicirajući uz to i Pozorišni roman, koji je u rukopisu imao radni naslov Zapisi pokojnika. Tada se zarekao da nikad više neće prekoračiti prag Hudožestvenog teatra. Svoj zavet prekršio je pristankom da napiše dramu o mladim godinama Staljina, koju je MHAT trebalo da postavi u čast vođinog 60. rođendana. Obećao je da će komad napisati, a zauzvrat će ga „vratiti u život”, sve će mu štampati, sva dela izdati. Umetnički je Batum zamišljen kao složeno dramsko delo, daleko od obične agitovke. Staljin je u tom komadu mladi revolucionar, kao progonjena zver. Njega provode kroz špalir bičevalaca koji ga batinaju urličući „prokleti demon!“ Dok su komad čitali u pozorištu, Bulgakovu su priredili prave ovacije. Bilo je odlučeno da se drama igra, novac su piscu isplatili i on je otputovao u Batum, tobože da prikuplja novi materijal, ali je verovatnije da je poželeo malo odmora. U vozu je u njegov kupe ušao poštar i, pre nego mu je uručio telegram, upitao je: „Ima li ovde nekog Buhgaltera?” A u telegramu je bilo samo nekoliko reči: „Potreba za putovanjem otpala. Vraćajte se u Moskvu“.

Bulgakov i Jelena Sergejevna najpre su rešili da se ne vraćaju, ali, kad su stigli u Tulu, počeo je da se oseća odvratno, izašli su iz voza, iznajmili „ZiM“ i posle tri sata vožnje stigli u Moskvu. U kolima je, kako je Jelena Sergejevna zapisala u dnevnik, stalno govorio kako komad odiše mrtvacem. Odjednom mu se pojavio rez u glavi i nastupio je prvi napad strašne bolesti, posle čega je ubrzo oslepio.Kad je stigao u svoj stan u Moskvi, začuo se telefon. Zvao je Sahnovski, reditelj MHAT, koji mu je saopštio da komad neće biti igran: „Oni smatraju da vi hoćete da prebacite most i uspostavite nov odnos prema sebi“. Od iste bolesti umro je i njegov otac u 49. godini. Mnogo kasnije, posle rata, u susretu sa gklumcima MHAT zvučala je strašno rečenica Višnjevskog. On se sećao kako mu je jednom prilikom Staljin rekao: „Mi smo čak i takve ljude kao što je bio Bulgakov, naučili da rade za nas”. Pri tome je imao u vidu Batum i činjenicu da je on taj komad ipak napisao .

Kad su sahranjivali Bulgakova, posmrtna povorka prošla je pored zdanja MHAT kako bi omogućili zaposlenim da se oproste sa velikim piscem. Pred smrt Bulgakova MHAT je priznao svoju veliku krivicu pred njim, posbeno u slučaju Batuma. Nekoliko nedelja pre njegove smrti glumci Kačalov, Tarsova i Hmeljov napisali su pismo Poskribiševu, šefu Staljinovog kabineta. To je bilo potresno pismo, kakvo se moglo roditi samo iz dubine glumačke psihologije. Oni su u njemu kazivali da Bulgakov umire, molili da to prenese drugu Staljinu i da ga pozvoe telefonom, isto kao što je učinio u aprilu 1930, što mu je tada dalo snagu da se vrati u život. Kako se ispostavilo, molili su za zvono sa nebesa. Niko nije pozvonio.

 

Izvor: Novi Standard