Memento

Predgovor knjizi izabranih pesama Fernanda Pesoe "Poznati stranac" (Paideia, 2011.)

Pesnik tuđih života

Autor: Jasmina Nešković

Fernando Pesoa (1888-1935)

„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu.
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“.

Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset  sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivrečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Tako će najveći pesnik portugalskog govornog područja, pisati poeziju najpre na engleskom, zahvaljujući anglosaksonskom obrazovanju stečenom u Južnoj Africi, a svojim maternjim jezikom ovladaće tek sa dvadeset godina. Intelektualac svestranih znanja i interesovanja (od lingvistike, filozofije i istorije do okultnih nauka) napustiće univerzitetske studije u svom rodnom gradu, pre nego što ih je uistinu i započeo, odabravši marginalno i skromno zanimanje „inokorespodenta“ u lisabonskim trgovačkim preduzećima.

Duhovni pustolov i kosmopolita koji je „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, od rane mladosti pa do smrti nikada neće napustiti Lisabon. Potpisnik nekoliko najsmelijih erotsko- opscenih pesama u portugalskoj literaturi, opsednut žudnjom za ljubavlju, provešće ceo vek u celibatu, a s jedinom ženom koju je ikada bliže poznavao i voleo bezazalenom i detinjastom ljubavlju, rastaće se naglo, sa obrazloženjem da njegova sudbina „pripada drugačijem Zakonu“ i zahteva slepu pokornost „Učiteljima koji ništa ne dopuštaju i ne praštaju“. Istovremeno želeći sve i odričući  se svega, ovaj stidljivi boem, uvek besprekorno odeven, čovek običnog izgleda koji ipak, po svedočenju savremenika, nije ličio ni na jednog drugog čoveka, neprestano je izvrtao sve vrednosti i protivurečio samom sebi. Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave. „Samo osredni genije postiže slavu; veliki genije ostaje nepoznat, još veći genije osuđen je na beznađe, a Bog biva razapet“. I upravo zbog ove svesti o vlastitoj veličini, pesnik se, posle nekoliko godina aktivnog učešća u književnom životu svoje zemlje, koje će mu obezbediti mesto korifeja portugalskog modernizma, povlači u samoću.

Pored melodičnih, rimovanih stihova kratkog metra, u kojima sažima ezoterična i mistična iskustva, Pesoa je svojim građanskim imenom potpisao i jedinu zbirku pesama objavljenu na portugalskom – „Poruku“ iz 1934. Ovo remek – delo autorove pune stvaralačke i životne zrelosti, Portugalci danas slave kao veliki nacionalnu poemu, podjednakog značaja kao Kamoensov ep „Luzijadi“. Evokacija herojske prošlosti, čiji su junaci kraljevi i moreplovci iz epohe prekomorskih otkrića, uzori svih vrlina portugalskog naroda, može se čitati kao apokaliptično proročanstvo kojim se, kroz nacionalnu sudbinu otkriva put Čovečanstva ka krajnjem odredištu – Nebeskom Jerusalimu. Istorijske i legendarne epizode iz ove knjige koja ima formu triptiha, takođe se mogu tumačiti i kao etape na razvojnom putu individue koja se, kroz „mračnu noć duše“ probija i uspinje do prosvetljenja. Poslednje dve decenije Pesoa je potpuno opsednut svojim svetim pozivom. Satirući se radom i alkoholom, najveći deo dana i noći provodi u pisanju, stvarajući jedno delo koje, po jednodušnoj oceni kritike predstavlja „ najpotpuniju analizu, bolnu i tragičnu, ali istovremeno lucidnu i milosrdnu, čoveka dvadesetog veka“.

Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači „lilnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je „zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „ postane drugi“ i „ bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, „heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađen pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku. U polifoniji ovog razuđenog i mnogostrukog dela, koje stvara preko sedamdeset „autora” različitih žanrovskih i poetičkih opredeljenja, izdvajaju se četiri dominantna glasa, osobene jačine i tonaliteta – četiri zasebna pesnika, jednako značajna i velika po složenosti i kvalitetu stiha: Alberto Kaeiro, Rikardo Reiš, Alvaro de Kampoš i Fernando Pesoa – ortonim.

Da bi bio velik, budi potpun

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih heteronima, Alberto Kaeiro zauzima najistaknutije mesto budući da je Pesoa pesme potpisane ovim imenom smatrao naoriginalinijim i najvrednijim što je ikad napisao, a za ostale heteronime, naročito za Kamposa i Reiša, Kaeiro je bio nedostižan uzor i Učitelj prema kome su se obojica odnosila s podjednakom ljubavlju, divljenjem i poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont iskazivali prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu.

Alberto Kaeiro de Silva rođen je u Lisabonu 1889, i umro u svom rodnom gradu, 1915, ali je čitav svoj kratki vek proveo na selu. Ostao je rano bez roditelja, stekao je samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i asketski, u kući svoje baba–tetke. Srednjeg rasta, svetlosmeđe kose i bistrih plavih očiju „detata koje se ničega ne plaši“ mnogo je više podsećao na nekog Grka iz drevne Helade nego na Portugalca. Pripadao je, po Pesoinoj definiciji, retkoj i snažnoj rasi takozvanih oslobodilaca koji, poput vatre, dominantnog elementa koji vlada njihovim bićem, deluju na ljude tako što sažižu u njima sve ono što je sporedno i ostavljaju ih ogoljene i stvarne, autentične i iskrene. Kampoš ga je smatrao jedinim istinski iskrenim pesnikom na svetu, a Reiš genijem koji je suviše individualan i nov da bi se mogao porediti s drugim velikim pesnicima. Živeći izvan civilizacije, u pastoralnom okruženju livada i pašnjaka, potoka i šuma, Kaeiro opeva ono što vidi svojim pogledom „plavim kao nebo“, bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili vrednuje. „Nema nikakve filozofije, ima čula“, ponavljaće ovaj pesnik čija je poezija, kao svojevrsno umeće gledanja, prirodna i spontana, „kao rađanje vetra“. Težeći apsolutnoj objektivnosti i smatrajući da su u pesništvu najvažniji čulni utisci, a da mišljenje može biti samo sinonim osećanja, ovaj pesnik kod koga ne nalazimo nijednu stilsku figuru izuzev tautologije, zadovoljava se imenovanjem i nabrajanjem „stvarnih“ stvari, poričući im bilo kakav trascendentalni smisao ili skriveno značenje.

Za ovog paganina i panteistu, vrhovno božanstvo zove se Priroda (uvek sa velikim početnim slovom), ali ona nam se ne ukazuje kao jedna sveobuhvatna celina, već kao beskonačan niz pojedinačnih stvari. U sistemu Prirode, kako ga Kaeiro vidi, ne postoji nikakva hijerarhija u vrednosnom smislu, jer je sve podjednako vredno i važno, a čovek nije gospodar prirode, već samo jedan njen deo, brat drveća, cveća i trave, životinja i kamenja. Da bi se vratio prirodi, od koje ga je civilizacija odvojila i udaljila, čovek treba da se oslobodi svekolikog nasleđa religije, morala, filozofije itd, da se oslobodi hrišćanskog bremena prvobitnog greha i povrati iskonsku bezazlenost i čistotu koje bi mu omogućile da uspostavi saglasje sa svetom kako bi postigao sklad i sa samim sobom. Nauk ovog velikog Učitelja svodi se pre svega na odučavanje od svega naučenog, na oslobađanje od onog neudobnog odela koje su nam skrojile filozofija, teologija, politika, ideologija,umetnost i kultura, a njegov ciklus pesama „Čuvar stada“ može se čitati i kao brevijar Kaeirovog neobičnog učenja (ili antiučenja) i priručnik za duhovno vežbanje u neposrednom sagledavanju stvarnosti, čista duha i bistrog pogleda. Za pesnika koji misli i piše prirodno „kao što cveće ima boju“, poezija, a ni bilo koja druga umetnost, nisu tekovina civilizacije, već imanentno svojstvo čovekovog bića. Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična kritika upućena svim onim pesnicima zaokupljenim pitanjia stila i jezika, koji „obrađuju svoje stihove kao drvodelja daske“.

Deo ove Kaeirove kritike mogao bi se uputiti i njegovom učenom „đaku“, Rikardu Reišu. Od svih heteronima, doktor Reiš je najobrazovaniji, najuglađeniji i verovatno najineteligentniji. Rođen je u Portu 19. septembra 1887. godine, lekar po struci, odgojen u jezuitskom koledžu, latinista po tuđem  a poluhelenista po vlastitom obrazovanju, esteta zadojen klasičnom kulturom i paganin prognan iz „drevne otadžbine svoje vlastite vere“ koji se u modernom svetu osećao kao beskućnik, Reiš se izdvaja mentalnom disciplinom, izvanrednim poznavanjem maternjeg jezika i uzvišenim stilom. Za razliku od Kaeira koji je „umro“ i zaćutao još 1915, i većine drugih heteronima koji su se javljali sporadično, Rikardo Reiš će, počev od juna 1914. godine, kada nastaje prva pesma potpisana njegovim imenom, biti kontinuirano prisutan i aktivan u duhu Fernanda Pesoe sve do njegove smrti, novembra 1935. Kao duhovni potomak stoičara i epikurejaca, Reiš stvara jednu misaonu, sofisticiranu poeziju zasnovanu na stoičkom gesli Sustine et abstine i na Horacijevom Carpe Diem. Od svog latinskog uzora, Horacija, Reiš ne preuzima samo poetiku zlatne sredine već i formu ode koju pokušava da oponaša u svojim stilizovanim pastišima, pišući portugalski kao da piše latinski. To postiže pre svega tako što menja uobičajeni sintakstički red reči, koristeći smele inverzije, razdvajanja, opkoračenja, eklipse itd. Zbog negovanog izraza, stilske prefinjenosti i otmenog tona Pesoa je tvrio  da Reiš piše bolje od njega, „ ali sa jednom čistotom koju smatram preteranom“.

Reiš je ostvario Pesoin apolonijski estetski ideal zasnovan na ravnoteži subjektivnog i objektivnog, jer „gde nema harmonije, gde ne postoji ravnoteža suprotnosti, ne može postojati nikakva nauka niti umetnost, jer ne može postojati ni pravi život“. Za Reiša je, nasuprot Kaeiru, poezija plod duha, a samo narod visoke kulture može da stvori velike pesnike. I u najmanjoj pesmi nekog pesnika mora postojati nešto po čemu se vidi da je postojao Homer. „Pesma je projekcija neke ideje u reči posredstvom emocije. Emocija ne čini osnov poezije: ona je samo sredstvo kojim se ideja služi da bi se prevela u reč“, pisao je Reiš u svojim poetičkim zapisima. „Što je pesma hladnija, to je savršenija“. Ako poeziju ovog pesnika procenjujemo merilima koje je on sam postavio, moramo joj priznati visok stepen savršenstva. Jer, malo je koji pesnik od Homera do naših dana uspeo s manje emocija da saopšti svoju nihilističku viziju sveta. Pribrano i hladnokrvno, Reis neumorno ponavlja da je biće samo slabašna i prolazna svetlost na rubu ništavila. Mi nismo ništa, nemamo ništa, sva su naša dela ništavna. Savršeno svestan kratkoće vremena, i krhkosti svega postojećeg, neumitnih zakona koji ništa i nikoga ne štede, čak ni same bogove, Reiš ne jadikuje nad zlosrećnom sudbinom čoveka i sveta, već, naprotiv, na svom pesimizmu gradi jednu etiku potpunog prihvatanja. U skladu sa stoičkim shvatanjem da moramo biti ravnodušni prema svemu što nije u našoj vlasti Reiš jedini način ispoljavanja slobode vidi u dobrovoljnom prihvatanju ropstva, a najveću snagu u svesti o vlastitoj slabosti. Ta svojevrsna ljubav prema sudbini (amor fati, kako su je stoici nazivali) osnovni je preduslov za postizanje vrhovnog dobra kome svaki mudar čovek treba da teži – spokojstva. Duševni mir, spokojstvo i vedrina omogućiće nam da uživamo u svakom trenutku, kao da je prvi i poslednji, poput onih jednostavnih cvetova koji se rađaju posle izlaska sunca i umiru pre njegovog zalaska, ne poznavši nikad tminu koja im predhodi i koja im predstoji.

Iako su pesme potpisane imenom Rikarda Reiša, upravo zbog svog jezičkog i stilskog savršenstva koje je teško oponašati,najmanje zastupljene u prevodima Pesoine poezije na strane jezike, Reiš je nesumnjivo najpoznatiji Pesoin heteronim zahvaljujući romanu jedinog portugalskog nobelovca – Žoze Saramaga – „Godina smrti Rikarda Reiša“. A svako ko se nađe u prilici da se pokloni senima najvećeg portugalskog pesnika, čiji se grob od 1985. Godine nalazi u manastiru Sveti Žeronim, pored najvećih nacionalnih veličina – Vaska da Game i Luisa de Kamoisa – moći će na nadgrobnoj steli da pročita stihove jedne ode Rikarda Reiša, koji glase:

„Da bi bio velik, budi potpun; nek kod tebe
Ništa nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe
U najmanje što činiš
Tako u jezeru svakom ceo mesec
Blista, jer živi u visini.“

Odisej u kišnom mantilu

Zagonetka zvana Pašeko

Epizodna i tajanstvena pojava Koelja Pašeka u sazvežđu Pesoinih heteronima i danas predstavlja zagonetku, a njegova poema „S one strane drugog okeana“, napisana u slobodnim stihovima bez interpunkcije, zauzima posebno mesto u opusu portugalskog pesnika. U Pesoinoj bogatoj i raznovrsnoj rukopisnoj zaostavštini nije pronađena nijedna biografska naznaka niti skica za psihološki portret ovog heteronima, za kog se jedino pouzdano zna da se pojavio pre 1915, budući da je jedina pesma potpisana njegovim imenom bila spremna za objavljivanje u trećem broju časopisa Orfej, koji je za pesnikovog života ostao neobjavljen. Iako posvećena Albertu Kaeiru, rustičnom pesniku uzvišene jednostavnosti, Pašekova poema nema ničeg zajedničkog s Kaeirovom vedrinom i apolonijskim osećanjem za meru i harmoniju. Naprotiv, kao pesnik „ splina“ i dekadentnog odustajanja od aktivnog života, idealni dekor za svoju melanholiju Pašeko nalazi u napuštenim starinskim salonima, zapuštenim vrtovima i noćnim pejzažima lišenim ljudskog prisustva. Međutim, njegova posebnost ispoljava se pre svega na formalnom planu, u impulsivnom nizanju slika, koje naviru kao u nekom transu i čiju je asocijativnu ili logičku povezanost često veoma teško pratiti. Zahvaljujući toj slobodnoj igri asocijacija i postupku koji je najbliži automatskom pisanju, Pašeko se s pravom može svrstati u jednog od preteča nadrealizma.

Odisej u kišnom mantilu

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernana Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. Oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kampoša je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum“, trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva.Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reiša, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampoš je potpuno ukorenjen u svoje doba, i po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao „oplovio sva mora i otkrio sve  Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao  nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života.

Prva pesma potpisana  imenom Alvara de Kampoša, „Trijumfalna oda“, nastala je juna 1914. u jednom dahu, kao po nekom unutrašnjem diktatu, a za razliku od svih pesama druga dva velika heteronima – Alberta Kaeira i Rikarda Reisa – koje su pisane perom, otkucana je na pisaćoj mašini. Napisana u zahuktalom ritmu dugih slobodnih stihova, ova oda s futurističkim oduševljenjem slavi neiscrpnu raznolikost sveta, obogaćenog dostignućima moderne civilizacije. Pesnik, međutim, nije oduševljen samim simbolima novog doba, motorima, mašinama, automobilima, aeroplanima itd, već činjenicom da su oni suštinski i trajno proširili granice saznanja i obogatili svet jednom novom lepotom, novom osećajnošću i novim mogućnostima ne samo primanja čulnih utisaka već i njihovog izražavanja. „Ah, kad bih mogao da se izrazim sav, kao što se motor izražava“, glasi jedan od stihova ove poeme, koji će postati Kampošov poetički imperativ u periodu od 1914. do 1916, obeleženom burnom i grozničavom stvaralačkom aktivnošću iz koje nastaju sve velike pesnikove poeme i manifest prvog avangardnog talasa u portugalskoj književnosti.

Međutim, već nekoliko meseci posle „Trijumfalne ode“, objavljene u prvom broju časopisa „Orfej“, nastaju i „Dva odlomka iz oda“, fragmenti jedne nezavršene poeme koja svojim meditativnim i melanholičnim tonom najavljuje jednog sasvim drugog i drugačijeg Kampoša, okrenutog introspekciji, opsednutog nemirom, tugom, čamotinjom i žudnjom za „ drugim stvarima koje nisu ni zemlje, ni trenuci, ni životi“, već, možda, „druga duševna stanja“. Taj drugi Kampos, iz svih iskustava i saznanja, pošto je već video „sve što nikad nije video i sve što još nije video“ u velikoj poemi „Proticanje sati“, priznaće, s bolnom ironijom, svoje osećaje promašenosti i nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, a umesto optimističkog slavljenja postojanja u svim mogućim vidovima, u svim vremenima i na svim mestima, žudeće za jedinim mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo nepostojanja. Jedino je poema „Pozdrav Voltu Vitmenu“ lišena svakog prizvuka melanholije, napisana od početka do kraja u slavu oslobađanja kao svojevrsni panegirik totalno proživljenom životu. Ove dve poeme, međutim, objavljene tek posle pesnikove smrti, nisu uspele da pomrače sjaj i veličinu grandiozne „Pomorske ode“.

„Pomorska oda“, koju je jedan engleski pesnik nazvao „najbučnijom poemom ikada napisanom“, a sam Pesoa smatrao istinskim remek-delom, spada ne samo među najveća pesniča dostignuća portugalske književnosti, već i u sam vrh svetske poezije svih vremena. „Nijedna nemačka regimenta nikad nije dostigla unutrašnju disciplinu ove kompozicije, koja po svojoj organizaciji predstavlja pravo-pravcato čudo“, pisao je Pesoa o svojoj odi, objavljenoj 1916. godine u drugom (ujedno i poslednjem) broju časopisa „Orfej“. I premda autor poredi njenu strukturu sa pindarskim odama, ova poema, napisana slobodnim stihom, poznavaoce muzike mnogo više podseća na neko od velikih postromantičarskih simfonijskih dela jednog Bruknera ili Malera, a počinje pianissimo, razvijajući se u sporom krešendu do klimaksa posle kojeg se ton ponovo lagano spušta i završava i pianissimu. Ova apologija svekolikog pomorskog života,od Homera do modernog doba ujedno je i istorija Portugala, jedne male zemlje, a nekadašnje velike pomorske sile koja je u prekookeanskim prostranstvima tražila odušak svojoj lutalačkoj čežnji. Poema u kojoj putovanje kroz prostor teče uporedo s kretanjem kroz vreme, takođe se može čitati i kao odisejska pustolovina ljudske duše, vođene dvostrukom žudnjom da izmeri „bezmeno bezmerje bezmernog mora“, ali i da u tom beskrajnom bespuću, gde ništa ljudsko nije ni trajno ni stalno, pronađe sebi utočište.