Memento

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1983-1984. godine. © Borislav Pekić

O smrtnoj kazni

Borislav Pekić (1930-1992)

Bolje je pogrešiti na strani milosrđa, nego na strani smrtne kazne, napisao je F. Dostojevski u Dnevniku pisca. Amerikanci ne čitaju Dostojevskog. Nisu to činili ni pre nego što im je, u svojim putujućim predavanjima, Vladimir Nabokov, pisac Lolite, otvorio oči za nebrojene slabosti pisca Braće Karamazovih. Ali to nije razlog što su u Floridi, državi iz protivabolicionističke manjine u SAD, gde nas smrtna kazna još spaja sa pravnim varvarstvom, ponovo pogubili jednog čoveka. Razlog je — Zakon. Ovaj zakon, protumačila nam je prošle godine, preko britanske TV mreže, jedna ljubazna i pitoma dama, član Kolegija floridskog sudbenog stola, kao poslednju odbranu poreskih obveznika — to je pojam koji se na Zapadu podudara sa pojmom čoveka, ostavljajući neobaveznike s one strane ljudskog — kao, dakle mrtvu stražu Svete imovine, kad brave, alarmi, bodljikave žice, tajne tele-oči, psi, a ponegde i naoružane »gorile« omanu, i između posednika i obijača ne ostane ništa do vlasničkog instinkta kod prvih i žudnja za lakim bogaćenjem kod drugih. (Objašnjenje je moje, ali ljubav prema smrtnoj kazni u njemu — njena.)

Ne želim sebi da olakšam buduće redove, pa ću lakonski ispričati kako je izvršeno ubistvo, zbog koga je u Floridi pogubljen jedan čovek, iako su u zločinu učestvovala dva. (Stvar je, naime, sasvim prosta, i savršeno odgovara našem pojmu pravde. Nepogubljeno lice je bilo krunski svedok, odnosno ubica koji je u istrazi prvi progovorio i svojim priznanjima omogućio da se ubije njegov saučesnik. Ko je od njih bio više a ko manje kriv, za Pravo nije bilo važno. To je bilo važno samo za Pravdu, ali ona se nije pitala.) Opis ubistva biće kratak i ostaće samo na njegovom najogavnijem i najokrutnijem aspektu, onom koji će se, siguran sam, u mašti čoveka najžešće odupreti mojim razlozima protiv smrtne kazne: Mladići su — jer behu to mladi ljudi — vezali starca, jer žrtva je bio star i bolestan čovek — a zatim ga, paranjem kože na najosetljivijim delovima tela i probadanjem ušiju starinskim perom za pisanje, pokušali prisiliti da nadvlada svoj posednički instinkt i oda im gde drži novac. Pre nego što su to doznali, starac je umro.

Pa ipak, rizikujući da vas razbesnim — u mojim je Dnevnicima o besnilu i reč, zar ne? — ja sam odlučno protiv smrtne kazne izrečene nad jednim od počinitelja ovog, uistinu, groznog nedela. I to ne samo uprkos formi zločina, već uprkos ubeđenju da, premda u svakom kriminalnom aktu, do izvesne mere, učestvuje i društvo, da je ono uvek nevidljivi i nekažnjeni saučesnik zločina, neka vrsta zaštićenog krunskog svedoka, preko koga jedno nedelo postaje nedelo i nad samim sobom, ipak u njemu komandnu ulogu ima ličnost izvršioca i njegova slobodna volja. (Promovišući, »humanisti«, zločinca u slepo oruđe nepravde, bilo da se ova manifestuje u bedi kojoj je bio izložen, bilo da potiče iz intimnije sfere duševnih nestabilnosti i insuficijencija uzrokovanih nesrećnim porodičnim životom, mi njegovoj volji oduzimamo slobodu koja ga i čini čovekom, i brutalno mu zatvaramo jedini put istinskom iskupljenju. Iskupljenje, zapravo, činimo izlišnim, jer ko nije kriv, ko je tek nečiji instrument, nema zašto da se kaje. Njegovo jedino kajanje može se odnositi na glupost kojom je dopustio da ga društvo koristi kao žrtvenog jarca vlastite žudnje za smrću, a njegovo jedino iskupljenje može ležati u revoltu protiv takvog društva.) Izneću, ovde, samo nekoliko argumenata protiv smrtne kazne. Ne nadam se da su svi novi, ali mi se čini da su neki stari, i shvaćeni, iskazani na nov način.

Smrtna kazna je, najpre, moralno protivrečna, jer mi njome prvo kažemo da je život čovekov najdragoceniji posed, a zatim da smo kadri i njega mu opljačkati. Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva i njena suština i njen opstanak, da se, dakle, odrekne života i da ga odrekne, civilizacija je — smrti. Svaka izvršena smrtna kazna zato je jedan stupanj čina kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je i pravno protivrečna, jer osuđuje na nešto što je, po definiciji izvan sfere onoga što se, opet po definiciji, njome štiti. (Da i ne govorimo o protivrečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima.) Smrtna kazna je duhovno nedelatna, jer onemogućuje okajavanje greha, jedinu autentičnu kaznu za zločin. Samo život krivicu iskupljuje, smrt oslobađa krivice. Između nje i oslobadanja od kazne razlika je samo terminološka. Prava kazna bila bi na život. (Ne doživotna, nego kako je rečeno: na život.) Smrtna kazna je vaspitno neproizvodna. Ako je njen cilj jednak cilju Krivičnog prava, onda je ona besmislena, jer mrtvaca još niko nije popravio. Argument o njenom preventivnom karakteru statistički je nedokazan, a moralno monstruozan. Ubijamo jednog čoveka da bi popravljali nekog drugog koji svoj zločin još nije ni počinio. Ako bismo želeli da ima zastrašujući karakter, morali bi je vršiti javno, ispred suda ili parlamenta, po parkovima i tržnicama. (U Beogradu bi za to bili pogodni Terazije, Slavija i Kalemegdan.)

Kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, nego pošteno — da ih odseče. Jer, ovako, vest o njoj, potopljena u gustu močvaru informacija što ih svakodnevno primamo o drugim, krupnijim neudobnostima života — poskupljenjima, kašnjenju vozova, nevremenu koje nam kvari praznike itd. — ima pre obrnuto dejstvo: zabluđuje nas i uverava da stvar sa tom smrću baš i nije tako ozbiljna. Uostalom, ako ponekad možete pročitati da je izrečena, vrlo retko da je izvršena. Pogotovu — gde. Tako propuštate da joj prisustvujete, naravoučenije vam izmiče. U međuvremenu je simptomatično da to naravoučenije nikad ne izmiče pasioniranim zagovornicima smrtne kazne, tim legalnim pripadnicima duhovnog Kju-kluks-klana, koji uobražavaju da se od onih s dubokog američkog Juga razlikuju samo stoga što na glavama ne nose kukuljice, i što u ruci, umesto omči za vešanie, drže debele alibije u obliku debelih Zakonika. Jedino se oni na njoj nečemu uče. Ostaje da se vidi — čemu.

Pošto, uprkos smrtnoj kazni, ubice i dalje ubijaju, slobodan sam zaključiti da ona i ne postoji zbog njih, da je ona tu da branitelje smrtne kazne spreči u potrebi da se ponekad i oni ubicama pridruže. (Poručujem im — Potreba je zadovoljena. Ko ubistvo brani — već ubica je u duhu.) Ako je smisao smrtne kazne u zaštiti društva, ona je još jednom logički protivrečna. Ništa se štititi ne može naknadno. Pojam zaštite jednak je pojmu preventive, a nešto se ne može štititi pošto je ubistvom već presudno povređeno. Umesto da ubistvo sprečava, smrtna kazna ga kažnjava. To je odmazda, nije zaštita. Ali ako je i tek odmazda, smrtna kazna je egzistencijalno protivrečna. Da bi odmazdu odmerili moramo znati prirodu kazne, a mi ne poznajemo prirodu smrti. Stotine miliona ljudi smrt očekuje kao oslobođenje, kao prag Novog života, nove Velike Mogućnosti. Smrt, u kojoj gledamo najvišu kaznu, ponekad može biti i — nagrada. Ovde, na Zapadu ubiti jednog ortodoksnog hrišćanina trebalo bi da znači: približiti ga, pre vremena, najvišoj sreći, Svrsi Života — upoznavanju sa Bogom — čak i bez obzira što bi, s obzirom na počinjeni zločin, ovaj susret mogao ispasti i neprijatan. (Ali vredi se nadati, jer Bog je svakako milosrdniji od nas.) Pretpostavljam da bi samo pakost ovu civilizaciju mogla navesti da se odrekne smrtne kazne. Ako bi odbacili materijalističko shvatanje smrti i priznali je kao prvi čin neke nove šanse (a poslednji jedne promašene), i mogućnost nekog višeg postojanja (nasuprot nižem u kome u životu živimo), ubeđen sam da bi je ne samo zabrinjavali već i — zakonski progonili. Argument da se retko izriče, a još ređe izvršava, argument je protiv nje, jer čega ima tako malo i tako retko, bez toga se svakako može.

Pre nego što ovaj ogled završim ne mogu odoleti iskušenju a da ne citiram jednu orvelovski strašnu misao iz završnog govora S. U. Guroviča, branioca petrogradskog mitropolita Venijamina na procesu 1922, preuzetog iz Solženjicinovog Arhipelag Gulaga: »Nema više šta da se kaže, ali je teško prestati govoriti. Jer dok debata traje, okrivljeni su živi. Kad se debata završi, završiće se i njihovi životi.« Zato i ja ne prestajem da govorim protiv smrtne kazne. Civilizaciji Dvomisli, kakva je naša, u kulturi smrti, kakva je naša, smrtna je kazna samo jedna krasta velikih boginja. U njenom vršenju vidim samo jedan racionalan motiv: Tolikim obzirima što ih ukazujemo životu jednog jedinog čoveka, prikrivamo čudovišnu bezobzirnost što je ispoljavamo prema svim ostalim. Ako mi sada kažu da i ja ponavljam grešku branitelja pravnog ubistva, i mnogo argumenata upotrebljavam tamo gde bi morao biti dovoljan jedan ali pravi, reći ću: Ovo nisu moji argumenti, ovo su odgovori na vaše. Moj bi bio jedan jedini: NE UBIJ!

 

Izvor: borislavpekic.com