Memento

Vernost je vrhunska vrlina

Dragan Nedeljković (1925-2015)

„Ljubite prijatelje svoje!” poručio je Srbima Nikolaj Velimirović. Dobro je znao, i lično je iskusio, koliko su Srbi nesložni. Jasno mu je bilo i to da ljubiti neprijatelje mogu samo izuzetni i uzvišeni duhovi, prožeti svetošću. A prosečni Srbi treba, pre svega, da poreknu Pesnikovu tvrdnju: „Najcrnji vrag je Srbin sebi sam.” Ili onu drugu: „Srbin je Srbinu Juda.” Zato Vladika opominje sunarodnike i sabraću: ljubite bar prijatelje svoje! To je prvi korak, nezaobilazan, ka sveopštem bratstvu, ka univerzalnoj ljubavi. To je prijemni ispit za ulazak u svetsku zajednicu prosvećenih i posvećenih naroda. Ko taj ispit ne položi — zatočenik je divljaštva. Nismo li se odavno od njega spasli, zahvaljujući svetom Savi, koji nas je poveo u carstvo ljubavi, verujući da je srpski narod Teodul, podjednako sluga i ljubimac Božiji?

Da bi voleli druge, Srbi treba, najpre, da vole sebe. Zar druga velika zapovest Hristova ne glasi: „Ljubi bližnjega svoga” — kako? — „kao samoga sebe!” To je put ka prevazilaženju nepoverenja, ka pobedi samilosti nad zavišću i milosrđa nad mržnjom. Sad bih nešto da kažem o negovanju prijateljstva sa onim bližnjim koji nisu naše narodnosti, ni naše vere i jezika. I u godinama najveće usamljenosti, najžešćih kleveta i najtežih osuda, bilo je plemenitih ljudi, koji su nas podržavali i branili, verujući da nismo zli kako su to tvrdili opadači i neprijatelji naši. Vekovima žigosani i gonjeni, Jevreji, taj drevni, mnogostradalni, ali i vitalni narod, visoko su cenili retke prijatelje, koji su im verovali i branili ih. Oni su te uzvišene pojedince upisivali u svoje pamćenje zlatnim slovima, u znak trajne zahvalnosti, za večan spomen potomstvu po dobru.

I mi treba da u svoj kalendar ubeležimo crvenim slovima one proverene prijatelje koji su nam ostali verni i u najvećem zlu. A to zlo još traje. Ponekad su to znameniti ljudi, a često su i nepoznati, kojima se ni na koji način nismo odužili, bar izrazima duboke blagodarnosti. Upamtimo reč Erazma Roterdamskog: „Prijatelj je potrebniji od vatre i vode.” Silni Napoleon, kad je doživeo poraz, shvatio je, napušten od svih, da je „veran prijatelj prava slika božanskog”. Pokadšto se on iznenada nađe i tamo gde ga ne bismo očekivali.

Nezaboravne reči dr Volfa

Sasvim slučajno slušao sam, u Kajzerslauternu, govor jednog nemačkog istoričara — mislim da se zvao profesor doktor Volf — koji nas je vatreno, znalački i rečito branio pred punim amfiteatrom, branio kad su nas mnogi, gotovo svi, napadali. Bilo je to doba drame oko Goražda. Ne poričući brojnost muslimana u tom gradu, Volf je podsećao da su koreni srpstva u Goraždu duboki, jer taj grad, u kome su se, malo posle Gutembergovog pronalaska, štampale srpsko-pravoslavne knjige, iskonsko je slovensko naselje, nazvano po svetom Gorazdu, pa je objašnjavao pod kakvim pritiscima je došlo da smanjenja hrišćanskih žitelja i muslimanske većine. Znao sam za svetog Gorazda, sina kneza Boruta, koji je u VIII veku doprineo hristijanizaciji Slovena u Karantaniji, ali nisam hteo da pitam Volfa o kom je svetom Gorazdu reč u vezi s naseljem Goražde kraj Drine, na važnom trgovačkom putu Dubrovnik– Niš, a i danas je važna raskrsnica više puteva. Ono što je rekao o štampariji, koja je u Goraždu postojala od 1519. do 1523, a koju su osnovala dva brata, Đurađ i jeromonah Teodor Ljubavić, da su štampali Služabnik, Psaltir i Molitvenik, čija je grafika bila zavisna od srpske rukopisne tradicije — sve mi je to bilo prilično znano. Dva brata su slova doneli iz Mletaka, gde su izučili štamparski zanat. O tom je sa žarom govorio nemački istoričar. 

A bila je u jeku i drama oko Vukovara. Tu se zadesio i jedan srećnik koji se spasao iz pakla, a nije bio Srbin, nego baš Hrvat, Vukovarac, čestit svedok, koji je potvrđivao teze nemačkog istoričara. Volf je objašnjavao radoznaloj publici da je Vukovar bio glavni grad Županije sremske, sedište Velikog župana, te da je bilo prirodno, kad je stvarana AP Vojvodina, da u njen sastav uđu, uz Banat i Bačku, ceo Srem, pa i Baranja, što se nije desilo, nego je granica povučena na štetu Vojvodine i Republike Srbije. I to je jedan od brojnih uzroka tragedije Vukovara i celog zapadnog dela Srema. Tako govoraše nemački istoričar, kojega niko nije prigrlio kao našeg prijatelja. Proverio sam: prof. dr Volf nikad nije bio pozvan ni na prijem u naš konzulat ili ambasadu, niti je dobio poziv da kao prijatelj dođe u Beograd.

Prijateljstvo je biljka koju treba često zalivati, a Srbi to zanemaruju. Ti zaboravi su opasni. Pa mi zaboravljamo i sami sebe, sopstvena predanja, stradanja, žrtvovanja, svetinje. A treba da znamo da istorija briše ne male narode, nego i male i velike ukoliko su zaboravni. Zaboravnost se ne prašta, vodi u propast. Vernost je velika vrlina. A tek pamćenje! Pravi prijatelj kazuje i neprijatne istine. Takav prijatelj nam je bio Arčibald Rajs. Nismo mu se na najbolji način odužili. A bio je baš uzorit prijatelj.

U ime najvišeg načela čovečnosti

Takav je danas Peter Handke, koji nas na najnesebičniji i najplemenitiji način podržava, često direktno na sopstvenu štetu, kao čovek slobodna duha, moralno nezavisan. Ljudi prizemnih shvatanja, opsednuti dnevno-političkim zabludama, olako potcenjuju takva uzvišena prijateljstva, vezujući ih za određeni režim i za imena političara, koja uveliko pripadaju istoriji. Ne shvataju ti skučeni ljudi, čija je pamet ograničena, i zarobljena partijskim zloduhom, da čovek kao što je naš prijatelj Handke ne služi režimu ni u sopstvenoj zemlji, pa zašto bi služio nekom režimu ovdašnjem? Ali on služi, dosledno i smelo, nekom višem moralu, nekom čovečanskom načelu, nekoj natpolitičkoj istini i nadrežimskoj pravdi. Dobro pazimo da svojim niskim ponašanjem ne pozledimo takve vrle predstavnike čovečnosti u ljudskom rodu. Biti s njima prijatelj znači uvrstiti se u istinsku elitu i čisto plemstvo. 

Namerno pominjem pripadnike nemačkog jezika, kao naše dragocene prijatelje. Pomenuću još samo profesora Manfreda Jenihena, iz Berlina, autora velike antologije srpskog pesništva XX veka. A koliko bi tek imena i svetlih primera mogli navesti ljudi šireg iskustva i većeg znanja od moga, kao preosvećeni vladika Lavrentije ili dr inženjer Miloje Milićević, tvorac znamenitog udruženja „Vuk Karadžić i braća Grim”, u Berlinu. Zacelo su (opet se sećam Erazma) pravi prijatelji potrebniji od vatre i vode. I još ću dodati: „Često je bolje prijateljstvo nego srodstvo.” Bar trećina srpskog naroda živi danas u rasejanju — neko je izbrojao: u 120 država. Na svim kontinentima imamo dobrih prijatelja. Da li smo ih uvrstili crvenim slovom u naš nacionalni kalendar? 

Odveć sam star, pa neću stići da dovršim četvrtu knjigu svojih sećanja Svetlost sa strane, naročito iz Francuske, gde sam stekao divne prijatelje. Jedan je, na primer, moj pobratim Žan Deska, profesor u Bordou, inače Gaskonjac, iz zavičaja Sirana od Beržeraka. Neko od njegovih predaka borio se na Solunskom frontu, učestvujući u oslobađanju Srbije, pa je svoju ljubav prema Srbima preneo na Žana, koji je, uz ruski, savršeno ovladao srpskim jezikom. Onižeg rasta, a neobično snažan, sklon podvizima, Žan Deska je negovao neke sportske veštine, kao karate, i viteške vrline — da štiti slabe i obuzdava siledžije. Kad se bavio delom Mihaila Šolohova, naročito Tihim Donom, posetio je pisca koji je živeo među svojim kozacima, u Vjošenskoj. Ali Žan Deska nije došao u kurtoaznu posetu romansijeru, nego je najpre preplivao Tihi Don i pojavio se, go i mokar, u domu velikog spisatelja.

Zaborav teži od smrti

Kad sam ja, u svojstvu profesora po pozivu, predavao na Univerzitetu Mišela Montenja u Bordou, često smo odlazili na Okean. Žan se, usred zime, u januaru, dugo kupao, po čitav sat, u hladnim talasima, ne obazirući se na vetar, a ja sam, u zimskom kaputu, umotan u šal, samo posmatrao, osećajući da zebem i ne prestajući da kijam. Vozio je „pežo”, ali ga nije parkirao kao svi drugi, nego bi stao ukoso, izišao iz kola, podigao ih i namestio kako treba. Naravno, on je svoju snagu i veštinu najradije pokazivao kad bi naišla neka privlačna dama ili damica. Kad se rodio moj sin Vojin, 9. jula 1965, odlučili smo da se sveta tajna krštenja obavi u Studenici. Krštenje su izvršili, u Kraljevoj crkvi, sad pokojni protosinđel Simeon i iguman Julijan, a moj pobratim, Žan Deska, sve vreme držao je malog Vojina na svojim rukama. Ogromne usluge činio je srpskoj književnosti. Sjajni su njegovi prevodi Ive Andrića, Bore Stankovića i Danila Kiša. Knjiga o Milutinu Danka Popovića zvuči na francuskom Žana Deska još bolje nego na izvrsnom srpskom našeg sjajnog pisca. Ne bih smeo zaboraviti Žanove briljantne prevode proze Branimira Šćepanovića.Smrt gospodina Goluže, Usta puna zemlje i druga delca doživela su više izdanja, a bez ičije političke podrške. Za svoje nenadmašne prevode, zacelo umetničke, Žan Deska — koliko ja znam — nije ostvario zaslužene honorare. 

Imao je moćan bariton. Pevao je, uz francuske, divne ruske, španske, baskijske, italijanske i, dakako, srpske pesme. Uživao sam da ga pratim na gitari. I pesmom je osvajao sve nas, a naročito ženska srca. Bio je plemeniti pustolov. Nikad se nije hvalisao kao osvajač i „srcelomac”. Stidljivo bi pocrveneo kad bi neki naši pisci počeli da se razmeću svojim uspesima kod žena. Njegov vrhunski kompliment za muškarca bio je: „On je diskretan”. Žan je bio savršeno diskretan, osobito kad bi bio u pitanju ženski rod.
Kad je počela velika drama Jugoslavije i tragedija srpskog naroda, Žan Deska je odvažno branio Srbe, doslednije nego neke naše kolege, njegovi saradnici. Ranije, kad je to još bilo moguće, odlazio je na Kosovo, gde bi se pojavio sa srbijanskom šajkačom na glavi; zapevao bi „Oj, Moravo”, pa „Tamo daleko” i „Kreće se lađa francuska”. Poslednjih godina nema ga u Srbiji. Prijatelji ga ne zovu, ni pisci koje je najviše zadužio. Baš nismo ljudi od reda! A Žan je, u međuvremenu, naučio i turski: čujem da je preveo Pamuka. On, ipak, ostaje Joca Srbin i ne bi smeo biti zaboravljen, jer „zaborav je teži od smrti”; uz to, „izvesne stvari leže čoveku suviše duboko u duši da bi se zaboravile”, mada — kako reče Crnjanski — ”po sećanju se hoda kao po mesečini”.

 

Izvor: Srbija, nacionalna revija